Stefan Karganović: STATUS SREBRENIČKOG PITANJA, POLITIČKI I PRAVNI ASPEKTI

Podelite:

Jedan od najvažnijih uvida do kojeg se dolazi bavljenjem krajnje osetljivim i emotivnim pitanjem kao što je Srebrenica je to da se treba beskompromisno držati samo raspoloživih i proverljivih podataka. Svaki iskorak iz tih bezbednih okvira riskantan je po reputaciju onoga ko to čini. Kredibilitet se mukotrpno stiče a relativno lako gubi.

I Slojevi informacija o Srebrenici

Kada je u pitanju tema koja se nalazi u središtu međuigre moćnih interesa kao što je Srebrenica, suočavamo se sa ograničenjima, negde većim, negde manjim, u odnosu na količinu i kvalitet podataka. Za istraživanja posebne složenosti i političke osetljivosti prof. Antoni Saton (Anthony Sutton) je predložio tipologiju od tri nivoa informacije koji regulišu približavanje pouzdanim činjenicama. Njegova tipologija se može primeniti na istraživanje događaja u Srebrenici.

Prvi nivo koji navodi prof. Saton je službena verzija, ili zvanična priča. To je prikaz činjenica i događaja koji je najviše u skladu sa interesima moćnih ili uticajnih činilaca koji širenjem određene percepcije događaja bilo izvlače korist, bilo štetu svode na najmanju moguću meru. Službena verzija obično se sastoji iz pažljivo filtriranog izbora činjenica i nekoliko uprošćenih teza (u slučaju Srebrenice, to je neprestano ponavljanje mantri  „genocid“ i „8.000 streljanih muškaraca i dečaka“) uglavnom usmerenih na emocije i formiranje utisaka, ali lišeno kritičke komponente. Zadatak ovakve priče nije da pruži objektivnu i sveobuhvatnu sliku nego da upravlja percepcijom događaja, u funkciji određenog interesa.

Prvi nivo se svodi na ono što su centri moći koji kontrolišu informativne tokove odlučili da je, gledano sa njihovog stanovišta, korisno da javnost sazna. Svaka podudarnost sa istinom je – nenamerna.

Drugi nivo približavanja istini odnosi se na kritički otklon prema službenom narativu. Konstatacije sa prvog nivoa se dovode u pitanje, ali to se još uvek odvija u faktografskim okvirima koje propisuju tvorci narativa. Srazmerno složenosti i kontroverznosti predmeta istraživanja, da bi se zvaničnom narativu sa prvog nivoa pribavila fasada verodostojnosti, pred javnost se nolens volens iznosi i određena količina relevantne i verodostojne građe, makar selektivno pripremljene i tendenciozno obrađene. Na ovom stadijumu kritičko razmatranje dokaznog materijala nosi prvenstveno karakter imanentne kritike. Održivost zvaničnih zaključaka se proverava u odnosu na dokaze, ili premise, koje nam isti izvor, po svom nahođenju, čini dostupnim. Nedoslednosti, praznine i raskoraci između službenih zaključaka i dokazne građe na kojoj navodno počivaju za kritički projekat mogu biti vrlo informativni i mogu imati veoma ozbiljne implikacije po kredibilitet zvaničnih „istina. “ I uvidi stečeni korišćenjem ovakve metodologije – jedine moguće pod datim okolnostima, iako je prinuđena da funkcioniše pod značajnim ograničenjima – ipak mogu biti značajni. Međutim, oni češće pružaju odgovor na pitanje „šta se nije, ili nije moglo, u danom slučaju dogoditi? “ nego što osvetljavaju važnija pitanja, na primer „šta se dogodilo, kako i zašto?“ Imanentna kritika službeni narativ stavlja pod razboritu sumnju, pa čak mogla bi poslužiti i kao dovoljan razlog za njegovo odbacivanje. Ali to ipak ne može biti krajnji cilj istraživačkog poduhvata samo po sebi zato što ne zadovoljava našu težnju da saznamo konačnu i sveobuhvatnu istinu.

Treći nivo je najsloženiji. Što je tema osetljivija, on duže ostaje nedostupan onima koji tragaju za iscrpnim objašnjenjima i konačnim odgovorima. Sastoji se iz širokog i nefiltriranog spektra novih, izvornih i relevantnih podataka pomoću kojih se postiže mnogo više od negativne kritike. Razjašnjavaju se pozadina, okolnosti i motivi razmatranog spleta događaja, praznine iz drugog nivoa se popunjavaju, a protivurečnosti fragmentarnih podataka se – razrešavaju. Ovde se radi o kvalitativno novoj vrsti činjenica koje se ne objavljuju selektivno, po izboru i volji onih koji su zainteresovani za donošenje unapred koncipiranih zaključaka. Samim tim, dolazi se do dubljih uvida koji se na formiraju na temelju široke činjenične matrice. Zato podaci ove vrste, koji bi mogli ne samo da kompromituju službeni narativ nego (a to je potencijalno mnogo opasnije) da ga objasne i zamene, obično se nalaze pod dugoročnim embargom. Podaci na kojima bi bio zasnovan ovaj treći nivo narativa teško su dostupni, kao i sama obaveštenja gde bi se mogli pronaći u arhivskoj građi, i da li uopšte postoje.

Karakteristika informacije sa trećeg nivoa je da najčešće radikalno menja sliku koja se projektuje na prvom nivou, a uvide stečene na drugom nivou u znatnoj meri dopunjava i kontekstualizuje.

Trenutni status istraživanja događaja u Srebrenici je da se nalazi na drugom nivou informacije. Na primer, prilozi Andija Vilkoksona[1] (Andy Wilcoxson) i puk. Ratka Škrbića[2] u broju 24 banjalučkog časopisa „Argumenti“ blistavo su profesionalni i  do krajnosti uspešno iscrpljuju istraživačke mogućnosti drugog nivoa, ali istovremeno potvrđuju i njegova ograničenja. Pojedinačno i zbirno njihove analize ruše do temelja osnovne postulate službenog srebreničkog narativa sa prvog nivoa i ubedljivo pokazuju njegovu neodrživost. Ipak, do otvaranja i dostupnosti najvažnijih arhiva, na šta ćemo po svoj prilici imati da pričekamo više decenija, moraćemo se zadovoljiti uglavnom ovakvom, empirički besprekornom, ali i dalje ipak pretežno negativnom slikom. Kao što Vilkokson i Škrbić pokazuju, analizom dokazne građe kojom trenutno raspolažemo – i to baš zaslugom samih zagovornika službene teze – možda se ne dolazi do krajnje pozadine niti se identifikuju sve ključne okolnosti koje su uslovile srebreničke događaje, ali sa visokim stepenom pouzdanosti moglo bi se ustanoviti niz izuzetno važnih činjenica o tome šta se u Srebrenici sigurno nije dogodilo. I to je ogroman i vrlo koristan napredak u odnosu na prvi nivo.

