Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида: Шта је Никола Жутић хтео да каже?

Поделите:

Поводом текста „Антисрпски фалсификати у уџбеницима историје“ који се у различитим верзијама појавио на неколико интернет сајтова

Музеј жртава геноцида је државна институција, која за свој рад одговара Министарству културе и Влади Републике Србије. Министарство културе финансира програме рада Музеја, и прихвата извештаје Музеја о раду. У јавности је Музеј присутан преко бројних изложби, књига, у телевизијским и радио емисијама, штампаним и интернет медијима, као и продукцијом документарних филмова, гостовања у школама и других јавних наступа директора и других стручних радника.

Музеј жртава геноцида је отворен за примедбе и сугестије, жељни смо разговора о одређеним темама из националне историје, нарочито кад је реч о великим страдањима.

Засмета нам када наши пријатељи и познаници, ваљда да би себи дигли цену у јавности, напишу извесне тврдње које су темеље на недоказаним претпоставкама. Заборављају да нећемо остати дужни јер нам је истина, без обзира на то колико је болна, дража од „пријатељства и познанства“!

Нису нам јасни познаници којима су наша врата отворена, који су сваки пут дочекани с добродошлицом – лепом речју и пригодном капљицом – јер нам касније спочитавају извесне замерке. Имали су прилике да то кажу и лице, да расправимо као зналци одређених историјских тема, али то нису искористили. Кренули су наопаким путем: прљавим оговарањем по интернет порталима.

Недавно је на пет интернет сајтова објављен текст Николе Жутића под насловом „Антисрпски фалсификати у уџбеницима историје“. Додуше, текст је од сајта до сајта претпео измене (додавање поднаслова) које, у суштини, не умањују садржај. Упоређивањем тих верзија лако је закључити да је написан као истраживачки рад са научном апаратуром. Та верзија, међутим, за сада није виђена! То не смета да се доступна верзија оквалификује као компилација његових политичких ставова, делова његових истраживања и научних радова.

Жутић је одређени део текста посветио мени лично и радницима Музеја жртава геноцида. Најпре, није нам јасан контекст помињања Музеја у расправи о уџбеницима. Потом, нису нам јасне ни бројне тврдње које Жутић наводи. Стога смо одлучили да реагујемо на део његова текста који се директно односи на нас.

+++

Никола Жутић није непознато име међу историчарима јер има богату библиографију радова. Није моје да судим колико ће од свега тога бити релевантно будућим генерацијама у историографији.

Жутић је био и међу посланицима Војислава Шешеља у Народној скупштини Србије али се није одвећ „прославио“ (као што то чини данас његов некадашњи радикалски колега Марко Атлагић). Покушавао је да, са радикалских позиција, нешто промени, али…

Помињем његову припадност странци Војислава Шешеља јер сматрам да је одређену дозу радикализма, примитивног у суштини, највероватније из незнања, унео у посао историчара. Да бих потврдио ове речи, анализираћу само део његовог текста. Не желим да то чиним са комплетним текстом, по суштини прилично конфузним а по садржају представља просту смешу свега и свачега (што би наш народ казао: „ Ј… му се мисли у глави“), јер би ми требало знатно дуже простора од његовог како бих написао другачије чињенице и тумачења.

Тема мог осврта јесте део који је тиче директно мене и Музеја жртава геноцида јер садржи оптужбу типа „Музеј геноцида и Вељко Ђурић Мишина свесно смањују број ликвидираних Срба у НДХ“.

Прво, не постоји Музеј геноцида, постоји Музеј жртава геноцида. Узгред, нисам ја измислио име већ неко други, још 1991. године, који није знао шта је музеологија, шта документациони центар, шта институт.

Друго, реченица „свесно смањују број ликвидираних Срба у НДХ“ је голо подметање! Једино је исправна реч „свесно“! Наиме, Жутић би требало да зна да није извршен комплетан попис свих ратних жртава као и да није утврђен број страдалих, па сходно томе не може неко да умањује или увећава! Може да исправља одређене процене дајући релевантне чињенице! А то, у суштини, није исто па морам да закључим да је богатство српских појмова код Жутића ограничено.

Не замерам Жутићу што у својој библиографији нема ниједног научно-истраживачког рада из историје Независне Државе Хрватске, што ме наводи на закључак да слабо познаје проблематику страдања српског народа али и да је о истој теми мало релевантних радова прочитао.

Своју тврдњу да је мало прочитао доказујем његовим позивањем на речи стоматолога (!) Душана М. Басташића (који, узгред, није основао Удружење „Јадовно“, већ је то учинио његов отац Милан) и правника Николе Милованчева (који се, узгред лажно представља као историчар) о мојим текстовима у којима помињем и Ђуру Затезала, доброг познаваоца комплекса логора и стратишта Јадовно из првих месеци Независне Државе Хрватске. Повод мог помињања Затезала је његов списак од 10.502 жртве и тврдња да је страдалника било не мање од 40.123! Ја сам само упозорио на разлику броја пописаних имена и тврдње са неутемељеном и недоказаном проценом, и притом навео случај Страхиње Кићановића из околине Бијељине (деде по мајци Бориса Тадића) и Анђелка Вучића из околине Тузле (деде по оцу Александра Вучића), чија се имена налазе на списку страдалника у Јадовну и у Јасеновцу! Имајући у виду правило о проверљивости историјских извора, у овом случају ради се о два имена, упозорио сам на вредност поменутог списка. Шта је ту спорно?

