Од 300 сељана, у Гувништу остало само 12 душа

Поделите:

До насеља подно некадашњег војног радара кога су 1999. бесомучно бомбардовали НАТО авиони, стиже се макадамским путем, који је на неким местима толико излокан да прети да преврне теренско возило.

Село Гувниште, Бело Брдо, Лепосавић – Из маглом покривеног Лепосавића, скрећемо са магистралног пута Косовска Митровица ‒ Краљево. Уз Дренску реку, стижемо до Белог Брда где нас стражарка са „Трепчине” капије упозорава да нема фотографисања.

Подно смо Копаоника, грабимо ка Гувништу, селу испод самог Панчићевог врха, до којег има четири километра. Четири километра до оне чувене „беле кугле”, некадашњег војног радара, који су Нато бомбардери бесомучно гађали.

На замишљеној смо линији где се деле Космет и централна Србија.

Макадамским путем, који је на неким местима толико излокан да прети да преврне теренско возило, стижемо до првих кућа. На дрвеном путоказу пише: Гувниште.

Село на 1.012. метара надморске висине, огрнуто висовима Копаоника, расуло се на више од две хиљаде хектара.

Некада је у њему било око 300 сељана, сада тек 12 људи.

Засеоци се поделили по презименима ‒ Пеђићи, Петровићи, Благојевићи….

Пред кућом, за казаном, Душан Благојевић пече овогодишњи род шљиве.

Забрадио се, црна кошуља на њему. Пред нас излазе две жене.

Дивна Ћосић и Милунка Јовановић.

Дивна је Душанова свастика, сва у црнини, а Милунка братаница његове жене Винке, која је преминула пре годину дана.

– Шта да вам кажем, кад ми је срце црно. Да дамо Винки годишњицу, па шта буде са мном. Мој живот се угасио још кад су ми сина убили, горе на Копаонику. Прошао Кошаре, пакао и ту пред прагом настрада – кренуше сузе и низ Душаново лице.

Има 67 година, колико му је и жена имала кад је преминула.

Прича да је тражио „правду за сина”, за Ивана, којем је била 31. година.

– Још ме судија тад и казни. Платио сам 126.000 динара, само зато што сам тражио да ми кажу ко ми је убио сина. Ја сам знао и све ове године знам. За кога ја да живим, да радим – док пали цигару једну на другу, док брише тешке мушке сузе, говори Душан.

Прича да му дан некако и прође, ал’ ноћ никако.

– Дању тек неко наиђе. Жељан сам уста да отворим. А црна ноћ, тешка…тежа од смрти – тихо говори овај некадашњи радник рудника Бело Брдо. Ради нешто баштице, има четири мачке и три кокошке.

Дивна оплакује сестру.

– Каква је то вредна жена била. Ал’ јади је задесише” – говори тихо.

Прича како је некад село имало око 300 душа, како се радило од јутра до мрака, домаћини имали по 200 оваца, по 20 крава, волове, жњело се, врло…

– Одавно не сејемо жито. Неће комбајн, ни вршалица овамо да залазе. Ко ће у ове врлети – говори Винка, којој је 73. година. Муж јој је одавно умро, две ћерке се удале тамо код Крушевца, а син ради у Лешку.

– Овде зими нико никуд не мрда. Кад крене снег, до априла нема изласка из села. Напада, ни врата не могу да отворим. Планина је ово – говори Дивна.

Стижемо до куће Миланке Благојевић. До скоро је имала сто оваца. Вукови се овде одомаћили. Зимус појели 20 оваца. С првим снегом, само се ноћу њихово завијање чује!

На Миланкиној кући отворен прозор, врата закључана. Ко снег бео веш разастрт на жици. Али домаћице нема у дворишту.

– Ту је била. Ако се није спустила негде – говоре у глас Љубиша Бишевац (56) и Душан Чукић (47) из Остраћа, којима се трактор покварио док су неку тополу одоздо извлачили. Љубиши је жена из Гувништа. Таст, којем је 92 године и најстарији је житељ Гувништа, отишао да бере шипурке.

Крећемо горе, ка споменику. Успут врлетно, џомбасто, излокано…

Споменик је подигнут 1986. борцима Ибарско-моравичког партизанског одреда, страдалим 1943. На српском и албанском написано. Уз 11 уклесаних имена Срба, налазе се и имена једног Италијана и једног Пољака. Ту код споменика, на Спасовдан се одржава сеоска заветина. Дође и по сто људи.

Сада, ових 12 сељана, решених да нигде не иду, једино жале што немају добар пут.

Одлазак и повратак таксијем, код лекара, до Лепосавића, кошта их око 5.000 динара.

Свуда успут, до села вирови. Извори на све стране. И воду изворску у селу имају.

– Проблем с путем морала би, осим локалне самоуправе да реши и Влада Србије. А требало би и лекар и медицинска сестра да обилазе ове људе – говори Станко Благојевић (55), док вади кромпир испред куће.

Помаже му син Јован, једанаестогодишњак, који зна све главне светске градове.Воли физичко и историју, каже. Много воли село. Данас му је у школи слободан дан.

Станко живи у Лешку, а ожењен је Албанком, с којом је добио троје деце. Њени су из општине Бајзе, близу Скадарског језера.

– Ишли смо код бабе и деде на славу – озарено рече Јован, одличан ученик петог разреда.

Породица Станка Благојевића живи у самачком блоку у Лешку.

– Око Нове године биће отворен конкурс за станове. Уколико не добијем, идем код Вучића – у даху изговара Станко, који кад год може, буде у родном Гувништу.

Некада је то село имало основну школу, у којој је било 37 ђака. Сада нема школе, а нема ни деце.

Сељани још истерују стоку у бачије. Испод самог Панчићевог врха, од априла до почетка октобра истерује се стока на пашу.

Већ је увелико загазио дан. Кренуо ветар с врха Копаоника. Под ногама пуцају опали ораси. Пламте засеоци, обојио руј висове копаоничке… папрат попримила боју јесени.

Ускоро почињу славе. Због короне се не надају се гостима.

Село нема цркву, а иако су на Космету, водицу им свети поп из централне Србије, који долази из Руднице пише Политика.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here