110 година песме “Санта Мариа дела Салуте”: Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт

Поделите:

То време „безњенице”, као да није нагризало стубове на којима је песник у романтичарском заносу зидао четрнаест строфа своје „лабудове песме”, како је и сам о њој писао

Српска поезија слави 110 година песме „Санта Мариа делла Салуте”. Лаза Kостић ју је завршио 1909, годину пред своју смрт, када је први пут и објављена у издању Матице српске.

У том тренутку, било је прошло већ деценију и по откако је прерано умрла песникова муза Ленка Дунђерски (1895), а тај догађај га је и подстакао да напише стихове који се и данас сматрају најлепшом српском љубавном поезијом.

То време „безњенице”, као да није нагризало стубове на којима је песник у романтичарском заносу зидао четрнаест строфа своје „лабудове песме”, како је и сам о њој писао.

„Писао ју је откад је почео да саставља стихове и риме, како и мора да буде док настаје оно што траје колико и језик на којем настаје, с побожним припевом ’Санта Марија дела Салуте’”, каже академик Миро Вуксановић, према чијем мишљењу је то „песма над српским песмама”.

У част 110 година Kостићеве песме, у огранку САНУ у Новом Саду приређена је свечаност, на којој је љубавну канонаду говорио драмски уметник и песник Миодраг Петровић, некадашњи управник Српског народног позоришта, глумац који је међу десетинама својих улога тумачио и лик Лазе Kостића у представи „Међу јавом и мед сном”.

“Санта Мариа делла Салуте”

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Kајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трнут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Санта Мариа делла Салуте?

Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал опет нећу никога клет;
шта год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Санта Мариа делла Салуте!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Санта Мариа делла Салуте

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Санта Мариа делла Салуте.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа делла Салуте.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг,
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: “Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.

(Телеграф.рс / Политика)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here