Лазо Костић: О Србима и Славонији

Поделите:

Много је података који потврђују укупни или делимично српски карактер Славоније, а има и података који негирају хрватски карактер те земље након Мохачке битке

1. Називи који обележавају национални карактер Славоније

Релативно је највише Срба било у Славонији за време турско. Тада је земља била слабо насељена. Турци су држали само гарнизоне, али земљу једва су насељавали муслиманским живљем (за разлику од личког Санџака). Огромна већина хришћана били су Срби. Није онда чудо да је та земља сматрана као српска и тако обележавана. Ми ћемо навести неколико примера по Ђерићу и другима.

а)
Још рано су, у почетку турске владавине у XVI веку, поједини делови Славоније називани Србија или слично. Тако је 1572. године Волфганг Ланц издао карту Угарске и на њој сав крај на исток од Валпова и Ђакова назвао Расција (Србија). (265, стр. 164). Годину дана доцније, 1573, ишло је аустријско изасланство у Цариград, а вратило се назад 1578. У том посланству био је и Ст. Герлах као посланички проповедник, који је тај пут описао. Тако стоји у хрватској верзији (304), да код Мохача почиње „Србија“ (баш тим речима). Помиње „Отиавар, српски Отин (Сотин), бивши градић на Дунаву. Ниже је убава варошица која се српски зове Оилак (Илок)“. (данас у Хрватској). Године 1596. начињена је једна географска карта Мађарске и Ердеља (305), на којој се Срем источно од реке Босут (данас „Хрватска“) назива Рацка, одн. Расција (80, II, стр. 181).

Сто година доцније, 1691, мађарски научник-језуит Сент-Ивањи описује „Славонију“ (у ствари „Горњу Славонију“) или северну Хрватску (296) и каже (на латинском):

„Славонија има на северу Угарску и реку Драву, која је између њих; са запада Штајерску; с југа Хрватску од које је дели река Сава; с истока Рашку. У дужини има 20 миља, у ширини 10, између Драве и Саве. Дели се на три жупаније: крижевачку, загребачку и вараждинску. Рашка, која је, као и Хрватска, одвојена од Славоније, има са запада Славонију, са севера Угарску и реку Драву, са истока уток Саве у Дунав, добар део Мађарске, с југа Босну и Србију, од којих их раставља река Сава. Она има у дужини 20 немачких миља, низ тока Саве 25, у ширини 12 имеђу Саве и Драве. Садржи такође три жупаније: пожешку, валповачку и сремску“.

То је најбољи доказ да се цела данашња Славонија звала Рашка или Србија, одмах после њеног ослобођења од Турака, и да, као таква, није била мања (него чак мало већа) од „Горње Славоније“, тј. северне Хрватске. То потврђује и мађарски историчар Салај (Лајош) у малопре цитираном ставу (64), чији један део треба овде поновити: „Отуда је дошло да на многим географским картама које су се појавиле у средини XVI века нарочито област Срема и Вуковара носи назив „Рашани“, „Раци“. После поновног освајања, овај је предео био само ретко насељен. Па ипак, остаци старог српског становништва појачани су новим српским колонијама. Баш се у то време појавило дело Сентивањија, и онда се не смемо чудити да он те три жупаније назива Рашком…“

Највећи аустријски етнограф прошлог (ХIХ – прим. НС) века, Черниг, потврђује ово и каже (дело под 80, II књ. стр. 161): „Према тим рашким досељеницима су три жупаније: пожешка, валповачка и сремска, једнако као и Банат; у обичном говору називане Рашка или Рацка, с краја XVI века па још и у првој половини прошлог (XVIII) века.“ У познатој књизи Европска позорница, која је доживела више издања, у издању од 1701. (316) на карти Угарске обележени су између Драве и Саве западно од Срема „Рашка и Раци“ (80, II, 161).

На једној штампаној књизи у манастиру Ораховици има један запис од око године 1714, који гласи: „Свјатаго Николи Славенији, србској земљи“. (317). На једној књизи у дреновачкој цркви (западна Славонија) стоји записано да је дарована од руског цара „в Георгијевски монастир Сербскија и кесарскија земљи“. (319). Француски конзул у Травнику П. Давид пише 1807. и између осталог каже: „Вели се да је буна букнула у Аустријској Србији (тако Турци називају Славонију и Банат“. (327). Љуб. Ковачевић наводи у књизи (256) многе примере где се Славонија зове Рашка, Влашка и томе слично.

б)
Један мањи предео у тој и таквој Рашкој, односно Влашкој називан је Мала Влашка. Мора да је српски живаљ био нарочито концентрисан у том пределу. Мала Рашка, а то значи мала Рацка, Мала Србија, био је предео око Пакраца и Дарувара који је бројио 73 „лијепа града, трговишта и села“ (295). Радонић обележава Малу Рашку која „крајеве између Саве и Драве“ (113, стр. 413), позивајући се на неке изворе (297). А онда додаје зашто су тражили Срби Чарнојевићеви да је населе (цитирано напред).

