Јелена Недељковић: Социолошко религијско тумачење феномена влашке магије (II)

Поделите:

Влашка магија спада у једно од најегзотичнијих и најинтригантнијих питања културног наслеђа Источне Србије. Вазда изопштено, скривено и невидљиво за утицај других култура, препуштено сопственим развојним потенцијалима, ово подручје представљало је идеалну средину за очување паганских обичаја. Иако је хришћанство званично прихваћено, окултно, бајковито и митско интегрисано  је у религију, и као такво представља специфичност веровања Влаха са карактером магијског.

Отелотворење доброг и лошег, Бог и Ђаво представљају извор моћи, који се може искористити како за лоша, тако и за добра дела и нису јасно раздвојени.  Понекад ће чак и „бела“ врачара морати да пробуди ђаволе да би отклонила бачену магију.

Истина је, међу влашким врачарама постоје оне врачаре које поруке примају од Бога, светаца, анђела и пак оне које разговарају са демонима и Нечастивим. Влашка магија флертује са црквом, за разлику од цркве која врачање сматра грехом, влашке врачаре се често у третману одређеног проблема потпомажу црквом.

То значи, да ће врачара неког послати у цркву да тамо спроведе одређени ритуал ако је то потребно.  Особе које се магијом  баве углавном су „приморане“ да користе свој дар, јер дар који им је дат а неискоришћен зна да буде праћен физичким тегобама, несвестицама, главобољама и сл. Онај ко је решио да се посвети Влашкој магији, морао је да отвори сва своја чула, и допусти да му ум слободно лута, да га воде осећаји, да чита сигнале природе, и да се препусти разговору са невидљивим силама. Нераскидива веза са природом и духовима природе такође је карактеристична за ово веровање. Прва ствар који ће свака Врачара желети да зна јесте то да ли је одређена ситуација од Бога дата, односно да ли је у питању проклетство или је „бачена“ магија. Уколико је у питану проклетство, због неког лошег дела које су починили преци, ритуал ће подразумевати одлазак у цркву и приношење „жртве“ свецу и умилостиљавање Бога.

Уколико је у питању,“ бачена“ магија, приступиће скидању чини, бајалицама и специфичним ритуалима у зависности од потребе. Када је влашка магија у питању, ретко која врачара или врач ће признати да раде „бацање“  магије која има за циљ да напакости другом, ипак велики број оних на које тврде да је црна магија бачена доказује супротно. Моћ управљања енергијом, призивања одређених догађаја, утицај на судбински ток постижу се на различите начине. У првом реду то су бајалице, различити ритуали, у различито доба дана, понекад и на специфичним местима, као што су раскрснице, воденице и места која садрже и зраче посебну енергију.  Бајалице су преношене са колена на колено и многе од њих су вековима старе, приликом њиховог изговарања енергија речи  тка се и преноси у/на неки предмет, у коме се и задржава.  Неразумљивост језика посматрачу додатно мистификује процес бацања или скидања чини. Предмети имају моћ, јер задржавају енергију особе која их је поседовала, па тако предмети попут чешља, одеће, обуће или  слике могу послужити за бацање чини.

Важи правило да се ствари не позајмљују другим особама.   А чим некоме нестане неки предмет посумња се да је украден не би ли биле бачене чини. Када нечија одећа буде закопана на гробу уз бајалице значи да се неће никад оженити/удати. Те чини се тешко скидају, као и оне уз помоћ обајане слике особе бачене у реку.  Власи верују да се енергија може преносити  са људи на предмете и да је преко неког предмета могуће пренети на другог.

Тако су раскрснице честа места где се неко може ратосиљати лоше среће, а први који потом прође ће је покупити. Исто важи и ако неко узме „траг“ особе -мало земље где је особа згазила, може му напакостити, али се та особа може заштитити ако претходно сама узме свој „траг“ и носи га са собом, тада му нико не може напакости на тај начин, али на располагању им је сијасет других.

Много је ритуала и симболике везано за Влашку магију, и готово да сваки предмет или ствар може да има неко значење. Једно од  веровања јесте прича о три суђаје које долазе у кући када се дете роди да му прорекну судбину, родитељи тада настоје да их умилостиве остављајући им колаче и млеко.

Како тада буде одређена судбина, такав ће бити читав живот детета. Најстарија и најружнија увек предлаже најгоре, а најмлађа и најлепша срећу и благостање. Трећа даје коначан суд правећи компромис између ова два предлога, из тог разлога је живот мешавина лепих и ружних тренутака.

