Горан са децом живи код појаса Газе: Бомбе падају сваки дан

Поделите:

„Опрезност је урезана у ДНК сваког Израелца. У кућама имамо ’сигурносне’ собе, склоништа су свуда око нас, а у телефонима апликацију која обавештава кад ракета иде према нама“, прича Горан Мекић, који за Нова.рс открива како изгледа свакодневни живот на само четири километра од појаса Газе, одакле вреба непрестана опасност.

Горан Мекић скоро три деценије живи у Израелу, где је завршио факултет и постао успешан у кибуцу, тамошњој пољопривредној заједници, која функционише као својеврсна друштвено земљорадничка комуна. Иако се труди да са женом и децом живи нормално, реалност је некада превише сурова, па је немогуће опустити се.

Брига за најближе„За људе који живе у Тел Авиву или Еилату на самом југу земље, живот није ризичан као за нас који смо у самом појасу са Газом. Иако се трудимо да не размишљамо о опасностима и ризицима којима смо свакодневно изложени, слагао бих када бих рекао да не постоји одређена доза страха за моју породицу. Пре свега страх произилази из бриге за најближе. На жалост или на срећу, у овом случају моја деца као и остали, тачно знају како да реагују и како да се понашају у датим моментима у тренутку ракетних напада од стране Хамаса и исламског џихада“, прича за Нова.рс српски привредник из Израела.

У овој, сталним сукобима изложеној земљи, сваки грађанин у мобилном телефону има апликацију која упозорава на опасност.

Бекство за 15 секунди

„Та апликација на мобилном се укључи у тренутку када је ракета лансирана из правца Газе. Како је наш кибуц на само четири километра од границе, имамо нешто мање од 15 секунди да пронађемо прво најближе склониште. Удаљенија места као Ашкелон и Ашдод, имају више, чак 45 секунди. Апликација и сирене за ваздушну опасност се оглашавају у оним местима на којима је према координатама израчунато да ће ракета да падне. Свака кућа у појасу Газе има обавезну сигурносну собу, као и већина станова у Израелу. Поред тога постоји велики број склоништа која су разбацана по насељима и аутобуским стајалиштима“, описује Мекић, део безбедносног система ове земље.

Предшколске и школске установе су, наглашава наш саговорник, наткривене ојачаним бетоном у случају ракетних напада, како би деца наставила без панике са својим активностима.

„Управо због тих свакодневних претњи ракетама из Газе, Израел је развио веома ефикасан систем противваздушне одбране. Осим ракета, из правца Газе свакодневно шаљу и балоне са експлозивним материјалима, камуфлиране у дечије играчке, и балоне са молотовљевим коктелима који нам пале усеве. Деца знају да не смеју да се приближавају тим предметима, а томе их уче родитељи, али и васпитни радници“, каже Мекић, који живи у кибуцу са још 600 чланова, у општини Ешкол, на четири километра од градова Абсан, Рафиах и Кан Јунес у Гази.

Поџемни тунели за терористе
Хамас и исламски џихад су, прича он, пробили поџемне терористичке тунеле не би ли преко њих нападали Израел. Међутим министарство одбране и влада Израела нашли су решење и за ову непријатељску тактику.

„Уложили су велики новац у замену ограде у дужини од око 50 километара, која иде и до дубине поџемних вода у земљу. Значи око 30 до 40 метара. То је само мали део ствари које нам омогућавају да водимо колико толико нормалан живот. Због сталних сукоба са којима живимо, мислим да је опрезност нешто што је урезано у ДНК сваког Израелца. Ако узмемо у обзир да је већина људи одрасла у породицама где су оба родитеља служила војску, а касније и ишли на редовну мобилизацију, па су и сами били део те војске, долазимо до закључка да сваки грађанин Израела добро зна како треба да се чува и шта да ради у ризичним ситуацијама. Израелци веома добро знају колика је цена живота у Израелу и шта значи имати своју државу“ наглашава Мекић, Србин јеврејског порекла.

Девојке са пушкама

Израелске девојке и жене постале су популарне широм света захваљујући фотографијама на којима, било да су у лепршавим хаљинама или у војничкој униформи, преко рамена увек имају обавезни „асесоар“ – ватрено оружје.

