”Kosovska” mitologija

Podelite:

Pre mesec dana Ana Brnabić je izjavila da se osniva radna grupa za drugu fazu unutrašnjeg dijaloga Kosovu i Metohiji što nas je navelo da postavimo pitanje kada je dijalog započet, kao i kako se odvijala ”prva faza”, ali i kako smo uopšte stigli do naredne faze. Možda se premijerka Brnabić prosto loše izrazila, misleći da je u toku druga faza priprema za dijalog, odnosno konsultacija uz njenu logističku podršku i aktivnu propagandu medija tima iz predstavništva uz kontrolu Aleksandra Vučića. Radna grupa o kojoj govori Brnabić ima zadatak ima zadatak da beleži i prenosi predsedniku Srbije mišljenja ljudi o ovom pitanju. Međutim, čini se da postoje oni koji žele da se pitanje Kosova i Metohije zatvori vrlo brzo, odnosno da se nađe rešenje. A da li je to moguće? Da li je moguće rešiti ”kosovsko pitanje” za svega nekoliko meseci? Naravno da nije, ali se čini da postoje oni koji nas teraju da što pre odlučimo ili presečemo, narodski rečeno, kako posle ne bi bilo mogućnosti da promenimo odluku, iako je svima jasno da ”kosovsko pitanje” ili kako neki vole da kažu ”kosovski mit” nije pitanje sa kojim se Srbi suočavaju poslednjih osamnaest godina, ali i da nije reč ni o kakvom mitu.

”Mi znamo da ste vi bili u nemačkoj armiji, da ste se borili protiv nas, ali to ne znači da vas mi pozivamo na odgovornost. Znamo da ste bili obmanuti, da niste svi ubice i zločinci, da je devedeset odsto vas bilo zavedeno, i da je sada došlo vreme da vam pomognemo i objasnimo šta hoćemo. Mi nećemo da Šiptari na Kosovu budu ljudi drugog ili trećeg reda. Želimo da i vi imate svoja prava, ravnopravnost, svoj jezik, svoje učitelje, i da se osećate lepo u svojoj zemlji.”, rekao je Josip Broz Tito u proleće 1945.godine. Danas se može reći da su Albanci počeli da ispunjavaju Titovu želju 1981.godine kada su masovnim demonstracijama zahtevali da AP Kosovo postane sedma republika SFRJ. Nakon 1981.godine kosovski Albanci počinju da opraštaju jedni drugima ”krv”, odnosno da se uz posredstvo verskih poglavara mire i odustaju od tradicionalne krvne osvete, jer je postojao jedan viši cilj: nezavisna država, ali i ujedinjenje sa Albanijom.

