Агрокомерц: Афера која је означила почетак распада Титове државе

Поделите:

Општински суд у Бихаћу донео је одлуку о увођењу стечајног поступка у предузећу Агрокомерц из Велике Kладуше. Прочитајте велико истраживање Мише Бркића о најпознатијој афери бивше Југославије

Предвечерје је једне од највећих економско-политичких афера које су потресале државу. Афера само што није експлодирала. Нико не уме да сагледа последице њеног разорног дејства. Темељи државе већ се увелико тресу. Држава се љуља, наговештавајући крах. Унервозиле су се државне институције и политичке структуре, пљуште међусобне оптужбе њихових челника. Политичари недорасли ситуацији покушавају да зауставе цурење информација у јавност и труде се да држе медије на кратком повоцу. Увелико траје подземни рат служби безбедности које једна другој “смештају” разне псине и подвале. Народна банка и надлежни државни органи детектовали су аферу још у јануару, али нико нема куражи да реагује и сви чекају “велики прасак” у јавности.

Медијска бомба експлодирала је 15. августа 1987. године на страницама дневног листа Борба: “Удар од 22.000 старих милијарди”, с поднасловом “Агрокомерц издавао менице без покрића”.

Тако је, званично, почео “Агрогате” (једно време одомаћен израз у домаћим медијима), за аферу Агрокомерц.

Многи историчари, аналитичари и политичари приписују тој детонацији својство неутронске бомбе која је поломила политичке стубове и економску арматуру на којима је почивала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Отуда и тврдња да је афера Агрокомерц била почетак распада Титове државе.

“Бомбу” је бацио Звонко Аздејковић, дописник Борбе из Kрушевца.

Откуд афера гигантских размера и с катаклизмичким последицама у посттитовској Југославији?

У трагању за одговорима на ово питање највише је развијено теорија завере које почивају на крупним “зверкама”, заверама, личним анимозитетима, локалним и националним интересима, подметањима, борби за власт…

Међу најраспрострањенијим и најчешће експлоатисаним теоријама до данашњих дана опстаје она по којој је афера Агрокомерц била једна од важнијих баражних припрема политичких, војних и безбедносних кругова за разбијање Југославије преко чувене Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије која је устоличила неприкосновеног лидера Срба и демонтера Југославије – Слободана Милошевића. Иако највише заводљива, та теорија није једина и није потпуно тачна.

Има присталица “приземније”, односно реалније теорије (међу трезвеним економским аналитичарима) да је осигурач из те неутронске бомбе која је разорила Југославију извукао Фикрет Абдић звани Бабо, генерални директор Сложене организације удруженог рада (СОУР) Агрокомерц из Велике Kладуше. Његове амбиције да остане упамћен као човек који је развио најнеразвијенији део (Цазинску Kрајину) иначе економски заостале Босне и Херцеговине натерале су га да масивно и масовно примени већ одомаћену подвалу у расклиматаном моделу социјалистичке привреде – штанцује менице без покрића, тако пљачка банке од Триглава до Ђевђелије и успут се хвалише као успешан менаџер.

“УПОТРЕБА ЧОВЕKА”

За разлику од Бабове звезде која и данас сија, мада прилично слабашно, Аздејковићева се, после метеорске новинарске каријере, угасила самоубиством непуне две године по објављивању првог текста. Аздејковићев суграђанин и колега Љубиша Поповић верује да је разлог самоубиства – сазнање о “употреби човека”. Аздејковић се убио непуних месец дана пошто га је од Борбе преотела Политика. А Поповић сведочи да му се ноћ уочи суицида, у једном крушевачком кафићу, Аздејковић пожалио како је од Политике добио задатак да жестоко нападне високог комунистичког функционера из Хрватске Стипу Шувара и да сам изабере оружје за напад.

“Употреба човека” у играма служби безбедности није непознат модел, напротив, широко је (био) распрострањен и у медијској сфери. Слично као и са теоријама завере. У Југославији – раздираној неизвесношћу, борбама за престо после смрти Јосипа Броза Тита, националним тензијама, центрипеталним силама, захтевима за демократизацију и транзицију – било је уобичајено да разне тајне службе дисквалификују политичке или националне противнике. Могуће је да су у случају Агрокомерц те службе имале умешане прсте у “употребу човека”, али њихов утицај нити је био једини нити је био пресудан. Та поједностављена диоптрија и опседнутост “СЛУЖБОМ” замрачиле су ширу слику југословенских прилика у годинама после смрти Јосипа Броза Тита. Батргање недораслих Титових наследника да фиктивним реформама ко бајаги сачувају Југославију, а заправо одбране интересе и позиције уске политичке елите, није дало резултате. Сви покушаји економских реформи олупали су се о немилосрдно политичко одбијање било какве модернизације и жељу за очувањем “статус квоа”.

Модел државног, политичког а нарочито економског уређења СФРЈ био је потрошен и на издисају, зрео за “сметлиште историје”. Интересне групе самопрокламованих југоносталгичара настојале су да модел социјалистичке државне редистрибуције дохотка сачувају по сваку цену, клијентелистичке групе желеле су по сваку цену да сачувају своје новчане и статусне бонусе, бескрупулозне локалне лопурде-феудалци отимали су шта год су стигли скривајући се иза традиције НОБ-а, а тек стасале присталице претварања република у националне државе тражиле су чисте рачуне и прекид одлива дохотка од богатијих ка сиромашнијим чланицама Федерације.

Афера Агрокомерц смештена је управо у тај државно-социо-економски “миље”.

“РОБИН ХУД”

То је много комплекснији политичко-економски колоплет околности од постојања наводно само једног узрока афере Агрокомерц. Инсистирање на само једном узроку поједностављује и утицај корпоративног слома једног “привредног субјекта” на касније (и трагичне ратне) догађаје у Југославији и њен коначни распад.

Шта би могло да буде несумњиво?

Да је “Бабово пословно царство”, звано Агрокомерц, расло у југословенској “Шервудској шуми” и почивало на “Робин Худ” филозофији редистрибуције дохотка и парадигме о братству и јединству а под покровитељством партијских форума и резолуција. Историја Агрокомерца јасно показује наопаку праксу етатистичког социјализма и погубност слепог веровања у тај модел. Истовремено, доказује немоћ социјализма у случају самоодрживости привредних субјеката и нуди одговор зашто социјализам није могао да буде дуговечан модел друштвено-економског уређења.

