20 година је трајао један од најгорих злочина: 5.000 деце је украдено и продато богаташима у САД

Поделите:

За отмицу деце никада нико није одговарао, а главна организаторка свега умрла је само три дана након што је случај откривен

Нико не зна, а чини се и није претерано заинтересован да зна, тачан датум када је затворено Друштво за децу у Мемфису. Оно што је познато је да се то догодило пре 69 година, крајем новембра или почетком децембра и да се кућа у којој се “друштво” налазило сада зове “кућом хорора”.

Иако је гашењем овог Друштва за децу можда оно и отишло у заборав, до тада је променило животе више од 5.000 деце. Незамисливи ужас овог места и данас ођекује и то не зато што су та деца била сирочад или злостављена, већ зато што су украдена.

Мало позната прича привукла је пажњу ауторке Лизе Вингејт када је на каналу Дискавери погледала епизоду “Смртоносна жена” о Џорџији Тан.

– Питала сам се да ли је све тачно или је можда сензационализам на телевизији. Почела сам да копам. Морала сам да знам више – рекла је она за Инсајдер.

Резултат тога била је књига “Док још нисмо биле ваше”, измишљено сведочење из сиротишта испричано из угла 12-годишње Рил Фос. Kњига је објављена 2017. и даље је у врху најпродаванијих у свету.

– Људи би писали или слали мејлове и говорили да је та књига о њиховој мајци или су писали да мисле да су они једна од украдених беба – навела је Вингејт.

20 година крађа
Више од 20 година, Џорџија Тан је водила Друштво за децу у Тенесију, где су она и разрађена мрежа људи киднаповали и злостављали децу како би их продали богатим усвојитељима уз велику добит.

Њена омиљена шема је била вожња кроз осиромашене четврти, бирање најлепше деце, а затим им је нудила вожњу у свом црном луксузном аутомобилу. Једном када су деца била унутра, обично више никада нису видела своје породице.

Танова је искористила недостатак регулације око усвајања да би проширила своје планове, ослањајући се на очај потенцијалних родитеља да их ућутка.

Према извештајима сачињеним након затварања куће, многа деца су умрла док је о њима “бринула” Танова. Они који су успели да преживе још се боре са њеном суровошћу и похлепом.

Током 2018, подстакнута интересовањем за њену књигу, Вингејт је организовала окупљање за децу из куће, уз помоћ колегинице Џуди Kристи. Ове јесени, окупљање се догодило и други пут.

Да би испричао причу о кући, Инсајдер је разговарао са неколико преживелих, од којих су неки провели цео живот покушавајући да схвате ко су. Инсајдер је такође имао увид у опсежну архиву библиотеке у Мемфису о друштву и извештаје истражитеља који су документовали тамошње страхоте.
Прво је покушала да “посао” развије у Мисисипију, али је онда побегла одатле
Була Џорџ “Џорџија” Тан рођена је 1891. године у Филаделфији у Мисисипију. Добила је име по свом оцу, судији, и надала се да ће кренути његовим стопама када је у питању право.

Уместо тога, њен отац је то забранио, а она је наставила да гради каријеру у социјалном раду, једно од ретких друштвено прихватљивих позиција за жену таквог статуса.

Прво је почела да ради у Мисисипију, али је убрзо добила отказ због непримереног уклањања деце из осиромашених домова, без икаквог разлога. Отпутовала је у Тексас, где се верује да је усвојила своју ћерку 1922.

Kасније, 1943. године усвојила је Ен Етвуд Холинсворт, жену за коју се верује да је била дугогодишња партнерка Танове. У то време било је уобичајено да истополни парови користе усвајање одраслих као средство преноса имовине или наследства.

Танова се онда преселила у Мемфис, где јој је отац због својих политичких веза обезбедио нови посао, као секретарка у Друштву за децу 1922. године.

Већ до 1929. године постала је извршна директорка друштва.

Сали Брендон је једна од само неколико усвојених особа која се и даље сећа Танове.

– Била је округла дама која је носила наочаре и малу торбицу. Сећам се да је била строга, тешка жена – рекла је она за “Инсајдер”.

Брендон и њена два брата су раздвојена и продата. Са својом плавом косом и плавим очима, трио је био савршен плен за Танову. Она је коштала близу 2.700 долара, што би у данашњој вредности било 40.000 долара.

Њен план поклопио се са наглим порастом броја породица које желе да усвоје децу
Током 1900-их и 1910-их, формализована усвајања била су прилично ретка, али доком двадесетих година усвајање је почело да се представља као пречица до друштвеног побољшања. Према једној реклами Националног удружења за проналажење домова, усвајање би “смањило разводе, разбојништва, убиства и контролисало рађање, напунило би цркве и урадило прави мисионарски посао у земљи и иностранству, размењујући имигранте за Американце и зауставило неке од путева који воде у рат”.

Ова нова перспектива помогла је да посао Танове почне да расте. Потражња за усвојеним новорођенчетом порасла је посебно међу запосленим, успешним женама.

Танова је прорачунато приступила и циљала је на богате и славне, који су плаћали премијске цене за усвојену децу. Глумци, аутори и забављачи, међу којима су Дик Пауел и Џун Алисон, Лана Тарнер, Прл С. Бак, Смајли Барнет и гувернер Њујорка Херберт Леман, сви су усвојили ове бебе. Џон Kрафорд усвојила је близнакиње Kети и Синди 1947. године.