Na pitanje, ko su intelektualni autori zločina u Srebrenici i kakvi su zapravo bili njihovi motivi, verovatno ćemo još dugo biti uskraćeni za pouzdan odgovor.[3] Ali i negativni rezultati kakvi nam se danas uglavnom nude sasvim su dovoljni da bi konstatovali kolosalno bankrotstvo zvaničnog narativa.

II Političko korišćenje narativa

Pored nesporno značajnog pitanja u vezi sa pozadinom masakra u Srebrenici, postavlja se istovremeno i jedno drugo podjednako interesantno pitanje, odgovor na koje bi možda doprineo barem delimičnom rasvetljavanju onog prvog. Dajana Džonston, ugledni američki polititolog u knjigama[4] i brojnim tekstovima znalački i analitički suptilno raspravlja o postmodernim političkim dešavanjima na Balkanu, uključujući Srebrenicu. Ipak, u vezi sa Srebrenicom Džonstonova naglasak ne stavlja na faktografsko pitanje, koje bi glasilo: „Šta se tamo dogodilo?“ nego na političko pitanje, „Kako se koristi narativ?“ o tome.

Na političko pitanje Dajane Džonston mogu se ponuditi najmanje dva odgovora.

(1) Srebrenica kao poligon politike identiteta. Službena verzija srebreničkog narativa, sa težišnim naglaskom na počinjenom genocidu nad bošnjačkim stanovništvom i stradanju oko 8.000 nevinih žrtava u okviru takvog zločina jedinstvene vrste, sastavni je deo manje ili više ozbiljnih napora da se gotovo ex nihilo proizvede celokupna infrastruktura nacionalne pripadnosti, uključujući jezik i posebne kulturne i istorijske sadržaje. „Islamska deklaracija“ Alije Izetbegovića nagoveštava upravo takav obrazac etno-inženjeringa, i to u tursko-islamskom ključu.

Mada je najverovatnije prvobitno stvorena da bi poslužila sasvim različitoj svrsi,[5] srebrenička afera od jula 1995. i dalje se koristi oportunistički i igra značajnu ulogu u procesu izgradnje nacionalnog identiteta. Na temelju postavke, koja ne podleže ni racionalnoj raspravi ni empiričkoj proveri, da je tokom sukoba muslimanska zajednica u Srebrenici (čemu su naknadno bili dodati i drugi lokaliteti) postala predmet genocidnog istrebljenja od strane srpskih suseda, Srebrenica je pretvorena u arhetipski simbol[6]preko koga se utiče na svest kako  „oštećene“ strane, tako i strane kojoj je pripisana „krivica“. U odnosu na oštećenu muslimansku zajednicu, simbolički učinak Srebrenice je da posluži kao mobilizator (i ovo treba podvući, negativan) oko jedne zajedničke, etnocentrične, političke ideje, sa implicitnom egzistencijalnom pretnjom koja se u pozadini neprestano nadvija, na šta  Srebrenica neprestano i dramatično treba da opominje.

Na ravni koja je dublja od dnevnopolitičke mobilizacije, Srebrenica služi kao mehanizam za „saterivanje u tor,“ određena joj je uloga integrativnog načela bošnjačke politike identiteta, i to sa nedvosmisleno  negativnim predznakom. Posmatrano kroz prizmu srebreničkog simbolizma, poseban identitet muslimanske zajednice u Bosni ne projektuje se na održiv način, pozivajući se na pozitivne doprinose opštoj kulturi i civilizaciji, već isključivo u uskim i negativnim okvirima spajanja zajednice kroz zajedničko, stvarno ili potencijalno, žrtveništvo i psihološki nezdravo samoodređivanje negiranjem Drugog.

Ako bi se upitali cui bono?, ko profitira iz ovog oblika korišćenja Srebrenice, to svakako nije muslimanski narod Bosne i Hercegovine nego isključivo samonametnuta i samoobnavljajuća, a pored toga spektakularno neinteligentna, manipulativna i kratkovida, politička elita u Sarajevu.

(2) Srebrenica kao podloga za ofanzivne vojno-političke operacije. Još jedan značajan vid korišćenja Srebrenice nastao je takođe od trenutka kada je u drugoj polovini devedesetih[7] u ovom polivalentnom genocidnom narativu bio primećen potencijal da posluži još jednoj važnoj  svrsi: kao paradigmatično pokriće za „humanitarne“ intervencije širom sveta. Doktrina o „pravu na zaštitu“ (R2P) navodno ugroženog stanovništava utemeljena je prvenstveno na paroli sprečavanja „nove Srebrenice“ i smišljena je da zakamuflira prave motive iza agresorskih napada i razaranja suverenih država koje odbiju da se potčine diktatu zapadne koalicije.

