Жељко Ињац: Американци су нас гурнули Русима

Поделите:

Коментар на текст Миломира Мандића “Мост за ново српско-америчко савезништво“.

Мост за ново српско-америчко савезништво

Операција “Ваздушни мост” је пример несебичне пожртвованости српског народа и пријатељства које је рођено у Другом светском рату.
Пријатељства које ми нисмо умели да искористимо.
Ово јесте некаква основа за боље односе са Америком.
Но је проблем недавна прошлост. Премда смо и ми и Американци једнако заборавни што се тиче своје историје, бојим се да је медијска сатанизација Срба неповратно и потпуно непотребно гурнула Србе у окриље Руса. На страну Милошевић и његова политика, за коју ипак треба времена да се донесе правичан суд, а о којој немам високо мишљење. Али тај ирационалан однос америчке елите према Србима ’90-их година, који су чак и у комунистичкој Југославији били културно и цивилизацијски ближи Американцима, који о Русији нису знали ништа или готово ништа, нити су се интересовали за Русију, као и данас што не знају и не интересују се осим из ината, срушио је могућност да се постави и основни темељ пријатељства и добрих односа, макар и из интереса Србије и Америке.

Проблем је наравно пре свега у нама. Ми смо емотиван народ, и док траје сећање на бомбардовање, док траје превирање око Косова, отворена подршка запада Албанским претензијама на Балкану, и други регионални проблеми у којима су Срби извукли дебљи крај, практично ресетовани и враћени готово на стање пре Првог светског рата, а притом преживели страшан геноцид у оба светска рата, та емоција је заправо последња тачка одбране националног достојанства. Какви год покушаји власти или елите у правцу реализације бољих односа са Америком буду покретани, та емоција ће бити главна препрека. Чак и на штету личних, тј националних и државних интереса Србије и Срба.

То не значи да у некој даљој или ближој будућности неће доћи до одређених промена које би биле у корист добрих српско-америчких односа. Интереси у спољној политици и треба да буду у првом плану, како стоји у тексту. Ипак, унутрашња политика у Србији, било које власти, ове садашње или неке будуће, се ослања на расположење народа/гласача, а расположење/емоције/инат су управо та кочница ка бољим односима са Америком. Што значи да ће свака власт у Срба увек бити под притиском те емоције.

Не знам какав уступак или помоћ да нам Американци учине (уколико уопште желе и имају интереса да нам ишта учине), колико ће то променити тај наш инат, који није рођен из мржње, не, него из осећаја изданости некадашњег савезника. Да смо их мрзели, као што смо се мрзели са Бугарима, Маџарима или Турцима, ми бисмо то лако превазишли након рата, проблем је што смо се волели!

Слично Срби замерају и Русима, “где сте били ’90-их, када смо страдали?” и неће им то никад опростити, иако ни Руси сами не знају где су били тих година.
То је дакле између нас и Американаца, у нашим очима, био развод. А рат, распад СФРЈ, бомбардовање, отимање Косова, је једна дуга и мучна бракоразводна парница.
После таквих развода мало простора остаје за добре односе.

Можда би боље било да смо се прво мрзели.

Жељко Ињац

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here