Карл фон Черниг каже (80, II, 160); „Такозвана Мала Влашка не може да се тражи у Влашкој, јер ова није била под влашћу Леополда I, него у Славонији, где је један део Пожешке жупаније зват Мала или Црна Влашка, јер су ту живели тзв. Власи, тј. досељени несједињени Срби и Босанци…“ На следећој страни каже Черниг, опет у једној примедби: „Ми пишемо Власи (Влахен) да бисмо тзв. Влахе српског језичког племена разликовали од романских или истинских Влаха“. На стр. 168 истог дела пише Черниг: „Мала Влашка је сачињавала у XVI веку западни део Пожешке жупаније, и простирала се почевши од Пожеге, северозападно преко Пакраца, одатле западно кроз данашњи ђурђевачки пук до Крижевачке жупаније, а онда јужно преко Саве до на Босну (западни део данашњег Градишканског пуковског округа). Краљева Велика беше главно место ове Мале Влашке, како то показују више карата из истог времена“. Да се тај предео и доцније, за време Аустрије, звао Мала Влашка, писац се такође позива на молбу патријарха Арсенија Чарнојевића да тражи да се Срби населе in Slavoniam et in hac parvam Valachiam.

И у царском одговору на латинском језику од 1694. област о којој је реч означена је била ка Мала Влашка (Parva Valachia). На латинском се каже и Parva Sclavonia (334). Видело се раније, такође, како су аустријске власти у Славонији препоручивале цару да уступи патријарху неко село у близини Осијека (који је ипак по страни): „Ту би он наместио своју резиденцију и на Пакрац и Славонију (Малу Влашку) не би више мислио…“ Чак је при првој административној подели Славоније после ослобођења од Турака образована била и жупанија „маловлашка са Сирачким спахилуком“.

в)
После заузећа Славоније од ћесарове војске издата су упутства комесарима који су имали да утврде границе између Турске и Хрватске крајине (1699). Тако је споменуто „стално и привремено уређење и премештање влашких и рацких граница.“ (256 и 200, III, 145). Комисија која је после освајања Славоније имала да је уреди, погодила је још у Будиму тумача за српски језик („Човека вешта рацком језику“). Иста комисија у извештају од 21. новембра 1698. саопштава да Срби у Малој Влашкој („Рацки народ“) одбијају да плате ма шта држави, јер веле да су се откупили давши осечком ђенералу Штарембергу хиљаду дуката…“ (295).

Фратар Лука Ибрашимовић наводи 1679. близу Копривнице село Рацка Брезовица за разлику од Турске (200, II 365). А пола века после ослобођења Славоније од Турака фратар Фрања Ивановић каже да су Власи у Славонији Раци, а њихове официре назива српским официрима. (256, стр. 12).

2. Споменици српски из Славоније и обележавање народности

Сем наведених назива који обележавају претежно српски национални карактер Славоније, има и мноштво других појединачних помена Срба у Славонији. Те помене је навео доста проф. др Василије Ћирић у својој хрестоматији О српском имену (116, стр. 106 до 129, и passim). Само неки од њих биће овде репродуковани.

а)
Године 1534. пише Павле Бакић цару Фединанду и прича шта су казали „неки Срби (Раци) тамо у Осијеку“. (301). Године 1537. пише крањски војсковођа Кацијанер (Коцијан) да су се и он и његова војска надали, при ратовању у Славонији, да ће им Срби (Раци) храну довозити и да ће Срби око Осијека уз њих пристати. (Из тога изгледа да се радило о претурском насељу ЛМК). (302). И 1567. спомињу се Срби у Осијеку (303). Године 1608. каже неки немачки путник да су у Вуковару становници, осим нешто Турака, „Маџари и Раци“ (Срби). (306). Године 1688. помиње барон Б. Петачић у свом Дневнику Србе (Рашане) око Брода. (307). Новембра месеца 1696. године моли „сав српски (рацки) народ у Славонији“ за ослобођење деспота Ђурђа Бранковића (311, I, стр. 236).

Године 1697. јављају „Срби из Вуковара“ да има 12.000 Турака у околини Шапца. (312). Исте године је био попис људства око Осијека, па се на неколико места спомињу Срби, а у селу Ретфали Мађари и Раци (Срби) католичке вере. (313). Следеће године (1698) био је попис среза Воћин. Ту су нашли такође Србе „некатоличке“ вере. (Исто дело стр. 77-80). Године 1707, 27. августа, папин нунције из Беча помиње у једном писму Ватикану Србе у ђаковачком крају.(314).

Године 1702. спомињу се у опису Славоније „Рашани католици“ (Срби католичке вере 313, II, стр. 205). Те исте године спомињу се у попису Славоније многа села у којима живе Рашани, односно Срби, или просто српски (рашки) сељаци. (Смичиклас, цит. дело на много места). Године 1703. помиње острогонски кардинал Л. Колонић српски народ у јужној Мађарској и Славонији и препоручује босанске францискане за тамошње „Раце…који су католици“. (315). Године 1706. пише неки царски пуковник из Осијека и помиње Србе (Раце) у западној Славонији (Мала Влашка) (283, стр. 58).

б)
У многим актима државне централне власти у Бечу, укључујући ту и цареве повеље, спомињу се Срби у Славонији (разуме се, после ослобођења од Турака). Тако 1689. (11. јуна) заштићује цар Леополд „Србе, Хрвате и Влахе насељене у обе жупаније: вировитичкој и пожешкој“. (308). Године 1691, 2. априла, одговара цар Леополд „целокупном народу српском у нашем краљевству угарском, а посебно онима који обитавају око Осијека, Будима и Комарома“. (309). Исте године, 20. августа, у Привилегији цара Леополда спомиње се српски народ у „Угарској, Славонији, Илирији“, итд. (313).

