Nebojša Katić: Pravoslavlje je krivo za sve

Podelite:

U okviru istraživanja koja publikuje Svetska banka nedavno je objavljen rad bugarskih autora Simeona Đankova i Elene Nikolove pod naslovom „Komunizam kao nesretni (drugi) dolazak“. Ovaj nespretni naslov (uz argumentaciju koja sledi) trebalo bi da sugeriše da je komunizam bio samo druga inkarnacija ili drugi dolazak pravoslavlja. Pozivajući se na Berđajeva i pojednostavljujući ga, autori iznose tezu po kojoj je komunizam procvetao na plodnom pravoslavnom tlu.

PROCENTUALNO MERENJE SREĆE
Ova veberijanska analiza ima pretenzije da bude egzaktna i da svoje zaključke potkrepljuje statističkim instrumentarijem. Ako je verovati autorima, katolici i protestanti su sretniji od pravoslavaca, imaju više dece i manje su naklonjeni tezi da je državno vlasništvo dobra stvar. Ko voli da sreću meri egzaktno, u studiji će naći podatak i da su katolici tačno 4 odsto sretniji od pravoslavaca, a protestanti čak 5,8 odsto. Šta god to značilo. (Uzgred, polazeći od istih izvora koji su korišćeni u ovoj studiji, najzadovoljniji životom su građani Uzbekistana, Tadžikistana i Kirgistana.)

Pravoslavci ne vole rizik, više naginju levici, više vole stare, testirane ideje od novih, i smatraju da države treba da preuzmu više socijalne odgovornosti (nego građani). Autori zaključuju da su njihovi nalazi važni za razumevanje činilaca koji su uticali na ekonomsku i političku transformaciju Istočne Evrope. Njihovi ambiciozni uvidi se tu ne završavaju, već sežu i dublje u prošlost. Po njima, teološke razlike su verovatno odredile razvojni put država i mnogo pre pojave komunizma. Ovu smelu tezu autori ne elaboriraju budući da je ona verovatno po sebi jasna.

Istorija pravoslavnih naroda, viševekovno stradanje i borba za opstanak na teškoj geografskoj vetrometini su, čini se, trice i kučine. Sve je to malo važno i zaključak je jasan – pravoslavlje je uzrokovalo sve istorijske neuspehe država koje pripadaju tom civilizacijskom krugu. Ili implicitno, drugima bolje ide jer imaju bolju i racionalniju veru.

Ovako duboke i gotovo epohalne zaključke autori su izveli kombinujući i analizirajući podatke koje periodično objavljuju nevladina organizacija World Values Survey i Evropska banka za obnovu i razvoj u svom periodičnom istraživanju „Život u tranziciji“. Reč je o tzv. longitudinalnim anketama (na malom uzorku) koje govore o subjektivnom osećanju života i vrednosnim sistemima građana izabranih država. One su egzaktne i merljive taman koliko je merljivo i svako subjektivno osećanje.

Ova vrsta anketa može biti od koristi kada se sagledavaju promene u doživljaju stvarnosti u okviru jedne države u različitima vremenskim periodima, ali ne više od toga. Međusobna poređenja država u ovakvim anketama su krajnje problematična budući da potpuno ignorišu socijalni, ekonomski i istorijski kontekst, kao i trenutak u kome se ankete rade. Još je apsurdnije kada se ovakve analize koriste za retroaktivnu rekonstrukciju prošlosti.

PAMFLETSKI KARAKTER „STUDIJE“
Sve što je navedeno u studiji uklapa se u stereotip o pravoslavnoj pasivnosti i konzervativizmu, o manjku inventivnosti i individualizma i višku vere u državu. Čini se da su bugarski autori prvo usvojili pomenute stereotipe i u skladu sa njima su doneli zaključke o razlozima zaostajanja pravoslavnih država. Tek potom su potražili empirijsko uporište kako bi te stavove potkrepili. U nedostatku boljih podloga uzeli su prvo što im je došlo do ruke, trpajući u isti koš vrlo različite pravoslavne narode i njihove tradicije.

Može biti da je u pravoslavnom svetu sve upravo tako, kako se u studiji tvrdi. Moguće je i da su naslage pravoslavlja važan razlog relativnog zaostajanja ovih država. Od analize zaostajanja pravoslavnih država ne treba bežati ni onda kada rezultati analize mogu dovesti u pitanje i neke od temeljnih nacionalnih vrednosti. Narodi sebi ne čine uslugu kada svoje slabosti ne analiziraju ili se prave da ih ne vide.

Problem sa ovom studijom je njena tanka, pretanka empirijska podloga i jedva skriveni pamfletski karakter. Struktura rada je konfuzna, metodologija je nejasna i sve to je u grotesknom neskladu sa pretencioznim i dalekosežnim zaključcima.

Od Vebera i Zombarta pa do danas, pojednostavljene i jednodimenzionalne analize složenih fenomena su korelaciju interpretirale kao kauzalitet. Istovremeno, nezavisno od volje i namere autora, ovakve analize su često služile u propagandno-političke svrhe i neretko su završavale u manje ili više otvorenom rasizmu.

Uprkos svim zjapećim slabostima, ova studija je već dobila dovoljno publiciteta i odlično se uklopila u trenutne političke i propagandne trendove. Sva je prilika da bi i domaćim modernizatorima, kao i intelektualcima gadljivim na sopstvenu naciju, ova studija mogla pomoći da „naučno“ potkrepe svoje teze o retrogradnosti pravoslavlja i potrebi preumljivanja Srba po katoličkom ili protestantskom uzoru.

Nkatic.wordpress.com

Podelite:

2 Komentari

  1. Neka nas u Pravoslavnoj veri , nek sam i siromah, ne mogu mi radi evra uzeti dušu. Boli me za njihov kapital, nek ne bude velikog grada mogu ispeći kazan mučenice i neka mi dragi bog da snage da mogu za slavu pred kućom ispeći pečenicu, nek crknu od zavisti…

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here