Modus operandi ovog destruktivnog načela koje je navodno nastalo iz prevelike moralne brige da se Srebrenica nigde više ne ponovi opisuje pojednostavljeno, ali u celini adekvatno, Bruno Voterfild (Bruno Waterfield) dopisnik za Evropu i EU londonskog The Daily Telegraph-a:

Ubijeno je skoro 8.000 Muslimana, muškaraca i dečaka. Propust međunarodne zajednice da spreči ovaj genocid traumatizovao je evropske i zapadne sile i uslovio je nastanak nove doktrine ‘liberalnog intervencionizma.’ Već 1999. kada su Srbi pretili da ponove na Kosovu ono što se dogodilo u Srebrenici, britanski premijer Toni Bler je najavio da ovog puta Zapad neće skrštenih ruku posmatrati krizu za koju je smatrao da pretstavlja ‘prvi istinski moralni ispit.’ Pošto se Bil Klinton, američki predsednik koji nije preduzeo ništa u Bosni, opet kolebao, Bler je upozorio da je Kosovo test da li civilizovane nacije imaju načina da reaguju pre nego što bude prekasno. ‘Ovo nije bitka za teritoriju; ovo je bitka za čovečanstvo. Ovo je pravedna stvar,’ Bler je tvrdio. Učešće Velike Britanije u uspešnoj vojnoj operaciji na Kosovu predstavlja događaj koji je odredio Blerovu ‘etički utemeljenu’ inostranu politiku. Kasnije, 2003. godine, on se pozvao na primer Srebrenice da ilustruje posledice zapadnog nečinjenja dok se trudio da skeptične evropske saveznike ubedi u neophodnost korišćenja oružja protiv iračkog režima. Mada je okupacija Iraka diskreditovala g. Blera, 2011. jedan drugi britanski premijer je iskoristio prizor Zapada kako stoji po strani dok se vrši genocid da motiviše Baraka Obamu, tadašnjeg američkog predsednika koji se opet kolebao. Dejvid Kameron je strastveno apelovao da dok Muamar Gadafi ubija civile u Libiji ‘reči nisu dovoljne; sudiće nam se po našim delima…ne smemo ostati po strani.’[8]

Kamerona bi trebalo potsetiti na kinesku poslovicu da nije uvek dobro da nam se dogodi baš sve što smo poželeli. Ako bi njemu i ostalim istaknutim zapadnim rukovodiocima zaista, kao što kaže da priželjkuje, bilo suđeno po delima za krvoprolića i razaranja što su prouzrokovali pozivajući se na Srebrenicu, optužnica bi obuhvatila teška krivična dela masovnog ubistva nekoliko stotina hiljada stanovnika u Iraku, oko 50.000 u Libiji i najmanje 300.000 u Siriji.[9]

Neposrednu vezu između Srebrenice i razularenog zapadnog intervencionizma koji se Srebrenicom opravdava, sa svim tragičnim rezultatima koji su viđeni tokom zadnjeg desetleća, možda niko nije potvrdio tako ubedljivo kao jedan od najbučnijih zagovornika  tog procesa, zloglasni Bernar-Anri Levi (Bernard-Henri Lévy), kada opisuje svoje učešće u donošenju odluke za napad na Libiju:

…Sva četvorica imali smo isti razlog za sticanje tog ubeđenja [odnosi se na navodnu potrebu za intervencijom u Libiji] – tri šefa države i ministra, i ja. Koji je to bio razlog? To je bila Bosna. Tajna šifra, prećutni dogovor koji objedinjuje tu trojicu, Sarkozija, Kamerona, Klintona – i mene, je parola ‘nikad više Srebrenica.’[10]

Da sumarizujemo. I na osnovu ovog vrlo opšteg pregleda jedna stvar je kristalno jasna, kada je u pitanju Srebrenica. Kada se uporno insistira da iskonstruisani srebrenički narativ mora da ostane zaštićen, nedodirljiv i imun na kritiku bilo kakve vrste, po svaku cenu, u igri je mnogo više od istorijskih činjenica ili integriteta sudskog postupka.[11] To je zato što je narativu dodeljena precizno  definisana politička misija u okviru „viših ciljeva“ kojima služi i svaki put kada ti ciljevi dođu u sukob sa činjenicama, ove poslednje moraju da se povuku. Još za neko vreme, dok se odnos snaga u svetu ne bude promenio, moraće da se trpi  „Srebrenica“ kao platonska državna laž modernog doba, bez obzira na to što svi dokazi ubedljivo potvrđuju da u savremenoj „pećini“ ta laž nije nimalo benigna, ni po nameri koja ju je izrodila ni po posledicama. Od 1995. do danas „Srebrenica“ je u svetskim okvirima više puta poslužila kao izgovor za primenu nesrazmernog nasilja, sa ubistvenim posledicama koje mnogo puta nadmašuju čak i najpreuveličanije procene njenih prvobitnih žrtava.

III Srebrenički genocid: pravni koncept u potrazi za potkrepljujućim činjenicama

Malo pitanja od javnog interesa danas izaziva toliki stepen polarizacije u stavovima kao Srebrenica. Ipak, postoji tačka opšteg slaganja: bez pravnog atributa genocida, u ratnoj hronici sukoba u Bosni i Hercegovini devedesetih godina Srebrenica jedva da bi predstavljala  jedinstvenu epizodu. Drugim rečima, prestala bi da bude korisna. Broj ubijenih i poginulih, njihova sudbina i patnja njihove rodbine sarajevsko rukovodstvo i zapadne sile vrlo malo zanimaju kao što  ih uopšte ne interesuju neuporedivo veći ljudski gubici u drugim zemljama kao posledica oružanih napada izvršenih, po otvorenom priznanju B.-A. Levija, „pod tajnom šifrom Srebrenice.“

Suština „Srebrenice“ kao političke operacije sažeta je u reči „genocid.“[12] Imperativ operacije je nametanje upravo te pravne kvalifikacije, koja se utiskuje sasvim nezavisno od činjeničnog stanja. Bez „genocida,“ Srebrenica nikome nije potrebna niti je interesantna.[13]

Za odrađivanje pravnog dela posla, glavna uloga dodeljena je Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu, ad hoc sudu osnovanom pod vrlo sumnjivim okolnostima i nejasnog legitimiteta unutar sistema Ujedinjenih nacija. Bez obzira na to, misija MKTBJ je prosta i sa jasnim, unapred zadatim ciljem: da pravno validira politički nalog da se događaji u Srebrenici u julu 1995. odrede kao genocid i da se ne smeju razmatrati iz bilo kojeg drugog ugla.

Haški tribunal  je taj zadatak dosledno izvršio u pet predmeta koji su u vezi sa Srebrenicom (KrstićBlagojević i JokićPopović i ostali, Tolimir i Karadžić[14]). Presuda u predmetu Mladić još nije objavljena ali u odnosu na Srebrenicu njen sadržaj je predvidljiv.

