Властимир Станисављевић Шаркаменац: ШМАУГОВО ОКО, АХИЛОВА ПЕТА ПРИПРЕМЉЕНЕ ПАНДЕМИЈЕ

Поделите:

Увек пре помислимо да је за наш недовољно срећан живот крив већ неко, чији бес може да нас достигне, него што бисмо то приписали некој равнодушности васељене. А ако је неко у васељени бесан јер то може да буде, онда је то Бог. Зато и постоји појам Страшног суда или Дан Божјег беса. Ови појмови су толико упечатљиви за нас малене, да се често од тих догађаја (датума) почињу да броје ере и године. Човек им је потпуно, цео, подређен и посвећен јер се за њих везује и пропаст света, а када до ње и не дође, онда у име радости остаје да се баш ту почну да броје нове године преживљавања и среће. Дакле, одложена Апокалипса је тренутак почетка бројања. Бројање може и да изостане, када се Смак, дакле, не би догодио и дани потоњи, тада, наликују онима пре.

Ако најновија пандемија може да буде знак најаве Апокалипсе, или се то покаже до краја њеног боравка на овој планети, кад би се вратила тамо одакле је и дошла – у свемир, онда симетрично записан број „Пропасти света 20200202“ ове 2020. године може можда, да значи и то да се друга половина 0202 понуђеног броја не мора узети као други фебруар, већ као  нека нова одредница, на пример, „још 202 године“. (Маје су га исписале, па оне би и знале на шта се мислило. Наше је само да прецизно погодимо.) Преживљавањем смо „погодили“ да се ништа није десило 02. фебруара, но ако се тај датум може узети, макар и симболично, за дан доласка корона-вируса из васељење на земљу Теру, или из Азије у Европу, ил, пак, из неке нам блиске европске земље у Србију, онда је то већ нешто скроз друго. (Не знамо крај ове пандемије, сад је 6. јул, а да не дâ добри Бог, ово може бити почетак Апокалипсе времена које смо до сада живели, јер неће свакако никада више бити исто, што Мајама даје прилику да буду добар видовњак, прекогнициониста – онај који превари време и украде му сазнање догађаја из будућности која ће тек доћи. И нису вероватно Маје почеле свој сказ по старозаветном пр. Језекиљу:„Петог дана четвртог месеца тридесете године, кад сам живео међу прогнанима на реци Кебар отворило се небо“ јер да су тако почеле, тад је „други дан другог месеца две хиљаде 20 (20200202), ево, већ прошао, и пророчанство им се не би, и није, остварило, бољерећи, није тога дана. Али ново тумачење дате друге половине фаталног датума (0202) још има прилике да се покаже у свом правом значењу, ако до те Пропасти дође.)

А први удар пандемије која је привукла велику пажњу, с наступањем с великом прибраношћу епидемиолошке струке, је прошао, али, ево, стиже и нешто што зову други пик првог удара (таласа) или је то само прикривени први пик другог таласа, за који још увек не знамо колико ће бити оштар и, на несрећу агресиван. Можда ће то бити Пропаст која нас неће прескочити.

Можда је та Језекиљева „Ватрена лопта“ која сагорева свет, огрезô у пороцима, свет који покушава да изиће испод ДИЕС-ИРАЕ-а (Дана беса), управо, само једна химера с људском главом у Италији, с главом лава, окренутом десно ка Кини и главом бика, лево ка Америци, а с главом орла окренутом назад, осталом свету, па и Србији? То остаје још да се види. Тек смо, чини нам се на врху другог пика  незнано којег таласа. Али све тежи клинички симптоми су кренули да се манифестују и код млађих људи. Има и деце. Као да имун одговор, због свега што готово пола године искусисмо, ничему не вреди? Има се утисак да смо тај први удар морали проћи само да бисмо се навикли да је долазак Праве короне неминован и да не паднемо у велику панику, кад „отпочне њен час“ у виду катастрофе.