Године 1692, 31. маја, ослобађа цар Леополд Србе… између Драве и Саве „десетка и других данака“. (311). Године 1693. (9. јануара) спомињу се у одлуци бечке дворске канцеларије „Срби који су помагали при освајању Градишке“. (175, стр. 101). Године 1694. (4. марта) заштићује цар Леополд митрополита Арсенија и српски народ, и нарочито спомиње српски народ у пожешком и сремском крају: populum Servianorum, Rasciani seu Serviani popoli Rasciano seu Serviano…(200, II, стр. 13-14. – 311, I, стр. 81-83).

Године 1697. (26. маја) одређује цар Леополд каква ће права имати унијатски владика Петар Љубибратић и спомиње „влашки или српски народ и то грчког обреда који живи у сремској области и суседном делу Доње Славоније“. (308, стр. 125). Исте године (22. јуна) пише угарска Дворска канцеларија команданту Осијека и Доње Славоније о спору карловачког архиепископа и унијатског владике и помиње неред тим проузрокован „у самом српском народу“ (308, стр. 125). Године 1706. бечки Дворски савет помиње у једном акту „краљевског рацког судију у Славонији“. (308, иста страна).

Године 1719. цар Карло VI издаје 19. јула диплому В. Поповићу који се означава као „митрополит или архиепископ народа илирског или рацког грчког обреда у славонском и сремском крају“. (318). Није то једини пример где се црквени великодостојник народносно опредељује, не као митрополит православни, односно „грчки“, већ српски, грчког обреда. И Срби се означују као народ, односно народност (gens). Године 1722. потврђује цар пакрачког владику Н. Стефановића, овлашћујући га да врши све владичанске послове док буде веран царском дому заједно „са српским народом свога владичанства“. (308, стр. 145). Године 1728, 26. јуна, даје цар Карло VI право да потврђује Мојсију Петровићу, православном архиепископу „илирскога или рашког народа по Славонији, Србији и Тамишком крају“. (320). Године 1751. пише угарска Дворска канцеларија Марији Терезији и каже да су многи крајеви у Славонији који су од Турака отети остали пусти и да се тамо насељава „српски народ“ (natio rasciana). (322).

в)
И католичка околина у самој Славонији је Србе сматрала као Србе. Тако 1746. пише фратар Фр. Ивановић славонским гвардијанима и каже „да би врло добро било да од свега народа нашега, толико крстјана колико ристјана, имадемо testimonia authentica in scriptis“, да ће им много помоћи „рацки атестатиони“ па „српски официри нека нам даду attestatione“… (323). Познати су стихови Матије Рељковића у „Сатиру“, први пут штампаном 1762, где једном Славонцу одговара:

Ваши стари јесу књиге знали,
Србски штили, а србски писали!

Католички фрањевац из Славоније (Валпово) Матија Петар Катанчић написао је у једној латинској књизи с краја XVIII века (326), о српском имену: „Оно је заиста нашим Илирима тако обично, да се свуда Срби зову, не само они који живе у Србији, него скоро по целом Илирику и по Дакији, особито они који следују грчку цркву и који мисле да се највише тиме разликују што се зову Срби и Србљани“. (…ut Srblos passim se compellent, non Serviam incolentes modo…qui per hoc maxime se ab ceteris distinqui putant, quod Serbli, Srbliani noncupantur).

г)
Да су Срби славонски себе сматрали Србима и тако се обележавали, о томе не треба читаоце посебно уверавати. Ипак, неколико доказа неће бити сувишни.

Године 1701. (десетак година након ослобођења Славоније) жале се православни Срби у Славонији царском комесару за уређење славонске границе што се газе права српског народа и износи се тамо какве су слободе уживали раније „наша отаџбина и српски народ“ (nostra patria et gens Serviana). (316). Године 1706. био је у манастиру Крушедолу сабор и избор митрополита. У запису се каже да су присуствовали „православни архијереји народа славјеносербскаго“, међу којима и славонски С. Подгоричанин. (283, стр. 161). О томе истом збору саопштава митрополит Исаија Ђаковић да је било много људи из „србскије земљи“. (Исто дело и страна).

Године 1798. (или 1797.) у једном акту се спомињу владике и друге поглавице „српског народа“, међу којима Софроније Подгоричанин, владика Мале Влашке. (Исто дело, стр. 67). Исти владика пише 1708. цару писмо и потписује се овако: „Софроније Подгоричанин, славонски владика и посланик српског народа“. (311, стр. 189). Године. 1721 тужи се унијатски свештеник пакрачки цару на славонског православног владику који га прогони што се поунијатио и каже да је много претрпео од „свога шизматичког рацког народа“. (308, стр. 143). Године 1743. пише српски архиепископ Арсеније Јовановић царици Марији Терезији и спомиње како су Срби (Servianey) из „…горње и доње посавске крајине…а тако исто и из Хрватске“ помагали царицу у данашњим незгодама. (321).

Негде око 1778. жале се вуковарски Срби царици Марији Терезији на неке неправде и у тој жалби истичу „наш славеносербски и верни народ“, спомињу „заслуге нашега народа сербскаго“, затим „народ сербски“, „нашем народу сербском“, „наше светковине навластито сербске“, туже се да им деца неће знати „да смо кадгод от свог србског рода и кољена света… људе имали“. (324). Из године 1791. остала су два акта пакрачког епископа, у којима се истиче што је од двора учињено „нашем славено-сербском народу“ (116 и извори; 283, стр. 247.).

