Јелена Јелисавчић: Преко неких ствари се не може прећи

Поделите:

Већ годинама уназад примећујем изражену социо-патолишку појаву у смислу постојања посебног етно-психолошког типа људи који делују у јавном простору, мада појава има далеко шири контекст. Наиме ради се о онима са типичним рајинским менталитетом, мада би они себе радо видели као софистициране, урбане и прогресивно-проактивне људе који вапе за дистанцом од “крезубо/безубе Србије” а то подразумева комплетно српско наслеђе -традиционално, историјско, монархистичко, хришћанско, културолошко па и ратничко, сем чињенице да је Србија у Европи(топографски) јер јер то задовољава минимум њихових пројектованих стандарда.
У том и таквом конгломерату медијског загађеног колона, делује и један човек чијем сам се хумору често и радовала, до момента док није прешао у зону која се просто, не прелази. И зашто је то важно?

Питање “Сребренице” је једно од најсензитивнијих политичких питања за српски народ уопште, затим питање националног достојанства, једна од ретких ситуација где је Србија постигла тријумф над спонзорима либералног интервенционизма и њиховим гамбитима бар у једној али важној рунди а правичност над неправдом, и на крају, начин да тестирамо здрав разум аналитиком заснованом на чињеницама упркос ектерним, “меким”, психолошким притисцима.
Пласирајући, врло тенденциозно “истину” коју протежира онај ad hoc трибунал чији оснивачи, ментори и спонзори имају хектолитре “геноцидне” крви на рукама, не само да је опасно због неинформисаних, младих и све необразованијих делова популације и то на телевизији са националном фреквенцијом, већ са друге стране таргетира и Декларацију о Сребреници, која је документ донет на уставним основама важећег Митровданског устава, и то у основама садржаним у члану 99. став 1, тачка 7. Дакле, у горепоменутој декларацији, осуђује се злочин, али искључује геноцид као квалификација злочина.
Дакле, иако целокупна интелектуална и мислећа јавност на светском нивоу данас зна да је тај ad hoc суд био пицнути логор за Србе, јави се један “Србин” да у етар укаже на ту заблуду, као доследни апологета правдољубивости и познавалац међународног кривичног права.
Не чудимо се онда што ти који су настали у етно-инжињерингу својих спонзора, данас пишу да је “Горски вијенац” идеолошка матрица Срба за геноцид а Његош његов инспиратор, и да је “Сребреница” настала на темељу “српске фрустрације косовским поразом”. Пројектовани идентитет је њихово једино интегративно политичко начело настало на кулпабилизованом демографском хибриду. Оно што је забрињавајуће је заправо, све већи губитак националне освешћености и позамашна еластичност у том смислу.
Зато има смисла рећи, да је “dolus specijalis” овог човека подстакнута његовим личним светоназорима или синакуром, данас јасна линија која одваја “нас” од “њих” .
Ми смо они који нису пристали да буду покусни зечеви у пропагандном “Фарадејевом кавезу”. А они су…нека то виде са собом или са Богом, још боље.

Jelena Jelisavčić
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here