30 година Милове и Момирове револуције: Kако су “млади, паметни и лијепи” у џемперима сменили “краваташе”

Поделите:

“Ми ћемо све то укинути – ресторане, мерцедесе, станове нећемо давати, живећемо као ви, обичан народ. Са вама ћемо делити све”, тврдили су тада нови лидери

Пре тачно 30 година, испред Скупштине Црне Горе одржан је масовни митинг грађана на којем је затражено смењивање државног и партијског руководства.

Под дводневним притиском демонстраната то руководство је поднело оставке, а на политичку сцену Црне Горе ступила је група младих комуниста на челу са Момиром Булатовићем и Милом Ђукановићем.

Такав развој ситуације имао је своје дубље економско и политичко утемељење.

У СР Србији у то доба били су организовани “митинзи солидарности” са Србима и Црногорцима са Kосова, а један такав организован је 20. августа 1988. и у Подгорици, на Тргу Ивана Милутиновића.

Убрзо, тачније почетком октобра, организовани су нови митинзи, овога пута као наставак антибирократске револуције која је отпочела у Војводини.

Тада је први пут затражена смена партијског и републичког руководства у Црној Гори.

“Ми смо легални органи у легалној земљи у легалној републици. Треба проценити јесу ли то захтеви народа или су то захтеви групе људи, појединаца. Очигледно је да је то добро организована мрежа која функционише, која има политичке захтеве”, рекао је тада Божина Ивановић, председник Председнишва СР Црне Горе.

Сто дана касније, до промене је и дошло.

На телевизијски преношеном састанку централног комитета Савеза комуниста Црне Горе и Универзитетске конференције Савеза комуниста, одржаном 10. децембра, Момир Булатовић је изнео захтеве пред руководство партије.

Месец дана касније, универзитетско руководство је одбило да се састане са партијским челницима и било је јасно шта следи

Радници фабрике “Радоје Дакић”, деветог јануара су покренули демонстрације. Уз њих су стали и радници никшићке железаре, као и неколико хиљада студената.

У маси су се појавили транспаренти “Главу дамо, Kосово не дамо” и “Народ ће вам судити”.

Затим је стигло и озвучење и представници универзитета, међу којима је значајну улогу имао ректор Универзитета Црне Горе Милош Радуловић.

У поподневним сатима, 10. јануара, на тргу је било око 20 хиљада људи, док је 11. ујутру било и више од 40 хиљада незадовољних грађана.

Узвикивало се “Аој Слобо, аој рисе, Црној Гори наврни се”.

Пред људима су се затим појавили младићи у џемперима, што је био симболични пркос бирократама са краватама.

Били су то Мило Ђукановић, Момир Булатовић и Светозар Маровић – “млади, паметни и лијепи”.

Потпредседник скупштине је око 11 часова саопштио да су комплетна руководства и републичко и партијско поднели оставке, а Момир Булатовић је обзнанио да су “сви захтеви испуњени” и да је остварена “велика победа”.

Он је поспрдно коментарисао деловање старог руководства нешто касније, апострофирајући да “имају образа” да и даље долазе у ресторан Централног комитета.

“Имају образа да после свега долазе ту како би бесплатно јели. Ми ћемо све то укинути – ресторане, мерцедесе, станове нећемо давати, живећемо као ви, обичан народ. Са вама ћемо делити све”, тврдио је тада Булатовић.

Тако је дошло до промена чији су носиоци постали најважнији субјекти политичког живота Црне Горе у годинама, чак и деценијама, које су уследиле.

Трио Ђукановић – Булатовић – Маровић основао је Демократску партију социјалиста, по угледу на Социјалистичку партију Србије и на прве демократске изборе изашао са слоганом – “Године почињу јануаром…”

Заиста, од 11. јануара 1989. године, све почиње и завршава се уз важну улогу Мила Ђукановића на политичкој сцени.

Са 29 година, 1991. је постао најмлађи премијер у Европи. Нешто више од пет година касније променио је своје ставове и подржао демонстранте који су у Србији протестовали против његовог ментора.

У то доба, победио је на унутарстраначким изборима Момира Булатовића – који месец касније и на председничким изборима – и званично постао носилац црногорског политичког живота.

Био је део бројних афера, доносио одлуке да се повуче из политике, па онда сам себе демантовао.

Био је у првој линији борбе за независност Црне Горе и улазак те земље у НАТО алијансу.

Зато су, тачно тридесет година од “догађања народа”, на снази и даље две правилности: “Године увек почињу јануаром, а Мило Ђукановић је најмоћнији политичар у Црној Гори”.

недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here