„Да, овде жене учествују веома активно у одбрани земље и део су израелског безбедносног система. Оне заузимају високе положаје у разним организацијама попут обавештајних служби, али и у цивилном сектору. Великим делом су равноправне са мушкарцима. Постоје борбене јединице сачињене од младића и девојака, попут Каракала или Јорданских Лавова, који су на важним стратешким местима по питању безбедности. Неке од њих су и у тенковским јединицама. Многе су официри мушкарцима, а поједине даноноћно надгледају и чувају границе Израела. То је сасвим нормално за земљу која живи у непријатељски настројеном окружењу. Деца у Израелу од малих ногу знају да је то саставни део њиховог живота. Мушкарци војску служе три, а девојке око две године“, сликовито описује израелску војску Горан, отац четворо деце.

Кад је напад, деца су у „сигурносној соби“

Било је много ситуација, наводи наш саговорник, када сам се озбиљно уплашио за живот своје породице.

„То су најчешће моменти када су минобацачке ракете падале у наш кибуц. Тако је једна пала поред обданишта, а неколико је експлодирало поред стамбених кућа. Пре свега описао бих моменат за време сукоба 2014. године. Око три сата ујутру смо добили дојаву да останемо закључани у кућама до следећих инструкција. Једна терористичка група Хамасоваца изашла је из поџемног тунела недалеко од наших кућа. Децу смо затворили у сигурносну собу, док смо супруга и ја остали будни и уз лично наоружање и тако провели неколико сати у стану. На сву срећу, та група је елиминисана након неког времена“ сећа се Горан овог трауматичног искуства.

У Израелу међутим постоји ефикасан систем противваздушне одбране од ракета, познатији као „Гвоздена купола“.

„Постоји управо због константних претњи од Хамаса и Исламског џихада из Газе и Хезболаха из Либана. Ефикасност тог ПВО система је велика, па се дешава да ракете експлодирају изнад наших глава. Састављен је од радара који региструје ракете у тренутку лансирања. Уз помоћ координата и посебног алгоритма батерија, која садржи око 20 ракета, добија упутство где и у ком правцу да их испали. Те гвоздене куполе се обично налазе око насељених места, има их и овде код нас у комшилуку“, објашњава Мекић.

Опасне материје у Хаифи

Говорећи о ризицима са којима се суочавају грађани Израела, али и сви људи у ратом уздрманим подручјима, Мекић се осврнуо на експлозију која је прошле недеље разорила Бејрут.

„Израел и сви њени грађани били су у шоку након велике несреће која је задесила Бејрут и Либан. Одмах након првих извештаја, влада Израела и министарство безбедности су преко посредника пренели властима у Либану да Израел стоји на располагању уколико је потребна било каква хуманитарна помоћ. Управа болнице Рамбам у Хаифи је објавила да су они спремни да збрину рањене и повређене. Што се самог догађаја тиче, у почетку су стизале опречне информације. Прво су либанске власти рекле да је у питању фабрика ватромета. Неки су спекулисали да је то склониште оружја Хезболаха, јер је Израел оптужио пре неку годину Хезболах да тамо складишти делове за ракете. Тек сутрадан су објавили да је у луци било складиштено преко 2.700 тона амонијум нитрата и да су радови на обезбеђивању складишта довели до експлозије. У сваком случају, Израел ће покушати да извуче одређене поуке из свега што се тамо десило, јер и сам има ускладиштене опасне материје у луци у Хаифи“ наглашава Мекић.

„Реалиста сам, верујем у чуда“
Сећа се да је на почетку, када је тек стигао у Израел, веровао да сукоби једном морају престати, али оптимизам га је напустио.

„Као што је Бен Гурион, први председник владе Израела једном рекао: ’У Израелу онај ко не верује у чуда, није реалиста’. Због тога ћу рећи да верујем у чуда, али са мањом дозом оптимизма него када сам тек стигао овде пре 30 година. Оптимизам је нестао 2005. у лето, када је једностраном одлуком, Ариел Шарон, тадашњи председник владе, извео војску и Јевреје, који су живели у Гази. Све до тог тренутка живели смо релативно мирно. Након тога се све променило, па и мој став око евентуалног престанка сукоба“, прича наш саговорник.

У Израелу треба увек имати у виду да постоји одређени ризик.

„Велики терористички напади од 1993. до 2011. када су дизани аутобуси и ресторани у ваздух по целој земљи, оставили су дубок траг код сваког Израелца. Изградњом ограде и зидова на граничним прелазима, ти напади су искорењени. Ипак, људи и поред свих тих проблема, настављају да раде, излазе, уживају, као и у сваком другом граду у Европи. Велики број туриста посећује Израел и овде проводи време, које им остаје заувек у памћењу“ са осмехом каже Мекић за крај.

Nova.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here