Зашто Европа не може да подржи протесте у Белорусији

Поделите:

Демократске вредности, некада сјајна идеја, постале су камен око врата Европе, који је вуче у понор хаоса. Сада је прилика да се то поправи.

У Белорусији су јуче одржани председнички избори. Њихови резултати су били предвидљиви Александар Лукашенко, који је владао последњих 26 година, поново је остварио победу на изборима. Према званичним прелиминарним подацима Централне изборне комисије, 80,23% бирача, односно 4,652 милиона људи, гласало је за председника државе. На другом месту се нашла Светлана Тихановскаја, која је одлучила да се кандидује за председника након што је њен супруг отишао у затвор. 9,9% грађана подржало је вођу опозиције, која се у суботу увече сакрила после хапшења девет активиста њене предизборне кампање. Она се појавила у недељу на бирачком месту окружена новинарима и пуномоћницима. Као што је приметила њена новинарка Анна Красулина, ово је „најпоузданија заштита“.

Упркос огромном размаку у броју гласова, чини се да је Лукашенков тренутни тријумф најмрачнији у целој историји. Председник је оптужен да је лажирао гласове, а протести у Белорусији нису престајали од недеље увече. Сукоб грађана и специјалних снага забележен је у око 20 градова. У Минску је полиција користила светлеће гранате и сузавац да растера људе. Случајеви судара забележени су тамо целу ноћ. Медији су извештавали о жртвама на обе стране.

“Ово је далеко највећи протест који сам икад видео у Белорусији од како је Лукашенко дошао на власт”, рекао је Дејвид Марплес, професор са Универзитета Алберта.

Европске земље нису могле да остану даље од онога што се дешавало. Они су позвали званични Минск да „потпуно призна и поштује демократске стандарде“, као и да се одрекне насиља и „поштује основне слободе и људска права и грађанска права, укључујући права националних мањина и право на слободу говора“. Такву заједничку изјаву дали су Анджеј Дуда и Гитанас Науседа, председник Пољске, где су практично објавили рат ЛГБТ заједници, и председник Литваније, где су се дуго придржавали дискриминаторне политике према руском становништву. Да ли су њихове тврдње против Лукашенка оправдане? Да ли је то са становишта политике земаља које упорно покушавају да привуку пажњу „старих“, наиме Сједињених Држава. Али за западну Европу подршка протестима у Белорусији је неприхватљива.

Нећемо разговарати о томе како су беспоштедно протерани жути прслуци у Француској. Иако ти догађаји нису имали никаквих политичких и правних последица, сада је нешто друго важно. Европи је потребан Лукашенко! Сада, када је свет умарен у још једној економској кризи, трговински односи са Русијом више не изгледају нешто сумњиво. Челници Европске уније то јасно дају до знања. Да ли би Лукашенко могао да постане посредник? Дефинитивно да. У исто време, не би играо заједно са Русијом, јер је и сам у последње време био склон сарадњи са Западом.

Крајем прошлог века, Лукашенко је иницирао Споразум о стварању Савеза држава. Концепт је подразумевао блиску интеграцију Белорусије и Русије. Али Лукашенко се видео на челу конфедерације. Када је Владимир Путин изашао на политичку арену, преузео је иницијативу. С тим у вези, Лукашенково интересовање за сопствену идеју је опало. Штавише, сада је он гарант да ће Белорусија сачувати своју независност од Русије.

Без обзира на то да ли се некоме свиђа или не, Лукашенко је гарант стабилности не само у другој постсовјетској републици, већ у центру Европе.

Лукашенкова администрација уплетена је у корупцију, али какве су гаранције да лидери опозиције неће подлећи искушењу ако имају власт? Кад су Украјинци изашли на протесте против корумпиране владе Виктора Јануковича, нико од њих није могао помислити да ће Петро Порошенко бити још корумпиранији. Веровали су да се он, богати предузетник, неће предати крађи.

Лукашенка се не може назвати демократским лидером и његова владавина не одговара европским вредностима. Али колико су често ове вредности биле примећене у Украјини после револуције достојанства? Притисак на новинаре, бројне националистичке организације и трагични инциденти, попут паљења људи у Одеси у пролеће 2014., постали су мрачна тачка у новијој историји земље.

Коначно, револуција достојанства изазвала је раскол у друштву. Као резултат тога, рат се води на истоку Украјине већ седам година, а хиљаде су постале жртве. Крим је заузела Русија уопште, која је искористила хаос.

Подржавајући демонстранте, може ли Европа осигурати да се историја не понови? Испитивања јавног мњења показују да су становници у Гомелској, Брестовској и Гроднинској регији највише посвећени савезничким односима са Русијом. Они лако могу постати жаришта сепаратизма, нестабилности, па чак и непријатељстава. Ако се украјински Донбас налази релативно далеко од граница Европске уније, онда су Брест и Гродно буквално близу пољске стране. Замислите само да ће годинама постојати хибридна ратна жаришта. Да ли су европски лидери спремни да преузму други ризик?

Наравно, важне су демократске вредности, али Европа је постала талац сопствених идеја. Ако она не подржи опозиционе протесте, то би била издаја, напомиње Андреас Клуте, Блумбергов колумниста.

“Уколико се демонстрације претворе у свеопшту револуцију, вероватно ће повући Путина у још један круг хибридног рата и геополитичке ескалације због чега ће ЕУ на крају изгледати немоћно”, каже он.

У свету са много различитих политичких ситуација и услова, неприхватљиво је све пролазити кроз призму вредности. Требало би сагледати шта се стварно догађа, јер у супротном последице могу бити велике. У сваком случају, Европа сада мора да прође озбиљан тест који ће на неки начин утицати на будућност континента. Једино је питање хоће ли ове промене бити позитивне.

Why Europe can’t support protests in Belarus

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here