Академик Теодор Атанацковић: “Стиче се утисак да докторат аутоматски сврстава човека у некакву елиту. Ја бих рекао – у псеудоелиту”

Поделите:

Многи уписују докторске студије а да при томе уопште не мисле да се баве научним радом. То је лоше. Заборавља се да су докторске студије заправо студије у најужем смислу те речи, а не само израда и одбрана доктората, констатује у интервјуу за Недељник академик Теодор Атанацковић, један од највећих српских стручњака у механици, који је председник Савета докторских студија на Факултету техничких наука у Новом Саду

Почетак научне каријере академика Теодора Атанацковића, универзитетског професора и једног од наших највећих стручњака у механици, пре више од четири деценије – могао би лако да буде карактеристичан и за ова времена. Докторирао је, наиме, у Америци 1974. године, а онда је одлучио да се врати у Србију. И, наравно, није одмах добио посао, већ је морао да се јави на биро за незапослене…

„У то време су у бироу за незапослене у Новом Саду постојале две колоне: квалификовани и неквалификовани. Ја сам стао у колону ‘квалификовани’. Службеник ми је рекао да он такав случај још није имао. Завршио сам факултет у земљи, докторат у иностранству, а незапослен. Ипак, кроз неколико месеци сам се запослио као асистент на Факултету техничких наука. У Немачку сам отишао касније, 1982. године као стипендиста Фондације Александер вон Хумболт. Доста ме је погодило то што нисам имао посао када сам се вратио у јесен 1974. Међутим, касније сам то схватао као ударац, на који сам, с обзиром на време када се десио, морао рачунати. На моју срећу, све је трајало релативно кратко. Без обзира на то – нисам тај догађај лако заборавио”, присећа се Атанацковић у нашој серији „Разговора са академицима”.

Јесте ли помислили – зашто ми је требало да се уопште враћам у Србију? Да ли ваш пример можда најбоље илуструје – послужићу се фразом – зашто смо земља с толиким одливом мозгова? Или сте можда показали да би научници ипак требало да буду упорни и остану?

Нисам размишљао о томе да ли је требало да се враћам или не. Све време сам био сигуран да је добро што сам се вратио. Ја сам на студије отишао са 25 година. Могуће је да то што ја мислим није опште правило, али мени је било јасно да одлазак из земље за стално, у тим годинама, значи да човек пристаје да буде ниоткуда. Никада не бих био, потпуно, уклопљен у неку другу средину. Остао бих у менталном простору између неке друге земље и Србије. Ја то нисам хтео. Kада млади људи у данашње време оду у иностранство, вероватно су ствари другачије. Сада су и комуникације много боље. Ипак, мислим да би научници требало да се врате и, барем покушају, да наставе каријеру овде.

Kакав је ваш утисак: зашто је данас толика помама за докторским титулама? Јесу ли оне постале статусни симбол, научно звање које је потпуно обесмишљено, или служе у неке друге сврхе? И да ли неко и ко уопште на факултетима одлучује ко може да докторира?

Велики интерес, или како ви кажете, помама, за докторским титулама је последица стања у друштву и на универзитетима. Многи уписују докторске студије а да при томе уопште не мисле да се баве научним радом. То је лоше. Стиче се утисак да докторат аутоматски сврстава човека у некакву елиту. Ја бих рекао у псеудоелиту. При томе ни универзитети нису без „заслуга” за такво стање. Заборавља се да су докторске студије – студије у најужем смислу те речи, а не само израда и одбрана доктората. На Факултету техничких наука у Новом Саду, где сам ја председник Савета докторских студија, радимо на томе да департмани на којима се студенти пријаве за израду докторске дисертације, сами одлучују о томе да ли они могу да докторирају из области којом се тај департман бави.

При томе, Савет докторских студија води рачуна да не може да се брани теза из сваке области неког студијског програма. Захтева се да департман има компетенције из те области за коју је студент заинтересован. Осим тога, веома је важан и састав комисије која верификује предлог теме за докторат, комисије пред којом студент полаже квалификациони испит и, најзад, комисије пред којом се докторат брани. Савет докторских студија о свему томе води рачуна.

Има случајева да студенти када виде услове студирања и очекивања од њих, одустану од студија на одређеном департману. Осим тога, радимо и на усаглашавању услова који морају бити испуњени да би неко бранио докторску дисертацију, без обзира на струку.

Kао универзитетски професор, како уопште сагледавате стање у високом школству? Шта су његове „црне тачке” и где је његова перспектива? И какве генерације стасавају?

