Petar Gordić: Većinsko i manjinsko „elastično interpretiranje ustava”

Podelite:

«Možemo reći da su Albanci iz Preševske doline još uvek diskriminisani. Beograd ne brine o stanovništvu Preševske doline» – izjavio je pre nekoliko nedelja Šaip Kamberi, predsednik opštine Bujanovac. Ne znam kako drugi ljudi «gledaju» na ovu izjavu, ali meni se «želudac prevrće» kada ovako nešto čujem.

Pitanja koja sebi postavljam kada se pitam o položaju manjina u Republici Srbiji su  «Kako žive ti ljudi? Jesu li slobodni? Imaju li interesa da se bore za državu u kojoj žive? Vole li oni državu u kojoj žive?» To su važna pitanja. Ona ciljaju na izvorišta separatizma. Takođe, ona su test demokratske države. Svi građani bi u principu trebalo da su jednaki pred zakonom, nezavisno od toga da li su pripadnici većinskih ili manjinskih naroda. Mnogi pripadnici većinskog naroda su diskriminisani i zapostavljeni, ne mogu da ostvare svoja prava. U tom slučaju oni traže neka rešenja koja nisu separatistička – organizuju se u političke pokrete, obraćaju sudovima, i slično. Manjinskim narodima je separatizam izgleda «najbliža i najbolja» opcija, pogotovo ako se interesi separatista i njihovih stranih sponzora poklope. Sve češće se osećam suvišnim u društvu kome pripadam. Prolazeći pored značajnih državnih i kulturnih institucija u prestonici pitam se ima li tu mesta za mene i kakva je korist tih institucija za ljude u ovoj «nesrećnoj» državi. Lek za svoje očajanje tražim u prošlosti, koju, moram priznati, slabo poznajem. Utešim se tako što kažem sebi «U ovoj zgradi su predavali Slobodan Jovanović i Mihailo Đurić, profesori i borci za slobodu i istinu» ili «Ovo je spomenik Njegošu, srpskom vladaru i pesniku iz 19. veka». Za moju državu me izgleda više vezuje istorija nego sadašnjost. Onda se zapitam šta u takvoj situaciji kaže jedan Bošnjak iz Novog Pazara ili Šiptar iz Preševa? Ima li takve situacije? Dolaze li ti ljudi u prestonicu ili bar neki regonalni centar? Imaju li razloga da dođu? Imaju li kod koga da dođu? Šta im smeta u zajedničkoj nam državi? Čuje li neko njihov glas? Sve su to pitanja koja me muče, ali na njih ovom prilikom neću odgovarati. „Bilo kako bilo“, izjava koju je dao predsednik opštine Bujanovac je uvredljiva i za državu Srbiju, i za svakog njenog građanina posebno. Da li je Kamberi prolazio kroz neke druge regione u RS, da li je video Surdulicu, Majdanpek ili Priboj? Da jeste,  video  bi da država Srbija itekako brine o Preševu i Bujanovcu! Ali nije, njega to ne interesuje, njega interesuje da «naplati» svoj status manjine na talasu pregovora Vlada u Beogradu i Prištini.

Kamberijeva izjava me podsetila na jedan događaj od pre nekoliko godina. U toku predstavljanja svog predizbornog programa za pretprošle vanredne parlamentarne izbore, političar iz Pčinjskog okruga i predstavnik Šiptara Riza Halimi zagovarao je «elastično interpretiranje Ustava Republike Srbije». Taj pojam mi se nekako «urezao» u pamćenje. Halimi više nije poslanik, ali bio je jedan od ljudi koga sam, od kada pratim skupštinske sednice, slušao sa velikom pažnjom, pokušavajući da razumem probleme koje Šiptari iz tog dela naše države imaju. Nije lako biti pripadnik manjinske zajednice u jednoj državi, pogotovo ako su odnosi većinskog i manjinskog naroda decenijama loši. Građani ste jedne države, živite, radite i stvarate u njoj, a ona vam ne omogućava da „budete to što jeste“. Asimilacija je veliki problem, ali njim se ovde neću baviti, jer ona nije relevantna za odnos između Srba i Šiptara u savremenoj istoriji. Međutim, «elastično interpretiranje ustava» je itekako relevantno.