”Kosovo pripada Albaniji i treba da se ujedini sa Albanijom. Mi to želimo od sveg srca, ali zasad to ne možemo da dopustimo jer je reakcija velikosrba još uvek vrlo jaka.”, objasnio je Enver Hodža, koji je takođe poznat po izjavi ”vera svih Albanaca je albanstvo”. Prema popisu stanovništva 1948.godine na Kosmetu su većinu činili Albanci, odnosno 68,45 odsto činili su Albanci, 23,62 odsto Srbi, a 3,85 odsto Crnogorci. Kako primećuje A. Šestakov, jedan od onih koji su istraživali genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, tačan broj srpskih izbeglica je teško ustanoviti, jer je prema nekim podacima od maja 1943. do aprila 1944. godine iz italijanske okupacione zone iseljeno više od četrdeset hiljada ljudi, a iste godine od nemačkih vlasti u Prištini dozvolu za iseljenje je tražilo trideset hiljada Srba. Tokom okupacije sa teritorije Kosmeta izbeglo je sto hiljada Srba. Tačan broj ubijenih Srba nije utvrđen, ali se zna da se tokom Drugog svetskog rata na teritoriju Kosmeta doselilo sto hiljada Albanaca iz Albanije. Takođe, nakon smrti Envera Hodže 1985.godine, u Albaniji je zavladala politička i ekonomska kriza, veliki broj Albanaca je pokušao da emigrira u Grčku, Crnu Goru, Kosmet, ali i Italiju. Italijani, koji su se bojali izbegličkog talasa iz Albanije, pokrenuli su humanitarnu akciju ”Pelikan” koja je imala za cilj da pomogne Albancima u Albaniji, pa su im helikopterima dopremali hranu, odeću i pribor za higijenu. No, tada se dešava još nešto: Albanci iz Albanije počinju da se okreću veri, odnosno Vatikan, ali i pojedine arapske države, počinju da obnavljaju katedrale i džamije u Albaniji. A Kosovo i Metohija? Poznato je da se Albanci dele na Toske i Gege. Gege, odnosno Albanci sa Kosmeta, ali i iz Albanije žive severno od reke Škumbe, dok Toske žive južno, tačnije zauzimaju pretežno južne delove Albanije. No, zvanični dijelekat Republike Albanije jeste dijalekat Toska, dok Albanci sa Kosmeta govore dijalektom Gega, njime su štampani udžbenici i knjige, ali se učio i u školama, naročito nakon 1981.godine kada su mnogi kosmetski Albanci počeli da idu u improvizovane albanske škole koje nisu bile deo školskog sistema SFRJ, nego se nastava odvijala u privatnim kućama. Nakon Hodžine smrti mnogi Albanci iz Albanije, odnosno Toske, pokušavaju da emigriraju na Kosmet, a posebno devojke, koje se udaju za Gege, odnosno kosmetske Albance, iako ih bije glas da imaju novca i zlata, ali da su nasilni i ne baš dobri muževi, kao i da mnogi Albanci iz Albanije rado odlaze na Kosmet kod rođaka i  prijatelja ne bi li se tamo najeli i odmorili od krize koja vlada u Albaniji, pošto u periodu između 1985. i 1992. godine u Albaniji vlada tzv. ”crni talas”, odnosno kriza, koja je mnoge Albance naterala da napuste Albaniju i odu u Crnu Goru, Grčku, Italiju, ali i Kosmet. Nakon demonstracija 1981.godine kada se nije moglo proći ulicama Prištine, naročito ne u vreme kada se deca vraćaju iz škole, jer su ulice u Prištini bile pune albanske dece. Mnogi Srbi sa Kosmeta tada postavljaju jedno logično pitanje: kako dalje kad Albanci hoće nezavisnost, a ima ih više?

