Zoran Ćirjaković: Latinka Perović Majka “Druge Srbije”

Podelite:

Majka druge Srbije

Žena ima malo u srpskoj politici. U zemlji koja je prethodnih decenija promenila jednog vožda i nekoliko očeva nije bilo mnogo mesta za žene. One najaktivnije su javno blaćene i proglašavane vešticama ili izdajnicama. Prvu (privremenu) predsednicu republike odlikovao je fatalni nedostatak harizme i talenta za politiku. Otkad su, posle 5. oktobra, Mira, Vesna i Danica nestale sa javne scene, muška dominacija politikom je postala još veća nego pod Miloševićem. Srbija kao da se odrekla svoje polovine. Dakle, ko je danas najuticajnija Srpkinja?

Žene su najaktivnije u “drugoj Srbiji”. To je fluidan pojam koji za razne ljude ima različita značenja. Neki bi tu ubrojali i Demokratsku stranku, pa čak i G17+. Ali izraz se obično koristi za NVO, nekoliko “nezavisnih” medija, malene građanske stranke koje nikada nisu pregovarale ili sarađivale sa Miloševićevim režimom i njihove pristalice. Stvoren je utisak da je reč o jedinstvenom bloku, umnogome kao posledica prljavih napada u režimskim medijima za vreme Miloševićeve vlasti kad su ove grupe klevetane kao nepatriotske i izdajničke. U ovom marginalnom, ali politički izuzetno uticajnom segmentu srpske političke scene krije se i Latinka Perović, već godinama bez konkurencije najuticajnija žena u Srbiji.

Latinka Perović (72), jedna od naših najuglednih istoričarki, po drugi put učestvuje u kreiranju srpske sudbine. Ona je početkom sedamdesetih bila najmoćnija žena u Srbiji. Tada je, kao sekretar Centralnog Komiteta SKS, bila najbliži saradnik Marka Nikezića, predvodnika “srpskih liberala” i druga najmoćnija ličnost u Srbiji. Latinka, inteligentna, vredna i ambiciozna žena – u opskurnom svetu titoističkih koridora moći, iako bez boračkog staža u “revoluciji” – napravila je meteorsku karijeru koja joj je već tada obezbedila mesto jedne od najmoćnijih žena u istoriji i jedne od retkih čija pozicija nije bila rezultat braka sa moćnijim muškarcem. Danas je Latinka lider najekstremnijeg krila “druge Srbije”, žena čiji je uticaj doveo do toga da smo posle 5. oktobra pored ultranacionalističkog, dobili i “građanski” ekstremizam.

“Mi ovde imamo sukob dva ekstremizma. Šešeljevog nacional-boljševizma, što nije ništa novo, naći ćete to u mnogim zemljama, i Latinkinog staljinističkog liberalizma. I jedno i drugo se oslanjaju na socijalno radikalne koji veruju da se može preskočiti deset stepenika i predstavljaju odgovor na najprizemnija očekivanja”, kaže ugledni beogradski istoričar. Latinka jedva da postoji na javnoj sceni u Srbiji, ona se retko pojavljuje u medijima i drži se daleko od očiju javnosti. Građani Srbije njene stavove ne čuju iz njenih usta.

“Sve radi iz senke i pušta druge da govore u njeno ime.. Krug u kome ona izigrava gurua širi crno-belu sliku, a takva slika nikada nije istinita. Ona produbljuje laž o Srbiji… Oni su doprineli zabludama Zapada i davali materijal onima koji su hteli da spreče stvaranje racionalne slike o Srbiji. Time što su govorili o nama da smo crna rupa, da smo ljudi mraka, da smo ljudi mržnje, ne samo da su ugrozili Srbe već i ceo region… Danas govore Evropi da treba takve da ostavi iza sebe”, kaže za NIN direktorka ugledne nevladine organizacije. “I jedan (Šešeljev) i drugi (Latinkin) ekstrem Srbiju guraju s one strane normalnosti. Ti ekstremi jedni druge podupiru, sužavaju taj prostor normalnosti.”

Putevi kojim Latinkina politika i shvatanja danas utiču na naše živote su krajnje opskurni. “Ona je poluvidljiva, kao sfinga, netransparentna… Sva je zakulisana sa većom moći nego što se sluti”, kaže nekadašnji njen saradnik.

Latinka uticaj ostvaruje prvenstveno preko grupe odanih “građanskih mudžahedina”, kako ih je nazvao jedan NIN-ov sagovornik, koji je apsolutno obožavaju. Ona nije toliko uticajna zato što je stvorila nešto veliko, već zbog onoga što je u Srbiji marginalizovala i paralisala i zbog uticaja koji njena interpretacija, obično prenesena pomoću vernih saradnika, ima u međunarodnoj zajednici.

Glavni Latinkini glasnogovornici i igrači su u Čedinom LDP-u i u Helsinškom odboru i česti su gosti u radijskoj emisiji Peščaniku, glavnom glasilu ove grupe. “Njeni ključni ljudi su histerični, agresivni i samouvereni. Ona je ostavila kosti u biblioteci, a oni su pročitali tri knjige, dva sajta i nekoliko predgovora. Sve što umeju da kažu biračima jeste: kad pobedite nacionalizam, biće vam bolje”, smatra bivši funkcioner Građanskog saveza. “Posle pada Miloševića oni su sami sebe nokautirali.

Latinka Perović je skromna žena i koliko god to Srbima zaraženim teorijama zavere izgledalo neverovatno, ljudi iz njenog kruga nisu plaćenici, profiteri ili izdajnici. “Tu ima izuzetno sposobnog i pametnog sveta, finih ljudi koje je ponela frustracija i bes i koji su podlegli mržnji. Oni su sada izgubljeni potencijal u zemlji koja ipak ide napred. Mnoge zbunjuje činjenica da su neka vrata danas ipak otvorena”, kaže NIN-ova sagovornica. “Nažalost, najglasniji među njima su intelektualni i moralni patuljci, ljudi koji su svojom isključivošću i glupošću oterali Srbe od druge Srbije.”

Velika većina iskreno veruje u crno-belu sliku Srbije iako je ona često bila onoliko jednostavna koliko i lažna, po oslanjanju na poluistine sasvim miloševićevska, ne samo štetna po demokratsku Srbiju već po svojim posledicama ponekad fatalna za žrtve srpskih zločina. Milošević je pao s vlasti ne zbog, nego uprkos njihovom delovanju. Oni na svet gledaju iz “flaše” od stakla zamračenog Latinkinom pesimističkom vizijom u koju zraci svetlosti ulaze samo pošto su prelomljena kroz prizmu Radomira Konstantinovića i Hane Arent. Ali oni su, kako kaže jedna sagovornica, Hanu Arent čitali s amovima. Zlo koje vide samo ovde postoji na još mnogo mesta. Ovo je važno istaći ne kao opravdanje za sramotne srpske zločine već kao mogućnost da iz tuđih iskustava naučimo lekcije i lakše modernizujemo zemlju koja mnogima deluje nepopravljivo.

U Latinkinom uticaju leži jedan od odgovora na pitanje zašto su građanske, demokratske snage toliko slabe, zašto je “druga Srbija” ovde politički minorna i zašto će put do moderne, demokratske Srbije biti još duži i teži nego što je Miloševićevo nasleđe obećavalo. Latinka je jedan od odgovornih zato što je srpska nesreća danas bipolarna, što nas nacionalistički i “građanski” ekstremisti, diskvalifikujući demokratsku opciju (bilo kao izdajničku, bilo kao fašističku), umesto u jedan, guraju u dva ćorsokaka. Kao i većina arogantnih i samozaljubljenih aktera srpske političke scene, Latinka nudi validne argumente sumnjive relevantnosti kao jedine istine. Odabrane slike iz srpske istorije i analize brojnih istoriografa se nude kao ilustracija da Srbija u stvari nema budućnost, da će dok se ne suoči sa zločinima i ne smanji na pravu meru ovde sve ostati krvavo, genocidno, neevropsko i nepromenljivo.

Latinkina obraćanja podsećaju na papske enciklike. Čak i kad priča o pokretima i organizacijama kojima pripada, Latinka govori u trećem licu. Ona govori na skupovima i promocijama u malim, polupraznim dvoranama i tekstove obično objavljuje u opskurnim publikacijama i zbornicima. Intervjue najčešće daje za novine koje se u Srbiji ili uopšte ne prodaju ili se slabo čitaju. Isposničkog lika, skromna i energična, Latinka na javnim nastupima deluje ozbiljno, skoro svetački odvojena od okruženja. “Trudi se da deluje ljubazno, odmereno, decentno i neblazirano… ali nekako uvek osećate taj nemi bes. Ona je ljuta na one koji je ne razumeju”, kaže jedan njen bivši saradnik. “Nisam je video da se smeje. Ona veruje da Srbija nema pravo da se raduje dok se ne suoči (sa zločinima). Valjda zato nosi tu svetačku masku.” Aktivista jedne od nevladinih organizacija kaže da se oko namrgođene “svete Late” uvek oseća nekako neopušteno, “kao u crkvi”. “Ona stvara oko sebe pobožnu atmosferu. Kao kad ste u crkvi, pa se plašite da slučajno ne padnete ili ne oborite nešto”, kaže sagovornik NIN-a koji je poslednjih godina sarađivao s “ikonom druge Srbije”.

U Srbiji devedesetih, Latinku Perović ništa nije iznenadilo, a kako piše Olivera Milosavljević, to nije smelo “nikog razumnog da iznenadi”. Njeni saborci tvrde da je “gotovo sa neverovatnom, sa matematičkom preciznošću” predvidela tok stvari i njenu mudrost i analize ne dovode u pitanje. Latinka i oni koji misle njenom glavom su uvek u pravu. “Kad pogledamo svoju kratku istoriju od 150 godina, onda ćemo zapravo videti da smo i mi, kao i naši prethodnici, kao ljudi koji su zagovornici, pobornici ideje modernizacije, dakle procesa promena uvek bili u pravu i uvek gubili”, reći će Čedomir Jovanović.

“Za nju, psiholoŠki, mi svi ne postojimo, osim da ona dokaže da je čitav taj nacionalistički koncept bio pogrešan od početka – što je, naravno, tačno – i tu je koren te njene surovosti… Nije bila tako surova dok je bila u toplom okruženju. Marko Nikezić je bio njen duhovni svetionik, bio joj je izuzetno blizak i jedino je njega slušala. Volela je muža, koji je umro tokom NATO bombardovanja, ali sa njim nije bila intelektualno bliska… Nikezić je bio čovek vizije, ozbiljan političar, i izgubivši njega, Latinka je izgubila taj korektiv koji je jednoj tako krutoj i ambicioznoj ženi bio neophodan… Bila je bliska i starijem sinu koji je sada u Belgiji, ali od kada njih dvojice nema pored nje, svi ti silni ljudi koje poznaje nemaju na nju nikakav uticaj… Latinka gleda Sonju Biserko kao svoje čedo, a Sonja u nju gleda kao u boga. Ali tu nema emotivne bliskosti… I pored svih tih kontakata, ona je danas sama”, kaže stari porodični prijatelj.

“Krutost njenih stavova daje povod da se razmišlja o profilu njen ličnosti”, kaže jedan njen bivši saradnik. Saborac iz vremena “liberalizma” sedamdesetih smatra da “ono što je stalno kod Latinke jesu ambicija, ozbiljnost i radinost. Već sa 27 godina je bila predsednik AFŽ-a … Ali teško je danas prepoznati tu Latinku. Ona danas igra neshvatljivo prljavo… postala je zarobljenik politike, tu su i ambicije… Šteta što je tako. Takva pamet. Bojim se da je problem karaktera… Njeno ponašanje danas dokazuje da sve što se dešavalo u vreme liberala nije imalo veze s njom. Ona je tada samo sledila Marka… Ne treba zaboraviti da je bila i u Rankovićevom kabinetu.”

Latinka PeroviĆ je 1972. godine “najurena u usponu snage” zajedno sa ostalim “liberalima”. “Tu se o klasičnom liberalizmu ne može govoriti, ali to je ipak najdemokratskiji, najprogresivniji sloj koji se pojavio u titoističkom režimu. Oni nikada nisu Tita dovodili u pitanje, hteli su stvari nešto malo da unaprede, nisu bili revolucionari. Marko je govorio da nisu imali na umu reforme… Ali Tito je bio opsednut Srbijom i opozicijom. On se plašio Srbije. Sve što je kretalo iz Srbije on je shvatao kao zaveru, bilo da su to bili liberali, bilo nacionalisti”, kaže NIN-ov sagovornik.

Slavoljub Đukić u knjizi “Slom srpskih liberala” piše da je to bio period u kom je “bujala kultura, umetnost i štampa, a tolerisane (su) zabrane u kulturi… Uneli su svežinu, kulturu istupa, lične sposobnosti… Liberali su bili u sukobu sa opozicijom, oštro su napadali srpski nacionalizam, a na kraju su bili prognani kao opozicija… Oponenti su im zamerali da prema njima nisu bili liberalni… zabranjeno je više listova, hapšeni su studenti”.

Marinko Arsić Ivkov u knjizi “Krivična estetika” piše da “dok je izgledalo da će režim biti večit i dok su se mnogi umetnici i mislioci vukli po sudovima, Marko Nikezić, Latinka Perović, Bogdan Bogdanović… nisu se ni čuli”. Ivkov ideju o postojanju liberala i demokrata u okviru komunističkog režima naziva nonsensom. “Baš u vreme vladavine ‘komunista s ljudskim likom’, tobožnjih liberala i demokrata, progoni umetnosti i slobodne misli ne samo da nisu jenjavali nego su bili i pojačani. Popularnosti svrgnutih grupa ili pojedinaca iz partijskih vrhova najviše je doprinosio sam režim, proglašavajući ‘otpadnike’ antikomunistima, liberalima. I tek kad bi potpuno bile udaljene od režimskog kolača, te osobe su proglašavale sebe opozicionarima”, piše Ivkov.

“Kada se kaže liberali, politika i ideja, to je Marko Nikezić. Latinka je bila najangažovanija kao operativac, držala je tu aparaturu u rukama”, kaže nekadašnji saborac, žrtva čistke 1972. godine. Kongres Kulturne akcije u SR Srbiji, održan u Kragujevcu oktobra 1971, predstavlja klimaks Latinkine moći. Ona je ponosna na svoju ulogu u organizovanju ovog kongresa – naziva ga “najširim okupljanjem inteligencije u Srbiji posle Drugog svetskog rata”. Kongres je organizovan kao pokušaj da se kultura bolje iskoristi kao bojište za “konflikte političke prirode” radi sprovođenja “moderne, samoupravne politike”, i, kako je rekao Radomir Konstantinović, “protiv agresije… motiva i simbola … koji su po pravilu sa desnice”. Jedan od desetina referata imao je naslov “Dekulturizacija kulture kao stvaralaštvo čoveka namenjeno čoveku”.