U Konvenciji o genocidu koju je 2. decembra 1946. rezolucijom 96. izglasala Generalna skupština Ujedinjenih nacija, a koja je stupila na snagu u januaru 1951, pod genocidom se podrazumeva ubistvo pripadnika jedne od zaštićenih grupa, nacionalne, etničke, rasne ili religiozne, počinjeno sa namerom da se potpuno ili delimično uništi, kao takva.[15] Za dokazivanje delikta genocida, pored materijalnih elemenata, neophodno je da bude dokazana specijalna namera, ili dolus specialis, da se jedna od zaštićenih grupa istrebi. Ubistvo samo po sebi, čak i kada je propraćeno surovošću i velikim brojem žrtava, nije dovoljno da bi se zadovoljio pravni kriterijum za izvođenje zaključka o genocidu.[16]

Komparativna analiza dve relativno nedavno objavljene presude, Haškog tribunala u predmetu Popović i ostali i Međunarodnog suda pravde u predmetu Hrvatska protiv Srbije, mogla bi da bude korisna jer sugeriše vrlo interesantne zaključke. U ove dve presude, dva različita suda Ujedinjenih nacija, u predmetima sa različitim činjeničkim matricama, iz različitih uglova razmatraju pravno tumačenje i primenu pojma genocid. Razlike u pristupu istoj materiji dva suda koji deluju u okviru pravosudnog sistema iste međunarodne organizacije – Ujedinjenih nacija – pružaju važne uvide u status pravne kvalifikacije koja se pripisuje srebreničkoj aferi.

(1) Teorija „mozaika“: genocid po tumačenju Haškog tribunala. Verovatno svesni složenosti zadatka da raspoložive činjenice o Srebrenici uklope u standardnu definiciju genocida kako je izložena u Konvenciji, sudije Haškog tribunala su se dovijale na razne načine iz predmeta u predmet. Delimično su manipulisali činjenicama, uzimajući u obzir dokaznu građu koja bi u nacionalnim jurisdikcijama skoro sigurno bila isključena, a paralelno sa time eksperimentisali su sa rastezanjem definicije samog krivičnog dela, labavljenjem operativnih kriterijuma, kako bi sebi omogućili da presuđuju u skladu sa dobijenim nalozima.

Postupajući po političkim merilima više nego po odgovornoj  profesionalnoj proceni, u nedostatku konkretnih dokaza Haški tribunal je specifično za Srebrenicuimprovizovao teoriju „mozaika,“ kao pomoćno sredstvo za zapušavanje rupa u raspoloživoj dokaznoj građi. Po toj teoriji, veće sebi prisvaja pravo da izvede zaključak o postojanju posebne namere korišćenjem induktivne metode, ali dovedene do krajnjih granica kredibiliteta. Dokazni mozaik se može sastojati iz niza kockica od kojih nijedna sama po sebi ne mora da odražava „genocidnu nameru“[17] ali koje navodno, sagledane u sveukupnosti, po oceni veća, odražavaju nameru da se fizički uništi zaštićena grupa.

Prvostepena presuda kojom raspolažemo u predmetu Tolimir pretstavlja sintezu ovakvog postupka.  U žalbenoj fazi ništa bitno se u tom pogledu nije promenilo. Ova presuda  je relevantna zato što je na temu srebreničkog genocida hronološki sveža i na izvanredan način sumarno odslikava jurisprudenciju i način razmišljanja Tribunala po ovom pitanju.

Presuda je interesantna i sa materijalnog i sa teoretskog stanovišta. Do objavljivanja presude Tolimiru, pred Haškim tribunalom je bilo prihvaćeno da su u okviru srebreničke operacije srpske snage po prekom postupku pogubile „između 7.000 i 8.000 zarobljenika“. (Prvostepena presuda u predmetuKrstić, par. 84)  Po presudi generalu Tolimiru, međutim, broj žrtava sada iznosi 4.970, ako ih razmatramo u vezi sa relevantnim tačkama optužnice (par. 718), ili 5.749 ako se dijapazon razmatranja proširi tako da obuhvati sve za koje veće tvrdi da su bili pogubljeni, što bi uključilo i lica čije se ubistvo ne pominje u optužnici (par. 596). U predmetu Tolimir broj žrtava Srebrenice, koje ovo Veće priznaje, za razliku od procena u drugim predmetima za oko trećinu je niže od standardnih 8.000.[18] Žalbeno veće kod Tolimira ipak je bilo dovoljno vispreno da shvati koliko bi za sud bilo kompromitujuće da dopusti da se nekome sudi za dela koja nisu navedena u optužnici, pa je izbeglo blamaž tako što je cifru žrtava uvećanu po tom osnovu u pravosnažnoj presudi –  odbacilo.

Odakle iznenadna uzdržanost ovog Veća u odnosu na prethodne, kada je u pitanju broj žrtava? Da bi se ocenio mogući značaj nove računice treba obratiti pažnju na metodološke olakšice koje Veće u ovom predmetu sebi  pruža. To mu omogućava da podatke predočene tokom suđenja tumači na način koji je najpogodniji za potvrđivanje teze genocidu, čak i da se prihvati relativno manji broj ubijenih.[19]

U vezi sa utvrđivanjem posebne namere, odn. genocidnog umišljaja  optuženog (mens rea), Veće iznosi stav da „broj žrtava nije bitan“ (par. 726). Pojam grupe koja čini predmet genocidne radnje namerno nije strogo određen, već se po Veću može definisati od slučaja do slučaja, na osnovu kombinacije objektivnih i subjektivnih kriterijuma.  Dovoljno je da relevantna grupa, po proceni veća, ima neki poseban identitet (par. 735). Uništeni „deo“ grupe, čak i kada je brojčano mali, može podržati zaključak o genocidu ukoliko „predstavlja gubitak koji će se odraziti na sposobnost grupe da preživi“ (par. 749). Najzad, Veće najavljuje da je njegov „pojam umišljaja fluidan“, što se objašnjava kao mogućnost sastavljanja i povezivanja elemenata iz raznih izvora („mozaik“) da bi se stekla slika o stanju svesti optuženog i drugih članova udruženog zločinačkog poduhvata  (UZP) koji su sa njime delovali (par. 772).