Šta znači elastično interpretirati Ustav? To znači da Ustava zapravo i nema, da je on mrtvo slovo na papiru i da ga možete razvlačiti kao testo. Elastično interpretirati Ustav je sjajan eufemizam Rize Halimija za onu strašnu rabotu koja se obično naziva kršenje Ustava. To što u Ustavu piše, može se tumačiti na razne načine; ako se pak nešto i prekrši, koga briga – par novinara i nekolicina stručnjaka će na nekoliko dana da uzburkaju javnost, a onda će sve da se stiša. Prema rečima Halimija, u pojedinim slučajevima ustavne odredbe ne treba primenjivati kruto ili kako on tada reče račundžijski, već treba praviti izuzetke. To se može raditi ukoliko takav postupak neće ugroziti ustavni poredak. U čemu se sastoji problem ove logike? Ustav je načelni dokument, koji se dodatno precizira zakonima i nižim pravnim aktima. Ako nešto treba menjati i rastezati, to su zakoni, a nikako Ustav. Mada, ni zakone ne treba menjati, ne treba ih uopšte ni donositi!!! U društvu u kojem možeš da «podmažeš» svakoga, od portira i policajca, do sudije, lekara i profesora, donošenje zakona je više stvar neke «inercije» nego težnje da se nešto uredi. Drugo, postoji problem selektivnosti. Lideri manjina, a Halimi je jedan od njih decenijama «kukaju» kako su pripadnici njihovog naroda ugroženi, zahtevaju svoja prava i ravnopravnost sa većinskim narodom. Sa druge strane, ako dobiju to što traže ne kažu «Evo dobrog primera saradnje, ovo je naša država i nastavićemo da radimo sa njom na poboljšanju našeg položaja». Ne, oni već sutradan pokrenu novi problem i optužuju državu da ugrožava prava manjina! Reč „manjina“ je postala moćno političko sredstvo, sinonim za ugroženost.

Novi zakon o sudovima od pre nekoliko godina doveo je do ukidanja pojedinih sudova u nekim opštinama RS. U skupštini se vodila rasprava, javio se Riza Halimi i postavio pitanje tadašnjem ministru pravde Nikoli Selakoviću (parafraziram diskusiju).

Halimi: «Vi ste nas, gospodine ministre, oštetili. Ukinuli ste jedan od sudova u tri «albanske» opštine i time narušili metodologiju koja je korišćena u celoj republici.

Selaković: «Gospodine Halimi, sve je po zakonu, niste jedini okrug u kojem su sudovi ukinuti. Potrebu za nekim sudovima diktirao je broj stanovnika, a prema popisu iz opština koje vi «pokrivate», nema potrebe za tolikim brojem sudova.

Halimi: Ali popis ne pokazuje pravo stanje; i sami znate da jedan broj Albanaca ne izlazi na popis.

Selaković: Naravno da znam, ali u tome i jeste problem sa tim ljudima i sa vama koji ste njihovi predstavnici. Neće da se popisuju, a hoće neka prava od države i «kukaju» kako im zla država Srbija uskraćuje prava. To nema nikakve veze sa tim što ste manjina, niko vas zbog toga ne ugrožava. Ugrozili ste sami sebe time što se niste popisali. Recite ovo svojim sunarodnicima, pitate li se kako će država znati koliko vas ima. Hoćete prava, a na osnovu čega ih zahtevate. Plus što ste region sa posebnim statusom, u koji dolazi više novca nego u druge slične regione.

