Živadin Jovanović: Unutrašnji dijalog o Kosmetu – zašto se Zapadu žuri?

Podelite:

Razgovaramo sa nekadašnjim Ministrom inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije, gospodinom Živadinom Jovanovićem, danas predsednikom Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.

Gospodine Jovanoviću,vi ste jedan od retkih političara u Srbiji koji svoje mišljenje o Kosovu i Metohiji do danas nije promenio.Vi ste onda a i danas sudbinu Kosova i Metohije videli kao deo jedne šire strategije razbijanja suverene SFRJ. Ceneći vaš stav i vašu odlučnost, molimo vas da nam odgovorite :

  1. U čemu se iz današnje vizure,sastoji problem – Kosovo i Metohija?

ŽJ: Kosovo i Metohija je za Srbiju i srpski narod pitanje od životnog značaja. Od  odnosa prema tom pitanju danas zavisi kako ćemo i da li ćemo opstati kao nacija i država. Eventualna nova odstupanja od prava Srbije na Kosovo i Metohiju, izričito ili prećutno priznavanje jednostranog, nasilnog otcepljenja, značila bi legalizaciju   otimanja dela državne teritorije, ohrabrivanje novih etničkih čišćenja i nove secesije, od Bujanovca do Subotice. Zato odbrana stava da je Kosmet integralni deo Srbije nije samo odbrana prava na jednom delu državne teritorije, već odbrana   Srbije u celosti. Ima i zastupnika globalnog liberalnog korporativizma koji nas savetuju da teritorija i suverenitet nisu više važni, da insistiranje na tim vrednostima danas koči napredak, odlaže bolji život. No, to je njihova uloga. Lično sam duboko uveren da Srbija treba da istraje na svojim pravima koja su zasnovana na istoriji, međunarodnim ugovorima, principima međunarodnog prava, Povelji OUN, Završnom dokumentu OEBS-a i, posebno – na rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 OUN. I ta prava su deo realnosti.

Rezolucija SB 1244 praktično je presuda  najvažnijeg svetskog organa za mir i bezbednost sa važnim garancijama prava Srbije.

Odredbe tog dokumenta kojima se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije izražavaju volju i interes svetske zajednice, uključujući i volju pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Šta su razlozi što se Srbija povlači, što se sve ređe i to stidljivo, nemušto poziva na rezoluciju SB UN 1244? Primetno je da ni premijerka Ana Brnabić u svom programskom govoru pred Narodnom skupštinom, ni predsednik Aleksandar Vučić u svom govoru pred Generalnom skupštinom UN, nisu našli za shodno da reafirmišu važnost rezolucije SB 1244. Ističemo da kraj unipolarnog i rađanje multipolarnog svetskog poretka otvaraju bolje perspektive za svet i posebno za manje i nedovoljno razvijene zemlje kao što je naša, radujemo se i javno podržavamo trend rasta ugleda i uticaja Ujedinjenih nacija, ali se ne pozivamo na odluku svetske organizacije iako je ta odluka najjači pravni oslonac za odbranu interesa Srbije u vezi sa Kosmetom! Ako pravno obavezujuća odluka Saveta bezbednosti nije dovoljno bitna, šta smo bolje i jače obezbedili umesto nje da bismo je gurali u stranu? Da li zapažamo kako se postojano drugi narodi i države pozivaju na odluke Saveta bezbednosti koje im potvrđuju neko pravo ili interes? Stari smo evropski narod a, ipak, čini se, kao da se ponekad ponašamo nedovoljno zrelo!

Od 2000. na dalje, uočava se praksa da, bez trunke soli, preuzimamo sve što dođe iz Berlina, Londona i Vašingtona i to, brže-bolje, proglašavamo kao svoje mišljenje, kao interes Srbije. Ima i drugih prozapadnih država u Evropi, ima ih i u našem susedstvu, ali se drugačije drže, znaju često da i pokroviteljima kažu NE i da odlučno štite svoj interes koji same definišu. Zar nije vreme da Srbija jasno kaže NE otimanju Kosmeta i da odbije pogodbu (deal-a) koja joj se nameće – Kosmet za članstvo u EU?

Koordinirana politika

U Prištini ne žele primenu rezolucije SB 1244. Prete da će proterati i ostatak Srba! U Sarajevu ne žele poštovanje Dejtona, traže ukidanje Republike Srpske. U Zagrebu ne žele da preseku bujanje antisrbizma i ustaštva. U Podgorici ne priznaju Srbe kao narod… Gde će se Evropa i svet naći ukoliko svako, po svojoj volji, bira šta od svojih međunarodno-pravnih obaveza hoće a šta neće da poštuje? Pogodba koju Zapad danas nameće – Kosmet za članstvo u EU deo je te koordinirane politike! Imamo li snage da sve to  povežemo, da vidimo celinu i da javno kažemo da su takvi koordinirani antisrpski planovi neprihvatljivi, pre nego što postane kasno? Ili ćemo se i dalje samoobmanjivati pričama da nam od «realizma», «pragmatizma» «promene svesti», «okretanja budućnosti», investicija i donacija sa Zapada – zavisi budućnost i «bolji život»!

Znaju dobro svi, pogotovu na Zapadu, koliko je opasno, bilo šta graditi na nepravu, bez dozvole vlasnika. Upravo zato što to znaju, u Nemačkoj su razradili «pravno obavezujući dokumenat» koji treba da potpišu Srbija i «Republika Kosovo». Potom bi se taj novi «pravno obavezjući dokument» ratifikovao u parlamentima, deponovao u Ujedinjenim nacijama ili drugde, i praktično likvidirao rezoluciju SB UN 1244.  Izgleda da ga Priština već poseduje, kao što je 1999. posedovala i tekst tzv. «sporazuma iz Rambujea» pre nego što su delegacije i stigle na tzv. pregovore. Zato Tači tako samouvereno nedeljama govori da uskoro predstoji «istorijski dogovor» sa Srbijom. Kako zna, ko mu je to rekao, da li je sve već završeno, ili blefira da bi rukovodstvo Srbije naterao u defanzivu?

Nemačka još od poznatih «bonskih principa» iz 1997. ima važnu ulogu u reviziji i obezvređivanju Dejtonskog sporazuma, u stvari, u oduzimanju svih važnijih prava Republike Srpske koja su zagarantovana tim pravno obavezujućim dokumentom. Šta je to nego sistemsko obezvređivanje pravno obavezujućeg dokumenta koji je osnova slobode srpskog naroda RS! Rezolucija SB 1244 drugi je «pravno-obavezujući dokumenat» na čijem poništavanju je, pored SAD i VB, angažovana, takođe, Nemačka. U toku su nastojanja Zapada da se oba ta pravno obavezujuća dokumenta obezvrede, ponište novim, potpuno drugačijim «pravno obavezjućim dokumentima» – Dejtonski sporazum nekakvim «Dejtonom 2» i novim ustavom BiH, a rezolucija SB 1244 novim «pravno obavezujućim sporazumom» između Srbije i Kosova. Redom, najpre, Kosmet, zatim RS, zatim…Po principu – kasniji zakon poništava raniji. Zjedničko im je da se time: a) jedni, međunarodno-pravno obavezjući dokumenti koji su na snazi zamenjuju drugim «pravno obavezjućim» dokumentima; b) u oba slučaja suština je – oduzimanje stečenih životnih prava Srba, uz potpise Srba i v) u oba slučaja primenjuje se isti metod – kombinovanje ucena, laskanja, obećanja, donacija, investicija. I tu ne bi bio kraj. Cilj je – onemogućiti da srpska nacija ikada ponovo postane politički faktor na Balkanu, šta god se pod tim podrazumevalo.