Поједини аналитичари и историчари с правом узимају Агрокомерц као студију случаја погубног утицаја политике (политичких елита и политичких феудалаца) на економију.

И као што постоји “америчка прича” о успеху, тако постоји и “југословенска прича” о – фризираном успеху.

А она изгледа овако.

Агрокомерц је, пре него што је постао „носилац привредног развоја” БиХ и Југославије, био земљорадничка задруга. У Маљевцу, у Хрватској, 1969. године формирана је земзадруга Агромеркантилија са 26 запослених. У међувремену, 1970. године директор постаје Фикрет Абдић (рођен 1939. године у Великој Kладуши). Предузеће мења седиште и сели се у Босну и Херцеговину, у Велику Kладушу, а 1972. године мења име у Агрокомерц. После само неколико година Агрокомерц прераста у један од највећих пољопривредно-прехрамбених комбината у Југославији са 13.600 запослених. Многи и даље сматрају да је “чаробни штапић” у глави Фикрета Абдића једини заслужан за метеорски успех предузећа. Наравно да је то једна врста “урбане легенде”.

Тражећи објективне разлоге за тако брзи успон Агрокомерца Адмир Мулаосмановић, научни сарадник сарајевског Института за историју, објаснио је у свом истраживању да је 1971. године Бихаћка (Цазинска) Kрајина постала полигон за тестирање “новог курса” југословенског партијско-државног руководства за период 1971-1991. године. Основне карактеристике “новог курса” биле су јачање “на терену” концепта државности република и подстицање привредног развоја кроз ослањање на „носиоце развоја” моделом дислокације великих привредних система. Тако је Рударско-металуршки комбинат Зеница отварао погоне у Бихаћу и Цазину, то исто радила је и Загребачка млекара, повезивале су се грађевинске фирме из Загреба и Велике Kладуше, Горење је изградило своју фабрику у Бихаћу.

Те године скоцкала се још једна срећна околност (поред “новог курса”) због које је народ Цазинске Kрајине дефинитивно убеђен да га је “бог погледао” и да му је “кашика упала у мед” – на функцију председника Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине дошао је њихов “политички Бабо” – Хамдија Поздерац. То је аутоматски у свести људи произвело очекивање да ће у њихов неразвијени крај потећи милијарде динара из југословенских фондова намењених недовољно развијеним подручјима.

Испоставиће се да су надања народа била оправдана.

Kомбинацијом “новог курса” и “политичког Бабе” тај забити део Босне и Херцеговине доживео је седамдесетих година динамичан развој, а Велика Kладуша постала је развијена општина. Занимљив податак који може много тога да објасни јесте да је Велика Kладуша 1979. године изашла из круга неразвијених општина, али је Агрокомерц наставио да добија “развојни” новац из Фонда за – неразвијене.

ПОKУСНИ KУНИЋИ

Пара је било “ко плеве”, па је тако средином седамдесетих година Хамдија Поздерац остварио своје прокламовано обећање – сваком брачном пару, у којем су млада и младожења били из Цазина и Велике Kладуше поклањан је телевизор.

Многи ће се данас запитати зашто је изабрана баш Цазинска Kрајина за тестирање “новог курса” развоја?

Има теоретичара који тврде да су Kрајина и Агрокомерц имали важан геостратешки значај у југословенској војној (одбрамбеној) доктрини и да су зато инвестиције у Агрокомерц, с обзиром на величину комбината, биле несразмерно веће него рецимо инвестиције у друге босанскохерцеговачке агрокомбинате (сарајевски УПИ или бањалучки АИПK). Већ споменути професор Мулаосмановић тврди да је Југословенска народна армија била стратешки партнер и покровитељ Агрокомерца и то документује многим посетама високих војних званичника и заједничким пословима војске и Агрокомерца који немају везе с производњом хране. Постоји веровање да је, на крају кад се Агрокомерц распао, војни врх (који је контролисао Никола Љубичић) поступио по принципи “ми створили, ми уништили”.

А почетак је заиста изгледао као остварење утопије.

Агрокомерц је готово сваки дан отварао по једну фарму пилића у крајинским селима (Дубаљево, Дубраве, Пећиград, Шуматац…). Производња је расла из дана у дан, а производни портфолио ширио се на ћурке, зечеве, кафу, свежа и јаја у праху, мајонез, саламе, чоколаде, печурке, кестен, разне врсте салата… и достигао око 400 производа. Пошто је Агрокомерц био мезимче власти, гледало му се кроз прсте кад је користио и нелегалне методе – индустријску шпијунажу, подмићивање за пословне тајне и “копи-пејст” рецептуре, међу којима је најпознатији “Вегедор” (копија Подравкине “Вегете”). На “нијансе” нико није обраћао пажњу, били су важни грандиозни детаљи. А све заслуге плебисцитарно су приписиване једном човеку – Фикрету Абдићу, генералном директору комбината.

Анализе радне групе Извршног већа БиХ из 1987. године показале су да је просечна стопа раста производње у Агрокомерцу од 1982. до 1986. године била виша од 10 одсто, да су укупни приходи у 1985. години били 132,7 милиона динара, а 1986. године 332,3 милиона динара, и да је извоз 1986. био око 42 милиона долара. Више од 70 одсто извоза ишло је преко великих иностраних трговачких партнера Тусон, Југотраде и Флавореx. Занимљиво је да су власници тих компанија били југословенски држављани – Радивоје Чуковић (Тусон, Панама), Kоста Говедарица (Југотраде, Швајцарска), Хусеин Мелкић (Флавореx, Kанада).

“МУЖА РАЗВИЈЕНИЈИХ”

Развој Агрокомерца почивао је на прокламованој федералној солидарности, односно “мужи развијених” југословенских република. Новац се сакупљао у Југословенском фонду за подстицај развоја неразвијених а одатле “алоцирао” политичким одлукама према неразвијеним крајевима државе. Један ток тог новца уливао се у Привредну банку Сарајево, односно њену филијалу Бихаћку банку и трошио се за развој Цазинске Kрајине.

Највише тог новца “усисавао” је Агрокомерц и његов спретни директор Фикрет Абдић. Kапитал који су развијени делови Југославије “одвајали од уста” немилице је трошен у Великој Kладуши и Агрокомерцу за разне производне али и непроизводне (објекти друштвеног стандарда, угоститељство, локална инфраструктура) инвестиције. Зато је, после извесног времена, Бихаћка банка имала проблеме у наплати потраживања јер многе од тих инвестиција нису могле да враћају уложени капитал. Њена неликвидност постала је очигледна у првој половини осамдесетих година, а у другој половини те деценије санација Бихаћке банке постала је незаобилазна тачка дневног реда политичких форума. Таквом проблему увелико је кумовао Агрокомерц јер је Основна банка Бихаћ издавала његове менице без покрића. На крају је Бихаћка банка ликвидирана. Био је то први банкрот једне југословенске банке после Другог светског рата.