U uvodnom izlaganju na skupu, koji je između ostalog rezultirao paljenjem stripova na lomači, Latinka izražava zabrinutost što “socijalistički sadržaj nije uvek i u svemu potvrđen. Ponegde je u ponečemu doveden u pitanje”. Ona lamentira i nad tim što je “od svega najteže oslobađanje, od, svuda još toliko prisutnog, građanskog pogleda na svet” i piše da “lažne vrednosti ne rađa samo kulturna industrija na Zapadu”. Rešenje za Srbiju u kojoj postoji “nizak stepen civilizacije” nalazi u stavu da “stare bogove nije dovoljno sahraniti, treba stvoriti svet u kom oni neće moći da žive”. “U isto vreme ne bismo smeli biti ravnodušni prema neukusu i polupismenosti brojnih listova i edicija”, rekla je Latinka na skupu koji je organizovala u rodnom gradu.

Jedna od Žrtava nametnute neravnodušnosti u Srbiji bio je i Tarzan. Zdravko Zupan, u tekstu “Strip u Srbiji 1955-1972”, piše o Zakonu protiv šunda koji je donesen posle Latinkinog kongresa. Na udaru zakona, kako piše Zupan, nisu se našli samo stripovi. Ugašena su brojna izdanja, uključujući i “neukusnog” Tarzana. Na poslednjim brojevima jedne edicije “Dečjih novina” stajalo je, kako navodi Zupan: „Cena izdavača 3 dinara; prodajna cena u užoj Srbiji 5 dinara. U ostalim krajevima 3,40 dinara”. Mitar Milošević, glavni i odgovorni urednik “Dnevnika”, napisao je da stripovi ove kuće „imaju moralnu vizu u osam evropskih zemalja, ne i kod nas”.

NebojŠa Popov piŠe o “represivnom delovanju samih liberala”. Pod udarom režima čiji su “liberali” bili važan deo, našli su ne samo nacionalisti već i praksisovci i šezdesetosmaši. “Kada se, recimo, tvrdi da je u vreme liberala bilo najviše zabrana novina, časopisa, knjiga, filmova, pozorišnih predstava, itd., za šta postoji obilje činjenica, ne treba zanemariti da je tada bilo i više slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja. Ali, reč je o divljoj slobodi bez institucionalne zaštite; naprotiv, nizali su se talasi ideološke i administrativne represije”, piše Popov i pita se “da li je liberalizam uopšte zamisliv, a kamoli ostvariv – bez slobode štampe i akademskih sloboda”. Popov smatra da su oni bili “liberali pre svega po izbegavanju većeg zla”. To je bila “karikirana etiketa liberalizma kao popustljivost prema razlikama ili prema onima koje treba likvidirati”.

Još spornije od prirode Nikezićevog liberalizma je ćutanje “liberala” krajem osamdesetih i početkom devedesetih kad je represija prestala da bude prihvatljivo opravdanje. Mirko Tepavac je kasnije govorio da će “svaki problem postati rešiv ili bar podnošljiv kada nacionalizam više ne bude dominantan”. Ako se ne radi o naknadnoj pameti, ostaje pitanje zašto su liberali odbili da se javno angažuju tokom “antibirokratske revolucije” i bujanja nacionalizma. Svetozar Stojanović navodi da je u tim kritičnim godinama od Latinke i ostalih “liberala” dobio “odlučan odgovor da nemaju nameru da ulaze u bilo kakve stvari… To odbijanje (dovelo je) do toga da jedan broj ljudi ostane po strani, a da u prvi red izbiju neki ljudi koji uopšte nisu bili kritički”.

U godinama van politike Latinka se bavila strukom. “Kao istoričarka, Latinka je vrlo korektna, nema šta da joj se zameri. Sociološki i politički deo kod nje je problematičan. Ona tu polazi od stava koji predstavlja metastazu dijalektičkog materijalizma. Zamenila je besklasno društvo modernim društvom, a kolektivizaciju suočavanjem. Ona modernizaciju vidi kao cilj, a ne kao proces… Latinka, kao verski fanatik, u nauci traži dokaze za nešto što je nenaučno. Ona hoće da teorema postane aksiom”, kaže ugledni beogradski istoričar.

Latinka piše da “drugi odgovor… osim istraživanja stvarne društvene istorije ne postoji”. Ta istorija nam govori, kaže Latinka, da kad god su “tekovine modernizacije” dostigle “kritičnu masu za modernost poništavane su”. Evropska i moderna Srbija je “kontinuirano osuđivana, prećutkivana i krivotvorena”. Uvek su na kraju pobeđivale proruske, patrijarhalane i nacionalističke snage. Latinka govori o “agoniji srpske patrijarhalne civilizacije”, “intelektualno istrošenoj i apatičnoj srpskoj javnosti”, Srbiji kao zemlji u kojoj je “skepsa mnogo plodotvornija”. Ključ je u istoriji, “tragici neizbežnog”, koja nam pak sugeriše da ključa nema, da se iz “zatvorenog društva ne može izaći”, da je “antievropski trend” sveprisutan i da je “evropeiziranje” Srbije uglavnom bilo “fasadno”. Latinka se pita “da li je sloboda dosegla… pad u varvarstvo”.

Latinkini stavovi su bili melem na ranama onih koji su živeli sa drugih strana balkanskih frontova. “Ovde su je svi odbacivali, i onda kada je počeo rat, cela (bivša) Jugoslavija je otkrila tu liberalnu Srbiju. I svi su počeli da je zovu, Hrvatska, Bosna, Slovenija. Dilatirali su joj ego i ona je izgubila vezu sa realnošću. Objavila je rat svim svojim protivnicima”, kaže njen nakadašnji saborac. Stavove koji su se dopali čitaocima u okruženju Latinka je uverljivo argumentovala fantastičnim poznavanjem poslednja dva veka srpske istorije. Još je cenjenija bila zato što je koristila srpsku istoriju kao kristalnu kuglu u kojoj je videla crnu “srbijansku” budućnost.

U Latinkinim tekstovima ključne reči i stavovi su najčešće vešto kamuflirani, nedorečeni ili izneseni u citatima iz istorijske građe. Ona voli da govori glasom starih autoriteta, što je metod koji zahteva izuzetnu erudiciju i zavidnu inteligenciju i omogućava autoru da se ne suoči sa kritikama a ostane u kuli sazdanoj od slonovače tuđih zaključaka. U tim citatima je i sugestija da su danas, baš kao i 1864. godine, “sve priče o Srbiji kao liberalnoj zemlji… smešne i otkrivaju nerazumevanje njene istorije i savremenog položaja”. Latinka nam govori da su “forme života Srba pod Turcima praktično petrifikovane”, da se suočavamo sa skoro neuništivim mentalitetom koji je “nadživeo” orijentalnu formu koja ga je stvorila i institucije (kao što su zadruge) koje su ga održavale u prošlosti. Sa posebnim žarom citira i pominje ruske autore: “inteligencija ispod nivoa na kojemu bi se morala nalaziti”, piše o Srbima Kulakovski. Valjda teza o nesposobnosti “Srbijanaca” (neaustrougarskih Srba) da se modernizuju zvuči uverljivije ako je formulišu pravoslavna braća.

Za razliku od Nikezića koji, kako sama piše, svoj poraz nije pretvorio u mit, Latinka je šireći mit o Srbiji koja je nesposobna da se modernizuje, o svojevrsnom istorijskom usudu koji joj ne da u Evropu, svoju frustraciju Srbima pretvorila u novi destruktivan mit. “Svaka apsolutna istina o naciji je mit”, kaže sagovornik NIN-a. “U tom mitu ona nalazi opravdanje i za shvatanje da je boljševizam bio pacifikator Srbije.” Iako tvrdi da “mit nije osnova za politiku”, ona je svojoj političkoj deci ostavila u nasleđe novi mit i oni reč moderno već zloupotrebljavaju i mistifikuju kao šovinisti reč patriotsko. “Ona je vrhunski, ali jednodimenzionalno obrazovana i veruje da je rešenje svih srpskih problema modernizacija”, kaže sagovornik NIN-a. Modernizacija je merilo svega. Titoizam tako postaje najbolji period naše istorije. “Srbija se u drugoj Jugoslaviji modernizovala više nego ikad. Modernizacija je (za Koštunicu) šuplja reč”, piše Latinka.

Latinka veruje da je Srbija njenim uklanjanjem sa vrha vlasti “već početkom sedamdesetih godina, izgubila bitne pretpostavke za promene” i da je tada u velikoj meri određen ishod posttitovskog razdoblja i sudbina Jugoslavije. “Da ne bi ispalo da je bilo uzalud ono što je nekada radila, ona daje opravdanje za komunizam, on nije uspeo, ali je, kako tvrdi, pomogao da se uspostavi moderno i demokratsko društvo na Balkanu”, kaže beogradski istoričar. “Latinka sprečava racionalnu diskusiju o budućnosti. Tu nalazimo ostrašćenost koja negira Srbima pravo da imaju legitimnu nacionalna poziciju koja neće biti diskfalifikovana kao nacionalizam ili nacizam”. Budućnost Srbije filtrirana kroz Latinkinu mračnu prizmu srpske prošlosti izgleda nekako bezizlazno. Prošlost tu nije ni lekcija, ni opomena, ni korisno iskustvo, već krunski dokaz za nemogućnost promena.

Ono što kod Latinke uglavnom nalazimo u fusnotama, citatima ili naznakama, kod njenih bojovnika dobija oblik bujice nedomišljenih, uvredljivih i fatalističkih fraza. Bez Latinkinog širokog obrazovanja, njeni epigoni – koji bi da Srbiju danas ekspresno, silom, teritorijalnim amputacijama i kaznama reformišu i modernizuju – nude mešavinu poluistina, stereotipa i slika iz 19. veka začinjenih komunističkim žarom za prinudnim oblikovanjem novog, u ovom slučaju evropskog čoveka.

Po potrebi, Latinka se nudi kao nepristrasni istoričar i arbitar: ovde je, kako nam stalno govori, istorija sadašnjost, a po potrebi kao pristrasni akter i strateg. Uvek je naizgled van svega, na svetačkom tronu građanske Srbije, iznad opasne balkanske žabokrečine u koju prstiće umesto nje guraju drugi. Mnogo od onoga što pominju Arent, Konstantinović ili Perovićeva važi i za mnoga druga društva. Ali odbijanje da se pogleda preko plota i upozna okruženje (izuzev kontakta sa samodovoljnom, građanskom zajednicom u susedstvu) pravda se činjenicom da nije bilo bošnjačke ili albanske Srebrenice i da je srpska patologija jedinstvena.

U Latinkinoj političkoj strategiji nekako se ne primećuju iskustva koja ne dolaze sa njenog knjigama pretrpanog stola u profesorskom delu Univerzitetske biblioteke. “Pročitala je i razumela ogroman broj knjiga, ali problem je ono što nije čitala”, kaže jedan Latinkin kolega. “Postoji samo svet koji ona poznaje, ili za koji veruje da poznaje, i za nju nema drugog sveta sem onog koji je u knjigama. A to nije dovoljno da bi se razumela naša krvava kaljuga iz devedesetih, more isprepletanih procesa, lomova, sve male i velike pritoke balkanske reke krvi.”

Latinka piše o sudaru patrijarhalnosti i modernosti i o tome da “antropolozi i etnolozi ukazuju na antagonistički karakter odnosa između patrijarhalnosti i modernosti”. Ali veliki broj antropologa poslednjih decenija širom sveta nalazi dokaze i o kompleksnom i ambivalentnom odnosu ova dva procesa, naročito u društvima koja se iz raznih razloga opiru “evropeizaciji”. Navođeni su primeri u kojima je modernizacija bila “maligna”, sredstvo jačanja i glavni saveznik “patrijarhata” i tvorac brojnih paradoksa. Modernizacija, kako piše holandski antropolog Pejter Hshire sa Univerziteta u Lajdenu, dovodi i do “reprodukovanja tradicionalnih, i još češće pseudotradicionalnih svojstava u još većem obimu”. Islamski fundamentalizam, rast veštičarenja u Africi ili turbofolk su proizvodi modernizacije.

Latinka Perović i njen krug su opsednuti Orijentom i njegovim destruktivnim nasleđem u Srbiji. Srđa Popović piše u najgorem duhu evropskog kultur-rasizma da Srbija “ima dve nepomirljive opcije pred sobom, ili Evropa ili Azija i blato – tu je centar nemoguć. Na te dve stolice ne može da se sedi, jer su one toliko razmaknute”. Sonja Biserko, glavna Latinkina “transmisija” i verovatno jedan od bizarnijih proizvoda Miloševićeve ere, svoju knjigu u kojoj je pokušala da “pronikne u srž balkanske, u prvom redu srpske moralne i političke katastrofe na kraju DŽDŽ veka” nazvala je “Srbija na Orijentu”. Nikola Samardžić govori o “neoazijatskom folkloru” i uništenju “životnih snaga koje usisava azijatska mentalna despotija dominantnih elita”.

Miša Đurković piše da su “evropski orijentisane elite” stalno isticale kao prioritet “obračun sa orijentalnim, azijatskim nasleđem koje je uvek bilo živo kod običnog naroda”. Rezultati otvaranja, liberalizacija i demokratizacija su neretko shvaćeni kao neprijatelji modernizacije i vrhunac borbe protiv tih trendova je, kako piše Đurković, bio Latinkin Kongres Kulturne akcije “gde su osuđene sve kategorije pop kulture kao kič i šund i u skladu sa najradikalnijim prosvetiteljskim nasleđem marksizma tražila se zabrana stripa, neofolk muzike i sličnog.”

Sonja Biserko je pre nekoliko meseci govorila o “teroru većine koja sledi najniže instinkte” u “srbijanskom društvu koje karakteriše svojevrsna destrukcija i primitivizam”. Čak i ako se složimo s ovim, ostaje činjenica da su ta destrukcija i primitivizam bitne karakteristike njenog okruženja. “Ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu”, kaže Petar Luković čiji tekstovi liče na kandidaturu za mesto Pol Potovog ideologa ili političkog komesara “Škorpiona”. U Latinkinom krugu ćete čuti i da je Srbija “nesposobna za razvoj”, da je “u njoj stalno obnavljano primitivno seljaštvo… otporno na promene”, da “nema diskontinuiteta sa 18. i 19. vekom”. Pojedini Latinkini sledbenici su konstruisali horizontalu srpske navodne nacifikacije koja nije dugo išla samo od Miloševića, preko Šešelja do Koštunice, već se završavala na Đinđiću.