А можда смо ову пошаст добили на поклон од данашњих нам богова као Друштво ризика (према Улриху Беку) колико да нас ти богови провере колико смо заслужили Њихов поклон-да живимо у свету који су нам дали, ставили на располагање. И можда је време да се „освестимо“. Највише ће нас, изгледа, на то приволети ово замумуљено мало створење, једноставно и припросто (од пипака, опне и генске структуре), а које има прекомерну потребу да се „самокопира“ (Славој Жижек) тј, да се умножава у домаћина кога ће из захвалности на крају крајева још и убити.

Ако „пристизање однекуд“ ове погани заиста јесте чинодејство самих тих богова и њихово мизантропско испољавање, онда се бојим да ће се они путем самог диспозитива, тобоже неотвориве-аутохтоне заразе, открити, и то веома лако јер је диспозитив неумољив и има једно Шмаугово око, што је нека врста Ахилове пете, нешто што „аутори пројекта“ нису могли да предвиде, па се истина отела и сама испливала, кроз то око, на видело, где ће открити подоста и о самим ауторима планираног биолошког оружја.

А рекло би се да су управо они – ти наши богови на земљи највећи бес код Бога и изазвали јер су се постарали да самовољно преурећују свет који је Величајши створио за све нас. Да га преуреде бројем људских глава на кугли земаљској-Божјој играчки, и то директним контролисањем броја тих глава. Јер ако је зараза у служби смањивања тога броја, онда су се они заиста много дрзнули да се поигравају Свевишњега – то ће им се тешко од Њега опростити. Он је таман одредио највећи број житеља планете, ако се држе његових заповести да могу сви лепо проживети. Али како је нашим боговима увек мало пуштања заразе из Пандорине кутије, то им Бог неће никада дати право. Зато је сачињени диспозитив (механизам решење, вид, закључак) рутински баш такав да болест мора имати Шмаугово око, кроз које ће нам се све казати о састављачима, којима ће се зато корона-вирус, чини се, и вратити ко бумеранг на место злочина – тамо где је измишљена. Све је више података који о томе сведоче и то потврђују.

Засада, у овом часу претпетровданског поста (има још два-три дана), Јован из Откровења, не Крститељ, седи на Патмосу, загледан у античко небо, пуно звездâ. На највишем месту тога неба он види краљевски ТРОН који блиста у апотеозном светлу седам бакљи, а чувају га четири створења, „која посвуда по себи имају очи које гледају и напред и назад“ – и опет су то, слично као и код Пророка Језекиља, човек-анђео, лав, бик и орао, сада као симболи четири јеванђелиста (Отк. 4:6).

Још увек дакле изгледа да нам је пошаст – судња и да је нећемо баш преживети. Делимично смо, још увек живи, присуствовали надмудривању Америке и Кине које су се добацивале и кривицама и вирусима који су се на тој релацији кретали, и то мало отворенје и видније за јавност, наравно, колико је то Шмаугово око дозволило да се тајна разоткрије. Ал у средини смо (и дај Боже да је тако), епидемије, па сви предстојећи путеви и решења остају да се спознају так кад се и догоде. А тако је са сваком болешћу која по први пут походи човечанство.

Страшило са милион лица треба да се одвије, демонтира до краја, да бисмо му знали оно право лице и проучили све законитости под којима се оно развија и успева да остане у животу. Можда ће нам неке шупљине тог диспозитива, који су креатори усвојили и применили, открити још понеки детаљ, битан и за систематизовање знања о њему, а с тим, и олакшан пут доласка до лека или вакцине. До тада нам остаје лична патња и труд, макар док не установимо начин и количину стварања имуног одговора. Све то  заједно доводи до духовног искуства и освешћивања што може послужити да напредујемо и да лакше поднесемо токове живота који воде к смрти, тј. сва настојања да сазнамо све о болести је као да вам неко окопава „башту смрти“ која ће нам због тога бити далеко лакша и људски цивилизованија за поднети је, а то је увек потребно.

Све што радимо, требало би да послужи нашој припреми за разумски одлазак са ове планете, па и ова болест (најбоље је да томе послужи) – тако ћемо лакше доћи до тајне о томе где је лек за одбрану од ње.