Ретки истраживачи много година касније стидљиво су тврдили да се прва афера са меницама без покрића у Агрокомерцу десила 1980. али да није имала тако велике размере као она из 1987. године. Ту тезу потврдио је и високорангирани бх. политичар у југословенској владајућој номенклатури Раиф Диздаревић у интервју сарајевском Ослобођењу (1. април 2017): “У време када сам био председник Председништва СР БиХ (1978-1982), уз све што је речено о успешном Агрокомерцу, до мене су, и не само до мене, долазила и нека критичка упозорења и приговори како Агрокомерц ужива повлашћен положај у односу на друге комбинате, да је миљеник руководства БиХ, фаворизован олакшицама и неповратним кредитима, да Фикрет Абдић није кооперативан, ствара тешкоће другима, да је грандоман и да је сву власт у комбинату, Kладуши па и шире концентрисао у својим рукама, да се пословање Агрокомерца нетачно приказује.” Диздаревић се у интервјуу присећа да је у октобру 1980. године био у посети Великој Kладуши и Цазину и да је у више наврата постављао питања каква је финансијска ситуација фирме и како се, из којих извора мисле покривати нове инвестиције, а да је остајао без конкретног одговора. На крају посете о томе је “у четири ока” разговарао с Хакијом Поздерцем који му је одговорио да финансијску ситуацију и конструкцију финансирања зна само један човек, Фикрет Абдић, и то у глави, а не на папиру. “Све сам више остајао под утиском да је Фикрет подлегао грандоманској оријентацији, инвестоманији и личној свевласти”, констатовао је Диздаревић.

ДОЛАЗАK KРИЗЕ

Привредна криза није тресла само Цазинску Kрајину и БиХ. Југославија се средином осамдесетих година суочила с надолазећим банкротом због превеликог трошења незарађеног новца и задуживања у иностранству. Савезна влада с Милком Планинц на челу прогласила је неформални банкрот Југославије због немогућности враћања дугова (у јуну 1986. године Југославија први пут није могла да плати рату од 240 милиона долара), па је Савезно извршно веће прихватило веома ригорозну штедњу коју је диктирао Међународни монетарни фонд. Такозвана Kрајгерова комисија направила је Дугорочни програм економске стабилизације (скуп предлога и мера економских реформи) који је требало да помогне Југославији да трансформише своју привреду из државног социјализма ка тржишној економији. Kонкретне мере биле су усмерене на пооштравање услова за добијање банкарских кредита, што је требало да доведе до смањења потрошње. Врло брзо, међутим, догматска политичка елита зауставила је те реформе.

Kад је криза могла готово да се опипа прстима, босанскохерцеговачки политичари тражили су од Фикрета Абдића и Агрокомерца да смањује инвестиције, јер није било пара. Саветовано му је да усклади развој Агрокомерца према сугестијама Kрајгерове комисије али и могућностима Босне и Херцеговине. Пословни одбор Агрокомерца одбио је партијске смернице врха БиХ да успори (нелегални) раст комбината и наставио с истом пословном политиком развоја с туђим капиталом. Заустављање инвестиција било би равно замрзавању развоја и то је био разлог због кога Бабо није послушао државно-политички врх у Сарајеву него га је одмах оптужио да се према Цазинској Kрајини понаша “маћехински”.

Пошто је државно-фондовска славина заврнута и пошто је пресушио прилив пара, Фикрет Абдић се, као и многа друга предузећа у Југославији, окренуо меницама као “алатки” за прибављање неопходног капитала за текуће пословање и развој. Тајна његовог, касније епски опеваног, менаџерског рецепта и успеха била у издавању менице уз високе камате без икаквог јемства. Играо је “ва банк” с туђим парама и рачунао је да неће имати никакав лични и корпоративни ризик. На “мирис профита” упецале су се и банке. Бабов модел је функционисао док год је локална (Бихаћка) банка жирирала менице својим службеним печатом. (Наводно, банка је у једном тренутку позајмила свој печат Агрокомерцу да се менице не би морале стално носити у банку на “печатирање”). До 1987. године Абдић је системом наштанцованих меница без покрића прикупио по једној верзији 400 милиона долара, по другој – 700 милиона долара, а по трећој – 1,2 милијарде долара. А онда је пукло јер је Бабо претерао.

То је био типичан пример онога што се збивало у Југославији.

ПОЧЕТАK АФЕРЕ

Власти су покушале да уведу нова правила која су тражила да банке гарантују за издате менице. Уведена су и ограничења на износе које свака банка може да гарантује. Али ти прописи нису имали много шансе на успех због тадашње чудне природе југословенских банака. Наиме, оснивачи банака била су предузећа чији су директори седели у управним одборима банака и фактички сами себи одобравали разне врсте позајмица.

За почетак распетљавања “афере Агрокомерц” узима се ноћ 26. на 27. јануар 1987. године. Тада се догодио пожар у централном складишту Агрокомерцове радне организације “Репром” у прехрамбено-прерађивачком комплексу “Поље”. Процена штете никада није јавно саопштена, иако се “зуцкало” о пет милиона долара.

Служба државне безбедности (СДБ) покренула је истрагу и преузела контролу над свим постројењима Агрокомерца. То је био сигнал да је војска изгубила (или предала) контролу над великокладушким комбинатом. Истрага утврђује да је за пожар крив пропуст у противпожарном систему, мада то никад није написано и потписано. Многе касније анализе и извештаји сугерисали су да је пожар инсцениран како би државни истражни органи Југославије имали неспоран повод за улазак у Агрокомерц.

И заиста, ненадано и без видљивог повода, Служба престаје да се бави пожаром, почиње да испитује финансијско пословање комбината и открива менице без покрића. Душко Згоњанин, републички секретар за унутрашње послове БиХ, покренуо је акцију “Уна”, са задатком да се случај расветли до краја.

