Тужни дневник крајишкога детета: “ЈА САМ МАРИЈА РАДИЋ, УЧЕНИЦА ШЕСТОГ РАЗРЕДА…“

Поделите:

Ја сам Марија Радић ученица шестог разреда. Живим у једном селу поред Книна са оцем Бранком, мајком Милком и млађим братом Богданом. Већ смо неколико година у рату. Хрвати желе да нас побију и спале. Моју бабу и деду са мајчине стране убили су у Госпићу на почетку рата. Тежак је наш живот. Морамо да радимо у пољу по цео дан са мајком да преживимо.

Брат Богдан је одрастао пре времена и вози трактор. Отац је на фронту и ретко када дође. Хрватска војска се све више приближава, а ми помоћи из Србије немамо. Живимо сви у страху. Једино ме моја мачка Бела орасположи. Умиљата је и преде и често спава са мном. Један дан дође наш добри отац Бранко и каже нам да на трактор утоваримо најважније ствари јер ћемо вероватно морати бежати за Босну. Моја мајка поче да плаче, а и мени ударише сузе. Још нам рече добри отац да ако он не дође на време да Богдан вози трактор. Навече одосмо у нашу цркву. Није било пуно света. Дуго смо се молили и палили свеће. Те вечери небо беше боје крви шаљећи нам лоше знаке.

Наш Гаро завевао је целе ноћи. Ујутру поче да пролази народ са аутима и тракторима. Беже. Моја мајка пусти краву Шараву, овце и свињу. Оца нема па Богдан седе за трактор. Ударише нам сузе, а мајка поче јако да плаче. И кренусмо жалећи за својим завичајем. Нико не зна дали ћемо га икада видети више.

Негде код Лапца нападоше нас авиони. Неколико погину међу њима и деца. А моја Бела скочила мени у крило, препала се. Оца Бранка нема, све мислимо он ће доћи са војском. И тако некако та најтужнија српска колона после рата креће се Петровачком цестом. Намученом и напаћеном српском народу нема ко да помогне. Некима је и драго, а немамо помоћи ни од мајке Србије. Ипак смо некако дошли до Београда, а одатле за Сурчин. Ту нас лепо примише код газда Томе и његове добре жене Маре. Остаћемо ту дуго.⁣

Комшија Зоран нам јави да нам је отац погинуо у Книну. Погодио га гелер. Почесмо да плачемо док мајка пали свећу. И тако поче наше избеглиштво.

Принцип

Поделите:

1 коментар

  1. Nemoguce je opisati tuznu sudbinu Srba sa teritorija koje danas pripadaju genocidnoj tvorevini Hrvatskoj. Zato je zacudjujuce da je predstavnik SDSSa bio na proslavi Oluje. Slusao sam sve argumente Pupovca u Oko magazinu i nijedan nije validan: jednostavno njemu tamo nije bilo mesto.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here