Na takvim osnovama Veće konstatuje da je „postojao udruženi  zločinački poduhvat da se ubiju vojnosposobni muškarci“ Srebrenice (par. 789). Dodaje da za to „ne postoje neposredni dokazi“, pa nabraja indirektne (par. 790). Na temelju takvih elemenata, Veće Haškog tribunala staje na stanovište da je postojala genocidna namera da se ubijanjem vojnosposobnih muškaraca istrebi muslimanska zajednica u Istočnoj Bosni, u čemu je „učestvovao optuženi u saradnji sa drugim oficirima rukovodećeg kadra VRS“ (par. 791).

          (2) „Jedini mogući zaključak“: genocid po tumačenju Međunarodnog suda pravde.

Odnos veća Međunarodnog suda pravde (MSP) prema utvrđivanju genocida razlikuje se po knjučnim tačkama od pristupa Haškog  tribunala. U vezi sa tužbom Hrvatske i protivtužbom Srbije za genocid[20] MSP je presudio da hrvatska tužba i srpska protivtužba sadrže komponente koje bi se hipotetički mogle uklopiti u materijalni aspekt krivičnog dela genocida.  Međutim, po MSP, ni tužba ni protivtužba ne dosežu standard za dokazivanje posebne namere, ili dolus specialis, pa zato ne zadovoljavaju subjektivan uslov i odbacuju se. Posebna namera je differentia specifica, ili suštinsko obeležje koje prema Konvenciji genocid izdvaja od drugih oblika ubistva, bez čega nije moguće taj delikt na valjan način utvrditi.

MSP bez ograda staje na stanovište da se genocid utvrđuje samo ako je postojanje genocidne namere „jedini mogući zaključak,“ ili „the only possible inference.“ (par. 148). Ovo nagoveštava vrlo visok prag dokazivanja i izuzetno je značajno za ocenu zaključaka raznih veća MKTBJ u vezi sa pravnom kvalifikacijom događaja u Srebrenici u julu 1995.

Raskorak među stanovištima MSP i MKTBJ u odnosu na standard dokazivanja posebne namere da se izvrši genocid zaslužuje da bude predmet sistematske analize. Po MSP „obrazac ponašanja“ bi morao „da bude takav (…) da isključivo upućuje na postojanje takvog umisla“ (par. 145).  MSP pri tome značajno upozorava da je „teško utvrditi umisao na osnovu izolovanih postupaka“ (par. 139) što bi se moglo protumačiti kao suptilna aluzija na metodologiju koju je usvojio MKTBJ. U produžetku presude u premetu Hrvatska protiv Srbije, Veće dalje razrađuje istu misao, odbijajući  jednu po jednu tačku iz hrvatske tužbe (par. 161 – 163) zato što nije specifično vezana za fizičko uništenje ciljne grupe već bi se podjednako, ili čak ubedljivije, mogla objasniti i po nekom drugom osnovu. Veće MSP staje na stanovište da pravno održivi zaključak o genocidu mora biti „neoborivo dokazan,“ ili „conclusively proved“[21] (par. 178).

(3) Komparativni osvrt na dve presude. Pažljivo čitanje i poređenje ova dva pravna mišljenja snažno sugeriše postojanje značajne razlike u tretmanima genocida, što bi moglo da dovede u pitanje ocenu srebreničkih događaja u julu 1995. prema presudama Haškog tribunala.[22]

Pre svega, zločin ozbiljnosti i težine genocida ne bi se smeo ni površno dokazivati ni olako utvrđivati. Zato, svako podizanje lestvice pri formulisanju standarda dokazivanja je blagotvorno za sistem međunarodne pravde i ide u prilog kritičkom stavu u odnosu na pravnu kvalifikaciju događaja u Srebrenici.

Drugo, oba suda pripadaju pravosudnom sistemu iste ustanove, Ujedinjenih nacija. Bez obzira na to što se jedan od tih sudova bavi međudržavnim parnicama a drugi utvrđivanjem međunarodnopravne krivične odgovornosti pojedinaca, kada je u pitanju ista materija – u ovom slučaju genocid – njihovi standardi bi morali biti ujednačeni, jer u protivnom ni države ni pojedinci u sistemu međunarodnog pravosuđa ne bi mogli računati na pravnu sigurnost.[23] U kontekstu primene međunarodnog prava, svi subjekti, i države i pojedinci, imaju legitimno očekivanje da im se sudi po istim standardima. MSP je stalni sud UN, MKTBJ je ad hoc tribunal UN-a. Samo ta činjenica dovoljna je da podupre zaključak da je MSP referentniji forum, i da se mora tretirati kao merodavniji izvor prava od MKTBJ. U slučaju raskoraka između ove dve pravosudne ustanove po bilo kojem suštinskom pitanju, jurisprudencija prve bezuslovno ima pravo na prvenstvo u odnosu na praksu druge. 

Ako su prethodna razmatranja utemeljena, u vezi sa presudama MKTBJ za Srebrenicu to nosi bar sledeće implikacije. Retrospektivno, timovi odbrane svih optuženika pravosnažno osuđenih za genocid ili u očekivanju takve pravosnažne presude (predmet Karadžić) bez odlaganja treba da zahtevaju reviziju standarda dokazivanja po tački koja se odnosi na genocid, u skladu sa primenom strožijeg i prikladnijeg kriterijumakoji je artikulisao MSP. Prospektivno, tim odbrane Mladića, kome presude još nije izrečena, mora unapred zahtevati to isto. 

(Beleška o autoru: predsednik nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“)


[1] Andi Vilkokson često objavljuje kritičke osvrte na teme Srebrenice i sudskih procesa pred Haškim tribunalom na internet portalu Global Research i u drugim publikacijama.

[2] Puk. Ratko Škrbić je autor nekoliko studija na temu Srebrenice, među kojima Srebrenica: genocid nad istinom (Beograd, 2011) i Srebrenička podvala (Beograd, 2013).

[3] Nataša Kandić bi sigurno mogla da ponudi niz kandidata, ali se žali da će usled trulih političkih kompromisa neki od njih najverovatnije izbeći odgovornost. Međutim, ona ne sumnja u to da će glavna politička meta srebreničke operacije ipak biti kažnjena, i to na način koji ona i njen krug već dugo vremena dosledno zagovaraju: „U našem slučaju to znači da će za genocid u Srebrenici biti optužena samo Republika Srpska, njena vojska i policija.“ (Dani, 26. mart 2015.)

