Србија на раскршћу великих сила

Поделите:

Џејмс Џеј Карафано, Лук Кофи

Најбржи и најпродуктивнији пут за уравнотежење односа Србије са Западом јесте нормализација односа са Косовом. Ниједан корак не би био конструктивнији.

Србија је била у овој позицији и раније. У древна времена, Западни Балкан се простирао на линији поделе између Римског царства и бесконачне границе према истоку. Касније је овај регион означавао тачку у којој се преламају интереси царске Русије, Аустроугарског и Отоманског царства.

Али седење на раскршћу великих сила вас не чини нужно отирачем великих сила. Напротив, то вам може донети мир и просперитет. Данас, Србија има јединствену прилику за стратешки ресет који би могао земљу и регион усмерити на пут ка бољој будућности. Пут почиње стварањем простора за државност Косова.

ПРОШЛОСТ КАО ПРЕДГОВОР

Дубровник је много више од места са запањујућим пределима за снимање Игре престола. У осамнаестом веку, мали град-држава (у данашњој Хрватској), готово у потпуности окружен османском територијом, успео је да одржи своју слободу и просперитет. Био је главно пристаниште и пословни центар, не само за Истанбул, већ и за многе европске силе – успевајући чак и да успостави трговинске односе са новооснованом америчком републиком. Све ове силе су увиделе да од успешног и просперитетног Дубровника, као места у којем се преплићу њихови међусобни интереси, сви могу да имају користи. Оснивачи Дубровника су успели да свој град-државу учине корисним за све стране.

У изградњи целовите, слободне и мирне Европе, Западни Балкан је дефинтивно незавршен посао. Регионална интеграција је слабашна. Док су Словенија и Хрватска чланице Европске уније, изгледи других земаља за придруживање чине се мало вероватним. Потенцијал за избијање сукоба и даље је присутан, а ту је и проблем транснационалног криминала и корупције. Русија наставља са непрестаним мешањем у овом региону, а и Кина настоји да повећа утицај.

Ипак, срж разједињености региона лежи пре свега у тензијама између Србије и Косова, које је своју независност стекло 2008. године. Српска спољна политика активно наставља да притиска државе да не признају Косово и непрекидно настоји да блокира учешће Косова у међународним организацијама. Решавање несугласица са Косовом би могло бити кључ за иступање Србије као важне силе у регионалном развоју и стабилности.

Србија се, традиционално, доста ослањала на односе са Русијом и Кином, иако много више улагања и помоћи добија са Запада. Ипак, и Москва и Пекинг су подбацили као савезници, узимајући савезништво са Србијом здраво за готово.

ПУТ НАПРЕД

Србија умањује сопствену вредност тиме што не продубљује своје везе са Западом како би избалансирала односе са овим незахвалним силама. Овде није реч о одабиру страна, већ о томе да Србија постане цењенији и одговорнији регионални играч, чиме би прерасла у позитивног актера кад је у питању балансирање између интереса великих сила у региону. Најбржи и најпродуктивнији пут за уравнотежење односа Србије са Западом јесте нормализација односа са Косовом. Ниједан корак не би био конструктивнији.

Капе доле и Сједињеним Државама и Европској унији због тога што су се обавезале да ће посредовати у будућем зближавању Србије и Косова. Ако би се решило ово суштинско питање, то би могло трансформисати будућност Западног Балкана.

Што се тиче Косова, његова будућност очигледно лежи у пуној интеграцији са трансатлантском заједницом. Косово то зна, а Србија троши своје време и ресурсе ако мисли да ће Косово икада напустити тај пут. Иако би Косово требало да настоји да води отворен и конструктиван дијалог са Србијом, истовремено треба тежити кретању унапред. Већ је донета промишљена одлука да се почне са развојем сопствене војске, што значи да ће у једном тренутку Косово постати квалификовано за чланство у НАТО-у. У међувремену би ова земља требало да потражи креативне начине сарадње са НАТО-ом.

Креативност је од суштинског значаја, с обзиром да неки од очигледнијих облика сарадње нису могући. На пример, учествовање са савезницима у Авганистану делује као природан потез. Ово је кључни тренутак за Авганистан, а додатна међународна подршка би сада била цењена и добродошла. Штавише, слање чак и малог контингента војске би омогућило Косову да прошири и продуби своје војно искуство.

Проблем је, наравно, у томе што пет европских земаља – Шпанија, Словачка, Кипар, Румунија и Грчка – не признају Косово. Сви осим Кипра су у НАТО-у (а и Кипар је у ЕУ). То је фактор који спречава Косово да пошаље трупе у Авганистан и на друге начине компликује његов трансатлантски пут.

Косово би такође требало да настави са изналажењем начина за развој сигурнијег и чистијег снабдевања енергијом, интегрисаног у робуснију и отпорнију регионалну енергетску инфраструктуру. Једна од опција је, на пример, развој предложеног гасовода Албанија-Косово, који би Косово повезао са албанским делом Трансјадранског гасовода, иначе делом Јужног гасног коридора који доводи гас из Каспијског језера до Италије и остатка Европе.

Иницијатива три мора такође пружа прилику Косову. Оно би требало да ступи у дијалог са земљама Иницијативе како би истражило могућности партнерства, поготово у области дигиталне инфраструктуре.

Укратко, данашње такмичење великих сила не мора да се одвија на штету Западног Балкана. Напротив, оно пружа прилику и Србији и Косову да донесу више мира и просперитета региону.

На крају, Западни Балкан би постао подручје сарадње, а не конкуренције, демонстрирајући своју вредност свим странама. Тренутно је императив за обе стране да ојачају односе са Западом, а најбољи пут унапред био би остварење будућности у којој две државе живе једна поред друге у миру и међусобном признању.

Џејмс Џеј Карафано је потпредседник фондације Херитиџ у којој се бави питањима националне безбедности и међународних односа.

Лук Кофи је директор Алисон центра за спољнополитичке студије при фондацији Херитиџ.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: EPA/Valdrin Xhemaj

Извор The National Interest

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here