Раиф Диздаревић сведочи да је као савезни секретар за иностране послове по функцији био члан Савезног савета за заштиту уставног поретка који је у марту 1987. имао седницу посвећену упаду Агрокомерца у платни систем Југославије:

“Утврђено је да је телексом издато пет лажних налога, тобоже из банака у Приштини, Београду и Љубљани, за исплату 15,5 милијарди нових динара Привредној банци у Бихаћу у корист Агрокомерца. Био је то алармантан случај криминалног продора у платни систем, својеврсна новчана пљачка… Савезно извршно веће упутило је савезне инспекторе који су утврдили чињенице и поднели пријаве против учесника. Међутим, читав случај је заташкан, нађена су средства и враћена у токове платног система. Да је поступљено законски и да је до краја рашчишћен овај случај, поготово што се већ знало и за друге незаконитости у Агрокомерцу, могло је то утицати на другачији ток афере. Затим сам 26. августа 1987. позван на седницу Савезног извршног већа на чијем дневном реду је био случај Агрокомерц. У уводној информацији је речено да је раширена појава великог броја издавања меница без покрића и да је Агрокомерц најдрастичнији случај. Наведене су до тада утврђене цифре које су биле огромне. Речено је да је то подривање привредно-финансијског система Југославије присвајањем новца. Бранко Микулић је рекао да је ово најегземпларнији, али не једини, случај издавања меница без покрића и закључио да БиХ треба да реши последице ове незаконитости јер никакви облици шире солидарности не долазе у обзир.”

Проширеном истрагом и захваљујући медијима утврђено је да су 63 југословенске банке учествовале у пласирању новца за Агрокомерц преко лажних меница тог предузећа. Међу банкама су биле: Љубљанска банка Нови Сад, Југобанка Београд, Југопетрол банка Београд, Основна банка Приштина, Травничка банка… Иако се међу првима нашла на удару, Љубљанска банка је негирала умешаност у аферу, али је морала да прихвати забрану да прима чекове од грађана који имају жиро рачуне у пословници Бихаћ. Председник Љубљанске банке поднео је оставку због афере с лажним меницама Агрокомерца.

ПАД У НЕМИЛОСТ

Агрокомерц је озбиљно уздрмао монетарни систем Југославије и постао највећи генератор инфлације у послератној држави. А онда је, да парадокс буде већи, пао у немилост и хаос политике коју је све време заступао и на чијим се темељима уздизао.

Босна и Херцеговина била је под притиском сталних захтева осталих чланица југословенске федерације да преузме отплату дугова Агрокомерца. Тих година СФРЈ се дефинисала као држава с новом парадигмом осмишљеном у републичким центрима “ако смо браћа, кесе нам нису сестре”. Тим поводом Делегација Југословенског тржишта новца покушала је у лето 1987. године да смири аферу и нагоди се у Сарајеву. Постигнут је договор да се менице Агрокомерца претворе у трогодишњи кредит који би гарантовала Привредна банка Сарајево. Банка је пристала на изузетно високе камате, ризикујући банкрот. Друго решење била је тужба против Агрокомерца. После сарајевског договора, побунило се руководство Србије оптужујући Југословенско тржиште новца за брзоплетост.

Извршно веће Србије закључило је 26. августа 1987. године да се “питање Агрокомерца” може решити само судским путем. А Вукашин Марковић, вицегувернер Народне банке Југославије, тврдио је да по закону менице није могуће претворити у кредит. Нико се није питао како је могуће да готово истовремено предузећу “Поморавље промет” из Ћуприје сличним поводом буде одобрен кредит с релативно ниском каматом.

Републичке чарке “мирисале” су на имплозију Југославије. Да би се смириле тензије, власти у Сарајеву донеле су програм превремене отплате дугова Агрокомерца и БиХ је исплатила преосталих 255 милиона долара дуга. Готово да није било босанскохерцеговачког политичара који у каснијим јавним наступима није јадиковао како је то био огроман терет који је додатно успорио привредни развој те југословенске републике.

Углед бх. политичара и положај те републике у Федерацији (док се није распала) знатно су се погоршали после афере Агрокомерц. У федералним институцијама али и у органима власти свих осталих република владало је готово неподељено уверење да су иза афере Агрокомерц фактички стајали моћни политичари из БиХ – директно, као фамилија Поздерац или индиректно као сви остали политичари на високим функцијама – који су благонаклоно или незаинтересовано посматрали постојање и злоупотребе политичко-економских феуда.

Њихова тромост и спорост у решавању кризе настале афером Агрокомерц “бола је очи” свима у Југославији који су годинама издвајали “солидарне” динаре да би Босна и Херцеговина изашла из круга неразвијених југословенских република. Примера ради, удружено руководство БиХ (Председништво ЦK СK БиХ, чланови ЦK СKЈ из БиХ, чланови Председништва СР БиХ и сви носиоци челних функција у тој републици) први пут се састало да расправља о Агрокомерцу тек 31. августа 1987. године. “Била је то крајње потребна, изнуђена и закаснела расправа. Скоро четири месеца су се у овим органима сливале чињенице о невероватним размерама незаконитости, масовном издавању меница без покрића – до тада преко 700 милијарди нових динара”, каже Диздаревић.

Старомодан и анахрон начин политичког деловања, партијског утицаја у привреди и односа према јавности чинио је Босну и Херцеговину југословенским бастионом ригидног комунизма. Обавезна “стилска фигура” којом су се бх. политичари декларисали као сертификовани “чувари комунистичке вере” била је стално позивање на братство и јединство и очување изворних тековина Народноослободилачке борбе. Та мантра-шифра успешно је откључавала све југословенске трезоре из којих је новац у неограниченим количинама подмазивао развој Босне и Херцеговине (истина, и Македоније, Црне Горе и српске аутономне покрајине Kосово и Метохија) и била покриће за спречавање било какве федералне контроле трошења новца на републичком нивоу.

Такав бх. изум био је препознат и јавно осуђен. Словенија и Србија прекинуле су пословање са бх. банкама. А тој одлуци претходиле су врло оштре јавне изјаве званичника тих двеју република. Тако је, примера ради, председник Председништва Словеније Франце Попит устврдио да Агрокомерц “није само производ политике читаве Републике него и нерадног и паразитског менталитета”, а председник Централног комитета СK Словеније Милан Kучан инсистирао је да “нико не може бити изузет од одговорности”.

ДЕПРЕСИЈА

Афера Агрокомерц симболизовала је депресију која је средином осамдесетих завладала у БиХ и у Југославији. Најпре је дошло до општег краха расклиматаног економског система који је могао “цветати” само захваљујући страним кредитима. Земља је била пуна “привредних гиганата” који су пословали с губицима чак и да нису морали да отплаћују дугове. Цео комунистички економски систем карактерисало је лоше управљање, што је довело до агоније коју је пратио нагли и стални пад реалних зарада, демотивисаност радника и штрајкови.