Jedno od glavnih pitanja je koliko Srbija mora da bude mala da bi mogla da bude moderna? Latinka Perović smatra da treba “vratiti Vojvodini 19-vekovnu ulogu u odnosu na Srbiju. Bila je prosvećenija, bila je deo Evrope, vladao je u njoj zakon, bila je deo pravne države. Tako da mislim da Srbija, zaista, mora da se koncentriše na sebe, iako su istrošene njene materijalne i ljudske rezerve. Mora da se oslobodi tih svojih centripetalnih tendencija”. Sonja Biserko piše da se “samodestruktivni proces može i dalje pratiti, u odnosu prema Crnoj Gori, Kosovu, Vojvodini, Sandžaku…” (Da li tri tačke upućuju na potrebu “amputaciju” Preševske doline, Vlasima, Šopima i Bugarima naseljenih delova?) Srbija je predstavljena kao bolesnik koji sam serijski izaziva gangrene svog multietničkog tkiva i onda mu muđunarodna zajednica kao milosrdni anđeo život spasava amputacijom.

Čak i kada priznaje da meĐu velikim političkim strankama u Srbiji postoji “modernizatorski blok”, Latinka mu valjanost odriče tvrdeći da taj blok “misli da je nacionalizam dobitnička karta i… nacionalni interes izjednačava sa nacionalizmom”. “Ona veruje da će zbog zaostale mentalne strukture prosečan Srbin, dok god neko može da mu plasira protivnika, uvek tog protivnika kriviti što loše živi… Ona veruje da dok imamo komplikovanu situaciju, nacionalisti će imati čime da se hrane, dok oni imaju čime da se hrane, nema modernizacije, dok nema modernizacije, nemamo o čemu da razgovaramo. Tu nije važna ni korupcija, ni ekonomija. Nacionalizam mora da se izgladni,” kaže sagovornik NIN-a. “Ali Latinka je zarobljenik svoje misli. Ona ne shvata da stvari moraju ići paralelno, da nema preduslova. Izgladnjivanjem ljudi se neće doći do suočavanja.”

Latinka Perović odaje utisak žene koja je nezainteresovana za stvarne rezultate svoje strategije. “Najvažnije pitanje za Srbiju je suočavanje sa prošlošću, odnosno sa zločinima. To smatram glavnim merilom za suštinske, a ne prividne promene i u Srbiji i u njenim institucijama”, izjavila je ona sarajevskim “Danima”. “Zločin se ne smatra zločinom, nego instrumentom jedne politike koja je samo faktički poražena, ali nije mentalno.” Na pitanje “hoće li srpska nacija propasti prije nego što postane svjesna svojih grešaka”, “vodeća intelektualka srpske liberalne scene, odgovorna povjesničarka s onu stranu mitologije” je odgovorila da je “to vrlo teško prognozirati, ali je vrlo važno upozoriti na takvu mogućnost”.

“Filosofiju palanke” Latinka smatra “ključem za razumevanje krvavog haosa” devedesetih i piše o “bescenju života”, “zgušnjavanju nacije”, srpskoj “eksteritorijalnosti” unutar Evrope, “degenerizaciji kolektivizma” sa “karakteristikama koje zvuče kao dijagnoza” i samouvereno propisuje lek. Iz činjenice da je srbijanski bolesnik nekako neosetljiv na terapiju, Latinka izvlači zaključak da je neizlečiv. Ona veruje da se do moderne Srbije može stići samo jednim putem i da srpski nacionalizam (koji je uvek maligni) može imati samo jednu, u osnovi genocidnu završnicu. “Latinka Perović (se) nije zadržavala samo u lagodnoj poziciji kritičara već je imala hrabrosti da definiše najnepopularnija rešenja kao jedino ispravan nacionalni cilj”, piše Olivera Milosavljević. “Latinka Perović ne piše o drugima, Hrvate i Albance gotovo ni ne pominje, međunarodnu zajednicu samo ako je ko pita. Ona piše o nama, o onome što smo hteli, pa smo i dobili, o onome što možemo ali nećemo, i o onome što nam iz toga što nećemo sasvim sigurno sledi.” Latinka, “devetnaestovekovac”, kako za sebe voli da kaže, ipak veruje da njen put od politike do struke, gde je bila poštovani “rigorozni profesionalac”, i nazad u politiku, naoružana strukom i znanjem, još nije završen. Njena poslednja šansa je Čedomir Jovanović, najtalentovaniji od svih loših političkih đaka, koji treba da joj pomogne da ostvari ambiciju upakovanu u želju za modernizacijom Srbije.

“Motiviše je uvređenost Što se Srbija nije njima okrenula. Ona je užasno sujetna i sebe je videla kao neku vrstu mesije, adresu kojoj će se ovaj narod morati okrenuti u nekom trenutku da ga spase. Kada Latinka kaže da Srbiji nema spasa, tu vidim elemente osvete, mada to ne mora da bude svesno… U tom krugu ima i psihopatologije i koristoljublja, mada ne kod Latinke. Ona je skliznula u neku vrstu mržnje, nepatvorene mržnje. Posle pada sa vlasti ona je bila potpuno izolovana. Ljudi su prosto bežali od nje i njenog muža. Nije bilo lako sa tim živeti… I na kraju smo stigli do njene priče da smo svi zlo, da smo svi nacionalisti, da smo mračni. Kao da ovde nije bilo svetionika, kao da sve vreme nismo imali demokratske potencijale”, kaže istaknuta predstavnica građanske Srbije koja je u režimskim medijima devedesetih navođena kao jedan od najvećih izdajnica.

“Oni su stalno potkopavali, bušili, smetao im je svako ko nije prihvatio njihov totalitarni koncept. Sad govore o amputacijama, da treba sve odvojiti… Ako se opredele za jednu političku opciju, onda svi moraju da budu za tu opciju. Sad svi moramo da budemo ‘čedisti’ jer, kao, jedino on nastavlja ono što je Zoran radio. Pa zašto onda nisu voleli Zorana, zašto su ga klevetali dok je bio živ”, kaže NIN-ova sagovornica. “Đinđića nikada nije cenila, mislila je da ne zna gde je. Zavolela ga je jer je izručio Miloševića, a postala je opčinjena njime tek kad je ubijen”, kaže Latinkin bivši prijatelj. Tada je rekla da je “gotovo nezamislivo da bi (Đinđić) mogao ostati nezaustavljen” i da je “Đinđićevom smrću prvi je put u Srbiji proizveden jedan moderan mit. Đinđić je svojom smrću postao simbol Srbije koja nije nekrofilska”. Čak i kada je o Đinđiću počela da govori kao o “simbolu reformi” i “faktoru kristalizacije”, ona nije prihvatala njegovu pragmatičnost. Beskompromisno i nepolitičko delovanje Latinkinih ideoloških misionara predstavlja potpuno odstupanje od Đinđićevog političkog nasleđa i strategije koje se ne može kamuflirati pokušajem da Zorana predstave kao ikonu i simbol svog jalovog delovanja. Latinka insistira na moralno nespornim i poželjnim, ali za ostvarenje cilja kontraproduktivnim prioritetima.

“Taj kontinuitet od PaŠiĆa, preko RankoviĆa, Ćosića i Miloševića, mislim da danas više održava Demokratska stranka Srbije, nego Srpska radikalna stranka… Za Srbiju, za njenu budućnost, mislim da je mnogo opasnije delovanje Demokratske stranke Srbije… DSS nije politička stranka, oni su sada samo politička etiketa celog tog zločinačkog udruženja koje je sve svoje snage ugradilo u Miloševićeve ratove, razaranja, pljačku”, kaže Nikola Samardžić, jedan od glavnih Latinkinih pulena. Samardžić tvrdi da su se “tradicionalnom establišmentu (Karadžić, Mladić, Arkan, Ćosić, Stanišić, itd.)” “približile “postmiloševićevske elite (Koštunica, Nikolić, Tadić, itd.)” i tako obezbedile “trajanje političkog mentaliteta”.

“Oni više mrze Koštunicu i Tadića nego što mrze Šešelja. To je taj njihov strah od normalnosti. Oni znaju da za njih nema prostora u normalnoj Srbiji… Oni nam govore da nema izlaza. To je budalaština, opasna, baš opasna budalaština. Ne znam situaciju da društvo nema izlaza. Danas tvrde da nemamo izlaza zbog nazadnih tendencija. Pa ti ljudi su ranije tvrdili da se nikada nećemo osloboditi Miloševića. Sve je to strašno slušati… Bez demokratskog bloka, bez Tadića i Koštunice nema demokratizacije i normalnosti u Srbiji. Koliko god da se ja ne slažem sa njima, koliko god da bih sama volela nešto drugo, ali toga nema, a Srbija mora da ima izlaz iz ekstremizma”, kaže NIN-ova sagovornica iz ugledne nevladine organizacije.

“MeĐu onima koji govore da nemamo izlaz najglasniji su ljudi kao Latinka, koji nisu bili samo funkcioneri u jednopartijskom sistemu, već su bili srećni funkcioneri…. Suđenja su organizovana, ljudi su hapšeni za njenog vakta, ali ona nikada nije rekla da joj je žao zbog toga. Oni nije rekla mea culpa… Zato ne mogu da verujem da se promenila”, kaže ova NIN-ova sagovornica. “Oni godinama gube bitku za bitkom, pa kažu ti Srbi ne vrede, moraju da odumru, tu prosto nema pomoći. Kad ne možemo da budemo odlični, onda ne treba ni da postojimo”, smatra nekadašnji Latinkin saborac. “Latinka je vešta i opasna. Nemojte zaboraviti da je sedamdesetih bila drugi čovek u jednom ogromnom sistemu. Ona ume da organizuje svoje sledbenike… Ali oni nisu večni. To je kao čir, pre ili kasnije će morati da pukne.”

Za većinu pristalica “druge Srbije” Dobrica Ćosić je otelotvorenje svega lošeg, čovek koji je pustio genocidni nacionalistički duh iz komunističke boce. “Kad je bila na vlasti (šezdesetih) Latinka je zaključila da svako igranje sa srpskim nacionalizmom mora da vodi do katastrofe do koje je doveo Milošević. Ona najdublje veruje da nema mogućnosti da pustiš Dobricu i nacionaliste i da se to ne završi u zločinu,” kaže nekadašnji prijatelj.

Dobrica je nekada prema Latinki bio blagonaklon. Za Ćosića su “liberali”, kako je izjavio Slavoljubu Đukiću krajem osamdesetih, bili “najdemokratskija struja u srpskoj KP, spadali su u njen najprosvećeniji deo, obrazovani i civilizovani ljudi… Njihov krah fatalan (je) za Srbiju… Nesreća je liberala što nisu slavno pali. Ni političkom porukom, ni koncepcijom nisu ostavili dublji trag… Oni su tukli istinske demokrate da bi dokazali svoju odanost… Marko Nikezić (je) sintagmom moderna Srbija prepao Tita… Latinka politički najdarovitija žena u svojoj generaciji, sprovodila je i razne čistke (ali) stvorila (i) nezaobilazno istoriografsko delo… velika je štete za srpsko društvo (što je) Latinka proterana iz politike.”

Latinka se ubrzo ipak vratila u politiku, i krenula u rat protiv Dobričine misli i političkog uticaja. Pišući u tekstu “Na tragu srpske liberalne inteligencije” svojevrsnu optužnicu Ćosića i u Srbiji, kako smatra, i danas dominantne Ćosićeve veštine, Latinka otkriva – pored ogromnih razlika – i brojne sličnosti koje ujedinjuju dva idejno bankrotirana pola srpske intelektualne elite. Da bi se nametnuli i odskočili oboje su objavljivali ambiciozne, navodno dalekovide, propovedničke tekstove i stali na pijedestal sopstvenih pozamašnih opusa. Tako stečeni autoritet i ugled su iskoristili da izaberu, a zatim oblikuju i usmere novu političku i intelektualnu klasu koja je trebalo da oživotvori njihovu proročku viziju. U slučaju “oca” koji je postao srpski očuh proročki ton i ambicija su legitimisani literarnim darom. Kod neprepoznate “majke” koja zvuči kao ljuta srbijanska maćeha mesijanska ambicija neostvarenog revolucionara koji veruje da još nije završio svoju borbu kamuflirana je vrhunskim poznavanjem istorije.

U poznim godinama i Dobrica i Latinka su pokušavali da ostave utisak da su ljudi koji ne vole da vladaju. Kod oboje se išlo po legitimitet, mišljenje i istinu. Kao u slučaju Dobrice, u čiji su stan svi iz “ne-druge” Srbije – od Vučelića do Đinđića – odlazili po savet, centar Latinkine moći je politički “salon” na Vračaru – skroman stan natrpan knjigama i ukrašen skulpturama Marka Nikezića u drvetu. Neki posetioci je iz milošte zovu “baba Latinka (ili od milja baba Lata). Nekad smo mogli da čujemo one koji su govorili ‘bili smo kod Dobrice’, ‘Dobrica se složio’ ili ‘zna Dobrica’. Danas odani Latinkini sagovornici redovno sugerišu da majka militantnog dela ‘građanske’ opozicije nije sve rekla, da mnogi treba da je se pribojavaju i imaju običaj da kažu ‘ako Latinka progovori’, ‘bolje da ne počne da priča’… Dobrica je ono što je radio bar radio javno. U Latinkinim tekstovima ćete vrlo retko naći ono što Latinka stvarno zagovara”, odgovorila je NIN-ova sagovornica na pitanje da prokomentariše opis Latinke kao “Dobrice Ćosića druge Srbije”.

Latinka i Dobrica operišu u dva kruga koja se ne dodiruju i čiji aktivisti možda i nisu svesni sličnosti koja ih ne ujedinjuje samo u isključivosti. I Latinka i Dobrica nisu tvorci bilo kakve nove koncepcije i oboje tvrde da nisu mogli da budu ravnodušni. Za oboje kao da ne postoji običan čovek. Bolji i dostojanstven život je moguć samo u istorijskim granicama okupljenog naroda, odnosno ako se prizna krivica i suoči sa zločinima. Ćosić je nekada tražio žrtvovanje radi budućnosti, Latinka to isto traži danas.