Neoprostiva greška

Boris Tadić i Vuk Jeremić su 2010. godine napravili neoprostivu grešku tako što su rešavanje pitanja statusa Kosmeta, sa koloseka Ujedinjenih nacija, potezom pera, preneli na kolosek EU? Prethodilo je postavljanje pogrešnog pitanja Međunarodnom sudu pravde u Hagu. To je pokazatelj nedoraslosti i vazalske svesti tadašnjeg državnog vrha prema SAD i Zapadu. Istorija će izreći celovit sud o tome. Međutim, greške prethodnika teško mogu biti opravdanje za defetizam sadašnje vlasti koja neodgovorno zasipa javnost tezama «da je Kosovo odavno izgubljeno», da se današnja vlast trudi samo «da spašava što se spasti može», da ustavna preambula i odredbe ne znače ništa, da je Srbija izgubila rat, i slično. Treba li da se sporimo oko istine da je takvo ponašanje neodgovorno, da srozava pregovaračku poziciju Srbije i ohrabruje apetite i ucene druge strane. Ujedno, to liči na pripremanje alibija – šta god uradili, ili propustili da uradimo, imamo opravdanje i oprost – drugi su krivi!

Greške prthodnika, ma koliko, bile neoprostive i otežavajuće, ne predstavljaju obavezu ni pokriće za upadanje u nove. Verujem, da je državno rukovodstvo svesno toga, iako se prečesto poziva na greške prethodnika. Bez obzira na neoprostive greške koje su Boris Tadić i njegova ekipa napravili, bez obzira na pritiske Vašingtona, Berlina i Londona, nema opravdanja da se nastavi sa novim koncesijama koje bi nepovratno ugrozile dugoročne državne i nacionalne interese. Greške prethodnika se ne ispravljaju sledeći i ubrzavajući njihovu suštinu i tok, niti prizemnim stavom o «spašavanju što se spasti može».

Vođenje pregovora u Brislu, a ne u Njujorku, težnja za članstvom u EU, nisu alibi za odustajanje od prava koja Srbiji pripadaju na osnovu međunarodnih ugovora, Povelje UN, Ustava i rezolucije SB UN 1244. Makar ta prava bila bez pune sadržine, ona ostaju prava, dok se njih ne odreknemo. Ne vidim nacionalni ili državni razlog za odricanje od prava koja nemaju uparenih vrednosti. Prava ostaju prava dok se njih ne odreknemo. Zapadu je to dobro poznato, zato se i priprema da ne bude pravnog vakuma. Što se realizma i realnosti tiče, do juče smo i pravno i faktički imali srpske institucije i punu kontrolu severnog dela Pokrajine. Jesmo li tražili da drugi priznaju bar tu realnost? Ne možemo napred uzmicanjem i odricanjem od prava u korist neprava. Jesmo li sigurni da smo precizno izmerili apetite jednih, drugih, trećih prema Srbiji? Da li vidimo da ti apetiti rastu svaki put kad mi kažemo da moramo poštovati realnost? Mala je Srbija da bi  zadovoljila sve apetite ustremljene prema njoj! Zato status Kosmeta nije za probu i eksperimentisanje. Setimo se trgovine u Mastrihtu i Badinterovih (EU) principa.

Rezolucija SB UN 1244 je trajni pravno obavezujući dokument

Niko se u ime Srbije nije odrekao rezolucije SB UN 1244. niti postoje opravdani razlozi da se od nje odstupa u budućnosti.  Taj dokumenat ima trajni značaj za Srbiju kao integralni deo međunarodnog prava. On je usvojen glasovima svih stalnih članica SB UN. Ako je tačna ocena Srbije sa najvišeg mesta da ugled i uticaj UN raste, da svet izlazi iz unipolarnog i ulazi u multipolarni svetski poredak onda raste i pravna i politička težina rezolucije SB UN 1244.

Kakav god bio format pregovora, Srbija treba da zahteva primenu rezolucije SB 1244. Njenim pravno-obavezujućim odredbama garantuje se suverenitet i teritorijalni, pravo na slobodno, bezbedno i dostojanstveno vraćanje svih pa i 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca, pravo na vraćanje kontigenata srpske policije i vojske, da ne govorimo o univerzalnim ljudskim pravima, o svojini na nepokretnostima, postrojenjima, rudnim i drugim bogatstvima? Ako EU odbija poštovanje pravno obavezujućeg dokumenta najvišeg autoriteta  za mir i bezbednost u svetu, na osnovu čega Srbija treba da veruje da će EU poštovati dokumente nižeg ranga? Pogotovu što u odnosu na Srbiju prisvaja uloge i tužioca i sudije?

Nisu jasni razlozi zašto prava i interesi Srbije i Srba ne dospevaju do dnevnih redova pregovora? Zajednica srpskih opština je dogovorena pre četiri godine, ali je nema u realnosti. Nije li to putokaz i za budući odnosa prema interesima Srba. Ne odnos Prištine, već SAD, Berlina, Londona i drugih? Ako komesari i pomoćnici sekretara  podržavaju Albance u Brislu, a EULEKS u Prištini, ko na strani Srbioje obezbeđuje ravnotežu? Od koga Srbija ima podršku briselskom formatu? Jaka svakako jeste, ali ne toliko da joj podrška nije potrebna. Ako razumemo svoj položaj i znamo da u Brislu nemamo nikakvu podršku, zašto je ne zatražimo, zašto ne obezbedimo sebi vreme dok ne dobijemo neophodnu podršku? Dosadašnja iskustva obavezuju na preispitivanje briselskog formata pregovora?

Kako pomoći Evropi

Ni od koga u Evropi nije se zahtevalo da brigu za mir, razvoj, ljudska prava i demokratiju  dokazuje time što će se odricati od prava na delove državne teritorije, što će zahteve i interese drugih stavljati ispred sopstvnih prava, moralnih i civilizacijskih standarda. Mir u regionu, bezbednost građana, dobri odnosi sa svima, uključujući EU i NATO – svakako treba štititi, ali kako  – odgovor na to pitanje nije u neprekidnim uzmicanjima, odricanjima od prava (po rez. 1244) i prihvatanju neprava. I posrnuloj Evropi treba pomoći da dođe sebi, da shvati da ni ona ne može napredovati na ucenama, nepravdama, politici dvostrukih standarda, šurovanju sa separatizmom, na prikrivenom rasizmu. Jedini način dostupan Srbiji danas jeste – da odlučno brani svoja prava, dostojanstvo i suživot kad je reč o Kosmetu, da učvršćuje i širi saradnju sa Rusijom i Kinom, da izgrađuje partnerstvo i dobrosusedstvo zasnovano na ravnopravnosti sa svim zemljama Evrope, EU i svetom.