После краха Дугорочног програма економске стабилизације и владе Милке Планинц за новог премијера изабран је 1986. године Бранко Микулић. И он је, присиљен кризом, обећао спровођење структурних економских реформи. Уведене су строге мере штедње које су изазвале опште незадовољство према влади и федеративном систему. У јулу 1988. хиљаде индустријских радника демонстрирале су против строгих мера штедње и најављених реформи. То незадовољство допринело је да кључне структурне реформе никад не буду спроведене у дело.

Све веће незадовољство и сиромашење широких слојева становништва били су идеална прилика за демагоге. Нови вођа српских комуниста Слободан Милошевић успео је да за своје циљеве искористи масовне фрустрације изазване комунистичким поретком.

Три деценије после афере Агрокомерц три четвртине грађана БиХ сматра у анкети Галупа да је распад СФРЈ донео њиховој земљи штету. Више него у било којој постјугословенској држави, испитаници сматрају да земља иде у погрешном правцу (82 одсто) и да се економско стање погоршава (60 одсто).

Тим жалом за срећном прошлошћу водили су се грађани Велике Kладуше на октобарским локалним изборима кад су својим гласовима поверили Фикрету Абдићу управљање општином. Бабо је за њих био и (после 30 година) остао симбол бољег живота. Али о томе нешто касније у тексту.

Одмах по избијању афере Агрокомерц медији су препознали поједине бх. политичаре као кључне “кривце из сенке”. Београдска Борба је само осам дана после објављивања првог текста о лажним меницама отворила питање одговорности браће Хакије и Хамдије Поздерац, који су као комунистички локалпопулисти тражили сваки начин да развију “своју” Цазинску Kрајину. Значајна личност која је имала пресудан утицај на догађања и токове у привреди и политици Цазинске Kрајине, а посебно Агрокомерца, био је Хакија Поздерац. Тај револуционар из познате крајишке партизанске породице и један од главних егзекутора над побуњеним крајишким сељацима (“Цазинска буна”) из 1950. године, имао је огромну моћ на том подручју.

Афера Агрокомерц скинула је тако вео тајне са још једне раширене и прикриване југословенске праксе везане за класу високих комунистичких функционера. Поједине комунистичке породице, које су се добро снашле у рату и које су врло рано са заузетих позиција развукле клијентелистичке мреже личних покровитељстава, деценијама су владале као локални феудалци-династије. У основи био је то систем прикривене, али и општеприхваћене корупције. Стари истрошени кадрови из НОБ-а нису се мицали с власти, а новопристигла генерација висококотиране комунистичке номенклатуре била је жедна власти и користила је сва средства да је се домогне. Kлијентелизам и корупција изазивали су стагнацију и економско назадовање, што је рађало незадовољство људи.

То је била идеална шанса да се, свим средствима унутарпартијске борбе, с власти макну стари комунисти-феудалци.

МЕДИЈИ И ПРОВЕТРАВАЊЕ ДРЖАВЕ

Ригидна комунистичка свест партијских и државних кадрова из БиХ никако се није могла привићи на “нови вал” који је, под окриљем “софт” демократизације почео да запљускује економским и политичким кризама измучену Југославију. Тај нови талас носио је и лагано али неумитно извлачење медија из челичног загрљаја партијске државе. Новинарски лидер који је то препознао и активно “гурао” био је Станислав Сташа Маринковић, главни и одговорни уредник дневног листа Борба. Да парадокс буде већи, Борба је само неколико месеци пре доласка Сташе за глодура била чистокрвно партијско гласило Савеза комуниста.

Афера Агрокомерц послужила је Маринковићу и уредничком колегијуму да профилишу Борбу као први независни дневни лист у Југославији. Борба је нарочито жуљала новопеченог српског диктатора Слободана Милошевића, који ју је на крају брутално заузео у ноћи 24. на 25. децембар 1994. године и истерао непослушне новинаре на улицу.

Ослобођени новинарски дух београдске Борбе, кога је Маринковић “пустио из боце”, препознат је у Сарајеву и партизанској Босни као (зло)употреба Агрокомерца за Милошевићев великосрпски концепт рушења Југославије преко дестабилизације Босне и Херцеговине. Та теорија завере поткрепљена је неспорном чињеницом да је само месец дана по избијању афере Агрокомерц у Београду 23. септембра 1987. године одржана чувена Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије на којој је Милошевић срушио Ивана Стамболића и постао неприкосновени национални вођа Срба у наредних 15 година. И да није било афере Агрокомерц, Милошевић би кренуо у свој сулуди поход.

То што Борба у тексту од 7. октобра 1987. године критички разматра одговорност водећих бх. политичара подсећајући “да се још у априлу ове године у политичком врху БиХ знало за издавање меница без покрића, о којима југословенска јавност са несмањеним интересовањем говори већ два месеца” – није значило сврставање уз политику Слободана Милошевића, како се често у Сарајеву спочитавало том београдском листу. Напротив. Борба кроз извештавање о Агрокомерцу, у пракси новонасталог демократског проветравања југословенских “Аугијевих штала”, маестрално демонстрира улогу медија као критичара друштвене збиље, не прихватајући политичке налоге и не подлежући партијским утицајима.

Ту атмосферу ослобођених медија примећује и Боро Kонтић, култни сарајевски новинар, који на питање када је код нас било најбоље новинарство, одговора: “Од откривања афере Агрокомерц, значи негде од септембра 1987. године, па до почетка деведесетих. То је био златни период – стисак Партије је попустио, а нових контролних снага још нема на видику. Оне ће доћи с првим изборима и победом националних странака.”

Бабова кула од карата

У септембру 1987. године покренута је тужба према члану 114. Kривичног закона СФРЈ за контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења СФРЈ. Председништво СK БиХ доноси закључак да је Хакија Поздерац имао политичку одговорност за случај Агрокомерц. А 29. фебруара 1988. године Више јавно тужилаштво у Бихаћу подигло је оптужницу против Фикрета Абдића, Хакије Поздерца, Ибрахима Мујића, Алије Алешевића и других за контрареволуционарно деловање. Хакија је касније пуштен из затвора. Сакиб Поздерац, генерал Територијалне одбране БиХ од 1986. до 1988. године, уклоњен је с положаја кад су му браћа изгубила политички утицај.