“Latinka je i danas ozbiljan političar, ali političar koji nema odgovornost prema rezultatu svoje politike. Za razliku od Dobrice ona ume da pročita ljude. Njene uprošćene reči prepričavaju intelektualni pigmeji, koji joj nisu dorasli i koji su u svemu inferiorni, ali koje je sama birala. Ona ih toleriše takve kakvi su zbog ostvarenja svojih ciljeva… Ona nema književno delo koje krasi svako drugo domaćinstvo, ali je ozbiljan igrač i za razliku od Dobrice nikada nije bila ničija igračka… Problem je što se ona sada igra, a oko sebe više nema korektiv koji može da joj kaže da je preigrala”, kaže nekadašnji saborac. “Dobrica se za razliku od Latinke stalno preispituje. Dobrica priznaje svoje zablude, ne negira da je imao promašaje, teške promašaje. Ali, Dobrica nikoga nije pokušao da zloupotrebi. Pa njega su toliko puta preveslali žednog preko vode, koje je idiote sve taj podržavao”, kaže sagovornik NIN-a.

Dok je Dobrica verovao da će Srbi obnoviti svoj identitet tek kada se ujedine u srpskoj državi, Latinka smatra da je podeljenost srpskog naroda njegova glavna prednost i da je cilj elite da Srbi žive u jednoj državi najveća prepreka modernizaciji. “Ne treba gubiti iz vida da je jedina ideja koja je u modernoj istoriji od početka 19. veka opsedala srpski narod – u kome su, inače, liberalne i prosvetiteljske ideje bile slabo razvijene – bila ideja oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda,” piše Latinka. Prava normalnost nam je po njoj stizala i bila nakratko prihvaćana samo kao “avantura”, odstupanje od nenormalne srpske dvovekovne normalnosti. Latinka je jednom rekla da bi onu “poznatu maksimu” Dobrice Ćosića da Srbi gube u miru ono što su dobili u ratu trebalo preformulisati pa reći da Srbi gube u ratu ono što su skrpili u miru.

Pišući o liberalima – pravdajući se, jer ona se (bar javno) ne kaje – Latinka kaže da “politička osuda simplifikuje prošlost. Ona je lišava unutrašnje dinamike”. To se, naravno, odnosi na deo istorije čiji je ona bila akter. Kada piše o prošlosti nacionalista, onda nema mnogo mesta za nijanse, za shvatanje da se treba “kretati u okviru mogućeg”, tu dominiraju žestoke osude i simplifikacije. Kada govori o svojoj vladalačkoj prošlosti, ne onoliko svetloj koliko titoistička fraza “liberal” sugeriše, ona opravdanja nalazi u “opreznosti”, “strategiji postupnosti”, “realističnim procenama” i “odnos(u) snaga ne samo u Partiji, nego i u društvu” – sve ono što korifeji njenog osvetoljubivog kruga današnjim vladarima Srbije odriču kao prihvatljive izgovore.

“Roditelji” dve Srbije razilaze se po pitanju posledica otvaranja “srpskog pitanja”. Za Latinku to neizbežno vodi u zločin i nesreću, dok je za Dobricu to preduslov budućnosti. Sadašnjost je za oboje problem. U Dobričinim ključnim tekstovima to je bila titoistička sadašnjost, dok je za Latinku to miloševićevsko-Koštuničina, što znači ćosićevska sadašnjost. Iako stalno govore o budućnosti i za Dobricu i za Latinku postoji samo prošlost – ujedinjuje ih vera u ono što je Dobrica nazvao “istorijskim tragizmom srpskog naroda”. Dok Latinka optužuje Dobricu da je iskoristio mit da bi “imaginirao prošlost”, za nju se može reći da je iskoristila vešto izabrane slike prošlosti da bi imaginirala budućnost. Ćosić piše o “istorijskom zadatku”, a Latinka o istoriji kao jedinom domaćem zadatku za sve koji bi da ostvaruju taj zadatak.

Ona piše o najdubljoj “raspetosti”, između Nikezićeve vizije “realne Srbije” (što u “latinkizovanoj” verziji izgleda znači što manje Srbije) i Ćosićeve svesrpske, što veće države. On je opsednut patnjom Srba, ona stradanjem ne-Srba. Oboje se zalažu za “slobodno društvo i pravnu državu”. Dobrica veruje da će nas do “novog doba” dovesti sticanje nacionalne samosvesti, dok Latinka kao preduslov ulasku Srbije u moderno doba nalazi u povezivanju sa susedima i odvajanju od Rusije. “(Z)bog vojnog faktora, i zbog crkve, i zbog našeg jakog oslonca na Rusiju, koju nikad nismo dobro poznavali (Laza Kostić je govorio: “To veliko carstvo u koje se mi kunemo, a koje uopšte ne poznajemo.”), u Srbiji (je) bila potisnuta ona struja koja je budućnost videla u usvajanju vrednosti modernog sveta i moderne civilizacije,” piše Latinka. “Ona ima paničan strah od Rusije, mislili da su svi nacionalisti vezani za KGB”, kaže nekadašnji saborac.

Ćosić, Brozov saputnik sa “Galeba”, svoju ideju temelji na “negaciji titoizma” i, time, osporava važan i udoban deo sopstvene biografije. Latinka citira Hobsbuamov stav o periodu dominacije “boljševičkog modela” kao “najboljeg perioda” u istoriji najvećeg dela Balkanskog poluostrva, da bi odbranila i Tita i sebe. Iako Latinka teškom mukom krije simptome rusofobije, ona istovremeno sugeriše čitaocu da je čak i “sovjetska formula” bolja od srpskog nacionalizma. Njemu zamera inferiornost u susretu sa Zapadom, dok istovremeno idealizujući evropeizaciju i modernizaciju i ignorišući njenu visoku cenu, čini da ta inferiornost preraste u prihvatljiv izgovor.

Srpski šovinisti i režimski mediji su u predvečerje rata stalno isticali kolektivnu krivicu i odgovornost drugih za ranija srpska stradanja. Tada su u Srbiji osuđivane i stigmatizovane cele zajednice i susedne nacije su slikane kao entiteti ujedinjeni u službi “novog genocida” i raznih stvarnih i izmišljenih antisrpskih strategija. Ali, ono što je kod Latinke, samoproglašenog antipoda ovih ljudi, sporno, je sklonost sličnim generalizacijama. “To je bila neka vrsta totalnog rata, ne samo vojnog nego i propagandnog, ideološkog, psihološkog i medijskog. Čitave struke stavljene su u službu obrazlaganja tog našeg najvišeg cilja”, govori Latinka.

Ćosić danas veruje da njegova “politička misija nije mogla biti upotrebljena za ciljeve poslednjih ratova. Takvo tumačenje mojih ideja čuje se od lumpenintelektualaca, srbofoba i stranih nadničara. I naravno od ljudi koji nisu čitali moje knjige… Moralizatori falsifikuju broj žrtava.” Teško je u ovim Dobričinim rečenicama ne prepoznati Latinku i njen krug. “Sejača i novih i starih zabluda nije malo. Nude se sa korupcijama domaćim i stranim… (M)oramo da preporodimo i aktiviramo svoje ljudske potencijale. A oni se ne mogu preporoditi i aktivirati… mondijalističkim opsenama i apatridskim komformizmom koji se epidemijski šire srpskim društvom.”

Nikola Samardžić je Ćosića jednom opisao kao “demonsku suštinu nesreće u kojoj mi živimo”. Sonja Biserko piše da je “ta ideja, čiji je ideolog bio Dobrica Ćosić i krug oko njega, dobila široku podršku srpske elite krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Bez te podrške pojava Slobodana Miloševića ne bi bila moguća…. E, sada, to što su rekli Ćosić i Koštunica, govore i vozači kamiona po Srbiji. Nije, prema tome, u pitanju nikakva mudrost, nego uticaj na javno mnjenje i ‘politički kišobran’… Još pre početka rata, Dobrica Ćosić i mnogi drugi, sada optuženici u Hagu, tvrdili su da Srbi ne mogu sa drugima. Uvek je bila važnija teritorija od Srba.” Površni čitaoci, naročito u Bosni, su “srbizam” lako izjednačavali sa nacizmom. Kada pročitate Latinkine reči da je Ćosić “ostvario sintezu određenog socijalnog i određenog nacionalnog ideala” onda je teško živeti u Sarajevu i ne pomisliti na srpski nacionalsocijalizam.

Latinka Ćosiću zamera Što “nije odbio, ne samo ulogu vođe, nego i oca naroda”. Ona piše da je Dobrica “govoreći javno, pogađao mnoga stanovišta ćuteće većine”. Latinka i Čedomir Jovanović sada u istupima smišljeno promašuju sva stanovišta ove većine, što je, ako stvarno veruju da je ta većina ozbiljno, “krvavo” u krivu i da bi to trebalo promeniti, neodgovorno kao i govorom povlađivati tim stanovištima. “Ona misli da je važno što brutalnije udariti ljude u glavu da su glasali za svoju propast i ne zanimaju je efekti tog udaranja”, kaže sagovornik NIN-a koji je bio u vrhu Građanskog saveza.

“Vi možete smeniti Miloševića, ali time ništa nećete postići ako bitno ne izmenite uslove u kojima će uvek biti potreban nekakav Milošević. Moraju se izmeniti okolnosti koje zahtevaju da se stalno proizvode nekakvi očevi nacije, nekakve vođe za kojima se ide sve dok se ne dođe do zida, da bi onda usledio povratak na početak”, kaže Latinka. Olivera Milosavljević piše da je “na zalasku XX veka bilo pokušaja da se ‘otac’ pronađe čak i u piscu”. Ali problem za njih izgleda nije samo to što se Srbija nije “odrekla atavizma starog patrijarhalnog društva” i potrage za “savršenim pojedincem koji donosi spas” o čemu piše Milosavljević. Posle “niza istorijskih pobačaja” za koje su krivi “opskuranti” i “očevi nacije”, Latinka je, kako veruje sagovornik NIN-a, smatrala da zaslužuje da bude promovisana u “majku” nacije.

Loše majke nisu ništa bolje od loših očeva. “Ona je kriva što druga Srbija nije uspela da artikuliše svoj glas. Sem svetle naučne biografije Latinka ništa nije ostavila. Ona neće ostati zapamćena po uspesima, moralnim i intelektualnim vrednostima koje joj ni najveći oponenti ne negiraju, već po za Srbiju poraznog načina na koji je odbila da oživi svoj plemeniti cilj. Ona je zato saodgovorna što je Srbija ostala u blatu u koje su je gurnuli razni očevi, ljudi koje neskriveno prezire. Ona je postala saučesnik onih protiv kojih se ceo život borila”, kaže Latinkin nekadašnji prijatelj. I Latinki i Dobrici, ambicioznim ideolozima komada naše nepotrebne prošlosti, istorija je bila loša učiteljica. Njihove lekcije, ako su nam uopšte trebale, mogli smo da naučimo po mnogo manjoj ceni.

Prljaviji od pohoda na Dobricu je obračun Latinkinog kruga sa umerenim delom “druge Srbije”. Bio je to dugogodišnji, podzemni, sasvim negrađanski rat u građanskoj Srbiji koji je imao ogromne negativne posledice po našu budućnost. Kao i obično u sličnim frakcijskim obračunima pobedu su odneli ostrašćeni ekstremisti za koje je ulog bio najveći – merka se tu i Nobelova nagrada za mir. Najveći gubitnik u ovom prljavom verbalnom ratu je bila građanska, demokratska Srbija iako je, u moru srpskih poraza i poniženja, bilo malo onih koji su to primetili. Iako je sukob u “drugoj Srbiji” eskalirao tokom NATO bombardovanja – tada se, nakratko, čak govorilo i o “trećoj Srbiji” u koju bi bili primljeni politički i NVO akteri koji nisu javno kritikovali NATO – njegovi koreni su mnogo dublji. Tiču se prvenstveno borbe za preživljavanje na prezasićenom NVO tržištu devedesetih i definisanju prioriteta u borbi za suočavanje i modernu Srbiju.

U zemlji u kojoj je Slobodan Milošević efikasno kontrolisao novčane tokove nevladine organizacije, građanske grupe i partije su morale da traže zapadnu pomoć. To je bio neretko jedini način da građansko društvo u Srbiji preživi gladne devedesete. Borba za “Soroševe pare” i druge donacije nije, kako su to tvrdili srpski šovinisti i režimski novinari, bila takmičenje izdajnika i plaćenika – ako je neko ovde bio izdajnik nacionalnog interesa onda su to bili oni koju su mislili da se može bez saradnje sa jedinom supersilom, koji su se inatili i gurali prst u oko SAD – već sukob dve struje. Iako u pobedničkoj frakciji, koja se u maloj bari donacija punoj sve više gladnih krokodila dokopala najvećeg komada dolarskog mesa, bilo i “profitera”, bilo bi krajnje pogrešno veliku većinu ovih ljudi optužiti kao nepatriote, antiratne ili prodemokratske profitere.

Sa jedne strane u sukobu u građanskoj Srbiji su bili oni koji su verovali da je trebalo novčano podržati “normalnost”, razne kreativne, progresivne i demokratske snage, koje će ostati ovde i biti potencijal za postmiloševićevsku Srbiju u kojoj će sve, pa i suočavanje sa zločinima i najsramotnijom stranicom naše istorije jednog dana postati moguće. Na drugoj strani su bili Latinkini ziloti čija se logika može sumirati kao neophodnost da se Srbima prvo nekako ispere nacionalizmom otrovani mozak, da se “denacifikuju” i suoče kao preduslov svega drugog. Konačna pobeda ove struje značila je smrt samoproglašene “druge Srbije” (u najužem smislu ovog pojma) kao realne političke snage koja je mogla da skrati put ka modernizaciji i suočavanju.

“Oni bi da ljude uteraju u katarzu. Ali postoje samo dve stavri u koje se čovek ne može uterati – u ljubav i u katarzu… Neophodno je pripremiti društvo za suočavanje. Suočavanje je neophodno, ali to je proces”, kaže direktorka ugledne nevladine organizacije. “Ubeđena sam da neće biti suočavanja sa prošlošću bez normalnosti. Preduslov za suočavanje je da smo bar jednom nogom u normalnosti. U nesigurnosti, bez normalnosti, se može biti samo frustriran, pun mržnje i straha. Tu nema suočavanja”.

