Лица наших ослободилаца из Великог рата

Поделите:

Да ли лице може о нечему да говори? Чини се да може, нарочито ако је то лице неког ко је прошао највећа животна искушења у рату, да би потом у миру пронашао снаге да се смири, окући и ороди.

Када се сећамо хероизма српског народа у Првом светском рату, или Великом рату, једнако се спомињу достигнућа командујућег кадра, као и пожртвовање обичних војника и заповедника мањих јединица. За имена ових првих сви знају, па су презимена Путник, Мишић, или Бојовић већ задобила митске димензије.

Лица наших ослободилаца из Великог рата

Лица наших ослободилаца из Великог рата

Имена оних других – храбрих али неприметних – остала су да живе у породичним сећањима.

Изложба Лица наших ослободилаца из Великог рата истиче пред данашњег гледаоца портрете тридесет наших ослободилаца.

На Тргу Републике протекле недеље била је постављена изложба Лица наших ослободилаца из Великог рата. Пред посетиоцима се нашло тридесет портрета обичних људи, са само два или три изузетка непознатих широј јавности.

То су они портрети које су потомци доставили интернет архиву Албум сећања на наше претке из Првог светског рата и који су се дуго чували у породичним албумима. Сада су ове одиста пожутеле фотографије повећане и понуђене пролазницима да се с људима који су наши хероји, загледају у очи. Погледајте и ви најпре овај портет.

Раденко Кривокућа наредник

Раденко Кривокућа наредник “Гвозденог пука”

На фотографији је Раденко Кривокућа наредник “Гвозденог пука”. Учествовао је у ратовима 1912-1918. године. Прошао је све битке и недаће са српском војском, али на лицу му је остала нека невиност, чак повученост.

У чланку листа Борба од 9. августа 1964, наводи се да је Раденко спасио Флору Сандс и тачно описује како се то десило.

Чини се да је Раденко чак невољно фотографисан, као и Михајло Стојановић о коме знамо само да је учесник у Великом рату.

Михајло Стојановић

Михајло Стојановић

Да је по чину био редов; да је рођен 1892. године у Ћешеновићу, општина: Зубин Поток, Косово и Метохија.

Како вам се чини? Мени личи на неког јунака мог романа: храбар, пожртвован, спреман на нова одрицања, али напаћен.

Често се спомињало како су наши преци имали више снаге и издржљивости од данашњих генерација и то је вероватно тачно.

Генерал Јоским П. Гајић на овој мирнодопској фотографији делује повучено, чак доброћудно, али то је иста особа која је, као мајор постављена за команданта уже одбране града Београда.

Херој који и даље нема улицу

На ултиматум аустроугарског генерала Гоглија од 22. септембра 1914, да до 18 часова тога дана истакне белу заставу на бедемима Калемегданске тврђаве, Јоксим је наредио да се, управо супротно, одмах истакну на највиђенијем месту на тврђави две највеће српске заставе. За ове подвиге око одбране Београда добио је прву Карађорђеву звезду са мачевима.

Генерал Јоским П. Гајић

Генерал Јоским П. Гајић

Данас нема улице са његовим именом у Београду, а сећање чувају потомци.

Колико ће још дуго опстати упредена породична нит меморије? Да ли ће нови 21. век, за који се каже да је нехеројско столеће – сасвим обрисати сећање на ове јунаке?

Изложба као што је ова чине да се бар на недељу дана, када поново обележавамо Дан примирја у Првом светском рату, њиховим ликовима да још једна прилика, јер, како је написао још један херој ових ратова, седам пута одликован ратним орденима, потпоручник Станислав Краков: у рату се гине брзо и без трага.

Додатак

У рату се не гине брзо и без трага

Написао Станислав Краков

Прва офанзива 1916. године забележила је једну од најтрагичнијих епизода рата – онда тако честих, али увек болних када се на њих сети. Два мала потпоручника, скоро деца, један из Шапца, други не знам одакле, са два своја вода – шездесет или осамдесет исто тако младих људи – прелазе први реку, газећи је до појаса, у грмљави и фијуку, док вода около шиба увис као полуделим гејзерима.

И на другој обали, тек што су закорачили на суву земљу, мокрог, припијеног одела уз тело, западају у укрштене митраљеске снопове који све косе. Неколико рањеника скакуће последњом снагом ка првим стенама, јединим заклонима – али са свих чука, иза сваког камена, и из свију ровова сипа на њих ураган од експлозива и челика.

Ниједан се није вратио.

Станислав Краков

Станислав Краков

У рату се гине брзо, и од свих ових ознојених, румених младића, који су у налету прелазили воду и верали се уз стене, остаје само гомила лешева у искиданоме плавоме оделу, које више и није плаво, јер је укаљано муљем и натопљено крвљу.

На прљавоме септембарском сунцу светлуцају њихови поломљени бајонети и проваљени челични шлемови, а одозго преко њих прелећу све нове и нове гранате, и све нови редови исто тако младих пешака спуштају се на исту ту реку, и јуришају на исте те чуке, као да се пред њима ништа догодило није.

Сећам се сутрадан да је објављено у званичном билтену у десетак редова, кратко и концизно, да је победа била сјајна, побројани су заплењени топови и митраљези, набројани заробљеници, пио се на рачун победе шампањац код “Беле куле” и “Одеона”, савезнички су официри честитали једни другима, свако је ту осећао неку своју заслугу, и све је изгледало весело и лепо, јер нико није споменуо оне раскомадане мале војнике, и ону децу официре, још непокопане пише РТС.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here