Borislav Borović: Ekonomska suverenost ili ekonomska smrt, pitanje je sad?

Podelite:

Kontrola novčanih/kapitalnih transakcija bi trabalo da bude uobičajen proces u državama koje žele da eliminišu špekulativne radnje novcem a koje mogu da ugroze monetarno-finansijski sistem zemlje. Recimo u situacijama kada se pojave platno bilansni i devizni deficiti izazivani špekulativnim izvlačenjem novca iz zemlje i koji trajno izazivaju ozbiljne neravnoteže u državnim bilansima. Preduslov je da država ima finansijski (i politički) suverenitet. Finansijski suverenitet Srbije je pod velikim znakom pitanja i neizostavno treba učiniti sve da se taj suverenitet ostvari u punom kapacitetu. Bez obzira, što ćemo biti suočeni sa žestokom reakcijom MMF. Da li treba veća potvrda ovoj tezi, od frapantnih podataka koji je iznela američka organizacija Global fajnenšel integriti (GFI), da se svake godine iz Srbije nelegalno izvlači preko 5 milijardi dolara (do 2011 49,37 milijardi dolara). Ako se vratimo malo u prošlost i istoriju odnosa u globalnoj monetarnoj sferi, uočavamo da u osnivačkoj Povelji MMF iz 1944 godine, važan deo je i kontrola kapitala od strane država članica, sa određenim okvirima (da kontrola ne ugrozi plaćanja tekućih transakcija ili da ne izazove previše odlaganja prenosa sredstava namenjena za izmirenje obaveza, izuzev ako se one ne odnose na zloupotrebe i špekulacije koje ugrožavaju interes država članica). Jedan od osnivača MMF-a, Džon Majnard Kejns je bio vatreni pristalica kontrole kapitala. Međutim, multinacionalne korporacije i banke koje praktično kontrolišu svetski monetarni sistem, su u ovome videle ograničenje za svoje manevre u globalnim tržištima u potrazi za maksimalnim profitom. Vremenom su lobirale (uspešno) u MMF, pa je kontrola u početku sužena, zatim i potpuno ukinuta. Kako neke zemlje nisu bile spremne da slede ovo „uputstvo“, MMF je prešao u svoju rigidniju fazu, pa je početkom 90-tih, striktno zabranio upotrebu kapitalnih kontrola pod pretnjom sankcija protiv zemalja članica-prekršilaca ovog novog pravila iako je ono u suprotnosti sa osnivačkom Poveljom koja je još uvek na snazi. Liberalizacija i deregulacija međunarodnog kretanja kapitala je postala sastavni deo Vašingtonskog konsenzusa, skupa nepisanih pravila ekonomskog liberalizma, koja su praktično poništila Povelju MMF-a. Ovo je za direktnu posledicu imalo niz finansijskih kriza špekulativnog karaktera, od one u Jugoistočnoj Aziji 1997-98, do svetske ekonomske krize 2007-09. Potpuno je jasno, da se ovakvi špekulativni udari moraju sprečiti da ne bi izazivali nove finansijske zemljotrese nacionalnih ekonomija, poput one koju su izazvale finansijske „hijene“ u Britaniji 1992 godine, kada je drastično oborena funta. U principu, u odsustvu državne prekogranične kontrole kapitala, špekulanti traže slabe tačke država i napadaju njihovu valutu i zarađuju ogroman novac. Godine 1992, to načelo je primenio Džordž Soroš, napadom na britansku Nacionalnu banku. On je zajedno s nekoliko drugih „investitora“ prikupio velike količine funti i počeo ih menjati u nemačku marku i francuski franak. Britanska Nacionalna banka je reagovala kupovinom funte, kako bi stabiliziala kurs, ali bez uspeha. Morali su povećati kamatu na funtu sa 10 % na 12 %, kako bi stimulisali ulaganje u funtu. Kako nije bilo očekivanih rezultata, nekoliko sati kasnije je kamata povećana na čak 15 %. Soroš i ekipa nisu „zagrizli“ i nastavili su čekati. U 19 časova tog dana, britanski ministar