“Rekla bih da su se i same nevladine organizacije podelile oko odnosa prema ratu, oko odnosa prema ratnim zločinima i prema intervenciji. Za vreme (NATO) intervencije su mnoge podržale Slobodana Miloševića”, pisala je Sonja Biserko. Pored ovakvih tvrdnji, Latinkin krug je na Zapadu sukob u “drugoj Srbiji” predstavio i kao razlaz po, za njih praktično retoričkom pitanju, ima li pravo bilo ko u Srbiji da se raduje dok opkoljeno Sarajevo pati ili majke Srebrenice čekaju istinu i pravdu. Predstavnici NVO i nezavisnih medija koji su se trudili da dokažu da će Srbi kada osete malo više radosti i nade pre poželeti da sruše Miloševića, da je trošenje para samo na suočavanje u zatvorenom društvu uzaludno i da stvari na Balkanu nisu jednostavne kao u holivudskim filmovima, gubili su bitku sa bitkom tih ostrašćenih, prividno “antiratnih” ekstremista koji su nudili zavodljive polulaži.

Sonja Biserko je 1997. godine napisala da su “opozicione stranke stvorene iz istog kalupa, sa istim programima. U proteklih sedam godina (od 1991. godine) njihova jedina uloga je bila da izigravaju takmace u borbi za vlast”. U neformalnim razgovorima i kontaktima sa strancima pojedinci iz istog kruga su tu tezu izlagali malo jasnije. Sa tim “analizama” srpske stvarnosti suočio sam se prvi put decembra 1993. godine. Jedan ugledni zapadni novinar, blisko povezan sa Latinkinim miljeom – posle 5. oktobra objašnjavao je da Sonji Biserko treba “podići spomenik u Beogradu” jer je Srbima “sačuvala obraz” – tvrdio je tada da su nedeljnik “Vreme” i Radio B92 u službi režima i da im je Jovica naredio da izigravaju opoziciju i nezavisne medije. Ovu laž o dva najhrabrija nezavisna medija argumentovao je tvrdnjama svojih pouzdanih i dokazano antimiloševićevskih izvora u Beogradu i tvrdio da u tim medijima ima dobrih ljudi, ali da su u manjini, da su sasvim marginalizovani i samo ukras vešto prikrivenih implementora SANU strategije. Iako su ove informacije došle od ljudi koji su i danas u najbližem Latinkinom okruženju, NIN nema nikakvih dokaza da je Latinka na bilo koji način sama izgovorila ili širila ovu laž. Mada, ona nije u neskladu sa Latinkinom javno izrečenom tvrdnjom da su tokom “totalnog rata, ne samo vojnog nego… i medijskog, čitave struke stavljene… u službu”.

Sličnih neistina, kao što je ova iz 1993. godine, naslušali su se sagovornici u Njujorku, Briselu i Vašingtonu. Po toj lažnoj, balkanskoj verziji Orvelove “1984”, Dobrica i Jovica su – naravno kada nisu “uređivali” “Vreme” i B92 – “režirali” studentske proteste i organizovali protestne šetnje. Svi – od Đinđića i Draškovića, do (tada još “nedenacifikovanog”) Čede Jovanovića i Slavka Ćuruvije – su dobijali svoje zadatke iz amorfne SANU/DB centrale. Nekoliko meseci po prestanku bombardovanja, 1999. godine jedna izuzetno uticajna sagovornica američkog (nevladinog) instituta me pitala šta se to dešava sa Sonjom Liht, Stojanom Cerovićem i Vojinom Dimitrijevićem. Čula je, iz istog kruga u Srbiji, da su se svrstali, da su postali ako ne baš saradnici, a onda bar apologete politike zločinačkog režima i pitala se kuda to sada ide Srbija. Jedini “greh” ovo troje ljudi, istinskih svetionika u vremenu Miloševićevog mraka, je bilo nepristajanje na crno-belu sliku. Ovi ljudi, koji su tada ovde proglašavani kao izdajnici, postali su glavna meta laži verbalnih snajperista iz ekstremnog krila “druge Srbije”. “Beogradski centar za ljudska prava… je uvek blizak nekoj vlasti”, izjavila je kasnije Sonja Biserko Slobodnoj Evropi o centru na čijem je čelu Vojin Dimitrijević. Jedna druga osoba je nedavno za Sonju Liht napisala da “izlaže bezmalo identičan stav” sa Srđom Trifkovićem koji je navodno izjavio da bi “trebalo da prestanu da postoje … da budu ukinute” NVO koje se bave ljudskim pravima.

Umnogome zahvaljujući podršci Sorošove fondacije sačuvani su demokratski i kreativni potencijali koji su mogli poslužiti stvaranju građanskog društva. Ogromna energija i perverzna argumentacija iskorišćena sa ciljem da Sonja Liht bude udaljena sa čelnog mesta u beogradskom ogranku Soroševog Fonda za otvoreno društvo predstavlja najbolju ilustraciju stvarnih ciljeva kruga oko Latinke. Oni veruju da su Srbi izgubili pravo na radost i normalnost, svako delovanje i kreativnost, bilo u umetnosti ili politici, koje za svoj primarni cilj nema neodložno suočavanje. “Ima onih koji misle da najpre treba završiti pragmatične poslove, dobiti novac, povezati se sa Evropom, trgovati, pa tek onda raspravljati o zločinima. Međutim, te dve stvari ne mogu se razdvajati”, kaže Latinka. Za njen krug je i organizacija EXIT festivala u Novom Sadu, dok je Mladić na slobodi, deo “zločina nesuočavanja”. Svaki eskapizam, onaj na rejvovima ili uz filmove Pedra Almodovara, koliko i onaj uz Cecu i Miru, i nezainteresovanost su sugerisani kao dokaz sveprisutnog “pristajanja”, prećutne podrške (skoro) svih Srba zločinu. “Zahtev da život stane dok se ne iskopaju grobnice jednostavno je sumanut”, napisao je Veran Matić u odgovoru na napade Petra Lukovića, najnemilosrdnijeg Latinkinog ratnika.

Najveći neprijatelji vlasnika dogme o “crnoj”, okrvavljenoj Srbiji – u kojoj van kruga onih koji imaju pristup Latinkinom salonu i pameti nema ničeg “belog”, humanog i prozapadnog – nisu bili Milošević ili Šešelj, već najracionalniji kritičari i najefikasniji borci za normalnost i najopasniji protivnici kriminalnog režima. Pre smrti Ćuruvija je iz ovih krugova diskvalifikovan floskulom “jednom udbaš, uvek udbaš”, a Đinđić je bio onaj koji je “pekao vola podno Trebevića” i šurovao sa Karadžićem i Miloševićem. Tek posle smrti pokušali su da ih “ukradu” demokratskoj Srbiji i pretvore u simbole svoje besplodne borbe. Možda nije slučajno to da ovde – sa izuzetkom Ivana Stambolića – najveće žrtve Miloševićevog političkog terora nisu bili aktivisti iz ovog dela “druge Srbije”.

“Strašno mnogo štete su učinili nevladinom sektoru. Učinjeno je toliko korisnog, kreativnog, a oni na sve to bacaju blato… A da se bar bave ljudskim pravima. Njihova glavna delatnost je dezavuisanje i lično blaćenje (ostatka) druge Srbije, koju bih ja nazvala civilna, građanska Srbija”, kaže sagovornica NIN-a. “Oni imaju totalitarnu svest i zato su ekstremni. Oni su tu priču (o drugoj Srbiji) hteli potpuno da učine svojom. Taj totalirizam, to da oni koji sa Sonjom Biserko nisu dobri, da nisu NVO, da nisu deo građanske Srbije, to ne mogu da prihvatim. Ne mogu da prihvatim da je sve crno-belo”.

Njihova glavna delatnost nije bila borba za ljudska prava, već lov na greške “saboraca”. “Ja mislim da njih baš briga za ljudska prava… A strašno je što se sve vreme oni šatro bave ljudskim pravima. Degradirali su samu borbu za ljudska prava i učinili su ljude ovde sumnjičavim prema ljudskim pravima”, kaže NIN-ova sagovornica. Kao neka paralelna, “građanska UDBA”, marljiva policija reči, oni su od stvarno dobrih, antimiloševićevskih Srba pravili moralne nakaze i sumnjive likove. Ili ste – svesno ili ne – s Latinkom, ili ste svoj javni govor bar obojili njenom mišlju. Ako ne, onda ste nacista, debeovac, krvopija, imate male sise i ružnu glavu, radite za prljave Miloševićeve i Koštuničine pare… U ovakvom javnom delovanju i diskvalifikovanju “konkurencije” možda leži odgovor na pitanje zašto ih režim nije izlagao represiji onoliko koliko se moglo očekivati ako se ima u vidu koliko jakim rečima su ga napadali – što je bila jedna od stvari koja je ponekad zbunjivala čak i njihove najprilježnije zapadne sagovornike.

Srbija, po Latinki Perović, nekako “uvek daje odgovor koji je na tragu njene istorijske konstante.” Oni koji se nisu uklopili u “konstantu” bivali su diskvalifikovani i optuženi za “smrtne grehove” u NVO miljeu: srpski revizionizam, “apologetizam” (Miloševićevog zla) i poricanje ili relativizovanje srpskih zločina. Pre nego što je ubijen premijer Đinđić Sonja Biserko je pisala da “nova vlast” pokazuje “slepilo (koje) samo produžava agoniju”. Deo nevladinog sektora, oni koji su se na razne načine uključili ili pomogli strukture Đinđićeve vlade, opisani su kao “najdogmatskiji deo komunističkog pokreta, antizapadno i antitržišno orijentisan”. Đinđićevi NVO saborci su “ugušili i sprečili sve koji nisu iz njihovog kruga”, pokazali su se kao “amateri kada su u pitanju državni poslovi” sa iznenađujućim nivoom “nepoznavanja kako prilika u Srbiji, tako i u svetu”. Biserko, Latinka i saradnici su uspeli da ubede mnoge sagovornike na Zapadu da su jedino oni pravi poznavaoci Srbije i sveta, da je “(peto)oktobarska revolucija” bila takozvana i nacionalistička.

Stvorivši sliku da se ovde sada radi o simbiozi nacionalista i nevladinih organizacija oni su uspeli da svaki napad i kritiku iz Srbije predstave u mnogim krugovima na Zapadu kao dokaz da su u parvu, da su samo oni “prave NVO… koje otvaraju Pandorinu kutiju i neprijatna pitanja sa kojima treba da se suoči celokupna javnost u Srbiji”. “Možda bi nas i spalili, da smo živele dva-tri stoleća ranije”, kaže Biserko. Ovaj začarani krug je donekle uzdrman u vreme Đinđića. Ali, Biserko tvrdi da je Koštunica “Srbiju vratio natrag u Miloševićevo vreme, možda čak i gore”. “Njihov ceo angažman se danas zasniva na maksimi što gore to bolje”, kaže sagovornica NIN-a.

Ipak, oni tvrde da konačno postoji jedan čovek koji još može da nam donese boljitak. Na predavanju koje je 2001. godine posle puštanja Internacionale održala u prepunoj beogradskoj kafani “Zora” Latinka Perović je rekla: “Iz šovinističkog mulja, koji nas je davio u protekloj deceniji, treba izvući ovu (levičarsku) tradiciju. Ne da bismo se njome poslužili kao panacejom za našu sadašnju katastrofu, već da bismo shvatili da istorija, kao ni priroda, kako je govorio Hercen, nikad ne stavlja sve na jednu kartu”. Posle godina širenja beznađa i militantnog defetizma Latinka je tada rekla da, ipak, ne treba gubiti nadu. U međuvremenu je našla i svoj adut. Čedomir Jovanović je postao levičar, a Latinka je u Čedi našla jednog od onih fanatika koje je “sretala proučavajući istoriju ruskog revolucionarnog pokreta, ali i političkih pokreta u Srbiji.”

Latinku je jedan holandski novinar opisao kao “visoku, stamenu ženu… usamljeni glas razuma, već godinama govori o evropskim vrednostima i normama, jedina imenuje stvari pravim imenom – i niko je ne sluša.” Osvojivši Čedu Latinka je napokon našla političara koga mnogi “građanski” Srbi ne samo da slušaju, već i obožavaju. Očito je, kako bi rekli srpski biznismeni “gde je tu Latinka”, ali “gde je tu Čeda”? Šta mladom i harizmatičnom demokratskom liberalu donosi stara socijalistička “liberalka”?

“Ona sada radi suprotno od onog što je radila dok je bila komunistički funkcioner. Liberali su tada pridobili ljude ne svojom ideologijom, već time što su im omogućili da bolje žive. Danas ona nudi samo ideologiju. Te 1972. je izgubila ideološku bitku i misli da je sada mora dobiti”, kaže nekadašnji prijatelj. “Ona zna da odlično objasni neke stvari, ali nije u stanju da ponudi rešenja. Ona se ne snalazi kada treba da kreira (svoju) drugu Srbiju jer ona nikad ništa nije kreirala. Zato je njena druga Srbija političko mrtvorođenče, zato ona nije mogla da dobije više od 300 000 glasova. Ona tu nije svesna svoje krivice. Ona misli da su krivi Srbi, a ne ona, da ovde ne valjaju ljudi jer ne vide da je očito da ona nudi superiorniju i humaniju ideologiju”.

Pre Čede na političkoj sceni su postojale samo patuljaste, klinički mrtve “građanske” partije. Najjaču od njih, Građanski savez, preuzeli su Nataša Mićić i Zoran Ostojić čiji je nedostatak talenta za politiku teško prenaglasiti. Čeda je uneo energiju i oživeo ovaj nestajući, ali Srbiji preko potreban politički kutak. Ako ne namerava da krene u izborni sunovrat stopama svojih prethodnika Jovanović će verovatno morati da delatinkizuje svoju političku strategiju i javne nastupe. On još može da bira: ili da proba da pokuša da doprinese modernizaciji Srbije ili da to zameni lovorikama i mestom u galeriji gubitnika koji su, za razliku od Đinđića, suočavanje sa srpskim krvavim nasleđem i složenom realnošću podredili svojoj taštini i lažnom i neodgovornom, ali obično prilično bezbednom moralisanju.

