Јелена Недељковић: Социолошко религијско посматрање феномена влашке магије (I)

Поделите:

 

 

Магијско, онострано и окултно, одувек су привлачили људе, који су се посвећивали проучавању феномена за које није постојало рационално или научно објашњење. Ма колико, модерна цивилизација напредовала кроз нове технологије и науку, људи ће често, за оно што не разумеју или не могу да објасне, одговоре тражити у некој „вишој сили“ па с’тога можда и не чуди, што се магија на велика врата враћа и у уметност, и што многи савремени аутори и књижевници, пишу о древним, помало заборављеним обредима, које смо наследили из времена када су наши преци били многобошци.

Митологија и магија су веома привлачне људима, и зато о њима воле да читају. Један од најзанимљивијих феномена ове тематике, везан је за  једну, по много чему интересантну етничку групе која насељава простор Источне Србије- Влахе.

Наравно, у питању је влашка магија, и када се о њој говори и пише, то често изазива језу у људима, јер је социологија као наука, одавно рангирала влашку магију као моћно средство које утиче на психу али и понашање људи, јер је у људској природи уобичајено да се бојимо онога што нам је непознато.

Да би се боље разумела ова потпуно јединствена социолошка, културолошка и етнолошка појава, потребно је најпре знати ко су заправо Власи.

 

Историја и географски положај

 

Власи су народ који живи у источној Србији, већински се изјашњавају као Срби, али су очували свој изворни језик, који је специфичан по томе што постоји само у говорном, али не и у писаном облику. Култура коју су Власи генерацијама успели да очувају и  која је веома особена подсећа на многе древне културе.

Пре него што су Римљани почели још у II веку пре нове ере да освајају Балкан,(146.г. пре нове ере су Македонија и Грчка већ биле римске провинције), на данашњим територијама источне Србије простирале су се Моезија и Тракија чије је становништво (мешана племена) говорило неком мешавином азијско-европског језика, где је било и појмова из латинског и германског језика.Северно, одвојена Дунавом, простирала се Дакија.Трачани су народ индоевропског порекла.Претпоставља се да већ током неолита отпочиње формирање Трачана.Први писани извор у коме се спомиње Тракија (тre- ке – wi – ја) јесу микенске таблице исписане линеарним писмом Б ( XII – XIII век пре нове ере).  Најраније податке о Трчанима даје Хомер (VII век пре нове ере).

Римљани полако али сигурно освајају Тракију и Моезију, а 106. године пре нове ере цар Трајан осваја целу Дакију.Спроводи се романизација становништва и уводи се римска култура. Латински језик постаје основни језик. 272. године под притиском и најездом германских Гота, Римљани и део становништва напуштају територије Дакије и насељавају се јужно и источно од Дунава (део данашње Србије и северна Бугарска).Ипак велики део становништва остаје у Дакији, Тракији и Моезији где је ипак успевало да сачува до данашњег дана традицију, културу и језик.

Досељавањем српских племена и потиснуто најездом Авара становништво које је било настањено јужно и источно од Дунава и које се углавном бавило земљорадњом, напушта своје обрадиво земљиште и повлачи се у брдовите пределе широм Балкана, где се, да би опстало, даље бави сточарством. Српска племена називају староседеоце Власима које и Грци такође тако називају, а предео од Дунава па све до Карпата Грци називају Влашка.

Најранија писана помена о Власима су од грчких историчара (у XII – XIII веку).

Влахе опширније описује грчки (византијски) генерал Tzimisches, који говори о великој и малој Влахији (Megalovlachia, Microvlachia). Интересантно је да на свом језику, говорећи међу собом, Власи се никада нису звали “Власи” него су користили неку варијанту “Романа”. Не зна се сигурно одакле назив “Влах”.

Али је сигурно да су Остроготи и Визиготи прошли и живели на Балкану од око 200.године до 500.године наше ере. Претпоставља се да су они дали староседеоцима Балкана назив сличан “Wелсцх”-у. То значи “Римљанин” (а не сточар!). Постоји мишљење да је име “Влах” изведено из готског и оригинално је значило “странац”, а касније “онај који се изражава на латинском”.Од око 1200. године сви народи око Влашких зона су прихватили назив са кореном “Влах” .

Када су Влашке државе освојиле независност (од Турака, Мађара, Руса), оне су тражиле да им се латинско порекло призна називом Романиа. Румуни су то очигледно успели, али су нажалост заборавили да су прво били Власи. Прве Влашке кнежевине се јављају у XVII веку када се велики део Влаха ослобађа Мађарске окупације. Пред крај XVIII века влашки град Москополе (Воскопоје), у садашњој Албанији, поносио се са своје 22 цркве, академијом, штампаријом, и становништвом од око 60.000.