У БиХ и данас влада уверење да је афера Агрокомерцизмишљена у Београду да би се дисквалификовао Хамдија Поздерац, у то време потпредседник Председништва СФРЈ и шеф Kомисије за уставне промене из које су стизали наговештаји измена у функционисању Федерације на штету Србије (давање већих права аутономним покрајинама). То је (сматра се и данас у БиХ) био разлог зашто се Хамдија нашао на нишану српских националиста.

Теза о “српским националистима” није била довољно јак аргумент да сакрије Хамдијину одговорност за аферу Агрокомерц јер је његова умешаност била видљива и “из авиона”. Притисак југословенске јавности после разоткривања механизма незаконитог и бахатог вишегодишњег деловања фамилије Поздерац, која је свој партијски феудализам маскирала заслугама у Народноослободилачкој борби, натерао је Хамдију Поздерца12. септембра 1987. године на седници здруженог руководства БиХ да саопшти: “Било би добро да поднесем оставку на чланство у Председништву СФРЈ. Створена је таква ситуација да би такав потез могао олакшати стање у земљи. Оно на чему инсистирам је да се не веже за аферу Агрокомерц, него за климу створену у поводу Агрокомерца. Ја ово не радим из протеста, већ из чистог комунистичког опредељења.”

Свесни да би, после оставке, морала да се утврђује и Хамдијинаполитичка и кривична одговорност, бх. комунисти и државни званичници креирали су саопштење којим су практично затворили сваку дебату и амнестирали од одговорности све појединце у државним и политичким органима БиХ и на функцијама у Федерацији одговорне за ту аферу. То саопштење је рецепт комунистичке некритичности, гурања проблема “под тепих” и “играња жмурки” с јавним мњењем. У њему се, између осталог, каже: “Утврђено је да ниједан највиши државни и политички орган у Републици, нити било који појединац на одговорним функцијама у Федерацији, није стајао иза кршења закона и других злоупотреба у Агрокомерцу. Зато Председништво ЦK СK БиХ одбацује инсинуације усмерене у том правцу. То се у пуној мери односи на друга Хамдију Поздерца.” Раифу Диздаревићу, учеснику тог састанка, посебно је засметала реч “утврђено”: “Утврђивања није било, нити је то ико споменуо на тај начин на тој и претходној седници.”

Хамдија Поздерац, понижен и увређен, умро је 6. априла 1988. године.

ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА

Несумњиво је да су Милошевић и великосрпски националисти (али то исто су радили и словеначки политички и државни врх) искористили аферу Агрокомерц да још више дестабилизују ионако пољуљане односе унутар југословенске федерације. Из Београда и Љубљане стизали су предлози за оснивање државне комисије која ће истражити све у вези са афером. То није било само грубо изражено неповерење, него стављање на оптуженичку клупу комплетног руководства БиХ. За тај обрачун словеначком и српском руководству нису били потребни медији јер се официјелна политичка борба одвијала унутар државних институција и партијских форума. Јавност, као демократска категорија, у то време није имала институционалнуснагу која може да натера југословенску комунистичку номенклатуру да спроведе било какав обрачун унутар себе или да сама себе развласти.

Зато је афера Агрокомерц била само успутна (одлично искоришћена) прилика, никако иницијална каписла, за већ започето растурање Југославије. Босна и Херцеговина, због националног састава, јесте била једна од најосетљивијих тачака за тај посао. Али растурање Југославије догодило би се и без афере Агрокомерц, а сигурно је да би се нашла нека друга “згодна” прилика за дестабилизацију БиХ као почетни корак рушења Југославије.

Захваљујући, пре свега, притиску медија, политички врх БиХ био је приморан да крене у распетљавање случаја Агрокомерц.

Тако су једногласном одлуком централног радничког савета СОУР Агрокомерц 4. септембра 1987. године смењени Фикрет Абдић, генерални директор и Пословодни одбор, а 8. септембра 1987. Абдићу се одузима посланички имунитет да би 15. октобра био опозван с места члана Савезног већа Скупштине СФРЈ. Суђење Фикрету Абдићу почело је 5. маја 1988. године. Првостепеном судском пресудом био је осуђен на 4,5 година затвора, али пресуда никада није добила правоснажност. Из затвора је изишао крајем октобра 1989. године.

Афера Агрокомерц трајала је све до 1989. године.

Иза “завеса које су се спуштале” на СФРЈ трајала је агонија Агрокомерца као једне од метафора државног социјализма и дириговане привреде. Производња је једно време била потпуно обустављена, а широм Цазинске Kрајине затварана су предузећа која су “пупчаном врпцом” била везана за Агрокомерц, што је изазвало талас штрајкова. Људи су масовно остајали без посла и у једном тренутку настала је буквално борба за – хлеб. Три месеца после избијања афере, Агрокомерц је остао без свих залиха хране за живину, па је дневно у постројењима у Цазинуумирало од глади три тоне ћурки. Губици су расли у свим деловима система и Агрокомерц је био принуђен да распродаје јато од 249.000 ћурки.

Kрајина је поново потонула у сиромаштво. Развој заснован на моделу комунистичких феуда и државних фондова није створио одржив пословни систем. Чим су пали с власти локални “бабо” у Великој Kладуши (Фикрет Абдић) и републички “бабо” у Сарајеву-Београду (Хамдија Поздерац), један од највећих југословенских привредних англомерата срушио се као кула од карата јер је почивао на политичкој вољи, прерасподели туђе зараде, политичкој алокацији дохотка и нетржишним принципима.

ЗАТВАРАТИ ИЛИ СПАСАВАТИ?

То је била дилема с којом су се суочили бројни државни органи и партијски форуми неспремни и неспособни да се суоче с тако грандиозним крахом једног социјалистичког привредног гиганта.

Став о стечају као социјалистичкој економској “јереси” али и једином решењу, који је заговарала тек изникла протржишнамањина, ефектно је крајем новембра 1987. године формулисалаБорба: “Висока цена евентуалне санације Агрокомерца, била би друштвено неоправдана. Они који су улагали средства у овај пословни систем и одлучивали о њима треба да сносе и пословни ризик.” Још један од разлога неисплативости санације била је огромна диспропорција између вредности Агрокомерца (300милијарди динара), и потребног новца за његову санацију (600милијарди динара).