Od sklapanja političkog saveza sa Latinkom, Čedina politika nije samo, kako sam ističe, politika bez kompromisa, već politika bez politike. Harizma, vizija i hrabrost nisu dovoljni. Zato bi njegove obožavateljke, koje su nekada na svojim grudima nosile “Čedo, oženi me”, sada trebale da stave bedž na kome piše “Čedo, razvedi se”. Njegov politički brak sa Latinkom predstavlja spoj iz snova neprijatelja moderne Srbije. Ako Jovanović ima bilo kakvu korist od ove, već skoro trogodišnje veze, onda je to mogućnost da mu ona posluži kao neka vrsta ideološke pancir-košulje. Teško je poverovati da će zlikovci koji su naredili ubistvo srpskog premijera poželeti da eleminišu nekoga ko prati Latinkinu startegiju modernizacije Srbije.

Marku Nikeziću, svom političkom ocu, Latinka je zamerala apolitičnost. Pisala je da “je pripadao onoj manjini političke elite u Srbiji koja je… politiku shvatala racionalno” i nije “sledio princip što gore to bolje”. Latinka ni ovde ne sledi svog velikog učitelja. Bila je suviše mlada da bude revolucionar, i sada svog omiljenog političkog sina gura u krajnje nepolitično, neracionalno i nepragmatično ponašanje. Iako se predstavlja kao jedini naslednik Đinđićeve političke filozofije, Čedino delovanje danas predstavlja antitezu Zoranove pragmatičnosti. Za razliku od Đinđića, koji je smatrao da političar kome je stalo do morala treba da “ide u manastir”, Jovanović od kada je ponovo u opoziciji govori kao da je cela Srbija manastir. Samo ako uspe da napravi sintezu troje moćnih uzora koji su ga u raznim periodima života politički i ideološki “krstili” – mitropolita Amfilohija, Zorana Đinđića i Latinke Perović – Jovanović ima šanse da od svog političkog lutanja napravi veliki kapital.

“Jovanoviću može mnogo toga da se zameri, egocentričan je, komformista, bio je veliki nacionalista, ali on je čovek velikih ideja, veliki talenat, ranjiv i podvodljiv”, kaže sagovornik NIN-a. “Kod Čede se vidi da je pročitao par Latinkinih tekstova pa sad misli da je jako pametan. Njegova politika je spoj Latinke i Bebe. To su Latinkine teze pretočene u marketinške slogane”, kaže bivši funkcioner Građanskog saveza. Latinka citira jednog ruskog autora koji je daleke 1880. godine napisao da “Dušanovo carstvo ne da Srbima da spavaju”. Cela Latinkina ideja poslednjih godina se vrti oko toga kako uspavati nacionalizmom probuđene Srbe. Takva strategija sada predstavlja program LDP-a i jedan od razloga zašto će Jovanoviću biti jako teško da probudi srpske glasače. Jovanović vidi da su “ovu zemlju deformisale te nemoralne anticivilizacijske vrednosti koje su nas formatizovale u periodu Miloševićeve vlasti.” “Ako ne naučimo nešto iz svih tih poraza i tog debakla kroz koji smo kao društvo prošli, onda kakva je naša perspektiva?”, pita se Čeda u Latinkinom pesimističkom stilu.

Da bi ka sebi stvarno privukao “posustale, razočarane i zbunjene”, da bi, kako obećava, pobedio “opsenare”, Jovanović bi morao da prestane da bude opsenar. “U Srbiji je normalno sve ono što u svetu nije normalno… (K)oja prestonica na svetu ima masovnu grobnicu u predgrađu?”, pita se Jovanović. Ako izuzmemo Madrid, Peking, Buenos Ajres (u vodi doduše, ali bliže centru od Batajnice), Moskvu, Berlin, Sarajevo (Kazani, kako piše Latinki drag sarajevski nedeljnik Dani), Pnom Pen i još najmanje 40 prestonica (tu sam prestao da brojim, a i dežurni rasisti bi me možda opomenuli da Srbija nije ni u Aziji ni u Africi) stvarno nema nijedna. Istorija ipak ne počinje sa Miloševićem. U predgrađu Beograda postoji i masovna grobnica u Jajincima. Nekoliko ih je i u samom centru Beograda – jedna je u Studentskom parku – i leševima su napunjene u mesecima posle 20. oktobra 1944. godine. Jovanovićev zamenik, profesor Nikola Samardžić, je svojevremeno napisao da su to bili “genocidni zločini jugoslovenskih komunista nad srpskim narodom počinjeni … u prvim godinama konsolidacije vlasti” i da su odneli “između 150.000 i 250.000 (srpskih) života”.

Sklonost da se navode neistininite tvrdnje da bi se dokazala navodna izuzetnost srpskog nespornog zla pokazuju skoro svi Latinkini sledbenici. Ne bi sada da nabrajam gde sve ljudi u video klubovima iznajmljuju kasete sa snimcima koji su gori ili slični onima koji dokumentuju zločine Škorpiona i gde sve obožavaju ratne zločince (spisak je dugačak, duži nego što srpski autošovinisti mogu i da sanjaju), jer to nije bitno. To je sramotno i odvaratno, ali sugerisati da su to srpski “specijaliteti” znači vređati građane koje bi sutra za one koji to govore trebalo da glasaju. “Nije lako danas nuditi alternativu Srbiji, koja tu alternativu shvata kao svoj poraz, kao svoju sramotu, kao svoju osudu. Danas svi govore o Evropi u Srbiji. Koštunica će u Evropu sa talibanskom maramom, Nikolić će da napravi evropsku Srbiju kao srpski Aušvic”, kaže Nikola Samardžić.

“Ja ću glasati za Čedu… Baš je sladak, a i strančica mu je skroz super”, piše jedna simpatizerka na B92 forumu. “Jedino je on sada prava opozicija, kohabitanti su pokazali svoje pravo lice, tako da je normalno što sad svi pljuju po Čedi”, piše drugi. Pored mladih i onih koji su “svesni da sada živimo kao da 5. oktobra nije ni bilo” Čedi će trebati još mnogo glasova da bi od autsajdera ponovo postao insajder u zemlji u kojoj su, kako tvrdi njegov saborac Bojan Al Pinto-Brkić, “optuženi za ratne zločine, nečim nalik hipnozi, potčinili realnost države koja ih skriva”. Nikola Samardžić piše da su nas u vremenu “istočno-pravoslavnog komunizma” uhvatili u neku mrežu “nacionalizma, staljinizma i zapuštene paganske religioznosti”. Jovanović ima priliku da pokaže da li “građanske” partije mogu da zarad ostvarenja svog cilja žrtvuju dogmatičnost, da li umeju da nas ispetljaju iz mreže i probude iz hipnoze o kojoj govore, da li mogu da “spoje naciju i razum”.

Za sada, delujući neđinđićevski, oni stavraju mit o Đinđiću. Prateći Latinku pokazuju da, makar podsvesno, veruju u gubitnički mit da se Srbija ne može modernizovati. U nečemu bi ipak trebali da poslušaju svoju “liberalnu” heroinu: “Ne postoji moderan narod bez mita. Treba razlikovati mit kao deo identiteta od mita kao osnove za aktuelnu politiku. Mit se potrošio u toj politizaciji Kosova, i ne verujem da se kosovski mit, koji je igrao ulogu u srpskoj istoriji i svesti, može kompenzovati stvaranjem nekog novog mita u modernoj istoriji. To je Sizifov posao.”

Zoran Ćirjaković

http://www.academia.edu

Podelite:

28 Komentari

  1. Dug clanak pljuvacine Latinke Perovic. Iako se po mnogim pitanjima ne slazem sa Latinkom ona je intelektualac i doprinosi pluralizmu misljenja u Srbiji. Na njene stavove utice njeno okruzenje – rodjena u Kragujevcu zivi u Beogradu. Ona je patriota Srbije kao drzave a ne Srba kao naroda. Zato i uvek govori kako Srbija treba da se fokusira na sebe i svoj razvoj i nije preterano zainteresovana za Srbe u okruzenju za koje misli da treba da se brinu njihove maticne drzave.

    • Ti si kukavce kao nesta citao, ali ocigledno ne umes da iz toga izvuces tacne zakljucke. Laprdanje iz nekog Bg-stana, bez pokrica u stvarnom zivotu i desavanjima. Ti si, kao i tvoja Boginja, hendikepiran nedostatkom kritickog razmisljanja, ali i najobicnije ljudske empatije i osecanja za pravdu. Gadim te se.

  2. Taj stav je skoro podjednako legitiman kao i onaj da Srbija treba da se brine o Srbima svugde gde su. Formiranjem Republike Srpske stvorena je maticna drzava prekodrinskih Srba koja ako bog da, zahvaljujuci broju svojih stanovnika i teritorijom, ekonomski i kulturno moze da bude uspesna kao i Slovenija, ako ne i uspesnija. Srbija je tu uvek da pomogne i stane u zastitu Republike Srpske ali sa merom, bez da ugrozava druge narode u okruzenju.

  3. Da nije Latinke uopste se ne bi cuo glas Srba (i drugih stanovnika) iz Srbije. Sta je sa njihovim pravima i interesima. Potpuno je nerealno razvuci granice Srbije tako da obuhvati sve krajeve i krajista gde zive Srbi, pogotovo danas kada su se rasprsili od Dizeldorfa do Cikaga. Srbija ne moze vise da iscrpljuje sebe u tim nerelanim nastojanjima i treba da gradi drzavu u dubinu (kulturna, obrazovanje, infrastruktura, ekonomija) a ne u sirinu i da u tom istom zadatku pomogne Republici Srpskoj.

  4. A postavljanje ubacenog Hrvatskog agenta Seselja kao antipoda Latinci je cista uvreda. On je jedna obicna stetocina koja je obrukala Srpski narod. Da je neki patriota uradio bi nesto za Istocnu Hercegovinu, ne bi Trebinje bilo pustinja i ljudi u tom kraju ziveli u siromastvu. Gde ce drugo da se skuce proterani Srbi iz Hercegovine nego u Istocnoj Hercegovini, ili oni iz Sarajeva i Srednje Bosne nego na Palama i Podrinju, ili oni iz Hrvatske krajine nego u Bosanskoj Krajini i Banja Luci.

  5. Prekodrinskih Srba je bilo dva miliona – gde su ti ljudi sad? Zasto ne zive svi ili velika vecina u Republici Srpskoj. Tumbali ih od ne mila do ne draga, iscupani iz svog rodnog zavicaja. Neko iz Dalmacije sad u Surcinu ko pao s Marsa. Ili iz Sarajeva u Cacku ili jos gore u Americi. Ali koliko god meni bili dragi prekodrinski Srbi i sve bih ucinio za njih, ipak mora neko da se brine i o Srbima u Srbiji. Braca preko Drine imaju Dodika, a koga imamo mi? Zasto se Srbije prazni, zasto jos nije NATO i EU clanica, zasto smo siromasniji od Rumunije i Bugarske, Cesku i Slovacku i da ne spominjem.

  6. Vecina Latinkinih zakljucaka je tacna: Srbija je zatvoreno, letargicno, autisticno drustvo, neobrazovano. Nismo najgori ali ne poredimo se valjda sa najgorima nego sa nekim drugim uspesnim nacijama tipa Holandjana i Ceha. U ovu provaliju su nas doveli rusopatofili i iz te provalije mozemo da se izvadimo samo ako se rusopatofila resimo. Ako zbog nekog prijatelja imas dosta neprijatelja onda je vreme da tog prijatelja promenis jer si ocigledno u losem drustvu. Sto je za vampire glogov kolac to je za rusopatofile clanstvo u NATO i zato to treba da bude glavni i jedini zadatak i vlasti i ove jadne impotentne opozicije.

  7. Neko ce da mi prica o Latinkinom nepatriotizmu dok Veliki Vodja AV drzavnim parama od Telekoma kupuje privatne medije B92 i Prva da ugusi jos ovo malo slobode sto je ljudima ostalo da im ogade i zivot i domovinu da odu i da se vise nikad ne vrate. Pa sad Happy, Pink, b92, studio B, Prva mogu zdruzeno da izvestavaju koliko nam dobro ide, kako se otvaraju 3 fabrike, jedna vidljiva a dve nevidljive. Ili rusko placenicko g.no Dacic je patrijota, svadja nas sa zapadnim silama al zato igra pred Erdoganom koji je isto priznao Kosovo, al je dobar s Putinom pa je sad dobar i nama. Ili Vulin ministar vojni – prosto mi je neshvatljivo da onaj postrojeni vod vojnika tu kreaturu ne ugazi ko pseto.

  8. Kad tako guse pluralizam u nasem drustvu kako onda ocekivati da ukljuce i saslusaju misljenje drugih. Umesto da dovedu umne ljude i iz drugih bivsih bratskih naroda na RTS i nase medije, tipa Muhameda Filipovica od Bosnjaka, Vinka Puljica od Bosanskih Hrvata, Branke Prpe od Dalmatinaca itd, pa da cujemo i njihove stavove i da razumemo neke dogadjaje i iz tudje perspektive. Ne, Srbi su etnocentricni i autisticni, ne zive sa drugima nego pored drugih. Ako ne upoznas druge kako onda mozes da ocekujes suzivot sa njima, i onda ce se stalno podgrevati ova zla krv sto je medju nama.

  9. Da cisto razumemo zasto se nesto desavalo onako kao sto se desavalo. Sta je to dovelo Licane i Zapadne Hercegovce da pocine onako stravicne zlocine u Drugom svetskom ratu, odakle tolika mrznja? Da li je bio razlog strah Katolicke crkve od sirenja komunizma? Ili siromasenje stanovnistva u Jugoslaviji? Prosecan Srpski patrijota ce reci zato sto su Hrvati zli i patoloske ubice. Zlo je u svojoj sustini banalno, kao sto je banalno cerekanje Seselja i (lj)ubi vas deda Ratko kod Cmarica, iako su suodgovorni za patnju stotina hiljada ljudi na prostoru bivse Jugoslavije skupa sa isto tako zlocinacki zacerekanim Mesicem.