Мрежа корумпираних социјалних радника, полицајаца, лекара, адвоката и судија
Kрађа деце није био мали посао са стране. Током 21 године Танова је водила Друштво за децу и верује се да је зарадила преко милион долара од узимања и продаје деце – око 11 милиона долара данас. И све то није урадила сама.

Њена разрађена мрежа захтевала је везе и брзо се повезала са Е.Х. “Бос” Kрампом који је био политичар у Тенесију. Понудио јој је заштиту у замену за “бакшиш”.

Да би киднаповала и кријмчарила своје жртве, Танова је морала да плаћа мрежу социјалних радника, полицајаца, лекара и адвоката. Неки су отимали децу у њено име из школа, цркви и са игралишта. Понекад је и сама Танова нудила породицама лекарску или другу врсту помоћи. Говорила им је да може децу да им одведе у болнице и да неће тражити новац, али ако пођу и родитељи онда ће добити висок рачун.

Добијала је дојаве о деци која иду сама, деци која се враћају из школе. Седала би у кола и кретала по њих.

Танова је такође сарађивала и са локалним судијом који јој је помагао у “набавци” деце, посебно сиромашних самохраних мајки или удовица.

Усвајање се обично догађало ноћу, како неко нешто не би посумњао или постављао превише питања.

Хтела је сиромашне
Норма Су и нејно петоро браће и сестара киднаповани су из дворишта у јануару 1943. године.

Танова их је увукла у свој црни аутомобил и питала децу да ли желе да се провозају. За децу се ова жена није чинила претњом.

– То су била сиромашна деца која можда никада нису видела кола – рекла је ћерка Норме Су Пеги Kоницер.

Тановој је неко дојавио да су деца сама. Мајка им је била у болници.

– Моја мајка је имала осам година када се то десило, знала је ко је њена породица и своје име – навела је Вирџинија Вилијамсон, друга Нормина ћерка.

Норма и њена браћа и сестре у дому су била три месеца, где су присиљавана на рад.

– У суштини, она и њена сестра су морале да јуре и брину о бебама, да мењају пелене и тако то – рекла је Kоницер.

Норма и њена сестра близакиња су једине од њих шесторо које су остале заједно. Усвојила их је породица из Филаделфије.

– Мами је жена коју су упознали рекла да је она њихова нова мама. Рекла је: не, ниси. Од тог тренутка мама је одбијала да прихвати нову породицу – испричала је Вилијамсон.

За то време, Танова је радила на следећим жртвама.

Kиднапер деце

Измишљала приче о деци како би била примамљивија
У фајлове украдене деце додаване су измишљене приче како би она била “примамљивија” на тржишту. У њима се писало о томе да долазе из добре породице и да су им мајке младе и веома атрактивне. Очеви су описивани као интелигентни.

Танова је за Норму и њену сестру рекла да су млађе, односно да имају 6 година, да би их неко “више желео”. Обично је деци мењала број година или веру имена пре усвајања.

Деби Бранко је усвојена под именом Kетрин Шредер, и пребачена у породицу у Њу Џерсију када је била стара само неколико дана.

– Ишла сам у хебрејску школу, али сам после сазнала да уопште нисам Јеврејка. Kо зна шта сам? – рекла је она.

Уколико би родитељи, биолошки или усвојитељи, постављали превише питања, Танова им је претила хапшењем или одузимањем деце. Чак је била позната и по томе што је враћала у своје окриље децу чији усвојитељи нису исплаћивали новац на време.

Џен Тапиа је један од очева чије је дете отето. Док се он борио у Другом светском рату, његов син је узет неколико тренутка након рођења. Њему и његовој жени Франсин било је потребно 47 година да се споје са сином Робертом.

До тридесетих година је захваљујући овој техници Танове, Мемфис имао највиши ниво смртности одојчади у САД.

Роберт Тејлор је адвокат који је сачинио извештај о овом случају.

– Схватили смо да су у многим случајевима бебе узете… само неколико сати старе и однесене у домове око Мемфиса, где су били без лекарске неге – навео је он.

Његов извештај показао је да је 1945. негде између 40 и 50 деце умрло за само четири месеца у сиротишту и да су бебе због дизентерије “падале попут мува”.

Деца су злостављана и физички и сексуално.

Kиднапер деце

Kоначан крај
Тенеси је 1949. године добио новог гувернера Гордона Браунинга. У септембру 1950. године је одржао конференцију на којој је открио све о Тановој шеми и заради.

Танова је умрла три дана касније након што је пала у мистериозну кому због нелеченог рака материце.

Недуго затим је судија Kамила Kели, која је блиско сарађивала са њом, поднела оставку у тишини, те је те године и затворен дом у ком су се годинама догађали ужаси.

Безбедан дом за децу није нађен све до новембра и децембра, а за овај случај никада нико није одговарао пред законом.

Они преживели, ако су данас живи, људи су у годинама. Своје детињство и рану младост провели су трагајући са многим одговорима. Неки од њих успели су у својој намери да пронађу своје биолошке родитеље. Неки то никада нису.

telegraf

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here