Године 1793. (8. августа), пише пакрачки владика Ћ. Живановић пакрачком проти и народу његовог протопопијата, а у писму спомиње сва „већа обшчества нашега славнаго сербскаго народа“. (116 и извори). Те исте године тужи се цару шидска општина што су Шид и Беркасово дати унијатском владици, да би „унија у роду овом славеносербском распростирати се могла“. (325). Године 1810. (20. јуна) пише пакрачки владика Ј. Путник неком проти у свом владичанству и каже да се цар брине за просвећивање славено-сербскаго народа нашего“. (116 и директни извор). Године 1811. (4. октобра) пише исти владика пакрачком проти и спомиње опет славено-сербски народ наш“ (исто). Године 1812. 0пише исто владика истом проти и каже „Вливајте јелеј Милосерднија в свјетилник сеј Славонски, да некако угаситсја свјешча сија Сербскаја“. (Исто).

Фердо Шишић каже у једној књизи (449, стр. 128) да Хрвати, односно њихова интелигенција нису поклањали готово никакву пажњу српским устанцима с почетка XIX века, односно „буђењу Срба у њиховој беспримјерној борби за слободу“, јер су ту „гледали, по свој прилици, тек једно унутарње питање турске царевине“. „Томе насупрот, српска интелигенција, нарочито у Славонији и Војводини, пратила је, паче и судјеловала код ових крупних догађаја, сматрајући их као нешто своје.“

д)
Несумњиво да су Срби у Славонији и друкчије обележавани, а не увек као Срби. То се види из неких цитата. Најчешће су звани Рацима, ређе Власима (за разлику од Хрватске). И о томе треба нешто рећи.

Мађарски публициста Јован (Јанош) Чапловић, који је онако топло и лепо писао о Славонији, у уводу своје књиге (225) осврће се на другу дотадашњу литературу о Славонији, и у појединим делима хоће да докаже нетачност. Тако, између осталог, у једној књизи изашлој 1816. (330), у којој се скоро редовно говори о Рацима кад се описује Славонија (I, стр. V и даље). Он каже (Чапловић) да је именовање Раци један „неприличан израз“, али ће га он задржати, јер је и у књизи коју критикује употребљен. Елем, у тој књизи се каже, описујући Славонију, да рацки људи и жене много воле кафу и пију је без шећера као Турци. Да Раци једва имају књига на свом језику. Да сви Раци, и мушкарци и жене, имају један изразито пркосан карактер. Да би Раци били веома нетрпељиви кад би само владали. Да Раци немају звона на црквама, итд. Свуда Раци, све сами Раци. Чапловић му замера за многу неистину, али не пориче да тамо „Раци“, тј. Срби дају физиономију крају. Напротив, он то у мериторном делу књига још потврђује.

Тако се он најпре осврће на називе припадника „источне цркве“ у „Славонији и делом Хрватској“, и протестант Чапловић пише (225, II, стр. 12): „Припаднике ове цркве гомила зове неправо Раци. Они се сами зову, и то сасвим правилно, хришћани источног закона. Католици их још зову ‘староверци’ или ‘Власи’. То може да важи само за оне који влашки говоре…“ Стр. 20: „Царевински закони који се односе на ‘привилегије Влаха’ тичу се ових (Срба), јер Хрвати ове људе стално зваху Власи[1] – као што је горе речено – па их и сад још зову”. Стр. 219: „Православне хришћане зову католици Власима и шизматицима у обичном говору, али зато и ови њих зову Шокци, Бог зна зашто. Те обе титулатуре се имају сматрати поспрдним именима и не обзирати се на њих. Паметни људи не говоре тако нешто, а гомиле има свуда…“.

Опет стр. 12 и 13: „Неки зову (припаднике источне цркве) Грцима, који израз такође одговара само народу који тај језик говори. Срби (Славени), као такви не разумеју ни влашки, ни грчки ни цинцарски. Мора се знати да, као што има католика који су Мађари, Немци, Словаци, итд, тако има и источних хришћана разних језика, наиме Грка, Влаха, Словена, иначе званих Срби. Међу овим последњим неће се нити у Мађарској, нити у Славонији, Хрватској, Далмацији, Херцеговини и Црној Гори, нико звати Рац… само Мађар употребљава ту номенклатуру (Рац)… У краљевским повељама, нарочито под Маријом Терезијом, зову се сви припадници ове вере који станују у наслеђеним земљама ‘верна и веома љубљена илирска нација’“. И то није ништа мање погрешно, како је показао г. пл. Хицингер у својој Статистици Војне крајине I књ. стр. 198. Да они сами нису сагласни са овим илирским именовањем види се из једне књиге Србина Текелије… из 1791. „Наименовање које највише одговара изгледа ми, у црквеном смислу, источни хришћани, у цивилном значењу (ван верском ЛМК), уколико се тиче Славонаца: Србљи или Славонци“. Видећемо да и он сам, Чапловић, те изразе идентификује.

Кад говори о језику (I књ. стр. 211) Чапловић га супротставља хрватском: „српски (славонски, рацки)“. То су за њега синоними. Жалећи се што се словачки језик назива понекад slavonica lingua, он каже да је то нетачно. „Slavonica је славонски, српски; slavica је словачки, славенски“. (стр.219). И даље писац све до краја прве књиге пише опширно о српском језику. На стр. 166 и даље наводи крштена и породична имена „Славонаца“. Скоро све сама српска имена (Драгојло, Милош, Љубица, Цветко, Јоцо, Сава, Стево, итд).