  10. D Buković:

    TRAGOM IZDAJNIČKIH CILJEVA I ZADATAKA „SRPSKIH“ KOMUNISTA- INTERNACIONALISTA U BORBI PROTIV KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I SRBSKOG NARODA

    Imajući u vidu da su tzv. „srpski“ komunisti-internacionalisti bečko-berlinski marksisti baljezgari imali neprijateljski stav prema Kraljevini Jugoslaviji, koja je nikla iz krvi i žrtava najboljih sinova srbskog naroda. Taksirali su novu državu jednom od onih država „koje su postale kao uzgredni produkti u procesu raspadanja imperijalizma klasne ideologije buržoazije…“

    U debati koja je vođena u ustavotvornoj skupštini o Kraljevini SHS 18. aprila 1921. godine učestvovali su i izvesni „srpski“ komunisti-internacionalisti na čelu sa Simom Markovićem, koji je svesno govorio neistine i izvrtao činjenice, rekao je:
    „Ova naša država nije rezultat jednog logičnog procesa u razvitku nacionalne svesti… Naša država isto tako kao i Čehoslovačka i Poljska, ustvari je samo jedna od produkata svetskog rata. Mi imamo za svoj postanak u prvom redu da zahvalimo propasti imperijalizma centralnih sila. A jedan od najtežih i najznačajnijih udaraca tome imperijalizmu zadala je ruska revolucija. I zato mi dugujemo svoj veliki dug za nacionalno ujedinjenje pored amerikanskih, engleskih i francuskih topova, još i ruskoj revoluciji, bar u istoj meri…“

    U ovom kontekstu valja reći da su „srpski“ komunisti-internacionalisti u Kraljevini Jugoslaviji imali materijalnu podršku fabijansko-bundstičke i boljševičke Kominterne, kojoj se pridružio i engleski publicista Siton-Vatson, oko kojeg su se okupljali izvesni poltroni Kraljevine Jugoslavije. Vatson je u toku 1931. godine publikovao antisrbski pamflet protiv kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je objavljen pod naslovom “The background of the Yugoslav dictatorship” – “Pozadina jugoslovenske diktature”, u kojem doslovno stoji:

    “Jugoslovenska diktatura je zavedena od Kralja Aleksandra 6. januara 1929. g. usled glasnih uveravanja, da je to samo privremena mera i da će se prvom prilikom vratiti ustavna i parlamentarna vlada. Dekret od 3. Oktobra 1929. g., koji je uzeo oficijelno ime Jugoslaviju podelivši je u 9 novih umetnički nazvanih provincija i manifest od 3. jula 1929, kojim se izjavilo da nikad ne može biti povratka starim istorijskim provincijama ili starom partijskom sistemu, sačinjavali su praktičan dokaz da se diktatura prestala smatrati kao privremena mera i da se ‘ušančila’. Ali posle 18 meseci od te izjave unutanja situacija Jugoslavije kao i mnogih drugih zemalja duboko je bila izmenjena usled svetske ekonomske krize i postepeno postalo je jasno, da
    je neizbežna izvesna promna režima…” (Vidi: Robert William Seton-Watson, The background of the Uugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).

    I dan danas beogradsko-josipgradski „srpski“ komunisti-internacionalisti, bečko-berlinski marksisti baljezgari „dokazuju“ kako su oni bili istinski pobornici Jugoslavije, zaboravljajući da su 1. decembra 1929. godine, na dan proglašenja Kraljevine Jugoslavije svim silama radili na njenom uništenju i stvaranju „nezavisnih radničko-seljačkih republika“. U „Proleteru“, organu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, objavljen je programski članak koji glasi…

    PROKLAMOVANJE JUGOSLAVIJE

    Proklamovanje „Jugoslavije“ na mesto dosadašnje „Kraljevine S.H.S“, i istovremeno administrativna podela zemlje na devet banovina, predstavlja krunu hegemonističko-imperijalističke politike krvave vladavine veliko-srpskog fašizma. Proklamovavši vojno-fašističku diktaturu državni udar od 6. januara postavio je između ostaloga sebi kao cilj i: ostvarenje narodnog „jedinstva“ pomoću stapanja sviju naroda Jugoslavije u jedinstvenu naciju. To što nije bio u stanju da sprovede balkanski „parlament“ veliko-srpska buržoazija, opirući se na buržoazije ugnjetenih naroda, namerava da sprovede grubom otvorenom silom vojno-fašističke diktature. Desetomesečni bilans krvave vladavine beogradskih dželata jasno je pokazao i dokazao, što on podrazumeva pod narodnim jedinstvom i kako on ostvaruje to „jedinstvo“. Nova podjela zemlje u suštini označava rasparčavanje ugnjetenih naroda, njihovo još veće i bezočnije nacionalno tlačenje i eksploataciju.
    U toku deset mjeseci svoje nasilničke vladavine beogradski tirani na čelu sa Aleksandrom Poslednjim nastavili su u svim pravcima državnog života-bezobzirnu, brutalnu, varvarsku politiku veliko-srpske buržoazije; oni su nesrpske narode i u privrednom i u kulturnom pogledu neograničeno ugnjetavali, lišavajući ih svih političkih prava. Oni su revolucionarni kadar nacionalno-oslobodilačkih pokreta terorisali, proganjali, hapsili, a u zatvorima grozno mučili i ubijali.

    Po nalogu vlade krvavog pseta-generala Živkovića većina je srednjih škola u Hrvatskoj zatvorena. Nacionalnim manjinama – Nemcima i Mađarima ne dozvoljava se da na svom jeziku obavljaju nastavu u narodnim školama. Prema ugnjetenim narodima vodi se otvoreno neprijateljska, upravo okupatorska politika. Njima se ne samo ne dodeljuje zemlja na osnovu Agrarne Reforme, već ih se tretira kao „tuđi“ elemenat, istovremeno kada belogradističkim vrangelovskim bandama dodeljuju najbolju zemlju. Razumljivo, to je usluga za uslugu. Bogato iskustvo u zverskim raspravama protiv sovjetskih radnika i seljaka sa osobitom halapljivošću usvaja srbijanska monarhija, primenjujući isto sredstvo protiv radnika i seljaka ugnjetenih naroda Jugoslavije.

    Kreditna politika – Narodne Banke, Hipotekarne Banke itd. najjasnije govore kako srbijanska buržoazija i monarhija razumeju narodno „Jedinstvo“ i „ravnopravnost“. Ove su banke najviše pozajmica dale srpskim filijalama. Iѕ izveštaja Hipotekarne Banke vidi se da su 1928. g. Srpske filijale u Nišu i Beogradu dobile 1,608,038,088 Din., dok su sve ostale filijale u zemlji primile 704,560,806 Dinara. U Makedoniji i Kosovu sprovodi se bezobzirna kolonizartorska politika. Feudalni posedi u Makedoniji nisu uopšte razdeljeni mesnom stanovništvu. Najveći deo tih poseda dobili su kralj i ostali veliko-srpski agenti i političari. Diktatura je odredila kredit od 30 miliona Dinara u cilju kolonizacije Makedonije i Kosova.

    Ali najbrutalnija kolonizacija sprovodi se na Kosovu. Pomoću velik-izdajničkih procesa otima se imovina čitavim selima. Albanci se proteruju, a na njihovo se mesto naseljavaju za režim pouzdani Srbi. U svrhu što bržeg srbiziranja ovih krajeva, prema novoj podeli Kosovski je kraj podeljen u tri banovine: Moravsku, Zetsku i Vardarsku. Vojno-fašistička diktatura podelila je Kosovo među Zetskom i Moravskom Banovinom i ako ovaj kraj nema nikakvih zajedničkih ekonomskih veza i interesa. Diktatura ovde je postavila isti cilj što i u parcelaciji Hrvatske, Bosne i Dalmacije – stvaranje veliko-srpskog i nacionalnog ugnjetavanja. Podjela zemlje na devet banovina – pašaluka u kojima će ban biti u stvari paša u svom pašaluku i koji će biti slepo oruđe u rukama beogradskih tirana sprovodeći krvavu politiku veliko-srpske vojno-fašističke diktature nacionalnog ugnjetavanja i eksploatacije radnog naroda. Usprkos tome da vladajuća veliko-srpska nacija ima samo 39 od sto celokupnog stanovništva njoj se veštačkim putem osigurava većina u šest banovina.
    Široke radne mase i ugnjeteni narodi treba da su svesni toga, da je zloglasni akt od 9. oktobra njihovo okivanje u gvozdene lance i zversko nacionalno i ekonomsko ugnjetavanje od strane veliko-srpske hegemonije. Sa nazivom „banovine“ veliko-srpski fašizam u savezu s krupnom buržoazijom ugnjetenih naroda pokušava da ponovo obmane pre svega široke hrvatske seljačke mase, koje se bore ko – bajagi za formu – „ban“, a ne za sadržinu-oslobođenje ispod jarma veliko-srpske monarhije. Komunistička Partija Jugoslavije je jedini borac protiv neviđene reakcije i belog terora beogradskih ugnjetača. Ugnjeteni narodi treba da znadu da je njihov jedini vođa u nacionalno-oslobodilačkoj borbi Komunistička Partija. Samo u savezu sa radnicima i seljacima oni mogu ostvariti svoje nacionalno oslobođenje. Samo jedinstvenim revolucionarnim frontom radnika, seljaka i ugnjetenih naroda može se srušiti vojno-fašistička diktatura i ostvariti samoopredeljenje naroda do ocepljenja.

    Dole sa vojno-fašističkom diktaturom! Dole sa krvavom srbijanskom monarhijom! Dole veliko-srpska politika nacionalnog ugnjetavanja! Živeo savez radnika, seljaka i ugnjetenih naroda! Živela samostalna Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Slovenija, Bosna, Vojvodina i Srbija. Živela radničko-seljačka vlada! Živela federacija radničko-seljačkih republika na Balkanu!

    (Vidi: Proklamovanje Jugoslavije, „Proleter“, Organ Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcija Internacionale), broj 6, godina 1, Beograd, 1. decembra 1929, str. 1).

    Više je nego očigledno da su reakcionarni „srpski“ komunisti-internacionalisti ostvarili mračne ciljeve evropskih i američkih rasista i imperijalista. Trajno su obespravili, razbili i osakatili naš nesrećni i poniženi srbski narod.

  11. Možda je dobro što je Vidovdan objavio ovaj kalamatijas od teksta, posebno antisrpske, osvrste u kojima je tolika mržnja prema Srbiji i Srbima, da ta mržnja (pogledaj terminologiju osvrtača) poprima nacističke stavove. Tekst je skrpljen iz desetine drugih tekstova, knjiga , izjava autoriteta, kao što je Sonja Biserko, te izjava aktera teksta, jedne od Brozovih janjičarki – Latinke Perović. Tekst je prevara, izgleda kao da je dat kritički osvrt na tu antisrpkinju, a ustvari to je pohvala ludosti. Liči na govor Marka Antonija na Cezarevom grobu (toplo, hladno) Kao svedok vremena sve sam ih poznavao, dobro sam poznavao Nikezića (imao njam čast da sa njim rzgovarama , jer se sastajo sa mojim stricem, poznatim sudijom Vrhovnog suda) koji je bio velika ličnost, nije on bio Latinka , iako se tada prikrpila uz njega. Kada mu je Broz ( u razgovoru sa liberliama) rekao, „Upotrebiću vojsku“, Nikezić je (malo ko to zna) ustao i pre napuštanja sastanka rekao: „Neće mladi ići za starcem“.

  12. Latinka Perović je izjavljivala da je vjerski i etnički rat „Srbija najavila i vodila, dokazaujućo da nije u ratu“. Dodala je: „To je velika obmana koju danas skupo plaćamo na svojoj koži“. Zacimentirala je : „Vladajuće je mišljenje da Srbija nije bila u ratu , da je to bila odbrana zajedničke države, da to nije bila agresija i borba za teritiorije… U tom su ratu počinjeni zločini i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani“… Tako je Lata izjednačila Ustaše, Balije, Handžar diviziju sa Srbima. U toku tog nesrećnog vjerskog i etničkopg rata, u najvećem jeku etničkog čišćenja Srba u Krvatskaoj, održan je u Zagrebu simpozijum, na kome su „nučno“ dokazane optužbe na račun srpskog naroda. To što su na tom simpozijumu govorili krvatski intelektualci , uglavnom biviši Brozovi janjičari, i favoriti , angažovani u domovinskom ratu i borbi protiv „srpske agresije“ (zamislite taj bezobrazluk, kako su Srbi bili agresori, a nad Srbima je izvršen treći genocid, to je Njofra, odnosno Franjo, naredio na sastanku na Brionima, postoji tonski zapis , „ da „sve Srbe treba protjrati, pobiti, pokrstiti, očistiti Hrvatsku“, ludilo pravo ludilo), ne treba se ni čuditi, ali kada tvrdnju o „primarnoj srpskoj odgovornosti za rat“ , odnosno „da je velikosrpska osvajčka politika osnovni uzročnik rata na ovim prostorima“ izgovori u sred ustaškog Zagreba i to kao uvodnikčar, predstavnica srpskih inteketualaca Lata, onda je takav postupak dovoljan da se o njoj više nikada ne progovori.

  13. I nakon takvog samolegitimisanja, ti razgoropađeni komuniustički preobraženici, ponovo su se preporučivali kao svespasvajući arbitri u jugosloivenskoj kataklizmi, kreatorima unutrašnje i spoljne politike koji njihovu aktivnos i ne pamte. Te promašene velike nade (među kojima jue i Lata, a ima ih koji su jahali popove) jedne faze jugoslovenskog komunizma , vraćali su se i danas se vraćaju poput lešinara i nadnose nad masovne grobnice , zgarišta i ruševine da osmotre stravične učinke i vlastite destrukcije. I danas ima u Krvatskoj veliki broj onih, čak i na vlasti, tih živućih grobara iz perioda Maspoka 70-ih , zahvaaljujući kojima je ondašnja država , Brozovci, Bakarićevci, Krajačići, Krleže, Blaževići i dr., sve njihove ideje pravno sankcionis ala u Ustavu iz 1974. godidne . Među njima i među srpskim sličnim akaterima ima i onih koji bi htjeli da nas ponovo skrpe i da nam u doglednoj budućnosti ponovo prirede krvavi razlaz, kao da ovih do sada nije bilo i previše.

  14. Sve navaljujete na srpska pleća, na narod, koji je ubijan, tri genocida . Koliko je samo u Velikom ratu i raznim ratovima pod Osmanlijama, sa Bugarima , izginula muška populacija (samo danak u krvi koliko je odnio). Da se to nije dešavalo, dans bi bilo najmanje 50 miliona Srba. Gospodine Bukoviću, kada već pišete šta bi bilo da nije bilo, da je bilo šta bi bilo, što niste napisali da nije bilo Kraljevine SHS, ne bi bilo ni KPJ, ne bi bilo nekakvog, ko zna odakle dovedenog, nametnutog Broza, ne bi bilo 7. marta, ne bi postojala danas Krvatska, o čemu pišu krvatski intelektualci, ili bi bila onolika koliko se može vidjeti sa Sljemena. O Sloveniji i da ne govorim Slovenci su bili i uvijek će biti austriski konjušari u duši filosofiji, ni Jevropa im ne može pomoći. Vdite šta kaže Hrvatčina: “Sva srića pa mi u Zagrebu nemamo takve ljude poput vaše Latinke”. Da završim, iako nema kraja u borbi protiv srbomrzaca, sa stihovima Alekse Šantića: “Snaga je naša planinska rijeka, nju neće nigda ustaviti niko! Narod je ovi umirati sviko. U smrti svojoj da nađe lijeka. Sve tako dalje, tamo do Golgote, u kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće se s vama”.