У то време су објављени и први влашки речници, граматике и буквари. Међутим, 1788. године Али Паша Тепелена уништио је овај напредни влашки град. До средине XIX века влашке заједнице успоставиле су своје школе и цркве и уживале су потпуну подршку власти. Комунистички режими који су касније дошли на власт широм Балкана, затворили су све влашке школе и установе.

“Власи нису Римљани, нити Грци, а ни Турци док Словенима понајмање могу припадати. Власи су потомци Илира који су простор Србије насељавали још у камено доба”. Тврди Бранислав-Бата Пауновић, аутор књиге “Власи кроз векове”. “Између ова два народа постоје бројне историјске сличности” – каже Братислав, родом из села Братинац код Ћуприје.” То је пре свега влашка народна ношња, начин сахрањивања покојника, пронађене археолошке ископине, начин влашког живота и обичаја, влашки језик који има у себи романских и словенских примеса али је у суштини специфичан и својствен само Власима.

“Власи су народ који је насељавао Балканско полуострво пре свих других народа, други су се касније доселили на ово подручје. Уз то, Влахе историја није забележила ни на једном другом месту осим на Балкану, у Србији и Румунији.” – додаје. Пауновић такође смело тврди да је витез свети Ђорђе био по рођењу Влах, а служио је у римској легији као војник, убио је у околини Голупца аждају а тако га је и црква прихватила као свеца. И данас се о Ђурђевдану приносе јагањци као жртве што је стародревни влашки обичај. Многи људи влашког порекла стекли су светску славу.

Међу њима су породица јувелира Булгари, фудбалске звезде Георги Хаџи и  Илија Најдовски, филмски режисер Дан Пита и Љубиша Георгиевски, драмски писац Бранислав Нушић, пионири балканског филма Милтон и Јенаш Манаки, и Евангелие Запа који је помогао оснивању модерне Олимпијаде.

 

Религија Влаха

 У погледу конфесије, Власи у источној Србији припадају православној вероисповести. Православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком понегде до средине 19. века), али њен богословни ниво био је на најнижем нивоу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Османлија. Ова дуготрајна „слабост“  Цркве један је, заправо од главних узрока што се у Источној Србији очувала етнографска свежина, какву је тешко наћи на другим странама Хришћанског света.

Али, важнији узрок лежи у самој структури вла­шке породице, у којој је жена сачувала слободу Трачанке (о којој сведочи Херодот), а из руку није испустила главну улогу у обредном животу коју држи још од матријархата, и зато су у свим обредима, а нарочито оним везаним за рођење и смрт, још увек у главној улози старије жене, које су веровања, ритуале и обреде научиле од својих преткиња, јер, као што је напред написано, Власи своју традицију преносе усменим путем, са колена на колено.

У том смислу велики је изазов за науку да одговори на питање не само о генези и стратумима поманског (загробног) комплекса влашке културе, већ и како је све то успело да се одржи готово нетакнуто од најстаријих времена до данашњих дана.

Власи јесу хришћани, али Црква је тек овлаш, више преко фолклора, утицала на сеоске представе о загробном свету, јер Црква не говори језиком Влаха, нити су Власи разумели њен словенски говор. Чини се ипак да је пресудно то што о култу мртвих брину жене: оне су у томе неприкосновене, и грешан је свако ко не да да обред буде онакав каквог су га оне примиле од мајки и бака, или научиле од мудрих старица у своме селу.

Етнографска подела Влаха

 

Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:

  • Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
  • Унгурјанина западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје,  и
  • Мунћаниу средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.

Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.

Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.  Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.

 

Влашки језик

 

Влашки језик је матерњи језик Влаха и представља скуп источно-романских језика са више дијалеката. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре дако-романским језицима. По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе. Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора. Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи.

 

Занимљивост влашке традиције

 

Ритуално и свакодневно влашко јело – Жмаре, које се припрема од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна, једно je од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.    Верује се да је рецепт стар око 300 година.  Зато је 2017. године кување жмара уврштено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.

наставиће се

Јелена Недељковић

извори :  https://sites.google.com/site/brestovac19229/poreklo-vlaha

                https://web.archive.org/web/20171022193545/http://cdcs.org.rs/wp- content/uploads/2016/05/Muzejski-katalog-za-Vlaski-kutak.pdf

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here