Сигурносна ситуација у Европи се погоршава: Македонија и НАТО

Поделите:

Безбедоносна ситуација у Европи, усложњава се из дана у дан. Последњих година већина европских земаља суочена је са огромним приливом миграната из земаља Блиског Истока, тероризмом , ударом на буџете, претњом од промене националне структуре становништва. Осим тога Европу потресају и велики економски проблеми изазвани пандемијом коронавируса.

Пандемија је у, релативно кратком временском периоду открила, не само неспособност развијених демократских држава да се носе са ситуацијом него и истинску природу значајног броја међународних организација које су се до пре пола године чиниле стабилнима, у већој или мањој мери.

Једна од њих је и НАТО. Док су се Русија и Кина херојски бориле против првог таласа коронавируса и допремале својим авионима медицинску помоћ европским земљама, па чак и САД, НАТО није учинио ништа да помогне својим чланицама. Тако се Црна Гора као, тада најмлађа чланица ове алијансе обратила за помоћ у виду медицинске опреме. Заузврат уместо помоћи НАТО јој је понудио такси услуге односно транспорт медицинске опреме из Кине.

Ништа боља ситуација није ни са развијеним европским земљама и дугогодишњим чланицама ове алијансе. Државе чланице, које су до јуче словиле као савезници, упустиле су се у предаторско понашање и отимачну медицинског материјала.

Скоро преко ноћи, сви су се сетили граница и затворили их, чак и према најближим савезницима, како би ограничили продор вируса на своју територију. Немачка, заједно са Француском, је онемогућила извоз медицинске опреме како земљама чланицама ЕУ, а самим тиме и НАТО-а, тако и државама изван Уније, упркос бројним критикама.

Овај нагли излив реалполитике на политичку сцену иначе испуњену демагогијом о заједништву, заједничким вредностима, евроатлантској сарадњи и другим већ одавно излизаним флоскулама јасно упућује на површност идеолошке надградње НАТО савеза која више не служи као фактор уједињења већ средство скривања проблема од јавности.

Међутим, у највећем јеку пандемије НАТО је 27 марта 2020 године примио своју 30. чланицу. Ради се о Северној Македонији, која је, попут Црне Горе овом савезу приступила без сагласности сопствених грађана, а споразум о приступању потписала је техничка влада и то у време ванредног стања у земљи због пандемије.

С обзиром на величину задатка, погледајмо чиме најновија чланица алијансе доприноси њеној борбеној готовости и снази. Македонска војска броји 8.000 активних војника са још пет хиљада у резерви. Ваздушне снаге најновије чланице чини двадесет хеликоптера. Без флоте и са годишњим војним буџетом од 150 милиона долара, Скопље није уопште поправило статистику нити сигурност алијансе. То на крају крајева никада није ни био циљ.

Из перспективе НАТО, Македонија је још само једна домина у низу којом се додатно остварује притисак на Србију, а самим тим и Русију, јер контролисањем Србије се ускраћује могућност даљег јачања руског утицаја на Балкану. Рачуница Скопља, поред нових могућности које се пружају политичкој елити, посматра улазак у НАТО као вид решавања унутрашњег проблема са Албанцима и њиховом идејом Велике Албаније која би обухватала скоро половину тренутне македонске територије.

С обзиром да су Северна Македонија и Албанија земље чланице НАТО савеза, по некој логици, требало би доћи до смањења тензија и територијалних претензија, но ако је судити по односу између Атине и Анкаре, чланство у НАТО пакту неће помоћи Скопљу да ограничи апетите Тиране. Дугогодишње чланство Грчке и Турске у савезу није спречило Турску у сталним нарушавањима грчког ваздушног простора те провокацијама у Егејском мору. Мигрантска криза је додала нову димензију напетостима с обзиром да званични став владе у Атини препознаје Турску као главног катализатора у сталном кретању мигрантских група према грчким острвима у Егеју.

Узевши у обзир временски дужину сукоба између Грчке и Турске те неспособност или незаинтересованост алијансе за решавањем дотичног проблема, за очекивати је да ће македонско-албанске тензије бити препуштене своме тренутном току што ће свакако ићи на руку Албанаца и не гарантује да у неком будућем тренутку неће доћи до територијалног умањења Северне Македоније на рачун великоалбанског пројекта.

Поред историјских сукоба између земаља чланица који су се у НАТО-у пронашли захваљујући расту организације, све чешће су критике на рачун савеза од стране старих и много важнијих чланица, као што су Сједињене Државе и Француска.

Став тренутног председника Америке, Доналда Трампа, по питању НАТО савеза је већ добро познат. Без обзира на критичаре Трампових аргумената, они јесу засновани на чињеничном стању. Док Сједињене Државе плаћају већину трошкова НАТО-а, више од половине осталих чланица не троше довољно на сопствене одбрамбене капацитете.

У погледу безбедности, то је била једна од основних Трампових критика, но занимљиво је приметити да на будућност НАТО-а утиче и развој економских односа између Сједињених Држава и Европе. Доналд Трамп је и у овом погледу био више него јасан. Он европске компаније и интересе ЕУ види као конкуренте Сједињеним Државама. Недостатак кохезије на економској равни, видљив у Трамповом односу према европским компанијама које су обухваћене царинским наметима, ће се несумњиво прелити на политичку и сигурносну сцену.

