Le Point: Да ли је Алија подржавао СС „Ханџар“ дивизију?

Поделите:

Јан Амел

Француски лист Le Point отвара питање да ли је Алија Изетбеговић подржавао злогласну ханџар дивизију, указујући да је то 2003. године потврдио чак и Њујорк тајмс.

Историчар Гзавије Бугарел, специјализован за питања ислама на Балкану, износи застрашујући податак. Док је у Француској за време Другог светског рата између 8.500 и 9.000 Француза носило униформе СС-а (не рачунајући Алзашане и становнике Мозела који су били приморани на то), у Босни се између 20.000 и 30.000 муслимана придружило СС Ханџар дивизији, премда у то време у Босни није живело више од 1,5 милиона муслимана. У интервјуу за лист Courrier des Balkans, аутор студије „Ханџар дивизија: босански СС одреди, 1943-1945“[1] Гзавије Бугарел, објашњава да сећање на ову немачку јединицу „чије је топовско месо било пореклом из Босне и Херцеговине“, и данас наставља да оптерећује „односе Бошњака и Срба“.

У Београду, Србији, као и у Бањалуци, престоници Републике Српске, становништво још увек не може да опрости западњацима то што су их за време ратова на Балкану деведесетих година представили као „лоше момке“, агресоре, криминалце, док су муслимани приказани као невине жртве. Наравно, овде се не ради о минимализацији зверстава почињених од стране режима српског председника Слободана Милошевића (која су проузроковала смрт више од 60.000 Бошњака), већ да се донекле успостави равнотежа кривице између две стране. Почевши од преиспитивања помало идиличне слике Алије Изетбеговића, председника Босне и Херцеговине у периоду од 1990. до 1996. (упокојеног 2003.), предствљеног као мислиоца, филозофа, а пре свега као умереног муслимана.

ОТВОРЕНО ПИТАЊЕ

Априла 1943. Амин ел Хусеини, велики муфтија Јерусалима, приклонио се Хитлеру, позивајући на истребљење Јевреја. Наћи ће се у Сарајеву, након кратког боравка у Загребу и Бањалуци. Током те посете коју су организовали званичници СС-а, примио је „представнике главних муслиманских удружења, као и делегације пристигле из читаве Босне и Херцеговине, Санџака, па чак и из Албаније“, пише Гзавије Бугарел. Међутим, „неки од чланова тих организација борили су се у Ханџар дивизији, док су тројица од њих чак били имами.“

Која је била сврха доласка Амина ел Хусеинија? Приволети муслимане да подрже нацистичку Немачку. Разлог због којег је Хајнрих Химлер 1943. одлучио да раскрсти са расним критеријумима по питању регрутације у СС јединице јесте тај што је Трећем рајху након пораза у Русији зафалило бораца.

У октобру 2003. Њујорк тајмс пише да је будући председник Босне „подржавао Ханџар дивизију.“ Знатно опрезнији Гзавије Бугарел подсећа да Алија Изетбеговић 1943. није имао више од 18 година, па је тешко замислити да је могао имати некакву реалну одговорност за регрутацију муслиманских бораца.

То што га је комунистички режим 1946. осудио на три године затвора није било због сарадње са непријатељем, већ због његових „панисламских активности“. Међутим, остаје отворено питање: „Да ли је Изетбеговић одбацио ову дивизију зато што је била нацистичка или зато што није била довољно муслиманска?“

НЕТОЛЕРАНТАН ДИСКУРС

Историја је пре свега запамтила зверства која је починио фашистички хрватски режим за време Другог светског рата, тада савезник нацистичке Немачке, заборављајући злочине босанских муслимана који су вршили прогоне над српским становништвом. Поједини муслимани „такође су учествовали у каснијем истребљењу Јевреја у Мађарској, крајем 1944“, наводи аутор. Западноевропске земље и САД нису се уопште интересовале ни за активизам Алије Изетбеговића, хапшеног више пута под Титовом влашћу због „пропагирања исламизма“. Његово дело Исламска декларација преведено је на француски језик тек неколико година након окончања ратова на Балкану. Та му је књига 1983. донела 14 година затвора, од којих је одслужио само шест.

Будући босански председник не користи нарочито умерен дискурс у свом књижевном делу.[2] Он ту говори „како свака особа која напусти ислам, ма ко она била, себе осуђује на одбацивање и непријатељство заједнице“? Алија Изетбеговић, представљен за време рата као демократа, а у Исламској декларацији не крије своје одушевљење Пакистаном, „једином исламском републиком која и данас отворено декларише свој исламизам“.

Према његовим речима, „спознати врховну моћ Алаха подразумева потпуно одрицање и неупитно одбацивање сваке друге апсолутне моћи.“ Он подвлачи да је „Алах једини прави Бог, једини истински Створитељ, једино Биће достојно човековог покоравања.“

Овакав дискурс у најмању руку је нетолерантан спрам других заједница које насељавају Босну: православне, католичке, јеврејске. Будући бошњачки председник у наставку књиге не крије ни свој презир према хришћанству, говорећи о „божанском откровењу које је делимично фалсификовано“. Када је реч о Јеврејима у „Палестини“, они су водили борбе „у којима је било толико свирепости и дивљаштва колико прорачуности и авантуризма.“

Јан Амел је дописник Le Pointa из Швајцарске.

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Прошла/допуњена издања, 438 страница
[2] Превео Ахмед Абиди, издање Ал Бурак, 1999.

Превео Лука Угрица/Нови Стандард

Насловна фотографија: Bundesarchiv, Bild 101III-Mielke-036-23/Mielke/CC-BY-SA 3.0

Извор Le Point

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here