Briljantan odgovor Nikole Selakovića. Riza Halimi na trenutak zanemeo! A onda okrenuo priču na obrazovanje, udžbenike i ne sećam se šta još. Manjine imaju probleme, ali umeju da ih zloupotrebljavaju. Saosećam sa manjinama, ali mislim da je RS, u pogledu prava koje je dala manjinama, daleko ispred drugih zemalja iz ovog dela sveta (Albanije i Hrvatske, na primer).

Drugi primer elastičnog interpretiranja Ustava je iz Sandžaka ili Raške oblasti. Vest je sa terena (iz naroda) i aktuelna je. Pripadnici Bošnjaka u opštini Prijepolje koji naprave neki saobraćajni prekršaj ne moraju da odgovaraju za svoj postupak. Kada dođu kod sudije, traže da im se dokument uruči na bosanskom jeziku, a da bi to bilo moguće mora postojati zvanični sudski tumač za taj jezik. Pošto tako nešto ne postoji, oni moraju biti oslobođeni optužbe. U ovom pravnom vakuumu, koji je, tako bar kažu, u skladu sa Ustavom RS, oštećeni su pripadnici drugih naroda. Bošnjacima (tako sebe nazivaju, iako ne razumem kakve veze imaju sa Bosnom) je u ovom slučaju Ustav dobar, ali kad se pojedini njihovi lideri zavade sa centralnom vlašću u Beogradu, onda počnu prizivati Erdogana, arapske emire i međunarodnu zajednicu da reše njihove probleme.

Ne znam kako se osećaju manjine u RS, ali znam da ne žive ni bolje ni gore od srpskog naroda. U mestu u kojem sam odrastao, Srbi i Bošnjaci delili su iste muke. Pasivno, «od Boga i Republike zaboravljeno mesto». Jedna od razlika među Srbima i Bošnjacima ogledala se u reakcijama na poteze republičkih vlasti. Srbi uglavnom psuju, jadikuju i optužuju «lopove iz Beograda», ali trpe i nadaju se boljem. Bošnjaci imaju alternativu, Beograd ionako nije njihovo duhovno i kulturno središte. Beograd im samo nameće pravila i poreze, on nije iskren partner i prijatelj. Zbog toga su njihovi lideri veoma često «igrali na kartu» statusa manjine i ugroženosti zbog takvog statusa. Odluka bivšeg muftije Muamera Zukorlića da se pridruži Rasimu Ljajiću i da se aktivno uključi u politiku je, po mom mišljenju, dobra. Do sada je uzbunjivao svoje sunarodnike protiv države, sada «nešto petlja» po Beogradu, u sistemu je, bori se, argumentuje, u igri je.

Najveći je problem to što srpski narod iz Raške oblasti i Pčinjskog okruga nema svog predstavnika u Skupštini, vlasti ili opoziciji, tog koji bi «ukrstio koplja» sa Kamberijem, Halimijem ili Zukorlićem. U njegovo ime to neće raditi neko iz Beograda, Novog Sada ili Kragujevca. Možda i hoće, ali formalno, hladno, po «službenoj dužnosti». Onako kao što su nekada «lepi Borko», a sada «mladi Marko» predstavljali Srbe sa Kosmeta.

Poenta ovog teksta je sledeća. Manjine u RS ponekad zloupotrebljavaju svoj status, što treba sprečiti. Međutim, zašto bismo to radili ako predstavnici većinskog naroda na svim nivoima vlasti «svakodnevno» krše Ustav. Država je ozbiljna «stvar». U ozbiljnoj državi, Ustav je ozbiljna «stvar». U ozbiljnoj državi, život je ozbiljna stvar, a Ustav, slobodno rečeno, štiti život. A kod nas je sve to – i država, i Ustav, i život – to je sve tako nekako otrcano, jeftino, bezvredno. Mi se igramo države, elastično interpretiramo Ustav, životarimo i preživljavamo (ne živimo). A pošto je to tako, pošto nam je društvo jedna dezorganizovana gomila, zašto bismo onda zamerali Halimiju, Kamberiju, Ugljaninu ili Zukorliću na njihovim zapaljivim i pretećim izjavama. To su njihovi načini da ostvare svoje ciljeve. Da, ali to nije legalno – reći će neko. Ma «ko šiša» legalnost, nju je barem lako elastično interpretirati.