И онда, под насловом „Слављење имена“, каже ово: „Свој прави имендан не слави нико, и странац се вара ако некоме оде са ономастичном честитком, коју ће тамо примити са забуном. Јер свака кућа слави, место тога, дан свога кућног и породичног заштитника, и при томе се честитке у реду и приносе и примају. Свака кућа или породица има једног одабраног свеца као патрона…“.

Адолф, уредник једног од најрепрезнтативнијих немачких часописа средином прошлог века (XIX – прим. НС), писао је 1842. у студији о славонским народним песмама (467) и ово:

„Становници ове мале земље зову своју романтичну отаџбину Славонска, себе Славонци и говоре тзв. илирски језик, који се, са незнатним дијалектским разликовањима, говори још и у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији, источним и јужним деловима Хрватске у многим жупанијама Угарске… Припадници грчке цркве зову се Срби, док их католички земљаци зову Власи, а Мађари Раци. Славонски Срби се служе ћирилиском азбуком… Славонија је пуна народних песама, и подвизи Марка Краљевића се описују у простим песмама једнако ту као и у суседству, и тако се (ови подвизи) очувају у старим а ипак зато увек свежим песмама…“

Скоро пола века доцније пише у истом листу немачки етнолог Фридрих С. Краус, који је рођен и школован у Славонској Пожеги (468):

„Најглавнија пролећна свечаност врши се на Ђурђевдан. Тај дан славе једнако Срби као и католици“ (стр. 54). Мало пред тим (стр. 8) каже да „Рељковић зове славонски језик српски“. А у једној од три године доцнијој печатној студији о боји косе код Јужних Словена (469) Краус каже како је у његовом детињству у Пожеги једно Јеврејче имало црвене косе: „Срби су га звали црвендаћ, Немци орангутан“. Треће нације није, канда, ни било, бар по Краусу.

ђ)
Адам Прибићевић наводи (108, стр. 48): „Два професора Будимског универзитета Пилер и Митербахер, пропутовали су у другој половини XVIII века Славонију и објавили путопис 1873, под насловом „Пут кроз пожешку славонску покрајину“. У тој књизи кажу да је народ ванредно певао у песмама „славна дела својих краљева и деспота.“ Трагајући свуда за овом књигом Пилера и Митербахера, према индикацији г. Адама Прибићевића, дошао сам накнадно до ових констатација.

У историји Далмације, Хрватске и Славоније од књиге Јохана Кристијана Енгела изашлој на прекретници 18. и 19. века говори се и о становништву Славоније (464, стр. 246). Писац се позива на два будимска професора, Пилера и Митербахера, који су крајем XVIII века обишли Славонију и издали једну расправу о њој. Међутим, нити је Енгел ту расправу директно цитирао, нити ју је библиографски прецизно означио. То је учинио нешто мало доцније „патријарх славистике“ Ј. Добровски. У својој књизи Славин (466), он каже: „Пошто је овде у питању дело двојице поменутих професора Пут кроз Пожешку област Славоније (465), то сам ја у стању да наведем чак и места латинског оригинала које г. фон Енгел у изводима саопштава“.

Извештај има више етнолошки значај него етнички (говори махом о обичајима становништва). Али на крају Енгел износи из те књиге будимских професора ове речи: „Још увек се међу њиховим народним песмама одржавају песме о старим краљевима и херцозима“. (Noch erhalten sich unter ihnen Volkslieder von ihren alten Koenigen und Herzogen). Под херцозима се несумњиво разумеју војводе. То се још боље види из латинског текста у коме респективни став гласи: „Res veterum suorum regum, ducumque praeclare gestas canere amant, easque carmins et rhytmi legibus implicitas habent“. То би значило: „Подвиге и јуначка дела својих краљева и војвода умеју („воле“) предивно да опевају и да их по правилима песме и ритма повежу“.

е)
Но, не само што има много података који потврђују укупни или делимично српски карактер Славоније, већ има такође података који негирају хрватски карактер те земље од времена кад су је Турци освојили (од Мохача). Споменућемо овде неке податке само од времена ослобођења Славоније од Турака (углавном према Ђерићу, 116).

Почетком XVIII века, одмах иза године 1700, дакле десетак година иза ослобођења, вршени су пописи становништва Славоније. Као што се види из књиге проф. Смичикласа (313), тамо има једва помена о Хрватима. Само се појединци тако означују или мала насеља за која се износи да су досељена из Хрватске. Још неколико година пре тога, 5. априла 1698. године, пишу славонски фратри ђаковачком бискупу против попова које им шаљу из Загреба и дословно кажу: „Сви чврсто и постојано, једнодушно и сложно тврдимо да нећемо никад примити онога кога би можда он послао, нити ма кога другога од Хрвата, па макар био и световњак…“ (оригинал латински, 323. стр, 532).

Године 1707. моли францискански провинцијал фра Марко Булајић цара Јосифа I да их заштити од бискупа који хоће да им одузму парохије и да их дају световном свештенству из Хрватске и каже да ти бискупи „доводе презвитере Хрвате, који овом народу нису ни мало драги нити знају језик народни…“ (283, стр. 80).

