Sveti Patrijarh – voljen a neshvaćen

Podelite:

Iako je vest o smrti patrijarha bila očekivana, zbog dugotrajne slabosti, mnogi su bili zatečeni i sa osećajem dubokog narodnog gubitka primili su vest o smrti srpskog patrijarha Pavla. Može se reći da je patrijarh srpski Pavle bio istinski narodni patrijarh. Retko je ko u novoj srpskoj istoriji punoj podela, raskola i sukoba imao i ima takav autoritet i nepodeljeno poštovanje naroda. Milioni koji osećaju gubitak i hiljade onih koji u koloni čekaju da se u Sabornoj crkvi oproste od patrijarha, te stotine hiljada onih koji su prisustvovali sahrani, pokazuje koliko je on uspeo da ujedini i inspiriše Srbe svojom pojavom i životom. Kao retko kad, naš narod je ujedinjen oko stava i osećanja prema čoveku koji je još za života prozvan „svecem koji zemljom hoda“.

Kako je jedan slabašni dečak koji je i jedva ostao živ i koji se zamonašio „jer kao dete bez roditelja i vrlo bolešljiv nije mogao imati svoju porodicu i biti sveštenik“, kako bi se povukao od sveta, na kraju postao prvi među Srbima? Kako je skromni monah kome je uzrečica bila narodna – „budimo ljudi“ došao na mesto čoveka koga i najmoćniji i najumniji poštuju i traže blagoslov, čak i ateisti ili pripadnici druge vere? Kako je poslednji po svetskim merilima postao prvi? Pa, pre svega svojom vrlinom, svojom čestitošću, skromnošću o kojoj se legende raspredaju, on je u vremenu kad je vrlina sve manje, bio još upadljiviji i neobičniji.

Ovaj neobično krotki čovek uspeo je da ga za života poštuju i cene i mladi i stari, oni koji veruju i oni koji ne veruju, levičari i nacionalisti, patriote i evropejci, vlast i opozicija, što je neverovatan uspeh u podeljenoj i neretko zavađenoj Srbiji. Kad smo čuli da oni koji ne mare za pravoslavlje ili veru kao ateisti, muslimani, katolici i protestanti kažu ovo je sveti čovek – onda je sigurno reč o čudu u vremenu koje ne veruje u čuda. Čak i oni koji su poznati kao protivnici vere i pravoslavlja nisu smeli da ga direktno kritikuju jer su znali koliko ga ljudi vole i poštuju. Pa su i dežurni borci protiv tradicije u svojim napadima na crkvu upadljivo izostavljali starog i mudrog patrijarha ili su pak kritike uvijali u oblande tipa „ne osporavajući mu moralni integritet, moramo reći….“.

No, iako je bio voljen i poštovan njega mnogi nisu razumevali. Poštovan je od svih, autoritet u vremenu bez autoriteta, ali od malo njih zaista shvaćen. Neki su ga kao krotkog i skromnog monaha potcenjivali i, verujući da je naivan, pokušavali da ga pridobiju za svoje ciljeve i interese. Govorili su da je sveti čovek a sa druge strane trgovali su njegovim blagoslovima, verujući da on to ne vidi. On je mnogo šta video ali je želeo da podrži svaku čestitu aktivnost ili pak onu koja bi mogla nešto dobro doneti, pa makar ne bila iz najčistijih pobuda. Drugi pak nisu shvatali njegove poteze ili reči, jer se u tom momentu nisu poklapali s njihovim interesima i ideološkim uverenjima. Svako od tih je u njemu video ono što je želeo da vidi i predstavljao patrijarha onako kako je u njegovom interesu – najčešće u crno-beloj slici. On se jednostavno kao smireni mudrac u vremenu nadmene površnosti nije uklapao u ideološke i stranačke podele i kalupe u crkvi i u društvu. Zato je često u crkvenoj i političkoj hijerarhiji bio potcenjen kao „dobar, ali naivan čovek“. A on je, kao blag čovek u surovo vreme, na sve te podele gledao nekako očinski, kao na dečije tvrdoglavosti s kojima treba strpljivo i nežno raditi.

Kada je govorio kao iskreni mirotvorac i pomiritelj na zakrvljenom Balkanu, neki koji su mislili da crkva treba da bude više i agilnije angažovana „na našoj strani rata“ doživeli su ga kao preteranog pacifistu. Opet, oni koji su ga videli kako pomaže naš napaćeni narod na Kosovu, kako kao episkop kosovski strada sa svojim narodom i posle kako kao patrijarh srpski podržava borbu za slobodu prekodrinskih Srba – u ideološkoj ostrašćenosti doživeli su ga kao političkog nacionalistu.

No, on je u sebi spajao i tu pravoslavnu gandijevsku crtu (koje nije bilo kod katoličkih i muslimanskih poglavara) sa iskrenom i odgovornom brigom za svoj narod u ratu u kome je bilo malo brige kod političara i intelektualaca. Dakle, sasvim neobičan i čudan čovek u vremenu nihilizma. On je u sebi spajao opšte hrišćanske vrline s brigom za napaćeni narod, pravoslavno i nacionalno – što i jeste suština kosovske i vidovdanske ideje. On je to i delatno širio na druge, delujući ujediniteljski u vremenu nejedinstva. To je moglo biti protivrečno samo onima u crkvi i van nje koji ne mogu da razreše sopstvene protivrečnosti i problem sa svojim identitetom.

Neki su ga opet jednostrano „tumačili“ kako on jednostavno i pragmatično oscilira između struja u crkvi i državi. To je i možda bilo tačno, ali on to nije činio zbog slabosti i naivnosti, već zbog mudrosti. To je naime bio jedini put da se pomiri i ujedini narod koji je patio od tumora podela i raskola. Takvom pozicijom mudrog pomirenja struja i stranaka mudri je patrijarh vodio crkveni i narodni brod u mirniju luku. Ako to nisu osetili oni kojima u nekom momentu nije bila po volji neka patrijarhova reč, osetili su i shvatili obični ljudi koji su u patrijarhu videli ono što on jeste – mudrog čoveka koji ujedinjuje i predvodi narod u teškim godinama i decenijama. Stoga nije ni čudno što i stranci primećuju danas kod našeg naroda osećaj gubitka, tolikog da Srbija nalikuje nekakvom siročetu koje je ostalo bez oca narodnog.

23. Novembar 2009.

Branko Radun, NSPM

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here