finansija je objavio da zemlja istupa iz Evropskog deviznog sistema. Taj dan je u istoriji Velike Britanije ušao kao „crna sreda“, a Soroš je u tom jednom danu zaradio milijardu dolara. Potpuno je jasno, da protiv finansijskih špekulacija treba izgraditi zaštitni zid u obliku kontrole prekograničnog kretanja kapitala. Praćenje je neophodno kao kontrola „ulaza“ i „izlaza“ kapitala u/iz zemlje. Direktna kontrola se sprovodi preko državnih organa koje prate i sprečavaju kapitalne transakcije koje su zabranjene zakonima te zemlje a tiču se ograničenja iznošenja novca iz zemlje preko kvantitativnog i propisanog maksimuma, plaćanja/prenos prihoda od investicija u inostranstvo, izvlačenje dividendi ili kamata na plasirani kapital itd. Za razliku od direktne/administrativne kontrole, indirektna kontrola se zasniva na raznim merama koje otežavaju kapitalne transakcije i one se razlikuju u odnosu na ciljeve koje država želi da postigne, odnosno da li želi da destimuliše odliv ili priliv kapitala u zemlju. Možda deluje čudno na prvi pogled, ali otežavanju priliva investicija pribegavaju mnoge zemlje. Konkretno, EU ovih meseci ozbiljno radi na odvraćanju kineskih investicija indirektnim metodama a neke važne zemlje zagovaraju i administrativne/direktne mere odvraćanja i zabrane u nekim granama investicija iz Kine. Južna Koreja je npr, u periodima najvećeg razvoja imala selektivni stav prema stranim onvesticijama, odnosno sprečavala ih je u onim granama gde je jačala domaću privredu a stimulisala tamo gde domaći privrednici nisu imali nikakvu šansu da neku privrednu granu ojačaju na svetski konkurentni nivo. Država može ometati privlačenje kredita kapitala iz inostranstva, uvođenje uslova za postojanje visokog kreditnog rejtinga preduzeća. Instrumenti indirektne kontole su npr i višestruki devizni kursevi, selektivni porezi, stimulacije…kojima se utiče na obim i smer kapitalnih transakcija. Određivanjem i održavanjem različitih deviznih kurseva za pojedine transakcije, podstiče se ostvarenje ekonomskih ciljeva u zemlji, poput podsticanja izvoza, ograničenje prekomernog uvoza, razvoj pojedinih grana (turizam, agrar, saobraćaj…), podsticanje investicija u cilju regionalnog usmeravanja spoljnotrgovinskih tokova. U zavisnosti od ciljeva koji se žele postići, utvrđuju se načini diferenciranja deviznih kurseva i rasponi između njih. Često se efekti diferenciranih kurseva ne ostvaruju njihovim direktnim diferenciranjem, nego primenom drugih onstrumenata devizne politike poput osnivanja egalizacionih fondova, fondova za podsticanje izvoza, subvencija i dotacija, izvoznih i izvoznih koeficijenata ili taksi. Primenom politike višestrukih kurseva se može efikasno delovati na razvoj i proizvodnu orijentaciju privrede. Na primer, direktnim investitorima je moguće obezbediti preferencijalni kurs, a za npr špekulativne poslove nepovoljniji kurs. Porezi takođe mogu biti u funkciji kontrole kapitalnih transakcija. Recimo, ako ne želimo da prihodi od investicija idu van zemlje, onda na njih primenjujemo veće poreske stope ako se reinvestiraju u inostranstvo a manje (ili ukidamo potpuno) ako se investira u zemlju. Suština je, da je izostanak ovakvih kontrola od 2000-te i doveo do ogromnog odliva kapitala iz Srbije koji se meri desetinama milijardi dolara, sa efektom nazadovanja ili minimalnog rasta naše privrede. Ekonomski suverenitet ili ekonomska smrt, pitanje je sad.

Borislav Borović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here