Ostvarivanje prava 250.000 Srba i drugih nealbanaca na slobodan i bezbedan povratak treba da je u vrhu prioriteta u dijaloga gdegod se vodio – u Brislu, Berlinu, Njujorku, Ženevi. Na odnosu Evrope i Amerike prema tom pitanju pokazuje se njihova  dugoročna strategija prema Srbiji i srpskom narodu: Ako su obezbedili uslove da se svi drugi vrate na svoja ognjišta, a to, ni nakon dve decenije, nisu obezbedili  srpskim izbeglicama i raseljenim licima, onda je to rezultat njihove strategije, njihovog viđenja mesta i položaja srpskog naroda na Balkanu. Kako mi sebe vidimo u narednih 30 – 50 godina ako za sva protekla događanja prihvatamo njihove ocene i sudove?

Ako je EU, sledeći, pre svega, geo-strateške interese SAD, Nemačke i NATO, njihovu strategiju ekspanzije na Istok, u pregovaračko poglavlje 35 postavila Srbiji uslov bez presedana – da prihvati nasilno, jednostrano otimanje dela državne teritorije, da prizna posledica takvog akta, odnosno, novu državu na tom delu svoje teritorije – onda to otvara  pitanja opstanka Srbije. Što se posledica tiče, ukoliko bi Srbija prihvatila sve što se od nje zahteva – izvesno je da bi usledili zahtevi na liniji novih, korak po korak, secesija sa novim ucenama suseda, u kombinaciji sa novim pritiscima SAD, Nemačke i NATO-a.

Ako neko smatra da rezolucija SB UN 1244 za koju su glasale sve stalne članice nije dobra garancija suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, postavlja se pitanje šta bi to uopšte moglo biti nova, bolja garancija protiv daljeg rasparčavanja Srbije?

Nije Kasno

Mišljenja sam da, nas iskustava iz proteklih 30 godina, a posebno iz odnosa prema rezoluciji SB UN 1244, (i Dejtonu) upućuju na zaključak da nikakve nove garancije Zapada u odnosu na Srbiju ne mogu biti kredibilnije od proteklih koje gazi ili ignoriše. Ako bi Srbija ikada bila u situaciji da su joj za bilo koje pravo ili interes neophodne međunarodne garancije onda bi u to, neizostavno, trebalo da budu uključene i garancije Rusije i Kine. Tim više, imajući u vidu duboke i brze promene odnosa moći na globalnom planu. Bez obzira u kojoj su fazi pregovori o Kosmetu, za takav prilaz još uvek nije kasno.

  1. Na kojim činjenicama Međunarodna zajednica temelji uverenje da je njena dosadašnja politika oko Kosova i Metohije dala rezultate ?

ŽJ: Svakome je jasno da su NATO i EU odgovorni za ogromne greške koju su napravili sa Kosovom i Metohijom. To je i njima samima potpuno jasno. Pomagali su terorizam, u savezu sa terorističkom OVK izvršili su 1999. oružanu agresiju, zločin protiv mira i čovečnosti, zadali su najveći udarac Ujedinjenim nacijama i svetskom pravnom poretku od završetka Drugog svetskog rata, ohrabrili širenje secesija i ekspanziju islamskog ekstremizma, vehabizma i terorizma u Evropi i svetu, izazvali trajnu nestabilnost u najosetljivijem delu Evrope, ostavili trajnu ljagu na licu zapadne civilizacije… Sada vrše pritisak da Srbija priznanjem kriminalne secesije Kosmeta sve to izbriše, zaboravi. Smatram da to, na njihovu žalost, nije moguće.

Čiji su «rezultati» hiljade otetih, ubijenih i nestalih, 250.000 proteranih Srba i drugih ne-Albanaca koji ni  danas ne mogu da se vrate u svoje domove, pogrom Srba 2004, neistraženi zločini protiv Srba, trgovina ljudskim organima… A tek, kome pripisati oživljavanje koncepta «Velike Albanije», destabilizaciju Makedonije, pretvaranje Kosova i Metohije i BiH u odskočnu dasku vehabizma i islamskog ekstremizma, u inkubator mudžahedina ID i terorista? O kojim i čijim «uspesima» je reč?!

Separatističko-teroristički duh kojeg su zemlje NATO i EUpustile iz boce 98/99 na Kosmetu radi ostvarivanja geopolitičkih ciljeva SAD i nekih evropskih sila (Nemačke, VB) širi se Evropom dok njeni komesari suludo veruju da će ga vratiti nazad, sprati ljagu sa sebe i oživeti svoje jedinstvo – novim žrtvovanjem srpskih interesa! Takvo verovanje je velika tragedija za Evropu! I, razume se, apsolutno neprihvatljivo Srbiji.

Razlozi za žurbu Zapada

Konflikt na Kosovu i Metohiji izazvale su SAD i NATO da bi na tom tlu uspostavile uporište za ekspanziju na Istok, ka ruskim granicama. SAD, EU i NATO, a ne Srbija, su, nakon oružane agresije 1999., zaledili konflikt držeći ga pod ledom punih 18 godina pa sada zahtevaju da ga Srbija «odledi». Zaključili su da celovita primena rezolucije SB UN 1244 znači očuvanje celovite Srbije a to ne odgovara njihovim geopolitičkim kombinacijama! Pogotovu, što se sada Zapad našao u tranziciji iz koje ne može izaći  moćan kakav je bio u periodu unipolarnog svetskog poretka. Spas za svoje interese vide tako što će prinuditi Srbiju da sa Prištinom potpiše «pravno obavezujući sporazum», prizna nasilnu secesiju, legalizuje agresiju izvršenu 1999., prihvatiti posledice etničkog čišćena Srba s Kosmeta pa čak da, indirektno, prihvati i odgovornost za sve to!

  1. U kakvoj je vezi, po vašem mišljenju, poziv predsednika Vučića upućen građanima Srbije da povedu “unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji“ sa trenutnim zastojem u „dijalogu Beograd-Priština“ ?

