Пепе Ескобар: Ко има користи од трагедије у Бејруту?

Поделите:

Експлозија у Бејруту одговара геополитичким интересима САД, Саудијске Арабије, Француске, и наравно Израела, чији премијер је имао необичан твит на дан експлозије.

Наратив да је експлозија у Бејруту искључива последица немара и корупције од стране актуелне либанске владе сада је неупитан, макар у атлантистичкој сфери. Међутим, ако загребемо дубље, откривамо да су немар и корупција максимално искоришћени за саботажу, како би дошло до експлозије.

Либан је права територија Џона ле Кареа (британски писац шпијунских романа, прим. прев.). То је мултинационална јазбина шпијуна свих профила: ту су агенти куће Сауда, ционистички оперативци, снабдевачи оружја за „умерене побуњенике“, интелектуалци Хезболаха, развратни арапски „краљевићи“, самопрослављени кријумчари. Та „јазбина“ налази се у економској катастрофи пуног спектра која је погађа као члана „Осовине отпора“ (заједно са Ираном и Сиријом), што је чини вечитом метом Израела.

Као да све то већ није довољно запаљиво, у дотичну трагедију загазио је и председник Трамп, замутивши ионако већ довољно мутне воде источног Медитерана. Брифован од стране „наших сјајних генерала“, Трамп је у уторак рекао: „Према њима – а они би то знали боље него ја – мишљења су да је то био некакав напад“. Трамп је додао: „то је била некаква бомба“.

Да ли је то био запаљиви коментар којим се обелодањују тајне информације? Или је председник лансирао још један non sequitur (у преводу са латинског „не следи“ – логичка грешка која подразумева неутемељен скок од премисе ка закључку, прим. прев.)? Трамп се на крају утишао након што је Пентагон одбио да потврди његове тврдње о томе шта су „генерали“ рекли, а његов министар одбране, Марк Еспер, подржао је причу о несрећном случају као узроку експлозије.

То је још једна упечатљива илустрација рата који се води унутар Белтвеја. Трамп каже: напад. Пентагон одговара: несрећа. „Мислим да нико са сигурношћу не може да каже (шта се десило) у овом тренутку“, рекао је Трамп у среду. „Чуо сам обе верзије“.

Ипак, треба споменути извештај иранске новинске агенције Мехр у којем се наводи како су четири америчка извиђачка морнаричка авиона примећена близу Бејрута у време експлозија. Да ли је америчкој обавештајној заједници познато који од свих могућих сценарија је заправо тачан?

АМОНИЈУМ-НИТРАТ

Безбедност у луци Бејрут – примарном економском чворишту државе – морала би да се сматра главним приоритетом. Али да се послужимо реченицом из „Кинеске четврти“ Романа Поланског: „Заборави на то Џејк, ово је Бејрут“. Тих, сада иконичних, 2.750 тона амонијум-нитрата стигло је у Бејрут септембра 2013. године, и то преко Росуса – брода који је под молдавском заставом пловио од Батумија у Грузији до Мозамбика. Росус су на крају запленили царински органи у луци Бејрут.

Брод је, након тога, de facto напустио његов власник – магловити бизнисмен Игор Гречушкин, становник Кипра рођен у Русији. Он је изненада „изгубио интересовање“ за свој релативно драгоцен товар, па није покушао ни да га прода по фабричкој цени, макар да отплати дуговања. Гречушкин никада није платио ни својој посади, која је једва преживела неколико месеци пре репатријације по хуманитарном основу. Кипарска влада потврдила је да Либан никада није затражио од Интерпола његово хапшење. Цела операција делује као параван, при чему су прави примаоци амонијум-нитрата вероватно требали да буду „умерени побуњеници“ у Сирији, који би га користили за израду импровизованих експлозивних направа и опремање самоубилачких камиона, попут оног који је разнео болницу Ал Кинди у Алепу.