No, upravo je taj momenat onaj koji deli istinu od mita: kakva je bila sudbina Srba na Kosmetu od 1981. do 1998.godine? Mnogi, a naročito oni koji lobiraju za tzv. Kosovo vole da kažu kako na Kosmetu nije bilo nasilja, sve do četrnaestog decembra 1998.godine kada je u kafiću ”Panda” u Peći šest mladića srpske nacionalnosti ubijeno, a petnaest ranjeno. Navodno, iza ovog terorističkog napada, koji podseća na onaj koji se zbio u Goraždevcu 2004.godine, navodno stoje srpske vlasti, a cilj je bio da se u medijima predstavi OVK kao teroristička organizacija, kao i da se nađe povod za rat. Ipak, davne 1988.godine u selu Grace, koje se nalazi između Vučitrna i Prištine, desio se jedan nezapamćen zločin: Radojka i Dragica Petrović su početkom jula 1988.godine dobili dva muška blizanca koji su odmah po rođenju preminuli, a sahranjeni su na seoskom groblju u Gracu 4.jula 1988.godine. Dvadeset i sedmog septembra na grob dvojice dečaka odlazi deda Stanko, a tamo zatiče užasan prizor: razbacane kosti oko sveže iskopanih grobova. Otišao je u stanicu Narodne Milicije i prijavio ovaj užasan zločin. Predstavnici SUP-a Vučitrn odlaze sutradan na mesto zločina. Policajci iz Prištine, ali i stručan tim Medicinskog fakulteta Univerziteta u Prištini predvodila je Slavica Dobričanin, a njen zaključak je bio sledeći: petorica maloletnih Albanaca, uzrasta  od 11 do 15 godina, raskopali su grobove, izvadili tela dece, pokidali nožice i ručice i razbili glavu. Ostatke tela mrtvih beba su razbacivali okolo, nasumično po šipražiju. Oko otvorenog groba su pronađeni dečija lobanja, kosti grudnog koša i kosti dečijih ekstremiteta, a pored tela mrtve dece pronađene su bele pelene kojima je verovatno bilo prekriveno telo umrle dece. Kako tvrde upućeni, susedi maloletnih Albanaca znali su za ovaj zločin, no, ćutali su, naročito oni koji su živeli u selu Donje Stanovce. Navodno, Srbi imaju običaj da u grobove stavljaju novac i oružje, pa to beše opravdanje za albanske maloletnike koji su ”prekopali” srpske grobove. Nakon ovog događaja, davne 1988.godine, pojavili su se transpranti ”Kosovo je Srbija”, ”Hoćemo slobodu”, Emigranti napolje!”. Očigledno, na Kosmetu se zna ko je ko. U periodu od 1974. do 1985.godine desilo se više od dve hiljade krivičnih dela nad kosmetskim Srbima, a među najpoznatijim se izdvajaju ”slučaj Milinčić” iz 1982. godine, kao i slučaj ”Martinović” iz 1985. Danilo Milinčić ubijen je u selu Samodrža kod Vučitrna tako što je ga početkom juna 1982.godine ubio komšija Albanac, pucajući mu srce. Đorđe Martinović, ubijen je 1985.godine tako što je nabijen na kolac na čijem vrhu se nalazila staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju ovog slučaja, čak i danas se može čuti ”’da je Martinović pokušao da se samozadovoljava flašom”, iako niko nije objasnio ko je pre svega toga Martinovića nabio na kolac. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, odnosno 1983.godine kod Vitine, silovana je srpska devojčica iz sela Žitinje. U beogradskoj štampi je objavljena fotografija ove srpske devojčice koju otac nosi na rukama. Avgusta 1984.godine od strane kosmetskih Albanaca silovana je devojčica iz Ljubenića, nadomak Peći. Tokom 1984. godine silovana je žena, rođena 1954.godine, Srpkinja koja je posetila manastir Svete trojice kod Mušutišta u koje danas ne mogu da kroče Srbi, jer Albanci protestuju, a tokom 1984.godine dešava se još jedno silovanje, Srpkinja je silovana od strane kosmetskih Albanaca u Starom selu, nadomak Uroševca. Ako bismo se vodili samo ovim činjenicama, svi zločini nad Srbima se dešavaju nakon 1981.godine, odnosno nakon masovnih demonstracija kosmetskih Albanaca, što nije nimalo čudno, naprotiv, jer je to bio početak proterivanja Srba sa njihovih vekovnih ognjišta ili početak ”rata za slobodu” kako to vole da kažu Albanci sa Kosmeta. Tokom devedesetih godina prošlog veka u svetskim medijima se mogla videti jedna sasvim drugačija slika: od tzv.masakra u Račku do beskrajnih kolona albanskih izbeglica. Odjednom, Srbi su postali ti koji proteruju Albance sa Kosmeta, naravno, uživajući podršku zvaničnog Beograda. Delovanje OVK, odnosno organizovani napadi na srpske policijce i civile, predstavljeno je kao pokušaj Albanaca da se ”odbrane” od srpskog terora. Nakon petooktobarskih promena u Srbiji su sve glasniji oni koji smatraju da je ”Kosovo” srpska realnost, ali i da kosmetski Albanci nisu protiv Srba, naprotiv, oni su bili ugnjetavani od strane Miloševićevog režima, te njihovi postupci, odnosno zločini koje su počinili, nisu ništa drugo nego odgovor na  Miloševićev  teror. Vesna Pešić koja je bila članica komisije Udružene jugoslovenske demokratske  inicijative i koja je napisala izveštaj o stanju ljudskih prava na Kosmetu i predstavila ih u knjizi ”Kosovski čvor”, tvrdi da na Kosmetu nije bilo silovanja srpskih žena od strane Albanaca, jer je reč o patrijahalnoj sredini u kojoj žene nemaju slobodu kretanja, te da se jedino moglo desiti da Albanci siluju Albanke ili Srbi siluju Srpkinje, dok se drugačiji slučajevi nisu dešavali, što otrpilike znači da su Srbi sve izmislili. I može se reći da je to srž ”kosovske” mitologije: Srbi su pokušali da potčine Albance, jer je u njihovim rukama bila vlast, a Albanci nisu radili ništa drugo, osim što su pokušali da se odbrane. Mnogo je onih koji su pokušali da ”otvore oči” Srbima, bivša predsednica tzv. Kosova, Atifete Jahjaga,u maju ove godine trebalo je da gostuje u Beogradu u okviru festivala ”kosovske” kulture ”Mirdita,dobar dan” i promoviše svoju knjigu ”Želim da me čuju: knjiga sećanja sa pričama žena koje su preživele mučenje u poslednjem ratu na Kosovu”, naravno, reč je o albanskim ženama i njihovim ispovestima. Međutim, ne tako davno, desilo se nešto što je ”kosovsku” mitologiju, čiji je glavni junak Adem Jašari,jedan od osnivača UČK, dovelo u pitanje: iako je od oružanih sukoba na Kosmetu prošlo sedamnaest godina, iako Hašim Tači, tzv. predsednik Kosova, sve čini ne bi li se predstavio kao predsednik države u kojoj su Srbi, Albanci i svi drugi ravnopravi, na parlamentarnim izborima pobeđuje ”ratna koalicija” koju predvodi Ramuš Haradinaj. Neki su se iznenadili, moglo bi se reći: kosmetski Albanci svoje glasove daju onima koji pozivaju na rat i etničko čišćenje, pozivajući se na ratno iskustvo, umesto onima koji se zalažu za neko ”drugačije Kosovo”. Očigledno, ako se pitaju Albanci sa Kosmeta, ”novo i drugačije Kosovo” ne postoji. Postoji samo ”Kosovo” u kome žive oni Albanci, tzv. Kosovari, čiji se identitet zasniva upravo na mržnji prema Srbima, ali i težnji da se stvori Velika Albanija.