ŽJ: Suština je u tome što se Zapadu, posebno SAD, VB i Nemačkoj, žuri da u vezi sa Kosmetom nametnu Srbiji rešenje po meri svojih geopolitičkih interesa bespovratno. Svesni su da uspostavljanje novog odnosa moći u Evropi i na globalnom planu ne ide na ruku njihovim planovima na Balkanu, niti inače. Boje se nezadrživog daljeg rasta moći i uticaja Rusije i Kine, njihove privlačnosti kao partnera, kako za Srbiju tako i za veći deo svetske zajednice. U globalnim odnosima jača trend nepoverenja i napetosti. Rastu podele unutar EU na «staru» i «novu» Evropu koje ozbiljno narušavaju njenu koheziju, a tu je i danje nepremostiva podela po pitanju Kosmeta. I evro-atlantsko savezništvo je u krizi nakon izbora Donalda Trampa za predsednika SAD. Sve to nosi velike rizike i neizvesnosti zbog čega se vodećim silama Zapada žuri da  što pre nepovrtno obavežu Srbiju nepravnim, arbitrarnim rešenjem, po meri svojih interesa.

Tači se javno, uz talambase, hvali da će uskoro biti potpisan istorijski dogovor Srbije i Kosova. Otkuda on to zna a mi neznamo! Ako je Tači u pravu, da je sve spremno, čimu «unutrašnji dijalog»? Ako nije u pravu zašto ostaje bez demantija?

Pregovore u Brislu nametnule su SAD, VB i Nemačka, kako bi se izmestio iz UN a Srbija lišila podrške Rusije i Kine. Da li je to izraz dobrih namera prema Srbiji? Napadne pohvale «unutrašnjeg dijaloga» iz istih centara moći koji su neprekidno podržavali albansku  a ucenjivali i kažnjavali srpsku stranu pozivaju na oprez. Nije jasno ni zašto državni vrh i pre formalnog početka «unutrašnjeg dijaloga» selektivno javno hvali izjave određene sadržine dok druge prolaze nezapaženo? Da li se time daje intonacija učesnicima dijaloga o podobnim i nepodobnim mišljenjima, ili je reč o pukoj nesmotrenosti?

Okvir: četiri «nema»

  1. Kako vi vidite okvir rešenja za Kosovo i Metohiju?

ŽJ: Ako bi se, začas, poslužio stilom koji je koristila već zaboravljena Kontakt grupa, moj okvir za rešavanje kosmetskog čvora mogao bih sažeti u četiri «nema»:

– Nema priznavanja otetog Kosmeta

– Nema odricanja, revizije ili zamene za rezoluciju SB UN 1244

– Nema nagodbe (deal-a) – Kosovo za članstvo u EU

– nema normalizacije bez prethodnog bezbednog  vraćanja 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca.

 

  1. Treba li problem Kosova rešavati kao jednu od tačaka u postupku pristupanja Srbije Evropskoj uniji ili van tog procesa i kome je po vašem mišljenju više potreban „unutrašnji dijalog u Srbiji o Kosovu i Metohiji „ – Srbiji i njenim građanima, Kosovskoj samoproglašenoj nezavisnosti, Evropskoj uniji, Međunarodnoj zajednici ili kome?

ŽJ: Moje je mišljenje da je to velika greška. Nikada nisam verovao u nagodbu (deal) – Kosmet za članstvo u EU. Ta vrsta trgovine je, po mom mišljenju, nedostojna države koja drži do sebe, i koja realno sagledava svoju budućnost. Prvo, to principijelno nije ispravno jer se pravo na suverenitet i teritorijalni integritet ne može upaiti  sa bilo kojom drugom vrednošću ili dobrom. Drugo, Srbija ne sme prihvatati diskriminaciju u odnosu na kriterijume po kojima su u članstvo EU primljene druge zemlje, jer bi, inače, imala večitu ljagu na licu. Treće, EU je danas u rastrojstvu, teško je da započeto razvaljivanje može zaustaviti, pa bi vezivanje sudbine Srbije za takvu EU u ovom času bio hazard. Konačno, trendovi u razvoju odnosa u Evropi i na globalnom planu otvaraju povoljnije mogućnosti za pravedno rešenje pitanja Kosmeta nego što je to moguće u dosadašnjem EU formatu. Upravo zato, Zapadu se žuri da u najkraćem mogućem roku nametne Srbiji rešenje koje bi je osakatilo na duži rok. Zapad (EU/NATO) žuri zato što je svestan da  svakim danom njegov ucenjivački potencijal opada. Srbija, jednostavno, nije smela ni do sada, pogotovu sada, ne bi smela da žuri, oslanjajući se na obećanja Brisla.

Članstvo Srbije u EU je legitimni cilj. Ono što nije legitimno, to je prihvatanje ucena,  uslovljavnje članstva odricanjem od prava na državnoj teritoriji, saglašavanjem sa bezzakonjem. Takav ili slčičan uslov nije postavljan ni jednoj zemlji-kandidatu od osnivanja EU.

Dijalog je stalna potreba demokratije. Kad je reč o dijalogu o Kosmetu primetno je da nisu objavljeni nikakvi principi, parametri, neka vrsta okvira ili, uslovno rečeno, društvenog poslovnika, po kome bi se dijalog odvijao i mogao dovesti do objektivne sinteze. Na primer, koje je je mesto u tom dijalogu treba da imaju Ustav Srbije,  principi OEBS-a, međunarodni ugovori, rezolucija SB UN 1244? Hoće li se u dijalogu poći od reafirmacije osnovnih principa međunarodnog prava i opšte-obavezujućih dokumenta, ili će dijalog biti toliko «slobodan», «nesputani» i demokratski da ništa  od toga nije merilo ili obaveza? Utisak je da se važni principi i dokumenta ne tretiraju kao datost i deo «realnosti». Neobeležen prostor, odsustvo bilo kakvih parametara i merila nose opasnost razlivanja, arbitrarnosti u ocenjivanju rezultata i nedovoljnog fokusiranja na suštinu.

«Međunarodna» i svetska zajednica

  1. Rešavaju li se, po vašem mišljenju ,politički problemi u svetu pregovorima , razgovorima, unutrašnjim dijalogom, aktivnošću međunarodnih posrednika ili institucija ili se te metode kombinuju  sa političkim pritiscima, ucenama, zaverama i da li uopšte postoje mehanizmi za postizanje trajnih, održivih rešenja ?

ŽJ: O pregovaranju postoje tomovi vrlo korisnih knjiga. Mirno rešavanje sporova uključuje različite metode pregovaranja zavisno od konkretnih uslova i prirode sporova. Rešenja su manje ili više uspešna ali, održiva su samo uravnotežena rešenja. Nametnuta, neuravnotežena rešenja održavaju se privremeno dok stoji sila iza njih. Čim sdila oslabi ili dobije preče obaveze na drugim stranama, takva «rešenja» se pokažu kao seme novih sukoba.

I u teoriji i u praksi poznati su «unutrašnji pregovori» kao deo priprema za «spoljašnje», odnosno, međunarodne pregovore. Pregovori, kao i svaki ozbiljan posao, zavise od kvaliteta priprema, izbora i osmišljavanja taktike, sposobnosti i pripremljenosti pregovarača, lobiranja za podršku i mnogih drugih uslova.  Po pravilu, teku po fazama i različitim nivoima – od nižih, ekspertskih ka višim nivoima. Pregovori na najvišim nivoima, po pravilu su rezervisani za završne faze. Pregovori na najvišem nivou u međufazama nose rizike od grešaka koje kasnije nema ko da ispravi.