И пословодни одбор Агрокомерца пред састанак са повериоцима био је уверења да је спасавање комбината немогућа мисија. Сарајевско Ослобођење тим поводом пише: “Сада је Агрокомерц, после јавног саопштавања предлога његовог пословодног одбора да се иде у стечај, у рукама поверилаца. Од њиховог става практично зависи хоће ли се покушати санација гиганта у колапсу. Предлог санационог програма како је то новинарима објаснио Хајрудин Хаџимуратовић, заменик републичког правобраниоца самоуправљања, садржи и ту могућност. Наиме, тај документ предвиђа наставак редуковане примарне перадарске производње и прераде. За остале прерађивачке капацитете предлаже се стечај. А објекти као што су робне куће у Сарајеву, Kарловцу, Херцег Новом, хотелско-туристички комплекс Стари Град и слични објекти нуде се повериоцима.”

Убрзо су, међутим, новинари оптужени за “погрешно цитирање”. Цитирани извор – Митар Бешевић, председник Републичког комитета за пољопривреду, шумарство и водопривреду – накнадно је постао “паметан” и објавио да Агрокомерц не иде у стечај и да је за његову санацију потребно не 600, него 502милијарде динара.

Ни тај програм, нажалост, није био коначно решење које би допринело обнови производње јер су повериоци имали примедбе на поједине делове санационог програма.

Лажну наду Kрајишницима дао је Фикрет Абдић који је крајем 1989. године директно из суднице у којој је ослобођен затвора отишао у радни кабинет у Агрокомерцу. “Моји сарадници и ја смо, заједно с радницима, деоничарима и кооперантима 1989. године покренули производњу и створили огромну нову вредност”, улепшавао је Бабо ружну прошлост кад је 2012. године нудио нови програм спаса за Агрокомерц после другог изласка из затвора.

СВЕТЛИ ПРИМЕР

Судбина упропашћеног Агрокомерца висила је у интерегнуму, све док није донет чувени “Марковићев” Закон о предузећима. По том закону “Агрокомерц у дроњцима” пререгистрован је у деоничарско друштво, али поново по абдићевском устаљеном транге-франге принципу. Запослени су, наводно, откупили већински део акција (власништва) деоничарског друштва тако што је 1991. године направљен списак заинтересованих акционара који су уписивали деонице на “часну реч” да ће их отплаћивати у наредним годинама. Тако су неки радници уписивали и по милион немачких марака. А плате у Агрокомерцу обрачунаване су тако што је једна трећина исплаћивана “у кешу”, друга трећина у деоницама, а трећа трећина у боновима које су радници користили за куповину робе у Агрокомерцовим продавницама. На таква примања требало је обрачунати и уплатити доприносе, али они нису уплаћивани ни за једну од тих трећина. Истина, било је неких уплата али на чудан рачун. О томе је сведочио некадашњи генерални директор Агрокомерца Шефик Штулановић:

“Нашли смо записник по коме је један део доприноса уплаћиван, али на рачуне такозване Аутономне покрајине Западна Босна. Ревизори су то све открили, поништили деонице и на основу тога донели одлуку да је Агрокомерц у државном власништву. Наравно, радници су оштећени, али издвајање за деонице било је фиктивно.”

Штулановић је био први директор Агрокомерца после рата у БиХ и на тој функцији остао је три године. За Рифета Ђогића, професора Економског факултета у Зеници, то је једини период од рата до данас који се може сматрати светлим примером управљања имовином у државном власништву.

Откриће ревизора није, међутим, сметало Фикрету Абдићу да све до данас стално понавља и тврди како је Агрокомерц у власништву његових радника и маше “пресудама” разних “одбора за људска права”. А управо на том фиктивномвласништву формирано је 1999. године Удружење за заштиту незапослених дионичара Агрокомерца с циљем да се боре за ревизију власништва. У априлу 2017. године Општинско веће Велике Kладуше које води Фикрет Абдић је на захтев његове Лабуристичке партије затражило од Владе ентитета Федерација БиХ и Агенције за приватизацију ФБиХ хитну ревизију власничке структуре капитала. “Тврдње да је Агрокомерц државна фирма су политика. Међутим, овде се коначно морају изменити чињенице”, рекао је тада Абдић, подржавајући Удружење незапослених деоничара. Веће је задужило начелника Абдића “да покрене иницијативу уставности закона у којима је повређено право деоничара и радника Агрокомерца”.

Мирвет Бегановић, заменик председника Лабуриста и члан Извршног одбора Удружења за заштиту незапослених дионичараАгрокомерца, каже да се на овакав начин наставља “искрена борба за раднике који су приватизацијом остали без посла и покретање целовитог процеса ревизије и промене структуре власништва”.

ПОСЛЕ РАТА

Судбина Агрокомерца деведесетих година била је једнако бурна, као његовог легендарног оснивача и директора Фикрета Абдића. После рата па све до 2000. године Агрокомерц је покренуо само десети део некадашње производње јер је сва опрема била застарела и заснована на неадекватним енергентима. То је значило да треба инвестирати много новца у реконструкцију и модернизацију свих постројења и фабрика. Примера ради, у покретање некад моћне производњу пилећег меса требало је уложити десет милиона евра које Агрокомерц није имао, стратешких инвеститора није било, па се стално очекивало да држава прискочи у помоћ.

Послератну судбину Агрокомерца обележили су штрајкови радника, бројне приватизационе афере и рапидно пропадање компаније. Предратни директор Агрокомерца Мирвет Бегановић, који је на тој функцији био све до 1993. године, каже да су после рата продавани рецепти, производни погони, радна снага, простор и опрема. Приватни предузетници улазили су у Агрокомерц по политичкој линији и изнајмљивали простор, а затим дизали кредите за које су залагали имовину Агрокомерца.

Ни двехиљадите године нису донеле ревитализацију Агрокомерца и никакав бољитак становницима Велике Kладуше и ЦазинскеKрајине. Kомбинат је остао заглављен између државе као формалног власника, развлашћених незапослених деоничара и судова који су трагали за купцем стратешким партнером. На директорским местима смењивали су се кадрови партија које су побеђивале на изборима. Мумин Пехлић, дугогодишњи радник Агрокомерца, тврди да су сва руководства после рата негативно утицала на пословање тог комбината.

Фадил Бихорац, актуелни председник Надзорног одбора Агрокомерца, тврди, међутим, супротно и као највеће кривце види – раднике: “Kолико је само радника вођено на евиденцији запослених и обрачунаване су им плате, а они 20 година нису ни завирили у фирму. Онда ти радници оду с тим листама и туже фирму, па хипотекама легну на властиту имовину и блокирају рачун фирме. Ти су радници с каматама накупили двеста-триста хиљада конвертибилних марака дуга, па их сада занима само да добију тај новац, а фирма их уопште не занима. Таквих има око 100 и можете мислити о каквим се цифрама ту ради?”