Оних 2.750 тона – спакованих у једнотонска паковања са ознаком „Nitroprill HD“ – пребачено је у хангар 12 лучког складишта, одмах до насипа. Оно што је уследило јесте запањујући случај серијског понављања немарног понашања. Од 2014. до 2017. године, дописи царинских званичника – и то читав низ њих – као и предложене опције за уклањање опасног товара извозом и другим облицима продаје, просто су игнорисана. Кад год би покушали да добију правноснажну одлуку за уклањање товара, није било одговора либанског правосуђа.

Када либански премијер Хасан Дијаб саопштава да ће „они који су одговорни платити цену“, важно је бити упознат са контекстом. Ни премијер, ни председник, нити било који од министара актуелне владе није знао да је амонијум-нитрат ускладиштен у хангару 12, што потврђује и бивши ирански дипломата Амир Мусави, иначе директор Центра за стратешке студије и међународне односе из Техерана. Овде практично говоримо о џиновској импровизованој експлозивној направи остављеној усред града.

Бирократија луке Бејрут и мафијаши који истински воде главну реч тесно су, између осталих, повезани са фракцијом Ал-Мостакбал, коју предводи бивши премијер Саад ал-Харири, иза ког иначе стоји саудијска краљевска породица. Неописиво корумпирани Харири уклоњен је с власти октобра 2019. године, након озбиљних демонстрација. Његови пајташи успели су да уприличе „нестанак“ 20 милијарди долара из либанског трезора, што је озбиљно погоршало валутну кризу ове државе.

Није ни чудо што тренутна влада – коју води премијер Дијаб уз подршку Хезболаха – није била информисана о амонијум-нитрату. Амонијум-нитрат је веома стабилан, што га чини једним од најбезбеднијих експлозива који се користе у рударству. Ватра углавном не може да га активира. Постаје високо експлозиван једино уколико се контаминира – на пример нафтом – или се загреје до тачке у којој долази до хемијских промена које стварају неку врсту непробојне чауре , где кисеоник може да се концентрише до опасних количина у којима је могућа експлозија.

Зашто је, након седмогодишњег мировања у хангару 12, ова гомила одједном експлодирала? За сада је најдиректније објашњење дао блискоисточни стручњак Елајџа Мањијер, који каже да је трагедију буквално „распалио“ несвесни ковач који је нешто варио опасно близу необезбеђеног амонијум-нитрата. Поново вреди поставити питање: необезбеђеног немаром и корупцијом, или као део намерне „грешке“ у којој се ишчекује будућа експлозија?

Овај сценарио, међутим, не објашњава иницијалну експлозију петарди и пиротехнике. А дефинитивно не објашњава оно о чему нико – макар на Западу – не говори: намерно подметнуте пожаре на иранској пијаци Аџам у Уједињеним Арапским Емиратима и низ исто тако подметнутих пожара у складиштима хране у Наџафу (Ирак), одмах након трагедије у Бејруту.

ТРАГ НОВЦА

Либан, са својим некретнинама вредним билионе долара, представља сочну воћку за глобалне финансијске лешинаре. Приграбити ове некретнине по багателним ценама усред Нове велике депресије просто је неодољиво. Паралелно томе, лешинарски ММФ би окренуо нови лист и Бејруту коначно „опростио“ нешто од дугова, под условом да се испоштује оштра верзија „структуралног прилагођавања“ (мисли се на мере штедње; прим. прев).

Од овог случаја ће имати користи геополитички и геоекономски интереси САД, Саудијске Арабије и Француске. Није случајно што је председник Макрон, верни слуга Ротшилда, стигао у Бејрут у четвртак како би обећао неоколонијалну „подршку“ Париза и практично наметнуо, попут управника, свеобухватни сет „реформи“. Монти-пајтоновски дијалог, са све тешким француским акцентом, могао је отприлике овако да звучи: „Желимо да купимо вашу луку“. „Али она није на продају“. „Ах каква штета, управо се догодила несрећа“.