Briselskim dogovorom o principima normalizacije 2013. u velikoj meri je predodređen tok pregovora koji su usledili i koji danas teku. Zato nije neumesno zapitati se zašto tada, pre potpisivanja tog prejudicirajućeg i, kao što znamo, do danas spornog dokumenta, nije pokrenut «unutrašnji dijalog»?

  1. Ako stanovnici samoproglašene države Kosovo počev od 1981 godine sve do danas nisu učestvovali u izvršavanju međunarodne obaveze – popis stanovništva,odakle izvire legimitimitet međunarodnoj zajednici da posreduje u rešavanju problema „Kosovo i Metohija“ ?

ŽJ: Do sada nije posredovala «međunarodna zajednica» već je EU pružala tzv. dobre usluge. Koliko su bile dobre i za koga? Termin «međunarodna zajednica» obično prikriva da je reč o NATO i EU. Radi se o terminu iz novogovora unipolarnog poretka, koji zvuči široko i nesporno, ali koji isključuje Rusiju, Kinu, Indiju, Brazil, Južnu Afriku (BRIKS), zatim, Indoneziju, Iran, Nigeriju, Meksiko, Argentinu, Egipat – dakle, veći deo svetske zajednice oličene u Ujedinjenim nacijama. Zapad je lukavo zloupotrebljavao termin «međunarodna zajednica» prisvajajući kredibilitet koji mu ne pripada. U periodu od 2000. politička elita u Srbiji išla je i korak dalje pa je tu, zapadnu međunarodnu zajednicu izjednačavala sa «celim svetom». To i nije bez logike kada se uzme u obzir da su NATO i EU – i otac i majka te elite.

NATO/EU «međunarodna zajednica», kao što smo na sopstvenoj koži osetili, ne haje mnogo za legalitet i pravo. Od 1999. njihov novi princip glasi – tamo gde pravo stoji na putu naših interesa nužno je ukloniti ga. Uslovi su se od tada izmenili na štetu NATO/EU «međunarodne zajednice», ali se ona sporo odriče privilegija i još sporije prilagođava novoj realnosti – multipolarnom svetskom poretku u nastajanju. Za punu svest o novim realnostima, neophodno je vreme koje, uz sve rizike «tranzicije Zapada» neminovno stiže.

Vodeće članice NATO i EU (SAD, VB, Nemačka) su uzurpirale, praktično, otele od svetske zajednice rešavanje pitanja Kosmeta stavljajući ga direktno pod svoju kontrolu. Ograničene svojim uskim geopolitičkim interesima, te zemlje konstruišu rešenje po svojoj meri i nameću ga Srbiji iako je ono protiv njenih vitalnih interesa. Uspevaju da privole srpske predstavnike da rešenje po meri geopolitičkih interesa Zapada u javnosti Srbije promovišu kao rešenje u interesu Srbije. Izmeštanje rešavanja pitanja statusa Kosmeta sa koloseka UN na kolosek EU (NATO) septembra 2010. predstavlja kobnu grešku. Tada su Boris Tadić, kao predsednik Srbije, i njegov ministar Vuk Jeremić, povukli srpski predlog rezolucije, prethodno odobren od Narodne skupštine Srbije i, u poslednjem času, Generalnoj skupštini UN, podneli na izglasavanje predlog koji im je, u ime EU, servirala Katrin Ešton. Servilnost srpskog državnog vrha prema Zapadu počev od 2000. u stvarima koje se tiču vitalnih srpskih interesa je tragična ali i logična utoliko što do vlasti nikad ne bi došli da nisu uživali svako-vrsnu pomoć Zapada – od političke i finansijske, preko logističke, do obaveštajne i propagandne.

Slučaj sa Rezolucijom Generalne skupštine UN od septembra 2010. o Kosmetu predstavlja eklatantan pokazatelj kako je tadašnji državni vrh Srbije geopolitičke interese SAD, VB i Nemačke, kao patrona, stavio ispred vitalnih interesa Srbije. I nije se na tome zadržao. Naciju je, potom, nedeljama ubeđivao da je tako postupio u interesu Srbije, u ime boljeg života, demokratije, mira, investicija, donacija, zapošljavanja, bržeg puta ka EU… Govorio je da je Srbija poštovana, suverena, da joj niko ne naređuje i da o svemu odlučuje samostalno. Iza scene, samo oni znaju koliko su ponižavani, trpeli packe, prihvatali za ministre lica sa ceduljica zapadnih komesara i ambasadora, beležili diktate i bespogovorno sprovodili. U ime evropske budućnosti nezavisne Srbije! A narod anesteziran bedom, nemaštinom, decenijskim ispiranjem mozga i zastrašivanjem, uglavnom, je ćutao. Kada god je javno pozivan da se okane istorije, mitova i prošlosti i da pogled usmeri ka budućnosti, ako je ikuda pogled usmeravao, to je najčešće bilo – ka nebu!

Vreme za preispitivanje

Mnogo toga što je kao trend u globalnim odnosima u Evropi i svetu dosad bilo u naznakama, danas je postalo vidljivije i jasnije.  Promene, njihova dubina, i trend – su nesporni. Pitanje je – da li smo shvatili da promene u rasporedu moći u Evropi i svetu proširuju mogućnost da Srbija danas, i u budućnosti, može bolje da zaštiti svoja prava i interese u vezi sa Kosmetom, nego ranije, ili nismo?

Po mom mišljenju, te promene su toliko duboke i nezaustavive da zahtevaju preispitivanje dosadašnje unutrašnje i spoljne politike, pozivaju na smanjivanje preterane zavisnosti od Zapada. Umesto što uzmicanje pred pritiscima u javnosti pravdamo prevelikom ekonomskom zavisnošću, investicijama, donacijama i slično, treba da se zapitamo šta činimo, na primer, da još brže povećavamo izvoz u Rusiju i Kinu, da privučemo više investicija iz drugih delova sveta i da,  ne smanjujući saradnju sa Zapadom, njihov udeo u ukupnim spoljno-ekonomskim odnosima Srbije prestane da bude poluga za odstupanje od strateški prava i interesa.

Ako čak i SAD i Zapad u celini, uz sve recidive prošlosti, nezadovoljstvo pa i strah od rapidnog rasta moći Rusije i Kine, priznaju da ni jedan važniji problem u svetu ne može više da se reši bez saradnje sa tim i drugim zemljama rastuće moći, zašto ne bismo razmislili o inoviranju dosadašnjeg formata rešavanja kosmetskog pitanja konstruktivnim uključivanjem u proces Rusije i Kine. EU nije u stanju da obezbedi pravedno rešenje.