На овом месту понављам: Не бих о методологији истраживања и закључцима Ђуре Затезала у књизи Јадовно. Комплекс усташких логора 1941, 1-2, Музеј жртава геноцида, Београд 2007. Нарочито о броју пописаних жртава и тврдње о коначном броју страдалника!!!

+++

Чудно ми је да се Жутић прихватио „проучавања“ броја страдалника у Јадовну и Јасеновцу у својој 65 години живота. Додуше, то је знатно мање од година академика Василија Крестића, који би у својој другој половини девете деценије да пише о Јасеновцу (и истовремену учествује у забрани изложбе у САНУ о геноциду)! Или „академика“ Србољуба Живановића, такође истих година!

Шта је Жутића спречавало да истражује и напише монографију о, на пример, у Јасеновцу, о геноциду Независне Државе Хрватске у родном му Лици? Ко је њега и друге његове истомишљенике спречавао да процењују или утврде број жртава у јасеновачким логорима?

Нико се није тиме бавио у историографији у Србији, сем радника Музеја жртава геноцида др Драгана Цветковића. Његови радови су објављивани у угледним историјским часописима у земљи и иностранству, учествовао је на бројним међународним научним скуповима  (Грчка, Чешка, Пољска, Словачка, Шведска, Норвешка, Италија, Израел као и државама које су настале на простору некадашње Југославије…).

+++

Жутић истиче да је прочитао прилог Хрватице Мирјане Касаповић о ревизионизму у хрватској публицистици и историографији, додуше не каже ко му је дао поменути текст, јер сматрам да је и то вредно поменути. У овом контексту питам га шта каже на тврдње извесног Зорана Бркића о 1.700.000 српских страдалника само у Јасеновцу 1941–1945. године. Шта је то?

Сваку расправу са Жутићем о поменутој теми започећу увек истим питањем: Колико има пописаних страдалника?

Можемо да расправљамо о проценама под условом да се распита код поменуте двојице академика о методологији истраживања! Пре тога бих га упозорио да постоји више релевантних прорачуна о становништву и о страдалницима, а они су одвећ заморни за читање, као и на то да међу озбиљне статистичаре не убрајам поменутог правника Милованчева.

Узгред, ја сам, ипак, склон проценама комунистичке комисије из 1964. године о 1.016.000 до 1.066.000 укупних ратних жртава у Југославији у Другом светском рату, као најприближнијим подацима. А у тим проценама дате су и процене броја јасеновачких жртава. Не желим да их наводим јер нудим Жутићу да се потруди па пронађе те податке. Дотле, не желим да расправљам о јасеновачким жртвама! Нарочито са онима, а међу њих спада и Жутић, који нису прочитали макар књигу Антуна Милетића NDH – koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945, Beograd 2010! А Милетић је, познато је, прегледао готово све доступне архивске фондове и објавио толико грађе као ниједан историчар. Више од свих сарадника Института за савремену историју заједно.

+++

На крају да закључим: Текст проф. (?) др Николе Жутића је састављен од гомиле паушалне и неутемељене критике, које су пре свега намењене  радикалско-квазинационалним круговима у јавности, које не поштују српске жртве, већ само говоре о бројевима жртава, а не знају ништа о тој теми, о архивској грађи и историографској литератури.

ПС: Надам се да је у међувремену проф. др Никола Жутић научио да се потпише ћирилицом!

Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида

Поделите:

3 Коментари

  1. Душан Буковић:

    ШТА ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА ХОЋЕ ДА КАЖЕ?

    Шта Вељко Ђурић Мишина очекује од несрећних, обесправљених и потлачених Срба, којима и сам припада, да му донесу списак од преко седам стотина хиљада српских жртава хрватског усташког терора у Другом светском рату, као доказ?

    Такође, треба рећи да није само проблем у острашћеном „историчару“ Вељку Ђурићу Мишини, проблем је у Брзовој идеолошкој, безумној, утицајној, рајетинској, дефетистичкој, интернационалној, глобалистичкој, екуменској, издајничкој, интермаријумској, фабијанској, марксистичко-масонској и инфантилној елити у Београду – Јосипграду, коју између осталих представљају и проф. Љубинка Трговчевић, проф. Милан Ристовић, др. Душан Раљић и Милан Косановић, који су усташком представнику, новогебелсу Корбу доделили награду „Андреј Митовић“ за тзв. „докторски“ рад, који је објављен под насловом „Масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Рома 1941-1945“, где каже да у случају Срба појам геноцида није „исторографски аналитичан“. Овако нешто могла је да каже егоцентрична карикатура од човека, гебелсовска, бездушна и морална наказа.