Petar Gordić

VIDOVDAN

 

 

 

Podelite:

23 Komentari

  1. U svojim akcijama strani agresor se uvek oslanja na manjine protiv većine, jer većini nije potrebna takva vrsta podrške. Manjine su večito rak-rana svake države.

  2. Najveći raskorak između onoga što dovoljno jasno piše u Ustavu Srbije i primene nalazi se u Članu 10. Ustava Srbije. Prvi stav toga člana kaže: “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. To je sve što dovoljno jasno piše koje je pismo vezano za srpski jezik.” To je samo ćiriličko pismo. A u primeni, to nema nikakve veze s odredom. U Srbiji je u opštoj upotrebi 90 odsto hrvatska abeceda, a samo deset odsto srpske azbuke. Takav slučaj raskoraka ne postoji nigde više na zemaljskoj kugli.
    Šta je uzrok tome?
    Naravno, nametnuta navika iz vremena Brozove politike i vlasti u Jugoslaviji, kada je sprovođen nalog o “postepenoj zameni srpske ćirilice hrvatskom latinicom”.

    • Za D. Zbiljica :

      Povodom povlacenja cirilice pred latinicom, nije umesno kriviti Hrvate, komuniste, Jugonostalgicare, Zapad . . . Nezadrzivo I sve brze, engleski jezik i latinica osvajaju svet. Na svim aerodromima, na svim granicnim prelazima, svi putokazi, sva objasnjenja, uputstva, poruke, pisane su na engleskom, latinicom sa 24 slova.
      Ne samo u anglofonskim zemljama (GB, USA, CAN, AUS), nego I u mnogoljudnim zemljama kao na pr EU, Indija, Kina, Japan,Pakistan, Turska, Egipat, Kenija, Magreb, Arabija . . .
      Svi znamo da je Lokomotiva latinice ekonomija i tehnologija Zapada, kao GAFA (Google, Apple, Facebook, Amazon) i sl.
      Ukidanje latinice u Srbiji, bilo bi katastrofalno. U tom slucaju buduce generacije ne bi mogle da komuniciraju sa ostalim svetom, da razgovaraju sa susedom u avionu, da procitaju putokaz za Kairo, da se prikljuce na internet u Madridu.
      Cirilicu moramo cuvati i negovati, ali ona ostaje lokalno pismo i sa njom se ne moze u svet. Zato smatram da nam je latinica neophodna i DA JE I LATINICA NASE PISMO.