Б. Модрушић из Лоње, срез Новска у Славонији, писао је средином XVIII века (329): „Упиташ ли пак ком приликом старо или младо, осим војаках који су, ето, у најновије доба по војнах, заповиедих итд. од поглаварах хрватскоме привикли, којим језиком говори, одрећи ће ти: рацким или славонским.“ И онда се жали како Славонци исмејавају онога ко им говорни језик назива хрватским. А слично је и код наименовања народа, што писац веом жали. А на крају тога века, сто година после ослобођења Славоније, пише Славонац францисканац и научник М. П. Катанчић да се Хрвати разликују од осталих народа нарочито својом кајкавштином. Он је живео дуго у Загребу и познаје кајкавски језик добро. Једанпут, говорећи о Словенцима, каже да су „нам у више ствари ближи него Хрвати“. Нама, то значи Славонцима. (326, стр. 150).

И професор Шишић истиче то као симптоматично да су у другој половини XVIII века два Славонца издала граматике „славонскога језика“, тј. Рељковић 1767. и Ланосовић 1778. (449, стр. 122). Песник Рељковић није био познат ван Славоније, како тврди сам Фердо Шишић, јер га као штокавца Хрвати нису могли разумети (449, стр. 160). Из истог разлога „Качић никад прије тога времена (тј. пре Илирског препорода) није допро до кајкаваца. Дубровчани не пријеђоше границу своје републике…“ (На истом месту). Славонски песник Матија Антун Рељковић жалио се у својој познатој песми „Сатир“ да славонски народ још тада, у XVIII веку, слави Марка Краљевића „као свеца“, што он, по мишљењу Рељковићевом, не заслужује. (354, стр. 542 и 1021).

Но култ Марка Краљевића није баш тако лако ишчезао из Славоније, мада су се и државне хрватске власти и католичко свештенство много заузимали да се Марко заборави. Хрватски писац Ловретић каже да су епске песме и католичких Славонаца, а не само православних, биле још у почетку XX века исте као у Срему и балканским земљама (432). Јован Цвијић томе додаје у двадесетим годинама овог века (XX – нап. НС) (362, стр. 246): „Данас само старци знају песме о Краљевићу Марку, цару Лазару и Мандушићу, Станку, али их певају без пратње гуслама или другом каквом свирком“. Инкввизиција је већ била учинила своје.

Но ипак, како каже Цвијић на наведеном месту: ““атолици имају породичне свечаности које одговарају слави код православних, а сви на исти начин прослављају Божић, Ускрс и Духове“. Православни, међутим, то славе на начин њихових старих од пре више векова.

ж)
Да су Хрвати дуго после ослобођења Славоније сматрали Славонце неким другим и посебним према Хрватима, да их нису са собом идентификовали („поистоветили“) показаћемо са неколико изјава веома угледних Хрвата из половине прошлог (XIX – нап. НС) века, пре око сто година. Примери су узети из књиге проте Дим. Руварца, 136. стр. 129, 48, 53, 95, сем другог по реду (Шулека), који је преузет из једне књиге проф. Виктора Новака (342).

Године 1843. издао је Драгутин Рековец брошуру под насловом „Мали катехизам за велике људе“. Ту поставља и ово питање: „Зашто се ми зовемо Илирима а не управо Хорватима?“ И одговара: „Зато што хоћемо да имамо литературу, а знамо да наше три жупаније и војена крајина (у којима живе кајкавци) не могу имати своје посебне литературе. Наша пак литература треба да обухвати и осталу нашу браћу по крви и језику: Славонце, Далматинце, Србе, Крањце – једном речју све југозападне Словене. Она се (литература) не може назвати хорватском по томе што би тада свака од речених народности могла захтевати да се зове њеним именом. Зато се морало узети једно опће име које неће никога вређати…“ Рековец очигледно сматра и Славонце и Далматинце друкчијим од Хрвата, само њима блиским, као што су и Срби и „Крањци“ (Словенци).

Хрватски публициста Богослав Шулек писао је 1844. (343): „Боже сачувај да би илирски домородци славно ‘Сарбско’ име презирали и мрзили: они га баш онако штују како ми ‘Хорватско’ оли ‘Славонско’, и само то желе… уосталом нека остане Србљин Србљин, Хорват Хорват, Славонац Славонац, итд. јер као што прави Србљин не би нипошто допустио да се његово славно сарбско име у хорватско или у славонско стопи, тако би се и Хорвату и Славонцу видило криво да би своје хорватско оли славонско име са сарбским заменити морао… ‘Ајде, дакле, храбри Хорвати и Славонци! Збаците са старим летом стари јал и назлоб…“.

На седници Хрватског сабора од 17. јуна 1848. реферисано је прво о пријему хрватске и српске делегације код избеглог цара у Инзбруку, па је после говора бана Јелачића узео реч историчар Кукуљевић и рекао између осталог: „Заиста није било Хорвата, Славонца и Срба, или боље да речем ни једног поштеног Славјана…“. На седници хрватског Сабора од 19. јула 1848. повео се разговор о условима под која би се могао постићи мир између Хрвата и Мађара, и ту је углавном Иван Мажуранић, доцнији „бан пучанин“ казао: „Да се не погађамо као народ хорватски, него као краљевина или народ хрватско-славонско-србски“…

Исти Иван Мажуранић је Банској конференцији у Загребу одржаној 28 новембра унео у предлогу представке на цара ове речи: „Да се језик народни хорватско-славонски, каконо већ патентом од 7. травња 1850. признано бјеше, уведе у све јавне послове…“. Десетог децембра исте године прочитано је у Сабору царево ручно писмо у коме стоји између осталог: „…наређујем хрватско-славонски језик…“. На седници истог Сабора од 17. јануара 1861.: „Т. Кукуљевић прочита проглас на народ хорватско-словенски“. У истом прогласу на четири места стоји: Хрвати и Славонци! (Према записнику седнице). Кукуљевић је упутио 31. децембра 1860. одговор конту Меду Пуцићу у Дубровник, у коме стоји: „…откад смо ми Хрвати и Славонци…“. Тако су и водеће новине тада писале (нпр. Позор, доцнији Обзор, итд).