Održivo je jedino pravedno rešenje

Pritom, treba poći od premise da je u interesu svih da se postigne mirno, stabilno i dugoročno održivo rešenje. Proširivanje formata pregovaračkog procesa treba da vodi njegovom uravnoteženju i normalizaciji. Teško je govoriti o ravnoteži ako se, na primer, u principima o normalizaciji od 15 tačaka samo 1 tiče interesa Srbije i Srba (Zajednica srpskih opština) i jedino ona nije sprovedena. Inoviranje bi ujedno moralo da povrati, nepravedno umanjenu, vrednost rezolucije SB 1244. Taj dokumenat Srbija treba da reafirmiše kao trajnu osnovu mirnog i pravdnog rešenja.

Umesto rasprava o tome da li je Srbija prespavala pad Berlinskog zida, potrebno je da Srbija danas bude budna kako ne bi prespavala rađanje novog multipolarnog svetskog poretka.

  1. Š ta očekujete od „unutrašnjeg dijaloga» o Kosovu i Metohiji ?

ŽJ: Šta će biti rezultat «unutrašnjeg dijaloga» ostaje da se vidi. Lično bih želeo da ojačamo jedinstvo i samostalnost Srbije, ustavni poredak, važnost rezolucije SB UN 1244, razumevanje i poštovanje Srbije i – da, na taj način, obezbedimo pretpostavke za mirno, pravedno i održivo rešenje za Pokrajinu Kosovo i Metohija. Želeo bih da zaustavimo dalju eroziju nacionalnog samopoštovanja, patriotizma i zdravog razuma. Treba da budemo obazriviji pema pozivima za žurbu u vezi sa Kosmetom odagle god stizali, štagod bili njihovi motivi. Srbiju vreba veliki rizik da sve preda i da ništa ne dobije.  Kad kažem – sve, mislim na suštinu, ne na formu, privremene i prividne dobitke. Ne smemo ni da tričave ustupke druge strane, ko god nju činio,  sopstvenoj naciji predstavljamo kao «istorijske pobede». Ako bismo to ipak prihvatili,  istinu o predaji ne bi mogli da prikriju nikakvi komplimenti i propaganda. Srbija može da preuzmne odgovornost samo za uravnotežen, pravedni i održiv kompromis zasnovan na važećem međunarodnom pravu i odlukama SB UN. Ako sama ne želi i ne sme da krši  mađunarodno pravo i odluke svetske organizacije, ne sme da se saglasi da drugi to rade na njenu štetu.

Zebnju izazivaju neki delovi političke i intelektualne elite Srbije koji su već dugo umreženi u sistem multinacionalnog korporativnog kapitala od kojih se može očekivati da će i u predstojećem dijalogu,  slediti interes multinacionalnog kapitala da se Kosmet i formalno oduzme od Srbije. Obrazloženja i argumenti kojima će nastupati već su testirani, poznati i nisu preterano suptilni jer su krojeni da impresioniraju građane.  Ujedinjeni su ne na nacionalnim i državnim koliko na   idejama mondijalizma i na svemu što ide uz to. Interesi multinacionalnog kapitala koncentrišu se oko mineralnih bogatstava i čine celinu sa geopolitičkim interesima Zapada na Kosmetu. Za očekivati je da će sve što se izgovori na fonu takvih usmerenja i interesa biti zdušno refilovano preko «nezavisnih» medija. I to je deo stvarnosti. Srećom, ipak, deo.

  1. Njujork ( Ujedinjene Nacije ) ili Brisel ( Evropska unija ) – ko je odgovoran za postizanje trajnog,održivog rešenja za Kosovo i Metohiju ?

ŽJ: Ujedinjene nacije su počev od 1997. na dalje, usvojile desetine dokumenata i saopštenja u vezi sa Kosovom i Metohijom. Svake godine bar po dva izveštaja. Najvažniji je, nesumnjivo, rezolucija SB 1244 kojom se, pored ostalog, garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbija a suštinska auztonomija za Kosovo i Metohiju u okviru Srbije. Jedino tamo u Savetu bezbednosti Srbija ima i može da koristi podršku Rusije i Kine za svoje interese i prilaze zasnovane na međunarodnom pravu, odnosno, na povelji Ujedinjenih nacija, odnosno, na pomenutoj rezoluciji. Tamo i nigde više. Predsednik Republike Aleksandar Vučić upravo je u svom govoru pozdravio rastući ugled i ulogu Ujedinjenih nacija u svetu, u rešavanju svih većih problema. Ujedinjene nacije nisu idealne, ali u svetu nema kredibilnijeg mesta koje i svojim sastavom i svojim principima obezbeđuje mogućnost za postizanje uravnoteženih rešenja. Dakako, i tamo ima pritisaka i manipulacija, ali jedino tamo Srbija ima nbeku branu od nepravde i nametanja nepravednih rešenja. U Brislu ništa od toga nema, jer posao vode visoki činovnici centara koji su Kosmet silom oteli od Srbije i predali Tačiju i njemu sličnima. Danas su na sceni novi centri rastuće moći. Za uravnoteženo, pravedno i održivo rešenje, za rešenje u interesu mira, neophodno je da se rešavanje uključe Rusija i Kina. Što se samog mesta tiče, najbolje je da se nastavi tamo gde je i začet – u sedištu UN u Njujorku, ali može i u nizu drugimh mesta – Ženevi, Beču pa i u Brislu. Bilo bi idealno da sam Brisel ovo shvati i sondira modalitete za promenu formata  pregovora pre nego što to postane neizbežno.

Rukovodstvu Srbije najbolje je poznato u kakvim uslovima i pod kolikim pritiscima je do sada pregovaralo i kakav je odnos EU, SAD i drugih bio u procesu primenjivanja dogovorenog. Ono treba sebi, ako ne i građanima, da odgovori: ko su (novi) saveznici Srbije u ovoj fazi pregovaračkog procesa i koliko su kredibilni? Šta garantuje postizanje pravednog kompromisa u uslovima kada EU/NATO «međunarodna zajednica» očigledno nije neutralna? Vodeće sile NATO i EU u kontinuitetu od 30 godina podržavaju secesiju, zbog toga imaju i ne male unutrašnje probleme, pa je njihov cilj da nateraju Srbiju da što brže prizna secesiju i tako dobiju «oprost» za sve «grehove» (zločine) i ublaže unutrašnje podele koje se zlosluto produbljuju.

Potrebni su parametri

  1. Ima li po vama trajnog i održivog rešenja za problem Kosova i Metohije i kako to rešenje izgleda ?

ŽJ: Pravedno rešenje, po mom mišljenju, je moguće jedino na osnovu poštovanja osnovnih principa međunarodnog prava, Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS i rezolucije SB UN 1244. Sve izvan toga ili nasuprot tome je arbitrarno, nametnuto, neuravnoteženo i nepravedno i privremeno. Razume se, i diktat se može proglasiti za kompromis, ali suština uvek ostaje – diktat. Nepravedno, neizbalansirano rešenje može trajati samo dok traje sila koja ga održava. Otuda ono, u najboljem slučaju, može privremeno odložiti sukob, ali ne i obezbediti trajni mir i stabilnost.