      • LATINICA JE PISMO OKUPATORA I KOLONIZATORA U SRBIJI, A NIKADA SRPSKA LATINICA! Vrlo poštujem sve ljude, pa i ovog nepottpisanog Čitaoca. Ali, treba znati da ni po jednom osnovu latinica (u našoj upotrebi ova hrvatska gajica), naravno, ne može biti srpsko pismo. Kada biste znali da je u Srbiji pismo srpskog naroda u srpskom jeziku bila samo ćirilica sve do 1940. godine, znali biste da je ona jedino opštesrpsko pismo. Kada biste znali da je ta latinica prvi put ušla u Srbiju, posle zabrane srpske ćirilice, na bajonetima 1916. godine, odnosno, okupatorska vojska je 1916. godine donela Srbima u Srbiji prvi put latinicu. Sve što se kasnije radilo u Jugoslaviji odnosilo se na to da se izvrši zamena srpske ćirilice tom tada okupatorskom latinicom. Svakako, znate da ima u svetu slučajeva da su drugi narodi, posle dugih okupacija, primili i jezik i pismo okupatora. Tako je i u Srbiji, posle sedamdesetak godina vojevanja protiv ćirilice u Jugoslaviji okupatorsko pismo postalo “srpsko pismo”. Vi, možete, naravno, okupatorsko pismo primiti za svoje. I nisu Srbi jedini koji smo primili tuđe pismo. ali, ono što je stiglo prvi put pod okupacijom može da bude samo pismo kolonizatora i okupatora.
        To što se danas dešava u Srbiji sa srpskom ćirilicom, posledica je navike na tuđe pismo i ubijen je do te mere osećaj za svoj jezik i pismo da mi i danas u Akademiji nauka izdajemo Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, a u javnosti, i pored toga što je narod na referendumu, zajedno s drugim odredbama, izabrao ćiriličko pismo za pismo srpskog jezika, imamo održavanje prošlog. A to znači da nam je i dalje okupatorsko pismo zauzelo 90 procenata.
        Sav drukčija priča je politika, neznanje, neupućenost i pogrešno pravopisno rešenje u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske. Svaku drukčiju priču mogu da šire samo politika, zabluda, neznanje i neupućenost.
        Vi, neupućeni Čitaoce branite komunističku vlast zbog latinice. Džabe je branite. Pod tom vlašću je smišljeno ćirilica u Srbiji zamenjena većinski hrvatskom gajicom. I to se nije moglo dogoditi slučajno. Uvođeno je preko favorizovanja alternativnog pisma. Kako u Makedoniji nije zamenjena ćirilica. Tako što makedonski lingvisti nisu uveli dva pisma, pa nije inmala čime da se zameni ćirilica.

        • Hm,hmm..znaci,istorijska cinjenica,o ulasku okupatira 1914, i naredbi,o skidanju cirilicnih tabli, nisu ovde podobni, radi se,o par stranica intervjua, ciji su pretci imali apoteku..itd,itd da ne duzim,vas istina ” koja ima samo jedno lice” ne interesuje.

      • Čitalac kaže: “nije umesno kriviti Hrvate”. Ne znam ko krivi Hrvate za okupaciju ćirilice u Srbiji. Naravno, da ne postoji danas u Srbiji nikakva krivica Hrvata za to što je u Srbiji danas ćirilica svedena na desetak procenata. Krivica je samo do srpskih vlasti i lingvista. A pojedinci Hrvati su krivci samo za zabranu ćirilice u NDH i za čekićanje ćirilice pre koju godinu u Vukovaru. Druga krivica ne postoji. Jer, u Srbiji danas nisu na vlasti Hrvati, nit odlučuju o srpskom jeziku i pismu hrvatski lingvisti. Danas su u Srbiji za zatiranje ćirilice krivi samo Srbi. A krivi su što ne sprovode Ustav i što je srpski jezik normiran u vezi s pismom kako niko u svetu ne radi.

        • Postovani Zbiljicu,
          Evo- jednom svojom TVRDNJOM otkrili ste ” gresku u koracima” koju, u
          “odbrani” cirilice, cinite, a ta greska je temeljem Kazete: “Jer, u Srbiji danas nisu na vlasti hrvati ( uvijek “h” malim slovom- upoz. S. U.)…”, te dalje isto tvrdite za lingviste.
          Misljenje, postovani Zbiljicu, NIKADA niti polazi od, niti jest U “ad person-em”; ono je m i s lj e nj e m ako
          ulazi u d u h onoga sto hoce da misli. Umjesto negacije ” nisu”, postavi se afirmativno “jesu”- stoosamdeset stepeni!- i misljenje za svoj predmet ima pravi sadrzaj; ono tek tada postavlja i cisto prakticki zadatak: m e t o d e koje su potrebne za o d b r a n u cirilice- ovo je za misljenje laksi posao, cak i nije za misljenje!
          U tome je Vasa, Gospodine (veliko “g”) Zbiljicu, greska, te misaoni napor koji cinite u onom “odbrana” ne polucuje (i) misaoni rezultat, a koji bi bio u funkciji onog grubo praktickog- metode “odbrane”.
          Eto- samo doskok ovome svemu!