Још пре месец дана, ММФ је „упозоравао“ да се „имплозија“ Либана „убрзава“. Премијер Дијаб морао је да прихвати „понуду која се е одбија“, чиме је „откључао милијарде долара донаторских финансија“. Непрекидни притисак на либанску валуту који траје дуже од годину дана представљао је само релативно пристојно упозорење.

Ово се одвија усред огромне светске грабежи за имовином, коју карактерише шири контекст пада америчког БДП-а за готово 40 одсто, низ банкрота, шачица милијардера који гомилају незамисливе профите и очекивано спасавање банака које су „превелике да би пропале“ цунамијем бесплатног новца. Даг Детер, шведски економиста, и Насер Саиди, бивши либански министар и вицегувернер централне банке Либана, предлажу да се имовина ове државе прода, а да се новац преточи у фонд националног благостања. Сочне ставке чине Либанска електродистрибуција (EDL), хидропривреда, аеродроми, авио-компанија MEA, телеком компанија OGERO и Casino du Liban.

Само компанија EDL је, на пример, одговорна је 30 одсто буџетског дефицита Бејрута. То није ни близу довољно за ММФ и западне мега-банке. Они желе да зграбе све, плус подоста некретнина. „Економска вредност јавних некретнина може да износи макар онолико колико и БДП, а често и многоструко више од оперативног дела било ког портфолија“, кажу Детер и Саиди.

КО ОСЕЋА „УДАРНЕ ТАЛАСЕ”?

И поново је Израел уобичајени сумњивац у догађају који западни медији већ увелико називају „либански Чернобиљ“. Сценарио налик на бејрутску катастрофу везује се за израелске планове још од фебруара 2016. године. Израел је потврдио да хангар 12 није представљао складиште оружја за Хезболах. Међутим, истог дана када је у Бејруту дошло до експлозије и пратећег низа сумњивих експлозија у Ирану, као и тензија на сиријско-израелској граници, премијер Нетанјаху је твитовао: „Погодили смо ћелију, а сада гађамо организаторе. Учинићемо шта је неопходно како би се заштитили. Предлажем свима њима, укључујући Хезболах, да то имају у виду“.

То се надовезује на намеру, отворено саопштену крајем прошле недеље, да се бомбардује либанска инфраструктура уколико Хезболах науди израелским војницима и цивилима. Наслов „Ударни таласи експлозије у Бејруту погађаће Хезболах још дуго“ потврђује да је Тел Авиву једино важно да профитира од трагедије и да демонизује Хезболах, а преко њега и Иран. То је у складу и са „Законом о супротстављању Хезболаху у либанској војсци (S. 1886)“ који је 2019. године усвојио амерички Конгрес, а којим се Бејруту практично наређује да протера Хезболах из Либана.

Па ипак, Израел је био необично уздржан поводом коментарисања експлозије. Да слика буде додатно замућена побринула се саудијска обавештајна служба – која има контакт са Мосадом и Хезболах сматра већим противником него Израел. Сви обавештајци са којима сам разговарао одбијају да дају званичне коментаре, имајући у виду екстремну осетљивост теме. Ипак, један извор из саудијске службе, специјализован за размену информација са Мосадом, сматра да су главна мета биле ракете Хезболаха смештене у луци Бејрут. Према његовој причи, премијер Нетањаху је хтео да се надовеже на свој ранији твит преузимањем заслуга за напад. Али онда је Мосад схватио да је операција изведена ужасно погрешно, односно да је прерасла у велику катастрофу.

Проблем почиње са чињеницом да то није било складиште оружја за Хезболах, што је и Израел признао. Када складишта оружја експлодирају, долази до главне експлозије коју прати низ мањих експлозија, што може да траје данима. То се није десило у Бејруту. Иницијалну експлозију пратила је масивна секундарна експлозија – дефинитивно узрокована неком хемикалијом – а онда је наступила тишина.