”Kao pripadnik Oslobodilačke Vojske Kosova zaklinjem se da ću se boriti za oslobođenje okupiranih albanskih teritorija i njihovo ujedinjenje, uvek ću biti veran vojnik, disciplinovan i hrabar, dostojan oslobodilačkog rata, spreman da u bilo kom trenutku žrtvujem svoj život da bih zaštitio interese svete domovine. Ako prekršim ovu zakletvu, dopustite da budem najstrožije kažnjen, ako izdam, neka moja krv bude izgbuljena.”, glasila je zakletva koju su pripadnici OVK polagali pred Ademom Jašarijem. ”Kosovski” mit nije bio jeftin: samo iza festivala ”Miredita, dobar dan” koji se održava poslednje tri godine u Beogradu, stoji Fond braće Rokfeler, Fondacija Čarls Stjuart Mot, Ambasade Švajcarske u Prištini, ali i Ministarstvo kulture ”Kosova”, kao i Inicijativa mladih za ljudska prava, Građanska inicijativa iz Beograda i slične nevladine organizacije koje finansiraju SAD. Dakle, ”Kosovo” je skup projekat, u međuvremenu na tlu Evrope počela su da niču nova ”Kosova”  i zato od nas traže da što pre rešimo ”kosovsko pitanje”,tako što ćemo pitanje Kosova i Metohije svesti na nekoliko faza nekakvog dijaloga, jer u suprotnom, projekat ”Kosovo” će biti ništa drugo, nego ”piši propalo”.

 M.Ć.

VIDOVDAN

 

 

 

Podelite:

2 Komentari

  1. Da bi mogli početi rešavanje (tog) “kosovskog čvora” potrebno je prvo da rešimo i nekoliko “čvorova” u SANU, kao i tu pizdu – Vesnu Pešić, i svakako još neke pizdurine iz NVO! U svakom slučaju morala bi se napraviti čistka u SANU! Svi oni SANUisti (koji su još živi) koji su imali moralnu obavezu da ukazuju, mobilišu institucije, alarmiraju javnost a nisu, da se privedu na odgovornost, ali ne pred državnim institucijama nego pred narodom, kao i ta pizda – Vesna Pešić! Tek onda da se pristupi rešavanju toga (kosovskoga) “čvora”! Neko mora i da ponese krivicu i snosi odgovornost i najbolje oni koji su imali odgovornost a još su živi!

    • Svakako da pod “udar odgovornosti” spadaju i mnoge vladike iz SPC, oni koji su u ta vremena bili (trabali, morali da imaju svest o tom problemu) Zašto npr. nisu “štajkovali glađu” da bi ukazali na problem a ne jure mlade žene i krali crkveni novac!

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here