“Krojači” ekonomske politike Srbije?

Podelite:

Ko sve utiče na ekonomsku politiku u Srbiji od 2000-te na ovamo, je pitanje od prvorazrednog značaja? Od odgovora zavisi i dalji put Srbije u ekonomskom, ali i u političkom smislu jer je potpuno jasno da je politika samo transmisija ekonomskih odnosa u jednom društvu. Pre svega, treba identifikovati glavne aktere privrednih dešavanja u Srbiji poslednjih 17 godina i uočiti motive njihovog delovanja, bez obzira da li su oni domaći ili strani. Neko bi (naivno) zaključio da je pitanje – ko vodi ekonomsku politiku Srbije potpuno izlišno, jer po Ustavu naše zemlje jedino nadležna za vođenje ekonomske politike je Vlada Srbije. A da li je to tako u stvarnost? Formalno jeste (preko političke elite-stranaka koje formiraju Vladu i Skupštine gde većina donosi zakone), ali je pitanje koliko centralna vlast ekonomske odluke donose autonomno a koliki utucaj na njih imaju ostali akteri privrednog života. Ako je legitimni uticaj privrednika očekivan u određenoj meri (u okviru zakonskih zahteva), pitanje je koliko upliva u formiranje makroekonomskih mera imaju međunarodne (finansijske) institucije ili strane zemlje koje nisu direktni učesnici privrednog života Srbije, niti formalno učestvuju u političkom odlučivanju i čime su motivisane njihove intervencije? Politička elita Srbije u ovom period ima sličan put kao i u drugim tranzicionim zemljama bivše istočne Evrope. Zbog prvobitno značajnog udela državnog vlasništva u privredi, političke stranke su stvarale političko-interesne grupe, koje su državne sisteme posmatrale kao plen kojima su upravljali partijski ljudi sa osnovnim ciljem da partijama omoguće finansijsku korist kojima bi podmirivali potrebe budućih kampanja ali i lične potrebe elite tih stranaka. Ta tehnokratsko-partijska elita, vremenom bi po pravilu iznedrila ozbilju poslovno-političku interesnu mrežu, koja bi potpuno kontrolisala i rentirala te državne sisteme, dobijajući sve tendere za investicije, nabavke itd… Tu novu klanovsku mrežu nisu vodili isključivo partijski istureni ljudi, već oni iz senke, ali bi odnos „naslednog prava“ na državne sistema ostajao, bez obzira na političke promene u zemlji. Promenama vlasti, te interesne grupe se nisu napadale, često su  finansijski kohabitirale…ali sa obrnutim procentom u poslovima i dobiti u korist onih koji su postajali  bliži novim strukturama vlasti. Cilj tog novog biznis establišmenta nije bio privredni razvoj zemlje, stvaranje nove vrednosti, izlasku na međunarodno tržište… već isključivo bogaćenje na uštrb državnih (narodnih) para. Dakle, iako je politička elita formalni kreator ekonomske politike, ona je tu ulogu dobrim delom prepuštala ovim  neformalnim klanovskim grupama. Činjenica, da te grupe imaju  veći nego uticaj od političke elite na formiranje ekonomske politike zemlje je samo po sebi opasno i neodrživo. Zauzvrat, ona bi dobijala finansijske injekcije za partijske potreba i učešće u poslovima tih interesnih klanova. I koliko god motiv opšteg dobra, nažalost  nije više glavna odlika političke elite na ovim prostorima, ona je epska u odnosu na ove vladare iz senke, kojima je interes suprotan opštem dobru. Isto bi se moglo reći i za bankare, strane privrednike i interese stranih zemalja koje takođe bitno utiču na ekonomsku politiku. Posebna priča su međunarodne finansijske institucije. Kao kreditori naše zemlje, oni (očekivano) jedino brinu o eksternoj likvidnosti Srbije zbog urednog vraćaju pozajmljenih sredstava. Njihov uticaj na formiranje ekonomske politike je ogroman, gotovo presudan. Od donešenja zakona koji idu u pravcu ostvarenja tih njihovog interesa do konkretnih ekonomskih mera. Nedavno povećanja cene električne energije koju je Vlada donela je direktna posledica pritiska MMF-a. Ili pritisak zemalja- mentora Prištine, da Srbija uđe u sufinansiranje auto puta Niš-Priština-Drač, koji je Srbiji van svih prioriteta a geopolitički i izvesno štetan. Pa neskriveno lobiranje da se odustane od snadbevanja gasom iz Rusije…Mada je i uticaj EU na ekonomsku politiku takođe veliki, mogao bi se oceniti najpoštenijim u odnosu na ostale nevladine aktere, jer je logična posledica  našeg  opredeljenja (?) ka integracijama i  prilagođavanja legislative EU. Ako bi analizirali uticaj svih ovih grupacija na ekonomsku politiku Srbije, nesporno je da je on često veći od uticaja onog koji je za to zadužen, a to su bile Vlade Srbije u ovim periodima. To je obrnuta demokratija, jer građani biraju svoje predstavnike koji će formirati Vladu koja treba da brine o nihovom, a ne u interesu korporacija, banaka, međunarodnih finansijskih institucija ili čak građana nekih drugih država. Uzrok ovakve anomalije je, što su Vlade Srbije “proizvod” stranaka koje pobeđuju na izborima, i koje generalno nemaju dovoljno stručnih  ljudi kojima je prioritet osećaj za opšte dobro. Ili ih čak i imaju, ali bi ih partijska većina po pravilu marginalizovala. Ideja neophodnog “rada za opštu stvar” mora biti prioritet, inače nam se loše piše. Bilo bi katastrofalno da se to desi tek ako dotaknemo dno privredne i društvene krize, sa rasprodatim nacionalnim resursima, opustošenom domaćom privredom i demografski desetkovanom populacijom …

 

 

Forum nezavisnih ekonomista

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here