Тјери Мејсан, који је веома близак са сиријском обавештајном службом, нуди могућност да је „напад“ изведен непознатим оружјем, ракетом – а не нуклеарном бомбом – тестираном у Сирији јануара ове године (анализу и снимак теста можете погледати овде). Ни Сирија, ни Иран никада нису спомињали ово непознато оружје, а ја лично нисам добио потврду његовог постојања.

Ако претпоставимо да је лука Бејрут погођена „непознатим оружјем“, председник Трамп је можда говорио истину: био је то „напад“. А то би објаснило зашто је Нетанјаху, увидевши колико је Бејрут пострадао, донео одлуку да Израел мора да се примири.

КАМИЛА У ПОКРЕТУ

Експлозија у Бејруту би на први поглед могла да се протумачи и као смртоносни ударац против Иницијативе „Појас и пут“, ако имамо у виду да Кина третира повезаност Ирана, Ирака, Сирије и Либана као камен међаш југозападног коридора „Појаса и пута“. Међутим, све би могло да се претвори у гадан ауто-гол. Кина и Иран се већ позиционирају као инвеститори којим се треба обратити за обнову Бејрута, што је у оштром контрасту са плаћеним убицама из ММФ-а. Окретање инвеститорима из ових земаља је предложио и генерални секретар Хезболаха, Хасан Насрала, пре неколико недеља.

Сирија и Иран су на првој линији пружања помоћи Либану. Техеран шаље интервентну болницу, пакете хране, лекове и медицинску опрему. Сирија је отворила своје границе са Либаном, послала медицинске тимове и примила пацијенте из бејрутских болница. Важно је имати на уму да је „напад“ (како га Трамп назива) на луку Бејрут уништио главно складиште жита у Либану, осим што је изазвао и тоталну девастацију луке – главне трговачке линије живота ове државе.

То се уклапа у стратегију изгладњивања Либана. У истом дану у којем је Либан постао екстремно завистан од Сирије у погледу хране – пошто у овом тренутку поседује свега месец дана залиха пшенице – САД су напале силосе у Сирији. Сирија је велики извозник органске пшенице. Због тога САД рутински гађају сиријске силосе и спаљују житна поља Сирије – у покушају да се ова земља изгладни, а Дамаск примора да, под ионако већ жестоким санкцијама, троши очајнички потребан новац на куповину хране.

У оштром контрасту са интересима осовине САД-Француска-Саудијска Арабија, план А за Либан је постепено ослобађање од челичног загрљаја САД и Француске, са директним улетањем у „Појас и пут“, као и Шангајску организацију за сарадњу. Пут на Исток, у евроазијском стилу. Лука, па чак и добар део разореног града, средњерочно гледано могу бити брзо и професионално обновљени кинеским инвестицијама. Кинези су специјалисти за изградњу лука и управљање њима.

Овај веома оптимистичан сценарио имплицира и чистку хипер-богатих, корумпираних ниткова из либанске плутократије која тргује оружјем, дрогом и некретнинама. Али они ионако беже у своје луксузне париске станове на први знак неке невоље. То је сасвим супротно систему социјалне заштите који је успоставио Хезболах – који сам и лично видео током боравка тамо прошле године. Њиме би могло бити освојено поверење осиромашене средње класе, чиме би овај систем постао срж целе еконосмске обнове.

Биће то сизифовска борба. Империји хаоса је потребан хаос свуда, нарочито широм Евроазије, како би скренула пажњу са долазећег хаоса унутар самих САД. Поново на памет пада озлоглашена синтагма „седам земаља за пет година“ генерала Веслија Кларка, а Либан је део поменуте седморке. Либанска лира је колабирала, већина Либанаца је потпуно банкротирана, а сада је и Бејрут полуразорен.

Ово последње би могла бити кап која је прелила чашу, ослобађајући Либан терета, након чега би се ова земља придигла и слободно закорачила дуж Новог пута свиле.

Извор UNZ.com/Asia Times

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here