Rastko Tejin: Žmurke državnih službenika

Podelite:

Jedna dobra izreka kaže „Ako si video nindžu znači da to nije pravi nindža“ , pa tako ne možemo da očekujemo da serija o državnoj bezbednosti koju pravi državna bezbednost kaže o državnoj bezbednosti više od onoga što je u interesu državne bezbednosti (to jest, kako DB vidi državu i bezbednost)

 Mora da služba bezbdednosti stvarno zatvara neki „krug“ , kad su se kod nas pojavile, u kratkom roku, dve serije koje, na različite načine, tematizuju njeno delovanje, od najranijih dana („Žmurke“) pa do modernih „izazova“ („Državni službenik“) .

Druga krajnost u odnosu na tvrdnju da u društvima postoji suvišak slobode jeste ontologizacija obaveštajnih službi. Suspenzija volje i prepuštenost koordinaciji ljudskih odnosa, poriva, osećanja i opštih i pojedinačnih ciljeva od strane javnih i tajnih instanci moći jeste, na bolan način, isticano i kod Miše Radivojevića, reditelja i scenariste serije „Žmurke“ . Ipak, to je obeshrabrujuće stanovište uvek bilo „umekšano“ famoznim nimbusom topline, postignutom zahvatanjem širokog ugla oko portreta  „žrtvi“ . Likovi su bivi porobljeni instaliranim „fatuumom“ , ali su odašiljali izvan sebe izvesna (harizmatska?) energetska polja, što im je (često) na umetnički efektan, ali (najčešće) filosofski nedovoljno jasan način, davalo „dostojanstvo“ u poretku neslobode.

Što se obaveštajne službe (OZNA-e) „Žmurke“ Mišu Radivojevića, a i nas, vraćaju na sami početak konstituisanja i određivanja smerova kojim se post-ratna („post-revolucionarna“) „firma“ (eufemistički rečeno) „razvijala“ .

U malom mestu u Srbiji, grupa klinaca polazi u školu 1945-te, na sam dan „pobede nad fašizmom“ . Već je pobeda nad fašizmom, s obzirom da i dalje, nakon Gestapoa, jedan čika u kožnom mantilu, zlokobni oznaš Srd (u odličnom tumačenju Milana Marića, jednom od brojnih sjajnih rola u ovoj seriji) odlučujuće kreira svet na koji će oni morati da se priviknu – ponuđena kao ironijski okvir, koji problematizuje odnos između proklamovane „smene“ ideologija i kontinuiteta (jadnih) duhovnih stanja koji se u zajednici neguju. Pored devetog maja, tu je još motiv „žmurki“ , igre koju je u Srbiji deca mogu da igraju samo među sobom, ali ne i protiv „očinskih“ autoriteta koji predstavljaju Državu.

Narator (u tumačenju Svetozara Cvetkovića) takođe se, do kraja serije ne znamo gde (a onda nastupa nadrealističko razrešenje) , krije od (večno mladog) Srda, pričajući nam ovu na momente stvarno tragičnu priču, ali čija tragika, međutim (kao što je to prečesto slučaj u našoj kinematografiji, kad se radi o totalitarnim tendencijama i posledicama) nema baš mnogo veze s mehanizmima represije, već s nekom čudnom (kvazi- „slovenskom“) sklonošću likova da pate, kojoj se (Srd) samo naknadno trudi da udovolji.

Mišina agenda, iako moćno vizuelizovana, na momente ravna njegovom košmarnom, linčovskom viđenju Kovačevog sveta u „Uvodu u drugi život“ gde je bilo podržano i okultno-alhemijsim referencama u sadržaju – možda baš zato što ni jednu od dve strane između kojih su likovi (deca i odrasli) razapeti, ne uspeva da istinski „uveže“ sa stvarnom motivacijom likova, sve vreme je delovala malo potrošeno.

Srd je previše melodramatizovan (naravno, ne do mere u kojoj je to Gorčin/Trifunovićev Krsman u „Ubistvu s predumišljajem“) , da bi se autoritet razgradio do kraja, a sudbina likova u mestašcu u stvari premalo zavise od njega samog  da bi uopšte bio postavljen na adekvatan način kao pandan prethodećim mu okupatorima.