[4] Suludi krstaši – Jugoslavija, NATO i obmane Zapada, Dajana Džonston, IGAM, Beograd. 2005.

[5] U julu i avgustu 1995. prema američkom ambasadoru u Hrvatskoj, Piteru Golbrajtu, glavna funkcija Srebrenice bila je potreba da se propagandno pokrije Operacija Oluja, koja je lansirana neposredno posle zauzimanja enklave pod okolnostima koje su ubrzo uzdignute na nivo krupne povrede međunarodnog ratnog prava. Galbrajt je to vrlo otvoreno priznao kada je izjavio da napad na Krajinu ne bi bio izvodljiv „da mu Srebrenica nije utrla put, moralno i psihološki“ (Vesti, 21. novembar 2012.).

[6] Prema jednom sarajevskom izvoru, genocid u Srebrenici je toliko jedinstven da mu se više ne mogu pripisivati obične ovozemaljske karakteristike zato što predstavlja “planetarni zločin“ (Dani, br. 256, 10. maj 2002.).

[7] Taj trenutak se ne može ustanoviti sasvim pouzdano, ali je po svoj prilici nastao znatno posle jula 1995. i pre bombardovanja Jugoslavije 1999.

[8] The Age, 28. maj 2011.

[9] I zapadni nameštenik na čelu UN-a, donedavni generalni sekretar Ban-ki Mun, u govoru pred Parlamentarnom skupštinom BiH pozvao se na navodnu pasivnost njegove organizacije u vreme genocida u Srebrenici kao dokaz da ovog puta ne bi smela da zataji i da mora da podrži zapadnu intervenciju „da se zaustavi pokolj u Siriji“ da se ne bi ponovila Srebrenica (Reuters, 25. juli 2012.). Što se tiče Libije, Hilari Klinton je pozdravila uništenje te države znakovitim rečima: „Sprečili smo novu Srebrenicu u Libiji“ (Free Republic, 16. april 2011.).

[10] Bernar-Anri Levi, intervju na TV 5 Monde, 5. jun 2012.

[11] Lažne nevladine organizacije „Žene u crnom“ i „Helsinški odbor“ nedavno su se opet vratile na jednu od njihovih omiljenih tema, zahtevajući da se u Srbiji donese zakon o krivičnom gonjenju negatora genocida u Srebrenici (Tanjug, 19. mart 2015.).  Narodna Skupština Srbije im je početkom 2017. izišla u susret izglasavanjem člana 387 (5) Krivičnog zakonika.

[12] Na tome se insistira sa fanatičnom upornošću. Nedavno je stav po tom pitanju Sonja Biserko artikulisala na sledeći način: „Neće moći da se izbegne kontekst obeležavanja dvadeset godina  od srebreničkog genocida, jer će se tom temom baviti ceo svet. Srebrenica je postala paradigma svih velikih zločina. Genocid u Srebrenici je prvi masakr kojim se svet bavio na taj način – međunarodne rezolucije, pojedinačne deklaracije…“ Odbacujući korišćenje termina “masakr,“ što pripisuje Tomislavu Nikoliću i beogradskim akademskim krugovima, Biserko dodaje: „Oni isto tvrde da se u Srebrenici dogodio strašan zločin koji su počinili pojedinci. Oni nikada neće priznati istinu da je tu reč o genocidu.“ (Danas, 26. mart 2015.) Na tipično moralno šizofreni način, samo nekoliko dana pre toga, povodom godišnjice agresije na SR Jugoslaviju, gospođa Biserko je negirala da je NATO bombardovanje 1999. godine bilo zločin, tvrdeći, naprotiv, „da je to bilo sprečavanje zločina i to treba da se prihvati“. (Pravda, 25. mart 2015.) Neko sa perverznim smislom za humor gospođi Biserko bi uzvratio da bi se njenom logikom i streljanje ratnih zarobljenika u Srebrenici moglo protumačiti na sličan način, kao sprečavanje daljeg vršenja zločina koje su pripadnici 28. divizije ARBiH do tada nekažnjeno činili.

[13] Politička logika je jasna svakome ko je sposoban da politički misli: bez Srebrenice propada osporavanje Republike Srpske kao „genocidne tvorevine“ a projekat demoralizacije i potčinjavanja srpskog naroda nametanjem kompleksa neiskupive krivice ostaje kratkog daha.

[14] U prvostepenoj presudi u predmetu Tolimir izvanredno je ilustrovan pristup Haškog tribunala ovom važnom pitanju i zato će biti predmet posebne pažnje.

[15] Pored fizičkog, u članu 2. Konvencije nabrajaju se još četiri kažnjiva oblika pokušaja istrebljenja zaštićene grupe. Za raspravu o Srebrenici, prvi navedeni oblik – ubistvo – je najrelevantniji. Ostale tačke ovog člana mogle bi biti primenjene u drugim potencijalno genocidnim situacijama, kao tačka (e), prilislno oduzimanje i premeštanje dece zaštićene grupe. U procesima u Argentini vođenim protiv pripadnika vojne hunte koji su osumnjičeni za oduzimanje dece političkih protivnika i njihovo predavanje na odgoj pristalicama režima 70ih i 80ih godina ova tačka je bila u središtu pažnje.

[16] Utvrđivanje prisustva posebne namere je ključno za konstatovanje genocida. Ako bi nacističko istrebljenje jevrejskog naroda tokom Drugog svetskog rata bilo uzeto kao referentan primer, razlog za neophodnost posebne namere, kao differentia specifica genocida, postaje jasniji.

[17] Haški tribunal ne raspolaže nijednim direktnim dokazom za postojanje genocidne namere ili za pripremanje masovnog ubijanja nekog dela stanovništva srebreničke enklave. Za preko petnaest godina suđenja u raznim srebreničkim predmetima, nije predočeno nijedno naređenje ili uputstvo vojnog ili političkog rukovodstva Republike Srpske u tom smislu. Konstatacija o postojanju posebne namere, bez čega pravno nije moguće izvesti zaključak o genocidu, temelji se u potpunosti na subjektivnom izboru i povezivanju od strane veća Haškog tribunala raznih fragmenata iz dokazne građe.