Још у последњој четвртини прошлог (XIX, нап. НС) века разликована је славонска народност од хрватске. У званичном извештају пруског генералштаба негде око 1880. наведен је етнички састав војске Аустроугарске. О томе има једна забелешка у немачком часопису Иностранство (470): „О етнологији аустроугарске армије саопштава „Регистранда“ Пруског ђенералштаба да су од сваких 1.000 војника били 273 Немци, 177 Мађари…46 Хрвати, 36 Славонци, 31 Срби“.

Јасна је ствар да сви подаци потичу од самих лица у питању, од самих војника. Они су приликом ступања у службу (приликом регрутовања) питани шта су по народности, и Славонци католичке вере су махом одговарали да су Славонци. Иначе их не би толико било.

3. Државно-правна и политичка посебност Славоније

а)
Славонија је дуго времена имала државно-правну и другу судбину него Хрватска. После Печуја она је, готово сва, потпала под Турке и остала у турској власти више од један и по век. И тако одвојена од Хрватске.

„Мир склопљен у Карловцима (1699) учини крај турском стогодишњем владању у Хрватској до Уне и до јужног Велебита, затим у читавој Славонији сем југоисточног Срема. Али бечки двор не хтеде да сједини ослобођене крајеве с банском Хрватском, како је то тражио Хрватски сабор, већ увећа њима територију Војне крајине“. (Ф. Шишић, 103). Мађарска Дијета је године 1741, у почетку владавине Марије Терезије, изгласила законски чланак 18 по коме се Таимшки Банат, Срем и Славонија имају инкорпорирати Мађарској, чим наступе мирнија и сређенија времена. (113, стр. 622).

Тек Марија Терезија, у току својих ратова за наслеђе „да привуче Хрвате, удовољила је старим захтевима Хрватског сабора кад је 1745. сјединила с банском Хрватском данашњу Славонију и обновила жупаније: вировитичку, пожешку и сремску. Посавина остаде ипак Војној крајини, организованој 1756. у регименте: градишку, бродску и петроварадинску. Но кад су наступиле мирне године, Марија Терезија поче лагано уводити централизам… већ 1779. укину хрватску аутономну владу с баном на челу и предаде хрватске аутономне послове угарској аутономној влади (намесничком већу). Тим крупним решењем краљичиним, Хрватска је први пут подвргнута Угарској и њеној влади“. (Шишић, цит. дело).

Њен син, Јосиф II, продужи централизацију још жешће. „1785. разделио је Угарску и Хрватску на десет округа (Kreis-крајз), од којих је свако било састављено од неколико жупанија. Хрватска и Славонија буду раздвојене: Славонија је потпала, с Барањом, под окружје са седиштем у Загребу. Окружју је стајао на челу краљевски повереник („директор“). Сада је банска част постојала само по имену, јер гроф Фрањо Балаша бејаше управо царев комесар и владао је силовито, без сабора.“ (Исто).

Посланици на Угарском сабору из Хрватске и Славоније били су строго одељени, организаторно чак. Док су представници Хрватске били делегирани од Хрватског сабора, и седели за председничким столом, дотле су „заступници трију славонских жупанија (од 1751. надаље) седели међу угарским жупанијским друговима.“ (Шишић, цит. дело).

б)
Ту посебност су представници појединих крајева специјално изражавали. Имамо један траг о томе и 1848, кад је тобоже цео хрватски народ као један човек иступио против Мађара. Велики аустријски историчар Шпрингер демантује то јединство. Он је изнео како је Далмација скоро у потпуности разочарала и оставила на цедилу Хрвате из Хрватске. То је наведено у глави о Далмацији (овог дела, нап. НС). Усред тога текста (86, II, стр. 438) он каже: „Срем то није урадио само зато што је тамо био центар српског отпора, случајно тада паралелног са Хрватима. Али он није хтео да чује тада за Загреб.“

Поједини делови Славоније, нарочито тамо где су живели Срби, нису никако хтели власт Загреба над собом. Један ситан али карактеристичан случај још првих година после ослобођења Славоније од Турака, још с краја XVIII века навео је проф. Алекса Ивић. Кад је после Карловачког мира 1699, преузето уређење границе „један српски крај у Славонији, Подборје, тражио је од Ратног савета, јула 1699, да га потчини под јурисдикцију Доње Аустрије. Разуме се да та жеља није могла бити испуњена.“ (Ал. Ивић. 175, стр. 103).

в)
У једној картографско-историјској студији коју је издала Бечка академија наука непосредно иза Првог светског рата (која је, дакле, писана за време тога рата кад је све српско у Аустрији било проклето), писац Палдус (385) говорећи о Славонској граници тога доба (1763-1787), вели између осталог и ово: „Године 1686. протера Штаремберг Турке из Славоније и Срема и организира земљу по појединим граничарским четама…“.

