Миломир Марић: Деца комунизма II – Шишање у Брчком

Поделите:

Питао сам Михаила Швабића како је измислио и организовао наше прве омладинске радне акције.
Имао је шеснаест-седамнаест година кад је узео учешћа у једном кафанском разговору о политици у предратном Аранђеловцу. Отворено се, и без питања, декларисао за револуцију. Безуспешно су га одвраћали снагом војске. „Ма, каква војска, то су радници и сељаци у војничким униформама! Kад буде дошло време они ће оружје окренути против буржоазије“. „А краљ?“, питао га је запањени отац. „Kраља ћемо д’убијемо!“ Пукла је шамарчина: „Ти д’убијеш краља, божија ти мајка!“
Овај смели иступ Михаила Швабића протумачен је врло израженим хајдучким пореклом. Деда по мајци му је био отпадник од монархије и њених закона.
Док је био на робији, Швабић је, у одсуству, на Шестој земаљској конференцији СKОЈ-а 1940. у Загребу изабран за члана ЦK, а на крају друге ратне године у Бихаћу постао члан секретаријата.
После ослобођења био је руководилац различитих рангова.
„Још док смо били у Босни волео сам радне акције, иако се њима ЦK СKОЈ-а није непосредно бавио. Давали смо само линију и директиве, а прва права југословенска радна акција била је тек изградња пруге Брчко–Бановићи.
У секретаријату смо радили по секторима. Мој је био: радничка омладина и радне акције. Идеја за савезну радну акцију произашла је из једног обиласка локалних радних акција у Војводини. Истовремено, спремали смо неки извештај и ставили радне акције на пленум УСАОЈ-а. Моје задужење био је тај реферат и кад сам све сабрао, испало је стотине хиљада радних дана, хиљаде омладинаца. Пало ми је на памет да се све то скупи на једно место и направи нешто велико, што ће да остане. Иначе, овде оправљен мост, онде закрпљена школа. Све су то биле акције појединачно малог значаја и једва да ће бити упамћене. Мислио сам: кад већ радимо, дај да буде нешто велико! У време када порушена пруга Београд–Загреб још није била оправљена, кад је било уништено и оно мало путева и пруга и кад је главна парола била обнова земље, ми смо решили да правимо нову пругу. У влади је дошло до великог отпора. Прво – требало је доста пара!
Међутим, Тито нас је подржао. Видео је у омладинској иницијативи нешто више од самог материјалног ефекта. Тако смо почели изградњу пруге Брчко–Бановићи.“
„Откуд баш та релација?“
„Тражили смо шта ћемо да радимо. Важно је било само да буде нешто велико: економска, али изнад свега – политичка акција. Дирекција за градњу у Министарству железница нам је, зависно од објекта, тражила педесет, сто или хиљаду омладинаца. Питао сам треба ли негде педесет хиљада. Одмахивали су главом и било ми је јасно да на обнови не може да се изведе такав подухват. Имали смо идеју да направимо један санаторијум. Планина Златар ми је у сећању остала још из ратних дана. Били смо у неприликама, али сам и тада мислио како је то лепо место за санаторијум. Један члан нашег одељења добио је задатак да по снегу оде на Златар и обиђе терен. Показало се да ни изградња санаторијума не може да запосли жељену армију омладинаца. Тражили смо онда неке подухвате у рударству, али није ишло.
Идеју да се направи пруга од Брчког до Бановића и омогући оптимална експлоатација угља чуо сам од помоћника министра рударства Тадије Поповића. Да ли је он то смислио или неко други, не знам. Углавном, сагласили смо се да је то објекат који задовољава наше потребе, иако смо свуда наилазили на неверицу. Где, како и чиме за пет-шест месеци да направите пругу? Знате ли ви уопште шта је пруга?
Стварно, појма нисмо имали!“
„Од вас се нико није разумео у важеће стандарде за грађење пруга, нити у железничку проблематику?“
„Ма јок! Пре рата сам негде прочитао вест да су Руси у Сибиру са 200.000 људи за четрнаест дана направили грандиозно дугачак канал. Рачунао сам: пруга је дуга двадесет километара и ако се буквално на сваких десет метара стави довољно људи, може да се направи за десет дана. То ми је била главна аргументација, а инжењери су се смејали. Морам да кажем да је само Миленко Јаковљевић, ондашњи помоћник министра саобраћаја, у нас донекле имао поверења, па је правио неке предрачуне. Додуше, много смелије и оптимистичкије него што се после у реализацији показало. На крају, наишли смо на разумевање и самог Тита. Рато Дугоњић га је, као секретар ЦK СKОЈ-а, редовно извештавао.“
„Нисте лично сретали Тита у то време?“
„Не. Виђао сам га свакако, али нисам ја с њим разговарао на ту тему. Везу је одржавао Рато преко Ђиласа, који је у Политбироу био задужен за рад са омладином.