С обзиром на Трампов стил и идеолошку платформу „Америка на првом месту“ његови вербални напади на ЕУ и НАТО, те потези који доводе у питање досадашње трансатлантске савезничке односе се, до одређене мере, и очекују од тренутног америчког председника. Веће изненађење представљају коментари француског председника Емануела Макрона који је изазвао буру реакција карактеришући НАТО као организацију „на апаратима“.

Упркос критикама, Макрон је остао при своме ставу оправдавајући своју изјаву променом америчког понашања према европским савезницима те потребом обраћања веће пажње према сигурносним претњама које долазе из Африке, са посебним нагласком на терористичке организације. Посебно занимљив став француског председника, који је узбуркао много духова у Источној Европи, била је опаска да „стварни непријатељ Европе нису ни Русија нити Кина, већ тероризам“.

Приликом своје анализе тренутних односа унутар НАТО савеза, Макрон није пропустио прилику да упути критике на рачун Анкаре због уласка турских трупа на север Сирије, што нас доводи до следеће кризне тачке у структури алијансе, односа Турске и Сједињених Држава, односно Анкаре и остатка Алијансе.

Погоршавање односа између Турске и Вашингтона, што је даље довело до погоршања односа унтуар самога савеза, проистекло је из низа догађаја који су започели са покушајем државног удара у Турској 2016. године. Ново геополитичко позиционирање Турске ју је довело у ближу везу са Руском Федерацијом из чега је произашла куповина руског против-ваздушног система С-400 и отварање Турског тога, гасовода којим ће енергенти стизати из Русије у Европу.

Америчка реакција обухватила је окончавање турског учешћа у пројекту развоја ловца пете генерације Ф-35 те онемогућавањем испоруке дотичних ловаца Анкари. Турска је, због својих војних капацитета, једна од важнијих чланица савеза и друга земља унутар алијансе, одмах након Сједињених Држава, по величини војних снага.

Већ и сама намера Турске да делује у сопственом интересу, те оствари ближе односе са Русијом, Ираном и Кином, довољна је да унесе нестабилност у структуру савеза. Евентуални излазак Анкаре, иако тренутно ништа не упућује на то, из НАТО савеза оставио би дотичну организацију значајно умањену у способностима пројектовања војне силе и утицаја посебно у областима Блиског Истока и Кавказа.

С обзиром на јасно уочљиву и, медијским упливом, наглашену кризу у односима између Сједињених Држава и Турске, по страни често остају мање приметне поделе унутар НАТО савеза. Јавна слика алијансе ствара утисак монолитности, уједињености око истога циља и истих принципа, но као што обично бива у оваквим случајевима, то је само слика за јавност.

Појава група са различитим интересима унутар Североатлантског савеза била је неминовност с обзиром на, скоро па маничну, брзину ширења алијансе. Нове земље чланице су у структуру организације увеле различите геополитичке перцепције, разнолика политичка и историјска искуства те у потпуности неуравнотежене односе у погледу војних капацитета и доприноса заједничкој сигурности, а велики број интереса је плодно тло за њихово сукобљавање.

Француски председник није усамљен у своме погледу на тренутно стање НАТО-а и ужива подршку Холандије и Луксембурга.

Да се не изгуби основни смисао постојања савеза, ту је група држава, састављена од Велике Британије, Канаде, Литваније, Естоније, Латвије, Пољске, Чешке и Холандије које у Русији виде сушту опасност по Европу, док насупрот њима стоје Грчка, Италија, Мађарска, Словачка и Француска са умеренијим ставом према Москви. Истовремено, за другу групу чланица, коју чине Сједињене Државе, Канада, Немачка и Француска, Кина је, поред Русије, такође добила улогу основне претње Европи. Насупорт њима стоје Хрватска, Мађарска, Грчка, Луксембург, Португал и Италија, које су махом имале користи од кинеских инвестиција и које у кинеском пројекту Појас и Пут виде прилику за даљи економски развој или излазак из незавидне ситуације у којој су се нашле захваљујући својим партнерима из Европске Уније.

С обзиром на улазак Скопља у алијансу, Србија и Босна и Херцеговина остају једине земље на Балкану које нису чланице. Услед политичке композиције, питање је хоће ли БиХ икада постати члан. Пре него што је пандемија корона вируса потиснула све друго у страну, босанскохерцеговачка политичка сцена била је обележена расправом о природи документа под називом АНП, односно Годишњи национални план.

Већина текста унутар документа сачињена је од већ виђених фраза које заправо упућују на даљу сарадњу између Босне и Херцеговине и НАТО савеза, са битним изузетком у самоме уводу текста којим се истиче да се „документ подноси без прејудицирања коначне одлуке о чланству, а за чије ће усвајање бити потребна додатна одлука Председништва и Парламентарне скупштине БиХ“. Судећи према формулацији, представници Срба у заједничким институцијама имају могућност заустављања уласка БиХ, односно Републике Српске, у структуре НАТО савеза и одговорност српске политичке елите је да у том циљу и делује.

НАТО савез је далеко од онога што се представља оку свјетске јавности.

Најважнији противник НАТО савеза, стварни или замишљени, била је и остала Русија. Понашање руске стране, без обзира како га тумачили, не утиче превише на алијансину перцепцију Москве. Сјевероатлантски пакт, с обзиром на начин оснивања, по аутоматизму мора Руску Федерацију посматрати као главног противника. Без тога, губи се основни смисао комплетног савеза . Све се друго може сматрати изговором који подржава илузију да је НАТО редефинисао свој првобитни задатак.

Security situation in Europe gets worse: Macedonia and NATO

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here