 

Влашка митска бића

Свака магија заснована је на митовима, а најзначајнија бића поред Суђеница или „Урсатории“ како их Власи зову, свакако је  Шумска мајка, „Велика мајка“ или „Мума Падури“, коју Влајне сматрају својом заштитницом. Она је наследница митских богиња Артемиде, Хере и Дијане. У зависности од потребе особе која је призива, Мума Падури се може приказати лепа као шумска вила или страшна попут демона.  Мума Падури је заштитница жена, чува их и брани, а Влајне је често призивају током порођаја или болести.  Ту су још Тартор, Драку или Змај који је врховна нечиста сила и који се храни девицама ( претпоставка је да је чувени ирски писац Брем Стокер у старовлашким митовима о Змају који се храни девицама пронашао инспирацију да створи легенду о вампиру, влашком грофу Владу Цепешу, иначе припаднику витешког реда Змаја, (симболика је код Влаха јако битна, и у свему изражена) који својим жртвама испија крв). О свим овим бићима биће више речи у наставку овог тумачења социолошког, митолошког и религијског погледа на влашку магију.

Зашто постоји страх од магије али и зашто нас она истовремено и привлачи

Магија у себи носи мноштво занимљивости, и људи су је практиковали, ако бисмо буквално тумачили, од постанка света. У родовским и племенским заједницама, магови, чаробњаци и високи свештеници, или рецимо, друиди, код галских и келтских народа заузимали су највише позиције у друштвеној хијерархији, и били су најцењенији чланови родовско племенске заједнице.

Тек касније, са појавом монотеистичких религија, и њиховим ширењем, а посебно у периоду Средњег века, који је сматран најцрњом и најмрачнијом историјском епохом,  магија и њено практиковање проглашени су за јерес и отпадништво, а, по злу чувена шпанска инквизиција коју су основали шпански краљ Фернандо Први и краљица Изабела и поверили њен рад Томасу де Торквемади, имала је задатак да сузбије утицај науке, филозофа, писаца и песника античког периода, који су били наклоњени човеку. Главни задатак инквизиције био је да суди крштеним хришћанима, да утврђује њихову кривицу и кажњава их за преступе који су донети по закону названом „Malleus Maleficarum“ односно „Божији чекић“ , где су најтеже казне биле управо за вештичарење и бављење магијом. Признање од осумњичених, најчешће жена које су проучавале траве и лековито биље, било је извлачено мучењем, које се и данас у нормалном свету сматра незамисливим. Стотине хиљада људи широм Европе било је проглашено за јеретике, мучено и најчешће спаљивано на ломачи.

Ипак, ни страшна шпанска инквизиција која је и након Средњег века наставила да делује широм католичких земаља све до 1815. године и Наполеоновог пада са власти, није могла да утиче и сузбије интересовање људи за магију и окултни свет. И то се задржало до данашњих дана.

Психолог, гејмер, мултимедијални уметник и писац, Зоран Петровић, аутор мултижанровске саге „Празник звери“ која је прожета магијом и елементима готских хорора, на питање „Зашто се људи толико интересују за магију и магијске ритуале и шта је то што их привлачи?“ каже :

„Магија је људима занимљива као књижевни елемент који обогаћује дела из жанра хорора и научне фантастике, али, она је такође занимљива као нешто што људима није познато, о чему су слушали или читали кроз разна предања, митове, легенде. Ритуали су тајанствени, изводе се најчешће након поноћи, и све је то привлачно људима. Неки људи, у суштини воле да истражују оно што им је непознато и што их негде у дубини њиховог бића плаши. Неки други, пак, воле да свему приступају студиозно и да све тумаче кроз науку, па и магију, и ритуале као такве. Како год тумачили, људска интересовања су различита, али се сва своде на исто, кроз различите приступе истој теми, људи траже начине да задовоље своју радозналост.“  

Јелена Недељковић

(Наставиће се)

 

Поделите:

2 Коментари

  1. Феноменалан текст, ништа мање нисам ни очекивао од аутор
    Написао која је стандардно добра.. Текст је интригантан а опет писан питким језиком, доступан сваком.. Уживао сам у читању о митским бићима и једва чекам наставак.. Посебно ме занимају приче о змају, јер се доживљаји Драка, змаја у источној Србији потпуно разликују од слика о змајевима које су нам дошле са запада, кроз мас медије. Још једном свака част за текст. 💞

  2. Стандардно добар текст Јелене Недељковић, као и увек, озбиљан приступ теми, зрело и озбиљно размишљање, добра анализа.. Посебно сам уживао читајући о Драку, и митским бићима, јер је Змај у источној Србији потпуно другачији у односу на оно како је приказан у западним мас медијима.. Укратко, једва чекам наставак.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here