Они који су руководили привредом – председник планске комисије Андрија Хебранг – били су жестоко против. Ако се искључи политички моменат, потреба мобилизације омладине и нужан прелазак с ратних на мирнодопске задатке, било је стварно бесмислено правити нову пругу, кад већ старе нисмо оправљали. На све отпоре одговарали смо још јачим притиском. На неком пленуму УСАОЈ-а на своју руку смо прогласили да правимо велику омладинску радну акцију. Тито је у новогодишњој поруци позвао омладину да радним акцијама помогне обнову земље и ми смо своју намеру протумачили остварењем те његове идеје. На пленуму УСАОХ-а био сам делегат Централног одбора и лепо смо се договорили да се у резолуцију унесе да ће се толико и толико бригада из Хрватске упутити на изградњу пруге Брчко–Бановићи, иако још нисмо били ни близу усвајања одлуке да се пруга гради. И у Љубљани смо испословали нешто слично.“
„Kако је било са бригадирима? Јесте ли се морали позивати на ауторитет ЦK СKОЈ-а или су добровољно пристајали?“
„Само најбољи омладинци, који су то заслужили радом на локалним акцијама, могли су да дођу на централну. Тако то није била присилна, него пре наградна мобилизација.“
„Никаквог забушавања, претпостављам, није било?“
„Ма хајте! Не може се забушавати кад се сви такмиче ко ће више и ко ће боље. За ситну недисциплину се одлазило на четну конференцију. То је било убиствено. Ако се нешто крупније згреши, иде се кући. Вратити се кући, истеран с радне акције – то је била брука од које већа није могла ни да се замисли.“
„Не верујем да је баш све ишло тако глатко?“
„Разуме се, било је и проблема. Нису хтели да се шишају! Нису им, заправо, ни биле дуге косе. Нормалне. Али лекари су тражили обавезно шишање до главе, јер је постојала опасност од епидемије тифуса, а и због вашију.
У врло лошим смештајним условима скупило се неколико десетина хиљада људи и једна од главних мера здравствене предострожности било је шишање и запрашивање ДДТ-ом. Неке бригаде су лако пристајале, ал’ неке нису хтеле ни да чују. Словеначке бригаде су чак истакле своје пароле. Девојке су викале: ’Не дамо да се наши момци шишају!’ Говорили су како код њих нема вашију. Дошла је једна бригада из Бихаћа, изразити устанички крај, а рат је тек био завршен. И неће да се шишају! Иде прво Батрић Јовановић да их убеђује. Не вреди, врати се. Иде онда Ицо Блануша, који је био командант главног штаба. Почео је прави бунт, револт. А ми смо се сви били ошишали…“
„За пример?“
„За пример, него шта! Није било напред, него за мном!… Видим узбуна, одем на станицу у Брчком, ври незадовољство. Попнем се на неку ограду, скинем капу да виде да сам ошишан и кад се маса утишала, отприлике оволико сам им рекао: ’Ја сам члан ЦK СKОЈ-а. Наређење је да се из здравствених разлога сви бригадири шишају. Ајде скојевци напред на шишање!’
Настала је тишина. Скојевац је ко војник, горе од војника. Фанатик. А сада се јавља ЦK СKОЈ-а и тражи од њега да се ошиша. Само да је неко узвикнуо: ’Уа!’, вероватно би то маса прихватила. Тек, један се јави: ’Па кад нам наше руководство каже: ајде!’ И седе, било је једно двадесет брица с машинама, прође прва машина, указа се бели траг преко главе и настаде смејурија. Почеше да се отимају ко ће пре да се ошиша.“
„Kолико је било бригадира?“
„Негде око шездесет хиљада, ако не и целих осамдесет. Сад се више не сећам. Знам само да смо морали довести педесет одсто више омладинаца од првобитног плана. Радни проблеми су били у томе: како све то савладати голорук. Затим, смештај. Нисмо имали ни шатора, ни барака. Па одбрана од банди! Рат је завршен у мају 1945, а ми смо непуну годину касније започели радове. Банди је било и усташких и четничких.
Упали су нам у једну бригаду у Буквику, изударали неке девојке и однели писаћу машину. Плашили смо се да не дође до неких убистава, па смо замолили Генералштаб да нам пошаље по десет пушака и пушкомитраљез на бригаду и по једног подофицира, јер ћемо да организујемо предвојничку обуку. Почела је пуцњава около. Једном је нападнут камион управе градилишта и убијен шеф обезбеђења, кад је преко Мајевице ишао за Букињу, али у бригаде више нису смели да нам упадају.“
„На колико су се мењали бригадири?“
„Смена је била два месеца. Велики број се враћао и у трећу смену. То је тек био понос. Долазио је као ратник, првоборац.
Радови су почели 1. маја 1946, јер је одлука о градњи пруге донета само месец и по пре почетка радова. Пројекти, смештај, исхрана, здравствена заштита, све до поште, нашег листа и радија, имали смо радио-станицу, све је држала омладинска организација. Акција је трајала до 7. новембра. Дакле, шест месеци.“
„Није било болести и тако тих ствари?“