          • Ne mogu da tvrdim da Vi, gdine Uzelac, niste u pravu u ovome što govorite,jer Vas nisam razumeo šta ste hteli tačno da kažete ovom tvrdnjom da nešto nisam razumeo i da nisam u pravu.

  3. I još ovo za Čitaoca koji kaže: “Povodom povlacenja cirilice pred latinicom”. Vi to govorite o srpskoj ćirilici u Srbiji i njenog “povlačenja pred latinicom”. Kako Čitalac ne vidi da to što on govori nema nikakve veze s pismom i njegovom ulogom u društvu i jeziku. Pismo ne može nikada samo od sebe da se “povlači pred latinicom” ili bilo kojim drugim pismom. To što Vi zovete “povlačenjem”, zašto tog povlačenja ćirilice nama u Makedoniji, Bugarskoj, u Rusiji i drugde gde je normalno ćiriličko pismo suvereno u jeziku. U Srbiji su stvoreni uslovi i oni se održavaju da bi se, kako Vi kažete, “povlačila ćirilica”. Ona se ne povlači, nego je donete mere podvlače. A te mere su: 1. bagatelisanje Člana 10. Ustava Srbije u Srbiji i
    2. Namerno rešenje pitanje pisma izvan prakse u celoj Evropi, a to je srpski jezik s određenim mu alternativnim pismima. I kako je narod smišljeno naviknut na tuđe pismo (mnogi Srbi danas ne znaju da pišu ćirilicom), ljudi napuštaju svoje pismo, a ne da se ćirilica povlači. Dakle, ćirilica, kao ni bilo koje drugo pismo, ne mo9že nikada samo od sebe da se povlači ajko ne stvoriš uslove za to. Ti uslovi su stvoreni samo u Srbiji i to se, zato, dešava danas samo Srbima.

    • Rekoh Ti, nedavno, dragi Zbiljicu o cl. 10 Ustava, a sada dodajem: crno na bijelo POSJEDUJEM od SUDA- sa
      DRZAVNIM pecatom!- “misljenje”-
      MISLJENJE- o nebitnosti cirilicnog pisma u sudskom opstenju.
      AMIN!

        • Hm,hmm…dobio je : ” plovi patka preko save,nosi pismo na vrh glave,a u pismu pise, ne volim te vise”..kirilica je moguca u ” internom saobracaju”.. Medjutim, latinice se ne gade ni Rusi ni Kinezi. Druga je stvar,sto nisu imali uslove da uce latinicu kao mi i nisu imali ” rusko kineski” jezik..ali, ispravljaju gresku sustizu nas.A,nas problem je malo veci, ni kirilicu,ni latinicu nezna oko 500.000 srbalja i romalja !

          • Vi ne govorite o vezi jezika i pisma. Ja tvrdim istinu da je ćirilica u srpskom jeziku (ne u engleskom, nemačkom i dr. jezicima) moguća u svakoj vrsti komu7nikacije na srpskom jeziku i da je ona za srpski jezik jedino pismo sačinjeno u današnjem sastavu s namenom da njome opišu Srbi svoj srpski jezik. A tvrdim i ono što tvrde svi stručnjaci za pismo i kod nas i na strani da je srpska ćirilica najsavršenije pismo na svetu. I tvrdim da bi se srpska ćirilica s malim izmenama mogla upotrebljavati za pisanje svih evropskih jezika. A tvrdim i obratno, da bi se svako evropsko pismo, uz manje ili veće dorade, mogla upotrebiti i za pisanje srpskog jezika.