    • Jeste, jadni Srbi uvek zrtve nikad dzelati, sve im drugi krivi. “Da nije Turaka bilo bi nas 50 miliona”. Da nije Engleza bilo bi 50 miliona Iraca, svak ima nekog svog tlacitelja, onaj koji je jaci taj tlaci. Cak naprotiv da nije bilo Turaka ne bi bilo ni Srba. Srbi su pustili Turke u Smederevo i u Bobovac i predali se Turcima da bi izbegli nasilno katolicenje poslednja dva Bosanska kralja.

    • Srpski i Hrvatski sovinisti u nekim svojim imaginarijumima velikih Srbija i Hrvatski u potpunosti negiraju postojanje Bosne. A Bosna je duze bila drzava nego i Srbija i Hrvatska. Bosna, sto ko kraljevina sto ko bosanski pasaluk postoji skoro 1000 godina. I te zapadne granice “Velike Srbije” su u stvari zapadne granice Bosanskog pasaluka cija je prestonica dugo bila Banja Luka.

    • Bosna nije ni srpska ni hrvatska ni bosnjacka nego i srpska i hrvatska i bosnjacka. Ne moze se negirati 500 godina Otomanske istorije Bosne, imperije koja je izgradila toliko divnih dzamija i mostova po Bosni u XVI i XVII veku, bisera otomanske arhitekture, koje su divljaci porusili u poslednjem ratu.

    • Niti se moze negirati da su Srbi u Srednjem veku pa sve do modernog doba cinili vecinu stanovnistva u Bosni, i da se lazima i podmetacinom o nekakvim bogumilima to pokusava da se ospori. Od kud onda da se mesto Srb u Dalmaciji spominje u XII veku. Ili manastir Krka iz XIII veka. Cak se Gradiska u Rimskom carstvu zvala Serbium. Cudni neki nesrbi Tvrtko koji se krunise za kralja Srba na grobu svetog Save, ili Vukcic Kosaca, vojvoda od Svetog Save.

    • Ali isto tako ne moze se negirati da je veliki deo vlastele a kasnije i naroda primio katolicanstvo. Niti se moze negirati prisustvo i uloga bosanskih fratara i Bosne Srebrene tokom Otomanskog carstva. I autohtonost Bosanskih katolika koji su u XIX veku vecinski prihvatili etnonim Hrvat. Tako da Bosna pripada svima trima narodima, kao Sveta Trojica, ne moze se podeliti, niti moze postati jedno (unitarna) vec samo federalna sa dva entiteta.

    • Zasto dva entiteta? Pa zato sto je Hrvatska nakon onakog stravicnog etnickog ciscenja Srba iz Hrvatske, koji je bio konstitutivan i polagao isto onoliko prava na Hrvatsku, ko Bosanski Hrvati na Bosnu (i bio podjednako brojan) izgubila bilo kakvo pravo na pretenzije prema Bosni. I da je svesno zamenila etnicki ociscenu Republiku Srpsku Krajinu za Herceg Bosnu.

    • Srbi ne treba da budu zavarani Covicem koji je fini gospodin. Najvece ljige i srbomrsci su bosanski Hrvati, od Marka Ljubica koji siri fasizam i antisrsku histeriju po Hrvatskoj, preko ljigavaca Stjepana Kljujica do Vinka Puljica. Tako da treci entitet dublji od Posusja i siri od Sirokog (Brijega) je ne samo ne moguc nego i zlocinacki poduhvat i prema Bosnjacima (kojima pripada pola Bosne) i prema potpuno obespravljenim Krajiskim Srbima.

    • I te lazi o obespravljenosti Bosanskih Hrvata. Oni ne samo da nisu obespravljeni nego su pribilegovani: sa 10% stanovnistva drze 50% vlasti u Federaciji, 30 % u celoj BiH, imaju svoje kantone i svog predsednika. U poredjenju sa njima Srbi u Hrvatskoj ne samo da nemaju svoje zupanije nego nemaju osnovna ljudska prava: pravo na zivot, slobodu misli i savesti i nepovredivost imovine: prava zagarantovana svim zakonima na svetu.

    • Kao sto je laz da su Bosnjaci nesto uskraceni od strane Srba. Ono sto su oni zamenili sa Srbima (Podrinje) je daleko manje vredno od onog sto su oni prigrabili za uzvrat. Sarajevo, Sanski Most, Drvar, Glamoc, Grahovo. Na celoj teritoriji federacije BiH zivelo je 600 hiljada Srba tako da Bosnjaci svoje teritorije i kantone nisu dobili za dzabe.

  15. Dušan Buković:

    IZVESNI IDEOLOŠKI KORENI TZV. „DRUGE SRBIJE“

    Prvi koji je u bečko-berlinskoj Srbiji bio preteča tzv. „majke druge Srbije“ Latike Perović, i tzv. „nevladinih organizacija“ i ostalih bečko-berlinskih marksista baljezgara, bio je Dimitrije Tucović. On je i danas u Brozovoj bečko-berlinskoj Srbiji ideolog beogradsko-josipgradskih bečko-berlinskih marksista baljezgara i ostalih buržoaskih i belosvetskih internacionalista-imperijalista, crnih i crvenih „velikih izabranika“ i tzv. „kadrova“, magista, idolatrista, okultista, ritualista i ezoterista. Koliko je Tucović bio patriota o tome najbolje govori dr. Gopdana Vlajčić u svojoj knjizi koju je objavila pod naslovom “Komunistička Partija Jugoslavije i nacionalno pitanje”, gde doslovno stoji:

    “Posebno nakon Oktobarske socijalističke revolucije, austrougarski dio jugoslavenske socijalne demokracije vrši zaokret ka prihvaćanju ideje o ujedinjenju Jugoslavena izvan Austro-Ugarske monarhije. Što se više približavamo kraju 1918. te su ideje sve glasnije, da bi prvodecembarski akt državno-pravnog objedinjavanja Jugoslavena bio pozdravljen od cjelokupne jugoslavenske socijalne demokracije kao korak nužno potreban daljem razvoju socijalne revolucije…” (Vidi: Gordana Vlajčić, KPJ i nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Zagreb, 1974, str, 57-58).

    Takođe, u vezi sa Dimitrijem Tucovićem, internacionalistom, bečko-berlinskim marksistom baljezgarom, bilo bi interesantno znati da li je pao kao rezervni oficir na frontu prema Austro-Ugarskoj 1914. godine za slobodu svoje uže otadžbine Srbije ili da bi doprineo ujedinjenju svih jugoslovenskih naroda, koji nije bio ništa drugo prema dr. Vlajčićki nego samo korak nužno potreban razvoju buržoaske marksističko-internacionalističke socijalne revolucije. Ovo utoliko pre što i danas izvesni „srpski“ marksisti baljezgari u bečko-berlinskoj Srbiji prave veliki moralni kapital od njegovog gesta, da položi život za Srbiju ili može biti kada je reč o njegovom slučaju, za pobedu jedne buržoaske i internacionalističke destuktivne ideje.

    Imajući u vidu da je Dimitrije Tucović objavio propagandnu knjigu „Srbija i Arbanija, jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije“ u kojoj je prihvatio antisrbske teze bečko-berlinskih marksista baljezgara. Tucović je imao priliku da gleda masovne zločine koje su Turci i Albanci vršili nad obespravljenim, potlačenim i poniženim srbskim narodom na Kosovu i Metohiji, preko kojih je svesno prelazio, jer se zalagao za antisrbsku bečko-berlinsku marksističku propagandu ( Vidi: Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije, Beograd, 1914).

    Veoma je važno konstatovati da je uobličavanje bezbožnosti i internacionalizma u bečko-berlinskoj Srbiji u drugoj polovini XIH i HH stoleća i davanje zamaha onim golemim rušilačkim snagama bezbožja, izvršeno kroz marksizam u svim njegovim oblicima, bilo da je reč o nacional-socijalizmu, bundizmu, fabijanizmu, boljševizmu, fašizmu, kejnizmu i tekućem tzv. „pravoslavnom socijalizmu“, kojeg propagiraju komunistički kadrovi u beogradskom-josipgradskom marksističkom establišmentu. Dostojevski je proročki sagledao suštinu modernog scijalizma. On je rekao:

    “Socijalizam već po suštini svojoj mora biti ateizam, jer je od prve svoje reči jasno obznanio da je on sklopa ateističkog i da sav svet namerava urediti isključivo na načelima razuma… Socijalizam nije samo radničko pitanje, nego je po prevashodstvu ateističko pitanje, pitanje savremenog ovaploćenja ateizma, pitanje vavilonske kule, koja se zida bez Boga, ne zato de se sa zemlje dođe do neba, nego da se nebo svuče na zemlju…”

    U ovom kontekstu ukazali bismo i na delo Osvalda Špenglera, koje je objavljeno pod naslovom „Dve Rusije“, gde između ostalog stoji:

    „Mi ljudi Zapada smo religiozno dovršeni. U našim gradskim dušama se intelektualizirala rana religioznost već odavna u ‘problemu’. Crkva je završila svoj razvitak sa Tridentskim saborom. Iz puritanizma nastao je kapitalizam, iz pijetizma socijalizam. Anglo-američke sekte pretstavljaju samo potrebu nervoznih poslovnih ljudi, da zabave svoje duše teološkim pitanjima. Ništa ne može biti bednije od pokušaja jednog izvesnog protestantizma da svoju lešinu oživi trljanjem sa boljševičkim đubretom…“(Vidi: Osvald Špengler, Dve Rusije, Biblioteka „Hrišćanstvo i kultura“, Sveska IV, Hanover, Nemačka, Septembar 1948, str. 7-8, 41-42, 56).

    Tucovićev preteča bio je Svetozar Marković „srpski socijalista“ koji je zamišljao vreme kad će u bečko-berlinskoj Srbiji prestati nacionalnost i nastati internacionalnost. Nema sumnje da je Markovićeva teorija i praksa srpskih markisista bečko-berlinskih baljezgara i dovela do današnjeg stanja u kojem se nalazi naš obespravljeni, potlačeni, osakaćeni i poniženi nesrećni srbski narod.

    Uzimajući u obzir studiju Ilije Stanojčića, koju je objavio pod naslovom “O jednom dosad nepoznatom članku Svetozara Markovića o parlamentarizmu i nacionalnom pitanju”, gde doslovno stoji:

    “… U tim prvim člancima Marković će tretirati i odnos nacionalnog i
    internacionalnog u praksi rešavanja nacionalnog pitanja. ‘Mi razumemo, piše Marković, potrebu da se različiti narodi skupe, da žive zajedno u jednoj zajednici. Mi zamišljamo vreme kad će prestati ‘narodnost’ i nastati ‘čovečanstvo’. Ali to vreme može se spremiti samo razvitkom i obrazovanjem raznih naroda, razvitkom industrije i punog saobraćaja… To je stanje dakle tek rezultat narodnog razvitka. A dotle treba doći… Važno je napomenuti da Marković, iako ističe princip ‘samopredelenja’, tj. pravo
    svake nacije da zasnuje svoju samostalnu državu, govori i o mogućnosti da se kasnije razjedinjene nacije ujedine, ali, razume se, na sasvim drugim društvenim i političkim osnovama….” (Vidi: Ilija Stanojčić, O jednom dosad nepoznatom članku Svetozara Markovića o parlamentarizmu i nacionalnom pitanju, Spomenik CVI, SANUM, Odelenje društveih nauka, Nova serija br. 8, Beograd, 1956, str. 6).

    Takođe, imajući na umu da je Rodoljub Čolaković bečko-berlinski marksista baljezgar izneo svoje komunističko-trockističko mišljenje i stav o nacionalnom pitanju u jednom članku koji je objavljen pod naslovom „Pravilan stav o nacionalnom pitanju”, gde doslovno kaže:

    “… Nacija je rezultat kretanja društvene podele rada i ovaj joj (a ne posebni interesi bilo koje odvojeno uzete, klase ili sloja u društvu) određuje okvire delovanja i postojanja kao i suštinu…” (Vidi: Rodoljub Čolaković, Pravilan stav prema nacionalnom pitanju, “Socijalizam”, br. 2, Beograd, 1959; Rodoljub Čolaković, O lažnom i pravom srpstvu, Sarajevo, 1945).

    Najočigledniji primer nacionalnog pitanja u svetu biće rešen prema planu koji je istakao Dimitrije Zaharović Manuilski u jednom govoru davne 1925, kao član Izvršnog odbora fabijansko-bundističe i boljševičke Komunističke internacionale, čija je Centrala premeštena iz Londona u Njujork 1872. godine – “Conseil General de l’Internationale de Karl Marx”, u kojem je doslovno rekao:

    „ Nacionalni sukobi i mržnja igraju i igraće važnu ulogu u socijalnim borbama tih zemalja. Savršeno nelenjinistički bi bilo kad ne bismo iskoristili te konflikte. Naš zadatak nije u tome da ublažujemo nacionalne suprotnosti, da bi na taj način stvorili povoljne uslove za „čisto“ klasne borbe. Naprotiv, mi moramo da takav položaj, zaoštren tako oštrim suprotnostima, iskoristimo za ciljeve proleterske revolucije…“ (Vidi: Gordana Vljačić, Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje 1919-1927, Zagreb, 1987, str. 504; Sima Marković, Tragizam malih naroda – Spisi o nacionalnom pitanju. Priredila i predgovor napisala dr Desanka Pešić, Beograd, 1985, str. 176; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, str. 28).

  16. Pročitao sam članak do 1/3: idi, da se rasplačeš nad njenom teškom sudbinom! Ne znam zašto ju je Milo Lompar onako opleo i uterivao u laži, baš nepristojno?! I od Radomira Konstantinovića napravio Titovo škrabalo?!

  17. Ne mogu ja to sve pohvatati i ispratiti. Autor je napisao jako opširno. Ovo što je napisao, moglo je stati u 3 dela, kako bi lakše bilo za praćenje i davanje komentara. Blago vama koji ste posle ovako dugog teksta mogli zadržati pažnju i dati komentar. Ja ne mogu ovako dugačke tekstove ispratiti… Da je u 3 dela, onda da.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here