A s obzirom na verovatan uticaj jedne druge obaveštajne službe, nemačke, na našu trenutnu društvenu situaciju – čini se da je i želja da se prethodnici, gestapoovci, prikažu kao ne toliko lošiji od svojih naslednika u kožnim mantilima, čime se „Žmurke“ , u smislu probijanja asocijativnog polja fiksiranog partizanskim filmom, nastavljaju na „Kako su me ukrali Nemci“  , a ovaj verovatno na TV radove Branka Bauera.

Jedna dobra izreka kaže „Ako si video nindžu znači da to nije pravi nindža“ , pa tako ne možemo da očekujemo da serija o državnoj bezbednosti koju pravi državna bezbednost kaže o državnoj bezbednosti više od onoga što je u interesu državne bezbednosti (to jest, kako DB vidi državu i bezbednost) .

Serija „Državni službenik“ je, u svrhu prikazivanja „novih puteva“ okupila odličan kasting, najboljeg srpskog televizijskog reditelja, Miroslava Lekića i sad već izbrušenog zanatliju Živkovića, nikad nadahnutijeg srpskog „gika“ Dimitrija Vojnova i uobličila sadržaj u vizuelni proizvod prema aktuelnim standardima.

Nije pomoglo.

Do zamora materijala došlo je negde posle treće – četvrte epizode. Kad smo shvatili da BIA, iako serija pokušava da stvori iluziju o nekom njenom integritetu u odnosu na strane službe, ne može da skupi više od tri operativca (obrnuta piramida: više ima službenika u ofisu, nego na terenu!) , sumnjivih sposobosti, koji jurcaju po Srbiji, mahom trapavo pokušavajući da razluče privatno od profesionalnog i patriotsko od lukrativnog.

Na momente je skandalozno koliko grubo Vojnov promašuje identifikaciju: od početka je bilo jasno da će većina srpskog spektatorijuma navijati za to da američki ambasador bude raznesen, da će mrzeti lezbo-agenta koji je opsovao rusku obaveštaju, pre nego rusku obaveštajku a i da neće progutati izgovor o nesprečavanju islamizma u Sandžaku, zato što je  sprečavanje forsirano od strane „trampovaca“ .

Tako, mic po mic, nakon intrigantno začetih tokova, dobismo još jednu, ideološki inferiornu priču koja u Srbiju pokušava da uveze (imputira) mišljenje i narativ.

I uopšte, „D. S.“ (mnogo galantnije od „Ubica mog oca“ , koje dolaze iz iste kuhinje, ali koje su treš-fenomen po sebi) uvek, ne bi li opravdala, kako priču, tako i ideološku premisu, gaji zadršku prema konačnoj spoznaji i time debelo kaska za prosečnim gledaocem, koji u startu zna mnogo više nego ona. A s druge strane nema „hrabrosti“ da se u palp i stilizaciju ode do kraja (za razliku od Miše, koji svom udbašu daje artificijelno ime, Marić u Vojnovljevoj varijanti dobija sasvim suprotno – nemaštovito Lazar Stanojević, što treba da spreči i primesu neverice u realistički prosede pisca i njegovu pozvanost da razotkriva „tajne“ ) . Avaj! Komično deluju zaobilazne metode kojim BIA-e pokušava da utiče na izbor predsednika neke minorne desničarske partije, kao da naše partije imaju toliko integriteta i jaka leđa, a njihovi izbori za predsednike zasnovani na nepovredivim mehanizmima, pa čak ni obavešajna služba ne može bez „ošljarenja“ i improvizacije da se infiltrira tamo. Ovo nas, nažalost, upućuje na to da i autori serije pomalo „ošljare“ .

Sve u svemu, obe serije pokazuje da ovde ne fali zanata, iskustva, profesionalne posvećenosti, osećaja za pripovedanje na nivou mikrostrukture, i koncept… Ono čega nema su smisao i elementarna orijentacija u (to je jedina olakšavajuća okolnost) klimavim i večito izmičućim društvenim okolnostima.

Kad toga bude (orijentacije, ali i čvršćih društvenih okvira) , a i kad naše službe budu imale stvarni integritet, a ne isključivo rđav, totalitarni (i antisrpski) bagaž, imaćemo šta i da gledamo na ovu temu.

http://serbimolot.rf

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here