        • To sam i ja pitao: zašto se ne primenjuje Član 10. Ustava Srbije. A imam i odgovor. Srbi su, sedamdesetogodišnjommpolitikom vlasti, a biće i u dužem periodu rasrbljivana i ciljno je srpskom pismu oduzet karakter srpske vrednosti i uloge u srpskom identitetu. Cilj je dugotrajan bio: rasrbiti Srbe da bi se ostvario konačan cilj: asimilacija. Asimilacijom Srba mnogi su se bavili kao neprijatelji Srba. Najpre ih pobiti, a ako ne pobiti sve, onda ih uništiti asimilacijom u druge.

          • Hm,hmm…sto se tice ustava,i svih mogucih akata,srbija ima jasan stav,,” moz da bidne,al nemora da znaci”..pa ” vozi misko”..kirilica je,negde u buretu, ” na Cegru”, kubure pucaju u bure,ali ono je od nekog starog hrasta sa zapisom,pa nemoze da ga raznesu. A, kotrlja se nekako,kad pricas sa Crnotravcima,malo pricas,malo mlataras rukama..” srbski esperanto”.. ipak se okrece.

  4. Piše ovde lepo: “Prema rečima Halimija, u pojedinim slučajevima ustavne odredbe ne treba primenjivati kruto ili kako on tada reče račundžijski, već treba praviti izuzetke. ”
    Pa to je originalna misao Broza: “Ustava i zakona se ne treba držati kao pijan plota”, nego se, dakle, treba držati kako ti odgovara. Tamo gde je to filozofija ponašanja, tu nema pravde i napretka. Tlo se društvo sve više pretvara u bolesno društvo.

  5. Ne, GospodineZbiljicu, da niste razumeli i da niste u pravu- bar ovo ” u pravu” ne trpi nikakav razgovor; nego tvrdite da su u Beogradu na vlasti Srbi, te “srpski lingvisti”… i kazem: tvrddnja
    suprotna istini. Pokusavam sto jasnije: ja sam porjeklom Srbin i kazem da to jesam, ali to je nebitno; To da sam j a Srbin pokazyje se u mom o d n o s u spram temelja srpskih ( evo, ja- objasnio sam nedavno zasto- ovo pisem latinicom; tim cin bitno sam, da tako kazem, odsrbio). Hocu reci : niti vlast niti lingvisti!- kakvo srpstvo! I treba to misliti- kako do tog dodje, a to je ogroman zadatak, i vremenski i za misljenje; ako se tu “na pravom putu”, lako se uvidjaju m e t o d e “odbrane”
    Cirilice. Inzistiranje na odbrani, au prakticko-politickoj sferi- i duhovnoj!- sve suprotno onom sto se hoce od-braniti, u najmanju ruku nedovoljno je.
    Sta bih lose govorio o Vasim tekstovima!?- ja bolji?! Ne, vec pokusavam pribliziti gdje je uzrok, a ovaj – isplaniran je ( ovo “isplaniran” pod lupu- pa, prvo, jest ili nije “isplaniran”- teza je… itd). Na nadu nesrecu ode cirilica, sa njom i srpstvo- sve drugo je blejanje onih koji cirilicu za Srbe svode na p i s m o. Nije pismo, no DUH!

    • Niste mi dovoljno jasni. Ne znam u čemu se sporimo. Zar Vi ne mislite da su u Srbiji krivci danas za nestajanje ćirilice prevashodno Srbi. Ja ne znam da su na vlasti u Srbiji danas neki drugi. Ako Vi imate podatke da su danas u Srbiji na vlasti oni koji nisu Srbi i da u Srbiji ne rade srpski lingvisti, to prvi put čujem. ja ne tvrdim da u Srbiji nema i drugih u vlasti i da nema i drugih lingvista pored Srba, nisam ispitivao ko je Srbin, a ko nije, samo pretpostavljam da su većinski u vlasti i među lingvistima ipak Srbi. Ako Vi imate druge podatke, saopštite da znamo.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here