Већина факултета се труди, са мање или више успеха, да одржи наставу на задовољавајућем нивоу. Што се тиче „црних тачака”, оне су последица, тако се мени чини, непотпуне, а понекад и карикатуралне, примене Болоњске декларације. Не бих да идем у детаље, али навешћу само један пример: уписивање година студија а не предмета, како је оригинално било предвиђено Болоњском декларацијом! Ипак верујем да су студенти најбољи део нашег високог школства. Генерације које стасавају, а моје искуство се односи углавном на студије технике, спремне су за изазове који их очекују у будућности. Осим тога, чини ми се да је потребно више радити на повећању квалитета подизањем критеријума које примењујемо у свим елементима наставе. Овде пре свега мислим на предавања и вежбе где би требало увести нове наставне методе у складу са временом у коме живимо.

Има ли Србија као држава слуха за науку? И за научнике? И с којим проблемима или изазовима се најчешће суочавају ваше младе колеге?

Стање у српској науци се мења из дана у дан. Лоша ствар је то што нису расписани конкурси на нови истраживачки циклус. Последица тога је да су млади истраживачи оштећени. Младе колеге које завршавају докторске студије, могу да наставе са научним радом на универзитетима или у научним институтима. Нажалост, за већину области, мале су могућности за рад у привреди. У Србији постоје институти у којима се ради врхунска наука (Математички институт САНУ, Институт Михајло Пупин, Институт за физику…). Веома је важно да држава настави да финансира рад таквих института. Међутим, финансирање научног рада запослених на универзитетима је пођеднако битно и не би га требало смањивати. Без истраживачког рада наставног кадра, није могуће остварити наставу која би одговарала захтевима времена. Другим речима, без финансирања науке на универзитетима, квалитет наставе ће драстично опасти.

Постоје ли и какви су вредносни критеријуми у науци? Или су се изгубили, злоупотребили, омаловажили, дискредитовали у овом образовном метежу?

Вредновање у науци је важан сегмент научног рада. Истовремено, одређивање критеријума за вредновање је и веома тежак проблем. У последње време веома су популарни библиометријски показатељи. Данас готово сви говоре о х-индексу, г-индексу и великом броју других показатеља успешности научника. Сигурно је да при оцени успешности нечијег научног рада број публикованих радова и њихов квалитет морају бити узети у обзир. Те две одлике рада једног научника веома је тешко исказати једним бројем, како се то често ради када се наводи само х, г или неки други индекс за појединца. Примерима из научне праксе може се потврдити или оспорити било који од досадашњих критеријума. Међутим, и поред тога овај начин вредновања научног рада има позитиван ефекат у овом, како ви кажете, метежу. Отуд, не би требало ове критеријуме одбацити, већ их комбиновати са увидом у радове појединца. Тек тада ће бити створена реална слика о истраживачу.

Добра стана библиометријских критеријума је да они траже да истраживачи објављују радове у реномираним, углавном иностраним часописима – који су на такозваној СЦИ листи. Мислим да би требало наставити у том правцу али и критеријуме, за одређене области – такозване идентитетске науке – проширити другим, за те науке релевантним критеријумима. Неки државни факултети су направили још један важан корак. Наиме, они су пооштрили критеријуме за изборе у наставна звања и неопходне предуслове за одбрану докторске дисертације. Већ сада имамо примере да се од кандидата за одбрану докторске дисертације тражи да објави више радова у часописима на СЦИ листи, или пак да објави један рад у часопису више категорије. На докторским студијама на Факултету техничких наука у Новом Саду та пракса је већ уведена на неким студијским програмима.

Бавили сте се односом науке и псеудонауке и како их разликовати. Да ли бисте нам открили шта сте установили?

Да бисмо разликовали науку од псеудонауке, морамо се прво сложити по питању дефиниције науке. И већ ту настају проблеми. Могао бих на овом месту парафразирати став Светог Августина, који је он изнео говорећи о времену, и рећи да сви знамо шта је наука, све док нас неко не пита шта је то наука. Има више разних дефиниција, од оне да је то организовано знање, преко дефиниције Kарла Попера, да је наука скуп теорија које су оповргљиве, па до Фајерабенда и његовог неортодоксног приступа питању дефиниције науке. У сваком случају, резултат је научни ако нам даје нову информацију о неком проблему. Својим студентима кажем да, на самом почетку научног рада или дисертације коју пишу, јасно наведу шта је у том раду ново. Тиме се омогућава да неко ко чита тај рад, одмах и лако може да одлучи да ли је то важан резултат или резултат који је познат одраније. Осим тога, тиме аутор рада јасно показује шта он сматра да је научни допринос.