Међутим, велика је потреба неискусног човека да око себе ствара велику буку и галаму или  да се у њој нађе, већ створеној, и зато имамо ову појаву да се кафићи и ноћни клубови препуни младежи, као да је заправо баш то од Бога предложен начин живота. А вирус управо то и чека – скуп са малом друштвеном дистанцом, па да се развија, овладава разбешњен и односи душу по душу, све док нас не помори. Отворене демнстрације су за један степен и привлачније младима – има ту  буке, и вреве, и колективне слободе „у крду“, а ризик стиже касније на сумирање и наплату.

Синоћ, 8.7, су се опозиционе снаге, у идеји да се свакодневном буком и виком насилно-брзо зграби власт, од легитимних и легалних институција дигле, у Београду, упркос забрани окупљања у броју већем од 5-ро људи, а у уверењу да се баш тако може наћи онај живот који тражимо, макар и уз употребу силе, али ће се тек на гробу понеког саучесника, који ће платити демонстрације својом заразом, схватити да је од Бога дато, и писано да се живи у (гробној) тишини и миру, и из њих не истрчава кад год то не мора, односно, да је тишина могла да претходи у мирном животу и да ова гробна тад не би ни стигла, ил знатно каснила – до оне последње-загробне. Ал шта чинити, кад је људска глупост неуништива? А човек, иначе, и није ништа друго доли „онај који само квари оно што је добро“ – у овом случају свој миран живот који је од Бога такав и поклоњен – с поштовањем тога мира.

Многи неће поверовати овој причи о гробној тишини која, ако се о њој не води рачуна, стигне раније у наш живот. Тад такви морају веровати у васељенску заверу да је вирус стигао да нам буде опомена човечанству за све грехе у уништавању планете, што заправо и није у супротности са овим напред казаним у вези тих који с нестрпљењем хоће што пре мир и тишину живљења да замене гробном тишином. Јер, ако таквих има и превише, а дела су им противна Божјој препоруци, онда је то већ колективни злочин којему на пут може стати само планетарна пошаст, покора, Апокалипса:

Онда ће Онај једнак Оцу (о којем доказ пружа Свети Ахилије, кад на очиглед јеретика измоли камен да из њег потекне јелај), дакле, онда ће, Тај, у подножју и Језекиљевог и Јовановог ТРОНА отворити свитак с 7 печата запечаћен. А онда знамо: са сваким поломљеним печатом „излећу“ коњи са различитим намененама: с Првим – БЕЛАЦ, с Другим – РИЂАН и Ватра, с Трећим – ЦРНИ с вагом (Глад), с Четвртим – ПЕПЕЉАСТО-СИВ – Смрт; и на сломљен Пети – Мртви излазе из гробова и то је Последњи (Страшни) суд; Шести печат доноси земљотрес, Црно Сунце, Крвави Месец, после чег следи Рушење звезда и свега заданога стања (апејрона), стиже Апокалипса и Смак – ломе се планине – долази ДИЕС-ИРЕА (Дан беса Богова). Свет на 7 делова стваран чека тада и ломљење Седмог печата, и СЕДАМ АНЂЕЛА почиње заредом да свира у својих седам труба – на сваки звук Пропада по једана седмина света. Пропаст. Нестанак. Враћање у Пред-Прапочетак.

Е, шта онда учинити? Па остати миран у животу, не угрожавати ону тишину коју ти  је Бог дао да је имаш пре нег се до те своје гробне тишине дође. Односно, не једити Бога, па неће ни бити Дана беса. Али узалуд, сви лажни власници части ће говорити о туђој нечсти, и завада на планети ће се умнажати све док не буде било сувише буке која ће стићи до Божјег уха, изнервирати га и Он ће нам узвратити прерано стиглим гробним миром за све нас.

Отуда, изгледа, и стиже она чувена катализација, коју морамо посве да поштујемо и разумемо до краја, а то значи у оба смера – и да ће нам Бог дати мира, али и ми њему пре тога – а она гласи:

МИР БОЖИЈИ!

 

  1. јул 2020, Павловдан, Апостолски сабор, Београд

 

 

ВЛАСТИМИР СТАНИСАВЉЕВИЋ ШАРКАМЕНАЦ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here