  1. Da li na prostoru današeg Kosova postoje, po vašem mišljenju, objektivi i subjektivni uslovi da se i građani Kosova pozovu na „unutrašnji dijalog o Kosovu“ i da taj projekat bude uspešan iz ugla održivosti konačnog rešenja za Kosovo?

ŽJ: Čini mi se da je i u Prištini neko od albanskih političara javno pozvao građane na «unutrašnji dijalog». Kad čuh to, pomislih ko ima autorsko pravo na ideju o «unutrašnjem dijalogu» – Beograd, Priština, ili Brisel? U svakom slučaju, primetno je odakle stižu pohvale – iz istih centara koji su najodgovorniji za agresiju 1999., jednostranu secesiju i orkestrirano priznavanje. Da, neki mediji su objavili da je i Rusija pohvalila inicijativu za «unutrašnji dijalog». Lično, sumnjam u to. Zašto bi se Rusija mešala u naš unutrašnji dijalog! Ipak su to naša unutrašnja posla.

Nikakvi principi, okviri i parametri za dijalog nisu objavljeni. Nedostaje bliže objašnjenje šta se od učesnika u dijalogu očekuje – koja su to ključna pitanja o kojima se očekuju mišljenja, neka vrsta pomoći ili saveta sugrađana? Šta najviše muči, ili obespokojava državni vrh? Kako inicijatori vide mesto Ustava Srbije, kao jednog od parametara u dijalogu, treba li da afirmišemo ono što je u njemu zapisano, makar to bilo i u preambuli, ili to nije od značaja, ili kako god ko želi? Kakvo je značanje rezolucije SB UN 1244, za koju se predpostavlja da bi takođe mogla biti jedan od parametara u debati – hoćemo li je učvršćivati kao trajnu pravnu osnovu pozicije Srbije, ili dalje devalvirati, ili kako ko želi? Koje mesto u debati ima Briselski sporazum o principima normalizacije? Može li se uvažiti ocena – da je usvojen u nenormalnim uslovima, pod pretnjama, ucenama, podelama državne delagacije na «tvrde» i «meke» pregovarače i svim drugim nenormalnostima, sve do spavanja članova državne pregovaračke delegacije na podu? Ili je sve to nevažna tehnologija u odnosu na ono što smo njime postigli?

  1. Ima li Brisel alternativno rešenje za slučaj neuspeha u pregovorima “Beograd – Priština“ ili je Brisel uveren u postizanje trajnog,održivog rešenja ?

ŽJ: Za nas treba da je bitno – ima li srpsko rukovodstvo alternative ili nema. Brisel u svakoj opciji vodi računa isključivo o svojim interesima. Srbija je stara evropska država, logično je i neophodno da ima alternativu kako bismo opstali. Pogotovo u periodima tako brzih i dubokih promena kakve su današnje.

Imajući u vidu ulogu EU i NATO tokom jugoslovenske krize, Badinterove (EU) komisije, agresije 1999., pogroma Srba 2004., odvajanja Crne Gore 2006., otimanja pregovora iz UN (2010.), lično, od samog početka, nisam imao poverenje u komesare EU kao nosioce «statusne neutralnosti», ili arhitekte pravednog kompromisa. I tzv. OVK, i «Kosovo Republika», i vlast, odnosno, institucije u Prištini su čeda NATO, EU, SAD, VB i Nemačke, kao što je njihovo čedo, u pripremi – Velika Albanija. Da se ne obmanjujemo, oni su deo sistema čiji su ciljevi: smanjena i oslabljena Srbija, iscepkana srpska nacija; legalizacija agresije 1999. kojom  je NATO oteo i okupirao Kosmet; spašavanje jedinstva EU preko leđa Srbije, tako što bi Srbija potpisivanjem «pravno obavezujućeg dokumenta» učinila bespredmetnim nepriznavanje jednostrano otcepljenog Kosmeta od strane pet članica EU (Rumunije, Grčke, Španije, Kipra, Slovačke). To da EU spašava jedinstvo (ili ono što je od njega ostalo) preko leđa srpskog naroda, ne bi bio prvi put. Slično je bilo 1992. i 2010.

Ne verujem da će im se naumi posrećiti. Istorija, ipak, nije doživela kraj koji su priželjkivali. Srbija je u istoriji već kupovala vreme za Istok. Trenutno ga kupuje za Zapad da bi, ako ima snage, shvatio da je vreme starih geopolitičkih igara, interesnih sfera i nekolonijalizma – na isteku.

Ravnopravnost, poštovanje i partnerstvo na delu ne na rečima, jedini je spas za sve, u prvom redu za Evropu.

Žuri se Zapadu

  1. Jeste li za neko od rešenja za Kosovo i Metohiju koja su najčešće u opticaju: podela Kosova,priznavanje nezavisnosti Kosova ili održavanje status kvo – situacije ?

ŽJ: Jedino verujem u pravedno, kompromisno rešenje, na osnovu osnovnih principa međunarodnog prava i rezolucije SB UN 1244. Za to je potrebno mudrosti, strpljenja i vremena. Žurbu Zapada da lukavstvom, ucenama i laskanjem, iskoristi velike potrebe Srbije za izvlačenjem iz ekonomsko-socijalne bede, da bi je prinudio na samoamputiranje vitalnog dela nacionalnog i državnog organizma in vivo, vidim kao recidiv neokolonijale svesti koja je, nekim čudom, ponovo na sceni. Ako neko reaguje zašto Srbiji postavljaju uslove za ulaz u EU koje nikom drugom nisu postavili čujem njihove žbirove: EU je kao svaki ekskluzivni klub. To je cena učlanjenja!

Može li Srbija da plati nemoguću članarinu? Kako bi Srbija u budućnost i bolji život sa amputiranim vitalnim delom organizma?

Zapad požuruje Srbiju i zato što je zabrinut razvojem koji mu ne ide na ruku. Unutrašnji odnosi ne obiluju preteranim međusobnim razumevanjem i slogom, spoljnini – gde god krenu prostor je sve ograničeniji.  Izgleda da su i ekskluzivni klubovi, poput EU i NATO, uveliko u svojim tranzicijama: na stari način se dalje ne može, a do novog je dug i težak put. Šta ako ih Srbija pročita, ako se opameti? Junker napisa – nema člčanstva do 2025! A posle?

  1. Ako je veliki deo uglavnom tkz. Zapadnih zemalja priznao samoprogla-šenu nezavisnost Kosova, ima li smisla insistriranje upravo tih zemalja da se pronađe trajno,održivo rešenje za Kosovo ?

ŽJ: Zapadu se žuri da Srbiju privoli na priznavanje nasilne secesije jer bez priznanja od strane Srbije druga nisu dovoljna. Svi dobro znaju da je «Republika Kosovo» proizvod sile, agresije NATO, da je secesija silovanjem međunarodnog prava. Sve to ostavilo je veliku mrlju na licu zapadne civilizacije koja se teško skida. Presedan sa Kosmetom  vraća se Zapadu i njegovim interesima kao bumerang.