„Генералати: На Сави и Дунаву“, прозван такође „Славонска граница“ и „Граница Тиса-Мориш“, образовани су године 1701. и 1702. од Срба који су под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1686-1690. у гомилама усељени били. Славонска Граница је почињала на ушћу Уне код Јасеновца, обухватала је Славонију, Срем и Бачку и допирала је до ушћа Тисе у Дунав. Река Босут је чинила границу између Савске и Дунавске границе…“

„После Пожаревачког мира 1718. нареди принц Еуген да све што је остало у аустријском поседу на десној обали Саве и Дунава буде поседнуто од лаких трупа, које су звате Рашани или Хајдуци. Они нису имали систем, служба им је била мали рат, запоседнуће Границе. Под маршалом Најпергом је Славонска Граница систематисана и изузета испод власти тзв. банских викара и то по наредби Двора“.

„Услед реогранизације Савске Границе 1734. од стране коњичког генерала грофа Кевенхилера, она је била подељена у „Горњу Савску Границу“, састављену од шест хајдучких капетаната, „Средњу“, са седам хајдучких капетаната, и „Доњу Савску Границу“, са шест капетаната и два војводства: Рајево Село и Жупања“ (овде су изостављена имена капетаната). Кад су после Београдског мира 1739, многи Срби и Арбанаси, под патријархом Јовановићем емигрирали из европске Турске, била су им одређена седишта на Доњој Сави до Земуна. Они су образовали основу „Славонске Војне Границе“ (доцније Петроварадинске регименте).

Године 1743. је издвојен Славонски Провинцијал, састављен од жупанија Вировитица, Пожега и Срем, од „Савско-Дунавске Границе и подложен Угарској круни“… После су основане, 1747. године, три граничне регименте и гранична област (Славонски генералат) подељен на три пуковске области. „Разрешење граничних регимената (њихово укидање) извршено је 1. октобра 1873.“.

г)
Особеност Славоније баш у историјско-правном погледу – до тога је Хрватима толико стало, наглашава нарочито мађарски историчар и балканолог Лајош Талоци. У једној својој студији о хрватском обичајном праву из половине XVI века (369), он истиче како су Мађари, по освајању хрватских земаља, оставили овима њихова обичајна права. Мађарски краљ Коломан задовољио се сувереношћу ни од кога неспречаваном; он је остао „господар хрватске нације, а народ је живео по својим обичајима преношеним од оца на сина“.

Али, гле чуда: „У доба Арпадовића постојало је посебно обичајно право у херцогштву Славонији”, и позива се на једну одлуку из 1266. донету „juxta ducatus Slavoniae consuetdinem“ (према обичају херцогштва Славоније). А 1499. беше један процес у коме су учествовали судије Хрвати и судије Славонци (процес Николе Зрињског против фратара у Задру). Судије нису могле да се сложе „que quidem duo regna in aliquibus iudicarlis consuetudinibus minime conveniunt“ (јер заиста оба краљевства се веома мало слажу у извесним судским обичајима). Хрвати, „суци“ хтели су да спор расправе по своме, а славонски опет по своме обичајном праву. А оно је било дивергентно.

Интересантна је мотивација деволвирања спора двору: оба краљевства, или обе државе (регнум значи и једно и друго), имају диспаратне обичајне прописе. Као да су разне земље (на шта такође наводи и сталан назив најновијег доба: Краљевине Хрватска и Славонија)!

Јер шта је обичајно право? То је кондензација дуго вршених обичаја које један правни поредак признаје као обавезне. Правни поредак хрватски признавао је своје, а славонски опет своје. И Талоци сам тврди на основу неколико примера да они „најбоље доказују околност да се хрватско обичајно право потпуно разликовало од славонскога“, и то у доба пре освајања Славоније од Турака. У најмању руку, то доказује посебност правног живота и правних институција Хрватске и Славоније.

На крају своје расправе (стр. 501) Талоци износи мишљење да је особеност Славоније последица разних околности, од којих истиче две: Мађарско племство је у Славонији било скоро независно. Појавили су се „славонски“ насељеници „од којих је земља добила своје име. Овај славонско-словенски народ и градски поданици пребродише татарску инвазију и њихови међусобни односи определише развој Славоније.“

Текст је преузет из књиге: Лазо М. Костић, „Спорне територије Срба и Хрвата“, Београд, Досије, 1990.

Лазо М. Костић (1897-1979) био је статистичар, правник, историчар, публициста и професор Београдског и Љубљанског униврезитета. Био је члан Међународног Статистичког института у Хагу, а после Другог светског рата члан немачког и америчког Статистичког удружења. Кратко време био у Комесарској управи Милана Аћимовића. Засновао је статистику као науку у Краљевини СХС.

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] После Карловачког мира 1699. „с промењеним приликама у Хрватској и Славонији све се ређе чује назив ‘Власи’, него наше прадедове називају обично Расцијанима, или Рацима, а често пута и Србима, док ово име није доцније потпуно овладало“. (Ал. Ивић, 175. стр. 100). На Темишварском сабору г. 1790. постављени су, између осталих, ови захтеви: „Да се нагрдна имена Рац, акатолик, шизматик“ забране; да се укине називање „грчко-сједињени и несједињени“, него да се ови зову „источна црква“, а они „западна“, итд. (293, стр. 151). То је доказ више да тада обележавање Срба као Власи није постојало, јер би се Сабор у првом реду против тога дигао.

Насловна фотографија: Sergio Gobbo/croatia.hr

Избор, редакција и опрема текста Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here