[18] Pri tome, treba ukazati na postupak Veća koji odražava samovolju i neprofesionalnost Haškog tribunala. Niža cifra utvrđenih žrtava (4,970) odnosi se na navode iz optužnice da broj pogubljenih iznosi „između 7.000 i 8.000“. Do veće cifre od 5.749 pogubljenih Veće je došlo motu propio, samoinicijativno tražeći dodatne dokaze kojima bi opteretilo optuženog. U univerzalnoj sudskoj praksi priznat je postulat da sud razmatra predmet isključivo u predelima optužnice i da je u krivičnom procesu prikupljanje i podnošenje dokaza zadatak tužilaštva, a ne sudećeg veća. Izgleda da u Haškom tribunalu to pravilo civilizovanog pravosuđa ne važi.

[19] Kuriozitet presude u predmetu Tolimir je da je tužilaštvo po prvi put Srebrenici dodalo i Žepu kao lokalitet gde je u julu 1995. izvršen genocid. Pošto u Žepi nije bilo nikakvog masovnog ubijanja, Veće je nalog moglo da izvrši jedino drastičnim labavljenjem kriterijuma za genocid. Zaključak da se i u Žepi dogodio genocid temelji se na ubistvima tri ličnosti iz lokalne zajednice, za šta se tereti srpska strana. U obrazloženju Veća stoji da je uklanjanje ta tri ključna funkcionera u tolikoj meri dezintegrisalo žepansku zajednicu da je, bez njih, ona izgubila sposobnost opstajanja, pa otuda zaključak da se dogodio genocid.

[20] U tužbi Hrvatske nabrajaju se uglavnom individualni primeri ubijanja i progona hrvatskih civila na teritoriji Krajine, dok se protivtužba Srbije poziva najvećim delom na operaciju Oluja i njene posledice.

[21] Veće MSP je dosledno odbacilo argumente iz protivtužbe Srbije u prilog genocidnom karakteru operacije Oluja, ukoliko su se zasnivali na dokazivanju ljudskih žrtava, prisilnog premeštanja stanovništva i razaranja privatne svojine, sa motivacijom da bi se legitimne potrebe vođenja vojne operacije mogle navesti kao podjednako ubedljivo objašnjenje ovih posledica.

[22] Tezu o nedodirljivosti tih presuda, sasvim predvidljivo, zastupa i predsednica beogradskog Helsinškog odbora Sonja Biserko kada kaže  da je „Haški tribunal baza podataka na osnovu kojih će nacionalni sudovi da se bave zločinima“. (Pravda, 25. mart 2015.)

[23] Mogući prigovor, da je u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Srbije MSP potvrdio da se u  Srebrenici dogodio genocid ne stoji. Sudeće veće MSP u tom predmetu nije samostalno istraživalo činjeničku matricu srebreničkih događaja, već je uz izražavanje znatnih rezervi samo delimično uvažilo relevantne zaključke veća MKTBJ, sa osloncem prvenstveno na presude u predmetima Krstić Blagojević. Veće MSP bez obrazloženja iznosi stav da činjeničke navode i pravne ocene od strane MKTBJ u vezi sa srebreničkim spletom događaja smatra „ubedljivim“ (par. 223). Međutim, nigde u presudi se ne iznose konkretni razlozi koji podupiru takav utisak. Presudu MSP u predmetu BiH protiv Srbije karakteriše široka kritika standarda i metodologije koje koristi MKTBJ i odbacivanje niza presuđenih činjenica iz te jurisdikcije na koje se pozivala bosanska tužilačka strana. Zato je domet ove presude ograničen na predmet na koji se odnosi i iz nje bez  velike obazrivosti ne bi trebalo izvoditi nikakve zaključke opštije prirode.

FSK

Podelite:

1 komentar

  1. Radi istoriske istine, izvesna “nevidljiva ruka” podešavala je događaje tako da su Srbi bili glavna meta napada u Jugosloviji 90-tih godina 20-og stoleća, koja je postala eksperimentalni poligon NATO pakta u tz. “novom svetskom poretku” Džordža Buša – starijeg ili u tz. “perestrojki” Mihaila Gorbačova.

    Činjenica je da su rat izazvali u Jugoslaviji svemoćni zapadno-evropski i američki imperijalisti – trijalisti, oličeni u korporativnom establišmentu ideološkog, okultnog, idolatrijskog društva čarobnjaka međunarodne masonerije, rimskih katoličkih templara-intermariumaca, mudžahedina, kabalista-cionista, tz “velikih izabranika” i njihovih moćnih članova velikih finansijera, koji nastavljaju da sprovode planove i namere tz „Svetske Federalne Vlade“ i tz. „nevladinih organizacija“, među kojima se između ostalih, posebno ističu Soroš i Olbrajt (Vidi:http://www.globalsecurityjusticegovernance.org/publications-resources/re…), United World Federalists; World Federalist Movement; Federal World Government; World Federalists; Union of European Federalists; Constituent Assembly of the European Federation; Unija evropskih federalista – U. E. F. Serbia…).

    Njihov je cilj da Srbe i Ruse svedu na meru beznačajnih naroda u tz „novom svetskom poretku“ za kojeg se između ostalih zalažu i izvesni „Srbi“ i „Srbkinje“ kao predstavnici beogradskog-josipgradskog, masonsko-komunističkog rajetinskog establišmenta, kao i tz. korporativne-fašističke, internacionalne „nevladine organizacije“ u Beogradu-Josipgradu.

    Imajući u vidu da je njihov mračni, podrivački i podpaljivački kodni projekat „Srebrenica“, preko kojeg i danas sprovode psihološki rat protiv našeg malog, nesrećnog, obezglavljenog, obespravljenog, potlačenog srbskog naroda. Namerno ignorišu da pominju Kambodžu, Vijetnam, Koreju, Irak, Avganistan, Ruandu i Ravandu, gde su počinili milionske zločine genocida nad civilnim stanovništvom.

    Karakterističan je primer američkog državljanina, poljskog porekla, Zbignjeva Bžežinskog, koji je drugi dan posle Dejtona javno izjavio da je Republika Srpska privremeno rešenje i da će biti uništena.