    Жалосно је да се извесни српски „историчари“ оспоравају хрватско-усташки геноцид над Србима и да се ни по чему не разликују од извесних пропагандних, гебелсовских –ревизионистичких и расистичких „историчара“ и идеолошких манипулатора, који и дан данас оспоравају геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, како би унели пометњу у једно особито осетљиво питање. јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 200.000 до 300.000 хиљада – “In fact, no more then 200,000 – 300.000 died in the camps…” (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million really die, Toronto, 1981).

    Имајући на уму да је наша Света Српска Православна Црква званично утврдила трагичан биланс страдања обезглављеног, окупираног, потлаченог и пониженог несрећног српског народа у Другом светском рату и да о томе нема дискусије.

    Према једном саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:

    „Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).

    Међутим, занимљиво је да су извесни енглески историчари ревизионисти и идеолошки манипулатори, осведочени хрватски пријатељи издали шест књига, које су публиковали у Лондону од 1971 до 1976 године о британској спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број српских жртава. У трећем тому “Британске спољне политике” у поглављу XLI “Британска спољна политика према Југославији” о масовним покољима Срба у Независној држави Хрватској, која је била под окриљем немачких и италијанских окупатора донели су свега шест редова ( стр. 279).

    Ево што кажу Енглези о том зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, и извесних родољуба у НДХ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића, који је 1926 године постао енглески агент од утицаја у идолатриској, окултној, езотериској, мултикорпоративној, буржоаској, масонској и интермаријумској, англо-америчкој и ватиканској колонији Краљевини Југославији:

    „Павелић је, с прећутним одобравањем и безусловно уз активну помоћ окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од 5О,000 Јевреја између 50,000 и 100,00 СРБА…“ (Види: Editorial Stuff, BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR, London, England, 1971/76).

    Битна је и чињеница да је и генералу Михаиловићу постало јасно 1943. године да ће Енглези подржати и подићи великохрватску антисрбску комунистичку клику Јосипа Броза Тита, као што су подржали и подигли Анту Павелића 1926. године и да ће одбацити и присилити незрелог краља Петра Другог, да пристане на тзв. немесничку владу Ивана Шубашића (1), зато је послао телеграм Председништву владе под бројем 208 од 25 новембра 1943. године, у којем стоји:

    “…Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока, у који треба да уђу све Павелићеве усташе и домобрани наоружани од Немаца и све комунистичке снаге, које они наоружавају, или помажу да се наоружају преко Италијана.

    Доказ за ово је дивизија ‘Венеција’ чије су нам наоружање спречили Енглези преко пуковника Белија, а комунистима омогућили да до овог наоружања дођу. Цео овај блок имао би форму комунистичку, или како они кажу партизанску, ради легитимације пред савезницима… Подручје овог блока Енглези су определили источно све до Дрине, т.ј. потпуно у границама Павелићеве Хрватске. Нас због тога присиљавају да се одрекнемо сваке активности на овом Павелићевом подручју.

    Да би у томе успели, Енглези траже још и више, оглашујући Црну Гору и Санџак као подручје комунистичко, а ове две области служе им као база комунистичког напада на Србију…

    План је паклени, понављам, паклени. Ми га тачно осећамо и видимо. Све мере противу овог предузимамо. За доказ овог су наше снаге на западу све до реке Уне, понављам до реке Уне, Динаре и Велебита и наша акција у Славонији и Словеначкој…

    Стварање хрватско-усташко-комунистичког блока, комунисти ће у своје редове увући Павелићеве усташке јединице и са малим изузетком домобране… Енглеском политиком, као што видимо, на помолу је стварање два фронта који ће се неминовно сударити оружаним снагама. Будите уверени да Енглези раде свесно и са рачуном…

    Међутим, како њихова спољна политика тако и њихова пропаганда потпуно су
    у складу и раде да постигну горе изложени циљ. НИСМО СИГУРНИ ДА ОНИ ЖЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈУ, а ако је желе, они хоће да у њој федеративна хрватска – католичка јединица и федеративна католичка словеначка јединица буду што веће и јаче, зато да Енглеској буду вечито захвалне и вечито потчињене.
    Ово је преглед садашње ситуације у земљи, која није тренутна. Молим Вас
    да по овоме упозорите Њ. В. Краља и само Претседника владе и г. Ђоновића.
    Ђенерал Михаиловић“. (Види: Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. Прва: “Звоно на узбуну”, Paris, France, 1980, стр. 77-78).

    (1) У одговору на Стаљиново питање о Југославији, Черчил је непосредно пред конференцију на Јалти, рекао да „краљ Петар нема избора и да је био наговорен, или што више присиљен, да пристане на намесништво…“ – “…Again King Peter was given no choice… had been persuaded, or even forced, to agree to a regency…” (Види: Hamilton Fish Armstrong, Tito and goliath, New York, 1951, стр. 43; Edward R. Stettinius, Jr., Roosevelt and the Russians: the Yalta Conference, New York: Doubleday, 1949, стр. 217; Војислав Павловић, Од монархије на републику, Београд-Бања Лука, 1998).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here