Suslov: Da li je i Srbiji potrebna američka „crna lista“

Podelite:

Svi predsednikovi ljudi

Ovih dana svet se zabavljao još jednim gafom najbližih saradnika američkog predsednika Donalda Trampa. Dizanje obrva, čuđenje, pa i poneki smešak izazvalo je obelodanjivanje spiska ruskih političara i oligarha koji su u vrh društvenih zbivanja najveće države na planeti dospeli u, takozvanoj, „eri putinizma“, periodu od kada (2000) Rusiju vodi aktuelni šef države Vladimir Putin.

Na spisku koji su mediji već okvalifikovali kao svojevrsnu „crnu listu“, nalaze se imena 114 političara i 96 oligarha: od premijera Dmitrija Medvedeva, šefa diplomatije Sergeja Lavrova, ministra vojnog Sergeja Šojgua i šefova tamošnjih tajnih službi, pa sve do multimilijardera Romana Abramoviča, Mihaila Prohorova, ili softverskog magnata Jevgenija Kasperskog. Objektivno, reč je o ljudima koji su, svako na svoj način, stvarali današnju Rusiju. Sve sa njenim dobrim i lošim stranama, nesumnjivim globalnim ugledom i realnom ekonomskom i vojnom moći koju je u međuvremenu stekla.

Kada je reč o Srbiji, pošto naprednjaci vole Vučića da upoređuju sa Putinom,teško je verovati da bi Trampova administracija našla za shodno da pravi ikakvu „crnu listu“. Ali ne samo zbog toga što mi ni na koji način ne pretimo „američkoj posebnosti“ i njenom načinu života, već stoga što u našoj državi za sličan spisak, jednostavno – nema materijala.

Objektivno, na koga bi iz okruženja predsednika Aleksandra Vučića sastavljači liste mogli da upere prst? Na Maju Gojković, Aleksandra Vulina, Nebojšu Stefanovića ili, ne daj bože, na Sinišu Malog, Vesića…

Mada, zvanično, nosioci visokih državnih i lokalnih funkcija, niko od pomenutih nije kreator srpske politike. Ni na koji način. Ni unutrašnje, ni spoljne. Oni samo sprovode ono što im kao zadatak dodele njihova partija i njen predsednik. Bez imalo lične inicijative ili kreacije. A upravo te komponente određuje važnost pojedinca za sredinu u kojoj deluje.

To, takođe, znači da bi Vučić, u slučaju potrebe, bez problema mogao da se odrekne usluga bilo koga od navedenih. Jer za razliku od onih iz Rusije, ovi naši su u političkom životu tek obične figure. Bez obzira na to šta oni sami o sebi mislili i kakvu važnost svojim funkcijama pridavali. Uostalom na to jasno ukazuju izborne poruke, i na lokalnom i na državnom nivou. Njihovi likovi i imena vešto se kriju iza lika i dela šefa im i predvodnika. Čak se i u većini propagandnih dešavanja isti pojavljuju, uglavnom, kao dekor.

Sve pomenuto unosi priličnu dozu nesigurnosti u srpski politički život. Naime, Vučić je svestan da će mu onoga trenutka kada kola krenu nizbrdo svi ovi koji mu sada zdušno aplaudiraju i reaguju na svaki njegov mig, prvi okrenuti leđa. Nema u tome ništa neobično, ništa što se i drugima nije dešavalo. Posebno u periodima složenih društvenih promena, ili u totalitarnim društvima na kakva i ovo naše počinje da podseća.

Sa druge strane, da bi uopšte opstao na vlasti, prvi čovek SNS-a je morao da se osloni na takve ljude. Bilo koga drugog, ko razmišlja svojom glavom, jednostavno ne bi mogao trajnije da veže uz sebe i uz politiku koju je zacrtao. Ostao bi usamljen i brzo bi morao da menja posao. Ovako opstaje, ali je prinuđen da se nosi sa onim sa čime raspolaže. Da i sam nije zbog toga presretan pokazao je u više navrata. Prvo najavama ostavki pojedinih najbližih saradnika, a potom i „zaboravljanjem“ odluke o njihovoj smeni.

Ukratko, Aleksandar Vučić se našao u začaranom krugu iz kojeg teško može da se izvuče. Sada, kada su stvari krenule loše, balast nefunkcionalnih saradnika još je teži. Dokle se stiglo videće se već na predstojećim beogradskim izborima…

Mihail Suslov

Patriot

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here