Предраг Ћеранић: Ђукановић је дефинитивно прошлост

Поделите:

Ђукановићев покушај отимања цркве била је кап која је прелила чашу незадовољства. Он је дефинитивно отишао, а његов одлазак промениће политичку слику у региону – набоље
Након спроведених избора у Црној Гори Мило Ђукановић се понаша као шахиста који има потпуно изгубљену позицију, али наставља да игра, надајући се фаталној грешци противника или могућности да противник „потроши вријеме“, односно да му „падне заставица“, речено шаховским термином. За неког ко заиста има дуго искуство у владавини и не чуди вјештачка смиреност и настојање да се како-тако управља кризном ситуацијом. У више наврата му је полазило за руком да се из извуче из позиције из које многи не би могли. Читајући Ђукановићеву биографију, стичете утисак да је свака криза погодовала овом вишедеценијском владару Црне Горе за нови узлет у политици.

Антибирократска револуција, коју је покренуо Слободан Милошевић 1989. године, лансирала је Ђукановића скупа са Момиром Булатовићем и Светозаром Маровићем у сами врх црногорске политике. Наредне године, на првим вишестраначким изборима, Ђукановић постаје посланик, а у години која је слиједила, премијер Црне Горе. Након Милошевићевог пада са власти, Ђукановић, који је у обарању Милошевића био веома кооперативан са западним силама, добио је третман алата који је постао беспотребан. Успио је да се одржи отварајући врата руском капиталу. Нови политички курс је држао све до прилике да одустајање од њега добро политички уновчи. И истраге италијанских тужилаца успио је да избјегне, бар до сада.

КАП КОЈА ЈЕ ПРЕЛИЛА ЧАШУ

Из његове „мудре владавине“, односно, начина на који је управљао црногорском државом, извлачиле су се и препричавале поруке. Али, све се то сада бесповратно руши. Нису помогли ни „фантомски бирачи“ (цијени се да их је око 70.000), ни куповина гласова и увоз бирача (за долазак и „сигурно“ гласање измиривали су се путни трошкови и исплаћивало 200 евра). Ни плашење руским „малигним утицајем“ (знате оно: Срби – Руси) није било од помоћи. Терет организованог криминала и корупције „леђа“ црногорског бирача овог пута нису могла да издрже.

Шверц цигарета више нико није ни спомињао – далеко веће зло доводило се у везу са црногорским властима. У априлу 2019. године на школском војном броду „Јадран“ војна полиција је пронашла више од 50 килограма кокаина. У јуну исте године, у Филаделфији, заплијењено је 20 тона кокаина на контејнерском броду „МСЦ Гауне“. Од шест ухапшених помораца четворица су били црногорски држављани. У фебруару ове године на црногорском броду „Аресса“ данска полиција пронашла је више од пет тона кокаина. Комплетну посаду чинили су црногорски држављани, а вриједност заплијењеног товара процијењена је на 250 милиона евра. Такође, у мају ове године заплијењено је пола тоне кокаина на црногорском броду „Будва“ код Хамбурга.

Из Подгорице би увијек након хапшења њихових држављана и заплијене бродова саопштавали да црногорска држава са дрогом нема ништа, а из полиције би тврдили да су учествовали у истрази и да је на основу њихових информација услиједила акција. Па опет, у кокаинском рату између шкаљарског и кавачког клана погинуло је 30 људи у сукобу који траје већ шест година. Шкаљари и Кавачи су два которска насеља за која нико није ни чуо, све до њихове подјеле која је довела до више убистава у Подгорици и Београду.

Дубока криминализација друштва је основа Ђукановићеве владавине и извор незадовољства ширих друштвених слојева без обзира на њихову националну и вјерску припадност. Наравно да је однос према Србима и српској култури (признање Косова, затирање српског језика и ћирилице) стварало велики отпор код црногорских држављана који се изјашњавају као Срби, али је покушај отимања цркве била кап која је прелила чашу.

Црква је хомогенизовала исцјепкано и подијељено српско политичко биће у Црној Гори и организовањем литија подигла националну свијест. Ђукановића су побиједиле литије, а највећи живи српски пјесник, Матија Бећковић, метафорички се изразио рекавши да је Ђукановићев противник на изборима био свети Василије Острошки.

НЕМИНОВАН ОДЛАЗАК

Ђукановић се неће лако предати, али је његов одлазак са политичке сцене неминован. Међутим, нису против Ђукановића у Црној Гори само Срби.

Коалиција „Црно на бијело“ окупља три политичке партије и грађанске је оријентације. Они су суверенисти, а борећи се против Ђукановићевог режима, с акцентом на криминалу и корупцији, освојили су четири посланичка мандата. Дритан Абазовић, сасвим ново политичко лице, највише је медијски експониран испред ове коалиције. Управо је он и највише изложен медијском притиску, да као језичак на ваги буде на страни Ђукановића и сачува власт против које се жестоко и годинама политички борио. Разлог је само један – Абазовић је Албанац.

Не чуди што покушаји преусмјеравања Дритана Абазовића долазе из Тиране и Приштине, а ни политичко Сарајево се не држи по страни. Исти медији и политичари, који су посланике који су након избора подржали власт коју у Српској чини владајућа коалиција (иако су је критиковали током предизборне кампање) називали „папцима“ и прелетачима, сада тај статус топло препоручују младом политичару који плијени својом непосредношћу. Како сад то? Постоје ли неки принципи, стандарди у политици? Или је у питању нетолеранција, а у неким случајевима и испољавање отворене мржње према свему што би могло имати везе са Србима?

Сигурно је да избори у Црној Гори имају рефлексију у региону и да ће се одразити на политичке процесе на Западном Балкану. Црној Гори треба препустити да сама рјешава политичке проблеме, као што би властите проблеме, а њих није мало, у Босни и Херцеговини требало да рјешавају релевантни политички субјекти. Али, изгледа да на Западном Балкану све функционише по принципу спојених судова.

Одлазак опозиционара из Српске у Црну Гору, иначе честих гостију у страним амбасадама, ради подршке анти-Ђукановићевим скуповима, многи су протумачили као сигуран знак да је Запад Ђукановића пустио низ воду. И сада би они да граде паралелу у смислу Ђукановић – Додик, протести у Црној Гори – протести у Бањалуци. То су исти они који би у Бањалуци да граде споменик у виду три војника зараћених страна у протеклом рату, и којима у Сарајеву објашњавају да је у Јасеновцу заиста над Србима почињен геноцид. Ти су у Црној Гори, током једнодневног боравка, постали српска опција. А са друге стране стоји отворена критика Ђукановића од Милорада Додика и забрана уласка у БиХ.

Гостовање Андрије Мандића на РТРС-у, човјека који се деценијама бори против Ђукановићеве власти, и ријечи захвалности које је јавно упутио „Републици Српској, Бањалуци и Требињу“ убједљивије су од било којег перформанса.

Ђукановић је дефинитивно отишао, биће праћен истрагама због организованог криминала како у другим државама, тако, на крају, и у Црној Гори. Његов одлазак промијениће политичку слику у региону. Набоље.

Извор sveosrpskoj.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here