    Ova Bžežinskova sigurnost, imala je svakako svoju osnovu u koncentraciji i u evoluciji tajnih internacionalnih udruženja i podzemnih pokreta, koji su organizovali, kontrolisali, usmeravali, trenirali, pomagali, snabdevali i potpaljivali hrvatske, muslimanske i šiptarske teroriste-ekstremiste da ostvare antisrpske i antijugoslovenske tendencije za svoje ciljeve u okviru zavojevačke globalne strategije NATO pakta, koja se sastojala u udruženom zločinačkom poduhvatu i čišćenju srpskog etničkog prostora u anglo-američkoj i vatikanskoj tvorevini tz. Avnojevskoj Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji – na području srbske autonomne pokrajine Kosova i Metohije.

    U ovom kontekstu valja ukazati i na vidljive i na “nevidljive” konspirativne ratnike na prostoru bivše Jugoslavije, koje pominju izvesni autori, među kojima posebno mesto zauzima i knjiga Spens-a Kemron-a, koja je objavljena pod naslovom “Sve neophodne mere – posle dve godine zverstava, 22 SAS-va jedinica tajno je odletela u bivšu Jugoslaviju” (Vidi: Spence, Cameron. All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, 1999; Michael Smith, Killer elite – Inside America’s most secret special forces, London, Great Britain, 2006).

    Takođe, imajući u vidu da je sličnu ulogu imala engleska obaveštajna služba (SOE) u toku 1942. godine kada je organizovala Kamp H u Kanadi na kojem je trenirala izvesne komandose SAS-a i jugoslovenske komuniste – emigrante, koje su početkom 1943. godine prebacili u Jugoslaviju sa zadatkom da se priključe Brozovim fašistima-intermariumcima, komunistima-trockistima. Sa njima su u maju 1943. godine ubačeni u partizanske jedinice i izvesni anglo-američki agenti (SAS, SOE i OSS ) kao vojni i politički instruktori Brozove fašističke-intermariumske, komunističko-trockističke skupine (Vidi: Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war II ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada on the shores of lake Ontario – The proud Yugoslavs of Camp X, Port Perry, Ontario, Canada; Brian Jeffery Street, The parachute ward – A Canadian surgeon’s wartime adventures in Yugoslavia, Toronto. 1987).

    Polazeći od činjenice da su na području bivše Jugoslavije između ostalih vidljivih i “nevidljivih” ratnika dejstvovali zapadno-evropski i američki komandosi kao njihova zavojevačka predhodnica, postavlja se pitanje: kakva je bila njihova uloga u Srebrenici i srebreničkom zločinu, kada su na misteriozan način pobijeni izvesni mudžahedini i vojnici neprijateljskih oružanih formacija, koji su pod okriljem tz. Ujedinjenih Nacija, zapadno-evropske i američke korporativne, imperijalne-trijalističe organizacije, počinili užasne zločine nad srpskim civilnim stanovništvom u Bosni i Hercegovini, i srbskoj autonomnoj pokrajini Kosovu i Metohiji?

    Oni nisu smeli biti streljani bez suda, ali još manje su smeli očekivati spas od zapadno-evropskih imperijalista-trijalista, za čiji račun su ratovali… (Vidi: NATO SUCCEEDS IN DEFEATING — DESTROYING — THE FIRST SOVEREIGN NATION IN ITS 50-YEAR HISTORY! Knowledgeable Americans would have been livid had the United Nations attacked Serbia, because they would have realized that it might be Serbia today, but the United States tomorrow being attacked. What most people do not realize is that NATO IS the United Nations! We look at founding NATO documents for the startling truth. http://www.cuttingedge.org
    /archives1999.html; Isto: AMERICAN TROOPS ACTING AS POLICE IN SERBIA, EXACTLY AS THE 1952 ILLUMINATI PLAN CALLED FOR! American troops are now on the ground in Kosovo and surrounding areas of Serbia, and are acting as a police force. This is precisely the role envisioned in the 1952 Illuminati Plan to police all areas of the world after the New World Order was established. Clinton is following the plans of the Conspiracy exactly! http://www.cuttingedge.org/archives1999.html; Isto: ILLUMINATI ACHIEVES ITS 1952 GOAL OF PUTTING AMERICAN GROUND TROOPS INTO YUGOSLAVIA THROUGH THIS WAR OVER KOSOVO In NEWS1270, we revealed the plan to place American troops in the Balkans, Yugoslavia, Romania, and Bulgaria. We demonstrated that this war was the ruse to achieve this goal. Apparently, this ‘peace agreement’ fulfills that goal; American troops are going to Serbia, and we are already in the other countries in that region. http://www.cuttingedge.org/archives1999.html; Isto: NATO CONTINUES TO INCH ITS WAY TOWARD THE 1952 GOAL OF ESTABLISHING AMERICAN TROOPS IN THE BALKANS AND YUGOSLAVIA The existence of this part of the plan proves timing of Antichrist is very close! As we pointed out in NEWS1270, the Illuminati decided to place American troops in six different areas of the world after the New World Order had been estalished, with one of those areas the Balkans and Yugoslavia. This „war“ is simply the ruse to get these troops in this region. Now, Clinton and other NATO leaders are gradually edging toward this goal, with one eye on American polls each step of the way. http://www.cuttingedge.org/archives1999.html; Isto: IN 1952, THE ILLUMINATI PLANNED TO STATION AMERICAN TROOPS IN THE BALKANS AND YUGOSLAVIA AFTER NEW WORLD ORDER WAS ESTABLISHED! President Clinton is simply following the Illuminati Plan as he maneuvers American troops into the former Yugoslavia! This information demonstrates that Clinton has to order troops into Serbia if he is to fulfill this part of the Plan. Conspiracy skeptics are also going to have to admit we have a Conspiracy afoot. http://www.cuttingedge.org/archives1999.html; Isto: Region 55 — Yugoslavia, Greece, Albania, Romania, and Bulgaria — the Balkans Region [NOTE: Serbia, Bosnia- Herzegovina, Croatia, and Macedonia were originally part of Yugoslavia; See CIA map of this Central Balkans Region, at http://www.odci.gov/cia/publications/factbook/figures/802587.jpg You can also view the general map of Europe at http://www.odci.gov/cia/publications/factbook/figures/802586.jpg ] -http://www.cuttingedge.org/archives1999.html).

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here