Srbija je istorijski i pravni titular nad Kosovom i Metohijom sve dok se tih prava sama ne bi odrekla. Zato Zapad, kombinovanjem metoda pritisaka, pretnji, ucena, podmićivanja (donacije), laskanja i ponuda , nastoji da privoli Srbiju da izričito, ili  bar implicitno, ali dovoljno uverljivo, prizna jednostranu, nasilnu secesiju Kosmeta. Tek tada Zapad, zemlje koje su priznale nasilno odcepljenje mogu biti spokojne. Oko priznavanja Kosova, kao što je poznato, postoje podele i unutar EU, i šire. Ukoliko Srbija podlegne pritiscima i potpiše «pravno obvezjući dokumenat» takve podele bi  postale bez značaja, ili bi više bile smetnja.

Članstvo u EU – mamac

Glavna karta ili mamac koji Zapad koristi jeste stavljanje u izgled mogućnosti prijema Srbije u članstvo EU u zamenu za izričito ili prećutno odricanje. Taktika je jasna. Postepeno, od jednog do drugog kruga tzv. pregovora, oduzimati Srbiji jednu po jednu ingerenciju, instituciju, polugu, pravo, mogućnost,  dovodeći je ogoljenu i poniženu pred vrata EU. Pošto je, manje više, prethodno isporučila sve poluge realnog uticanja, ostaće bez mogućnosti za povlačenje.  Hoće li i to biti dovoljno za prijem u članstvo, ili će biti suočena sa novim zahtevima, ove ili one nacionalne manjine, ovog ili onog suseda? Hoće li do 2025. EU opstati? Za Zapad je bitno da je zadovoljio svoje interese – otklonio je jedan razlog unutrašnjih podela, konsolidovao rezultate etničkog čišćenja (proterivanja Srba), Srbija je manja!

EU birokratija dugo nije resetovana. Nadajmo se će joj nadolazeća tranzicija povećati osetljivost za nove realnosti i trendove.

  1. Lično : smatrate li da je rešavanje problema – Kosovo i Metohija – od strane sadašnje generacije, važno i u kojoj meri, za život građana u Srbiji i na Kosovu i Metohiji – i Srba i Albanaca, s jedne i s druge strane ?

ŽJ: Važniji je kvalitet, sadržina rešenja, a ne brzina. To pre par dana reče i Žan Klod Junker komentarišući svoj stav u memorandumu za Evropski parlamenat da Srbija ne može postati članica EU pre 2025. Nije slučajnost što se OUN toliko dugo bave Kosmetom, što je baš SB UN, kao najvažniji organ za mir i bezbednost u svetu, doneo odluku – rezoluciju 1244 – o principima i nizu konkretnih pravno obavezujućih  rešenja. Da bi se došlo do rešenja potrebno je dijalog, gdegod se vodio, vratiti u okvire te rezolucije. Pravedno i održivo rešenje za tako složen i višedimenzionalni problem ne može se postići u okviru EU. Srbija nije članica EU i NATO, u Brislu nema ni jednog saveznika a Priština ima sve, ne postoje nikakva pravila ili pšrincipi na osnovu kojih se pregovara i rešava problem kao što je Kosmetski. S druge strane, Srbija jeste članica UN, ima dva moćna i pouzdana saveznika, stalne članice Saveta bezbednosti  Rusiju i Kinu koji joj daju podršku, problem se razmatra i rešava na osnovu Povelje UN i rezolucije SB UN koje su bespogovorna pravna osnova u prilog pozicija Srbije. Odluka SB je deo svetskog sistema međunarodnog prava, a ne  komunitarnog (EU), ili američkog prava. Ona odražava interes i stavove svetske zajednice, savremenih civilizacija, kultura, religija. Nijedna uža, regionalna organizacija, čak i kada bi imala iskrenu dobru volju, nije ni približno kapacitirana da obezbedi izbalansirano rešenje, koje bi moglo dugoročno da služi miru i stabilnosti.

Ova generacija treba da uradi ono što može, držeći se civilizacijskih, pravnih i moralnih normi. Ne treba se previše oslanjati na argumente briselskih komesara niti ih prepričavati. Njihovu žurbu ne treba narodu plasirati kao svoje. Briselski proces treba prikočiti, ma koliko to bilo neprijatno. Ni jedan složeni međunarodni problem nije se rešio preko kolena.

Nemetanje – je suprotno miru

Ova generacija će doprineti miru i zaštititi buduće generacije od sukoba samo ako može postići pravedno rešenje. Dosadašnji tok pregovora i pristrsno držanje EU nedvosmisleno su pokazali odsustvo volje i kapaciteta za izblansirano,  pravedno i održivo rešenje. Koncept Brisla, zahtevi prema Srbiji, pristrastnost u korist nosilaca jednostrane secesije ne mogu biti u interesu trajnog mira i stabilnosti. EU još uvek ne shvata da ne postoje investicije, donacije ili članstva u «ekskluzivnim klubovima» kojima se može prikriti otimanje državne teritorije i drobljenje srpskog naroda.  Srbija ne može pristankom na nepravo uzeti odgovornost za sejanje semena budućih sukoba. Privremeni ekonomski ili finansijski dobici kojima se želi uveriti javnost u dobronamernost EU, povremene investicije, ni članstvo u EU nisu prihvatljivi za pogodbu, za ono što stoji u i iza  tzv. poglavlja 35.

Za mene lično, nedostojno je provlačenje teze da je nerešeni status Kosmeta teg o vratu kojeg Srbija treba što pre da se oslobodi kako bi se, tobože, vinula u ekonomski i socijalni raj. Ili, teza u vidu pitanja – šta je bolje, odreći se Kosmeta ili  ratovati, dobiti sankcije!  To je poigravanje psihom ljudi koji su iskusili sankcije, rat, izbeglištvo, nezaposlenost koji su i danas, velikim delom, u siromaštvu i svakodnevnoj iznudici. Takve metode naša nacija ne zaslužuje!

  1. O čemu prvo pomislte kada se pomene Kosovo i Metohija?

ŽJ: Otimanje Kosmeta, ni po koji cenu, ne smemo priznati niti prihvatiti.

  1. Gde vidite glavnu prepreku da se od 1981.godine pa do danas nije postiglo obostrano prihvatljivo rešenje za Kosovo i Metohiju ?

ŽJ: Od osnivanja FNRJ razlog je u politici – što slabija Srbija to jača Jugoslavija. Ta, gotovo ista politika slabljenja i drobljenja Srbije i srpske nacije nastavlja se danas samo još drastičnije i bezobzirnije. Ako je ona ranija bila izraz interesa nosilaca, kako se to kaže, autoritarnog socijalističkog sistema, ova današnja je izraz interesa nosilaca sistema prividne demokratije kao oblande liberalnog multinacionalnog korporativnog kapitalizma.

Srpsko pero

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here