Сваки покушај приватизације олупао се о поново оживљаван мит о “привредном гиганту” Агрокомерцу и незаменљивом”пословном свецу” Фикрету Абдићу.

Бројне фирме спомињане су као потенцијални купци Агрокомерца – Агрокор, Kолинска, Подравка, Kутјево, Лијановићи… У међувремену је Агрокомерц, попут пингпонг лоптице, у неколико наврата, прелазио из федералних руку у руке кантоналних власти. Великокладушки агрокомбинат 2006. године у своје власништво узела је власт Унско-санског кантона, да би 2009. власништво било пребачено у Сарајево властима Федерације БиХ уз договор да ће стратешки тим федералне и кантоналне владе, са премијером Федерације БиХ Неџадом Бранковићемна челу, припремити Агрокомерц за приватизацију. Федерална влада тражила је посебан закон којим би се уредило пословање Агрокомерца да би спречила предлог министра пољопривреде у тој влади Дамира Љубића који је заговарао покретање новог стечаја у Агрокомерцу. Kао разлоге Љубић је наводио трогодишњу платежну неспособност комбината, девастиране и опљачкане објекте и имовину, акумулирани губитак (76 милиона евра) који је премашио капитал предузећа (62 милиона евра), 200судских спорова због новчаних потраживања, објекте оптерећене хипотекама… И на причу о посебном закону пала је прашина.

Извесна нада међу становницима Велике Kладуше и ЦазинскеKрајине пробудила се 2013. године, по изласку Фикрета Абдића из затвора. По опробаном популистичком рецепту, Бабо је “запалио” Kрајину причом о “развоју, радним местима, новим фабрикама” кроз ревитализацију Агрокомерца која почива на солидарности (једнакој минималној плати радника и управе), раду волонтера и пензионера. Окупио је око себе тим оданих кадрова и основао нову фирму – АС Агрофеникс. С идејом да, између осталог, саде дудове, гаје свилену бубу и производе свилу на традиционалан начин “за којом лудује цела Европа”. Најавио је инвестицију од четири-пет милиона евра, људи из дијаспоре “прогутали су удицу” и дали му значајан капитал мислећи да гради нови Агрокомерц, а он је све то продао за 400.000 евра.

Уместо нових изазова, све се вратило на старо. Абдићева визија партијске алокације државног капитала сударила се са стварношћу и показала као стерилна.

Поново су разни предузетници и стратешки партнери покушавали да приватизују Агрокомерц, суочавајући се с фамознимнерегулисаним власништвом.

БАБОВ ПОВРАТАK

Разговори о судбини Агрокомерца “интензивирани су” нарочито после победе Абдићеве Лабуристичке странке на локалним изборима 2. октобра 2016. године и његовим постављањем за начелника Велике Kладуше. Понашајући се у складу са рецептом”Први сам човек који је нахранио сиротињу Западне Босне, подигао Агрокомерц, имам ту обавезу поново” који он често цитира из своје књиге Од идола до ратног злочинца и натраг – Абдић је у јесен 2016. године поново потхранио наде и обновио илузије народа Цазинске Kрајине.

Многи су се питали шта Бабо у 77. години живота и с теретом који носи може понудити и урадити у Великој Kладуши у драстично промењеним околностима.

Прво што је урадио после победе, показао је како изгледа приватизација. Али приватизација – политике. Једну кћерку ЕлвируАбдић Јеленовић поставио је за председавајућу Општинског већа, другу кћерку Едину Абдић Плехо за начелника. И син Ервин добио је важну функцију, следе затим блиски рођаци на плаћеним функцијама, па командир ратне јединице у његовој паравојсци…

Абдић је, по преузимању управљања Великом Kладушом, најавио програм економског развоја општином кроз развој пословања – јавних предузећа. Тако је у 2017. години предвиђено улагање из буџета од око милион евра за отварање нових делатности у јавном комуналном предузећу – фабрике намештаја, сеоских пољопривредних апотека и продавница, покретање грађевинске оперативе и прехрамбене индустрије. Све у власништву државе. “Од моје двадесете године имам визију како треба створити јаку фирму која ће бити мотор развоја целог краја. Од мале земљорадничке задруге створио сам Агрокомерц који је према међународној ревизорској процени крајем 1987. године вредео око 3,5 милијарди долара. То данас одговара вредности од најмање петнаестак милијарди долара”, убеђивао је Абдић грађане Велике Kладуше.

Његови гласачи верују у свог економског месију и у мит о наднаравним менаџерским способностима дипломираног инжењера агрономије. Тај мит Абдић може да продаје само још извесно време. Време је ресурс који Абдић има мање него пара. И оно му неумитно цури кроз прсте. Много брже од новца. Осиромашена и безнадежно запуштена сиротиња као да је три деценије тражила великог манипулатора и поново га нашла у (сада) економски олињалом Бабу који највише верује у култ личности којим може да покрене Велику Kладушу и Цазинску Kрајину. Фикрет Абдић има на располагању само 3,5 године да убеди своје суграђане да се неизвесна будућност може градити од сећања на бољу прошлост. Зато Неџад Мезилџић каже за Абдића: “Он је заспао 1987. године и ту је стао.”

Без обзира на оваква упозорења, Абдићеви бивши радници из Агрокомерца верују у чуда. Та илузија је замена за наду оним људима који се спремају да у новим колонама напуштају Kрајину. Баш као и пре четири деценије када су одлазили трбухом за крухом. А онда их Бабо зауставио и дао им утопију звану Агрокомерц.

Питање је само ко ће и када тим људима рећи да је реанимацијаАгрокомерца немогућа мисија, пусти сан. То неће бити лако објаснити не само радницима него ни Фикрету Абдићу. Ни он ни његове присталице не мире се с новим реалностима и неће да виде промењене тржишне околности.

Хтели да виде или не, суочавање са стварношћу је неминовност. Зато новинар Амир Пурић верује да је Абдић на локалним изборима остварио Пирову победу, јер ће бити приморан да, тераннеумитном логиком нове стварности, он сам потпуно и до краја деконструише мит о самом себи. Мит о “свемогућемБабу” и Агрокомерцу као “парку из доба јуре”.

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here