Kоју сферу српског друштва бисте још окарактерисали као „псеудо”?

Сматрам да се прилично проширила псеудоелита, и то у разним областима друштва. Све је мање примера где су, да сада цитирам Фокнера, „људска дела стварана у агонији и зноју људског духа, не ради славе а понајмање ради добитка, него да би се из материјала људског духа створило нешто што није постојало раније”.

Kакво је стање у теоријској и примењеној механици која је обележила ваш професионални пут? И колики је њен значај?

Хајзенберг је рекао да механика представља концептуални модел за целокупну физику. Примењена механика се данас бави проблемима који су веома значајни, сами по себи, али и за друге науке. Навешћу вам пример материјала са меморијом. Интересантна је ствар, можда недовољно позната, да и материјали, на пример легура никла и титанијума, позната под именом „нитинол”, имају меморијска својства. Дакле, материјал памти! Примена резултата о овим материјалима који су добијени у механици, омогућила је њихову примену у разним областима, на пример у медицини – стентови, протезе у стоматологији.

Друга област механике материјала којом се моји сарадници и ја бавимо, јесу материјали са опадајућом меморијом. Наиме, многи материјали добро памте оно што им се „недавно” десило, а заборављају оно што им се „давно” десило – нису ли и људи слични томе? При томе, наравно, треба дефинисати шта је „недавно” и „давно” за материјале. То нас доводи до ендохроних теорија у којима сваки материјал, или систем, има своје сопствено време.

Друга област коју сматрам важном, а има значајну примену, односи се на замор материјала. И ту су резултати теоријских истраживања у механици нашли велику примену у различитим областима науке.

Заштитни знак вашег научног рада, ако не грешим, јесте фракциони рачун који је нашао примену у здравству, стоматологији, пре свега у лечењу деце. На које откриће сте посебно поносни?

У последњих десетак година радим, заједно са академиком Стеваном Пилиповићем и групом сарадника, на проучавању и примени извода и интеграла нецелог реда: реалног и/или комплексног. Теоријски резултати до којих смо дошли имају веома широку примену. Њихов значај је, између осталог, у томе што описују системе са меморијом. Биолошки системи су пример система са меморијом. Ми смо формулисали нове моделе описане фракционим изводима и успешно их применили у фармакологији и стоматологији. На пример, фракциони рачун смо користили за предвиђање концентрације лека у крвној плазми пацијента. То је омогућило да се боље, и лакше, прати стање пацијента коме су администриране велике дозе лека. Нека од тих истраживања су још у току.

Тешко је рећи на који резултат сам поносан. Међутим, ако бих морао да издвојим један, то је онда проблем на коме сам доста радио, и на коме радим и сада, и који се односи на рестрикције које други закон термодинамике намеће на моделе механичких процеса. Меша Селимовић у роману Дервиш и смрт каже да је „сваки човјек увјек на губитку”. И код механичких система важи исто правило. Важно, и тешко, питање је како математички формулисати став да смо код сваког система „увек на губитку”. Доста радим на одговору на ово питање за системе који су описани фракционим изводима. Неки од резултата у тој области су ми посебно важни.

Протагониста сте, чини ми се, већег ангажмана САНУ у друштвеним и политичким одлучивањима ове земље. Kако бисте оценили тренутни утицај Академије?

Тешко да се може рећи да сам протагониста већег ангажовања САНУ у политичким одлучивањима. Међутим, поновићу нешто што сам рекао и раније, а односи се на улогу САНУ у друштву. Наиме, сматрам да би било корисно да се председник САНУ, једном годишње, обрати Скупштини Србије и да у том обраћању изнесе своје ставове о стању науке и уметности у држави. Чини ми се да би за посланике било важно да од првог човека најзначајније научне и уметничке институције чују мишљење о стању тих области у нашој земљи. Сигуран сам да би то помогло посланицима у одлучивању о питањима која су важна за науку, уметност, високо образовање, али и привреду и друге области. Оваква пракса постоји у неким земљама.

Што се тиче тренутног утицаја Академије, мислим да се тај утицај може испољавати само по питањима за која је Академија, односно њени чланови, компетентна. То су питања науке и уметности. Наравно, појединци, чланови Академије, могу износити своје мишљење о свим питањима о којима имају шта да кажу.

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here