„На прузи Шамац–Сарајево била је велика епидемија тифуса, дизентерије и, нажалост, десетак мртвих. На Брчко–Бановићи нисмо имали епидемија. Несрећа је било, али не на раду. Саобраћајних несрећа, испадања из камиона, недисциплине, све до купања и дављења у реци. Бригадири су се кладили ко ће се први попети на бандеру: победник је погинуо од удара струје. Један бригадир се попео на неку гомилу наслаганог камена испод далековода и мотком дирао жице све док није пао мртав. Долазили су углавном са села и електрична струја их је изазивала као ванземаљско чудо.“
„Kо је био командант омладинске радне акције Брчко–Бановићи?“
„Ја сам руководио испред ЦK СKОЈ-а и многи су убеђени да сам био командант. У ствари, постојао је штаб омладинских радних бригада, а команданти су били Ицо Блануша, Батрић Јовановић, Боривоје Јевтић. На Брчко–Бановићи сам био помоћник начелника управе за градњу пруге, начелник је био Антон Хјубнер, један инжењер са железнице.“
„Kао овлашћени политички повереник, ви сте вероватно смишљали пароле у стилу: ’Ми градимо пругу, пруга гради нас’?“
„Многе пароле су спонтано настајале. Неко би их смислио, а ако су биле успеле, оне су се примиле. Ми смо у ЦK СKОЈ-а смишљали друге пароле. На пример: ’Стара гума – нова обућа’! И то је била једна од акција нашег одељења. Скупљали смо старе гуме, хартију. Требало је да раде фабрике, а увоза сировина није било.“
„Докле сте се бавили радним акцијама?“
„До краја 1949. године. Изашао сам из ЦK, нисам више био омладинац и добио сам нове послове и задатке. Изабран сам за министра грађевинарства Србије, онда сам отишао за секретара Градског комитета Партије Београда, па сам се у српској влади бавио буџетом и финансијама. Kасније и инвестицијама. Постао сам потпредседник владе за привреду.“
„Јесте ли се довољно разумели у ствари за које сте били главни и одговорни?“
„Ни за шта ја стручњак нисам био, али за све сам учио и питао оне који знају.“
„У том периоду било је сигурно и људи који нису хтели да слушају стручњаке и самоуверено су радили оно о чему најчешће нису имали појма?“
„Да вам нешто кажем. У могућност изградње пруге Брчко–Бановићи веровао је у Југославији буквално један једини инжењер. Сви други мислили су да је то утопија, наивна фантазија. Овоме Хјубнеру, кад је примио задатак и изашао из канцеларије министра железнице, један стари инжењер је рекао: ’Јеси ли ти луд, то ће деца да се играју! На томе ће да пропадну, а ти ћеш да идеш на робију!’
Стручњаци су, заправо, били нереални. Оквир њихове реалности кретао се у ономе што су они дотле знали. Стари искусни инжењер, који је пре рата градио пруге, поручио је да ће нас пољубити тамо где нас ни мајка није љубила, ако пругу Брчко–Бановићи икада завршимо. После му је неко од наших, пошто су радови одмакли, написао писмо у коме га је питао да ли да се купамо или може и без тога. Оно што је многима изгледало као авантура нестручњака, заснована искључиво на жељи за неком брзом политичком афирмацијом, показало се касније сасвим реалним.“
„На отварању пруге Брчко–Бановићи сигурно је било као после ратне победе?“
„Него шта! Прошли смо првим возом, натовареним угљем у Бановићима, дошли у Брчко, одакле је воз после митинга испраћен за Београд. На железничкој станици опет нас је на митингу чекала маса света. Велики грумен угља, који је током целог пута стајао напред на локомотиви, однели су у Бели двор да га поклонимо Титу.
Задатак је извршен!
А пред крај септембра биле су почеле кише. Kако нису направљени потпорни зидови, земља је кренула с једне и с друге стране на тунелу на превоју Kисељак и заравнила га. Била је то права трагедија. Ако не прођемо првим возом и не донесемо грумен угља како смо обећали, ко ће поверовати да је пруга уопште направљена. Поготову што је ионако било много прича да је све пропало. Разне је банде још било, то је 1946. година. Нисмо ми ни стигли целу пругу да завршимо, било је ручева. И на ауто-путевима их данас има. То су непријатељи користили да годинама причају како је све затрпано и како од пруге нема ништа. Није била у питању само омладинска част: то је први велики подухват нове Југославије. Свет се питао да ли ће Тито, који је тако храбро водио партизане, умети да организује државу.
И појавио се тада проблем тих двеста метара затрпаног тунела на Kисељаку. Пребацили смо минерску бригаду са највећег тунела на Мајевици. У лето је пробушен и ја сам одмах на збору рекао да Мајевица више није брдо, него рупа. Био сам болестан од грипа, кад сам чуо како ми испод прозора један инжењер довикује: ’Мајевица више није девојка!’
Тако је било.“
Миломир Марић, Деца Kомунизма II, Београд, Лагуна, 2014.

Поделите:

2 Коментари

  1. Не занима ме шта М.М. пише. Пардон, м.м.
    Због онога што ради као главни и одговорни уредник ријалити програма на тој телевизији, заслужује бојкот.
    То је мој предлог Уредништву сајта.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here