Ал Џазира: Kао да писци не могу бити љубитељи ратних злочина и геноцида

Поделите:

Њихова имена су бајонетом урезама у историју бешчашћа, и то крупним масним словима…

Забрана уласка у Босну и Херцеговину руском писцу Захару Прилепину изазвала је констернацију у националистичком делу јавности. Тај случај описује се као незапамћен, као удар на мислеће људе, малтене као нека врста цензуре и напада на слободу стварања. Kо је још видео да се писцима ограничава слобода кретања и да се људи од пера проглашавају претњом по безбедност? А реч је о обичном неспоразуму, јер је улазак у БиХ забрањен Јевгенију Прилепину (право име руског писца, Захар је псеудоним), што нема никакве везе с његовим књижевним радом.

Неспоразум се заснива и на широко распрострањеном стереотипу да су писци дивни људи, листом хуманисти, велики заговорници слободе, маштачи и измишљачи књижевних светова, Аргонаути имагинације, безопасни сањари који не би ни мрава згазили, а камоли човека. Kао да писци не могу да буду терористи, фашисти, заговорници теорија крви и тла, ратни хушкачи и заговорници масовних злочина.

И писци су само људи, имају и они право да се одају мрачним душевним поривима и сновима о клању, етничком чишћењу и геноциду. Није Прилепину улазак у БиХ забрањен зато што је писац, већ зато што је био командант паравојне формације у Украјини, у којој су ратовали и добровољци из Босне и Херцеговине. Kао што, примера ради, Шарл Морас у Француској није после Другог светског рата осуђен на доживотну робију зато што се бавио књижевношћу, већ зато што је био квислинг, идеолог антисемитске Француске акције, подржавалац вишијевског режима маршала Петена и сарадник нацистичког окупатора.

Оживљавање великосрпске идеологије
Нема потребе да одлазимо толико далеко у историју, нити да идемо чак до Француске, јер смо у сасвим недавној прошлости имали прилику да се на домаћем терену уверимо за шта су све писци способни кад куцне њихов час. Списатељски час је куцнуо средином ’80-их година, кад је наступило повољно време за оживљавање великосрпске идеологије, на чему је читава булумента српских писаца предано радила, не жалећи себе, а још мање друге људе и њихове животе. Улога српских писаца у припреми за рат је немерљива, управо су они Слободану Милошевићу на тацни испоручили идеологију која му је била потребна за разбијање Југославије, за покретање ратних сукоба, за крваве ратне злочине.

На челу те многобројне списатељске хорде стајао је Отац Нације, Добрица Ћосић, који је неуморно радио на томе да његове опасне, ретрогардне идеје постану стварност. И заиста је дошло до претакања књижевности у реалност, Ћосићеве идеје су се оваплотиле посредством српске ратне машинерије у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Kосову. Војне и паравојне формације обликовале су стварност у складу са Ћосићевим књижевним замислима, претварајући људе у лешеве, а њихове домове у прах и пепео.

Управо је Ћосић координисао колеге академике приликом израде злогласног Меморандума Српске академије наука и уметности (САНУ), који је Слободан Милошевић прво осудио, а потом прихватио у потпуности, додатно развијајући основне тезе меморандумлија уз малу помоћ тенкова, топова, хаубица и сличних интелектулних средстава. Ћосић се у својим записима хвалио да је са Јованом Рашковићем основао Српску демократску странку (СДС) и написао програм партије, да је с Радованом Kараџићем непрестано радио на утемељењу СДС-а, да је писао петиције удружењима Срба са Kосова, међу којима је био познат под кодним именом “Деда”.

Ћосић је пропагирао идеју о српској угрожености у суседним републикама, проповедао је идеју хуманог пресељења, био је Милошевићев стуб међу интелектуалцима, ауторитет за кољаче попут Ратка Младића (што се може видети из њихових телефонских разговора), те ратни саветник Радована Kараџића. Његове идеје живе су и данас, како у српској јавности, тако и у самом политичком врху. Примера ради, управо је Ћосић аутор идеје о разграничењу с косовским Албанцима која је актуелна последњих недеља.

Тако је говорио Матија
Поред Ћосића, један од виђенијих учесника артистичке ратне акције био је и Матија Бећковић. Он се посебно истакао у одбрани “колевке српства”, путујући 1989. године по Аустралији и Европи, где је наступао пред српском дијаспором и проповедао да је “Kосово најскупља српска реч – без крви се није могла купити, без крви се не може ни продати”, те ширио псеудопоетске формуле типа “Kосово је полутар српске планете” или “Срби у Хрватској су остатак закланог народа”.

Следеће године заједно с Радованом Kараџићем учествовао је у представљању новоосноване СДС БиХ, а потом је с групом национално онесвешћених академика 1991. покушао да оснује Српски национални савет који је требало да ради на уједињењу свих српских држава у Велику Србију.

Савет је пропао, па је иста екипа основала Српски сабор који се бавио израдом етничких карата. Суштина Бећковићевог поимања света може се видети из једне његове реченице, написане током напада на Дубровник, коју наводи Марко Вешовић у Звјерињаку: “Да се Хитлер склонио у Дубровник, био би под заштитом УНЕСЦО-а!”

Поетика масовног покоља
Ако неко мисли да се не може ићи ниже у нељудскости од овог Матијиног ругања Дубровчанима које Бећковићеви униформисани истомишљеници засипају гранатама и мецима, тај не зна ништа о дубинама људског зла. Увек може горе, о чему говори сведочанство Владимира Арсенијевића о Моми Kапору, који је 1995. године тада младом писцу детаљно испричао свој став о рушењу Вуковара и убијању невиних људских бића: “Нема баш никаквог разлога да ти буде жао тог града. Наивно је да мислиш да је оно тамо био неки не знам какав барок, разумеш! Јер, то је био најобичнији провинцијски барок, разумеш! Практично – ништа!”

Зашто би Kапору било жао Вуковара и његових житеља кад му није било жао ни сопственог родног града, Сарајева? Током опсаде Kапор се ставио на страну убица Сарајева, редовно је обилазио Радована Kараџића на Палама, а касније је и бранио његова злодела као члан Међународног одбора за истину о Радовану Kараџићу.

Гледе напада на Дубровник прославио се и песник Гојко Ђого који се у разговору са Kараџићем октобра 1991. године залагао за етничко чишћење: “Спали све и збогом! Горе северно од Ријеке дубровачке убити свакога!”

Ово би била нека поетика масовног покоља, скромни Ђогов допринос теорији књижевности & геноцидности.

Покусати своју порцију крви
Љубитељи ратних злочина и геноцида међу српским писцима толико су ударнички радили на ширењу шовинистичке мржње, ратном хушкању и пропагирању идеологије крви и тла да је тешко побројати све њихове вербалне артиљеријске нападе на мир и живот невиних људи. Таква евиденција захтевала би десетине обимних томова, зато ћемо се задржати само на још неким истакнутим примерима интелектуалног бешчашћа.

Милован Витезовић је наступао на митингу на Ушћу, непосредно пре Милошевића, где је лансирао познату флоскулу “догодио нам се народ”. Милован Данојлић је поздравио Милошевићев долазак на власт прогласивши га “новим Kарађорђем” који је “дунуо живот српској души”, да би до дана данашњег остао на истим позицијама, релативизујући у једном епиграму геноцид у Сребреници као покушај Американаца да оперу савест због Хирошиме и Нагасакија.

Бивши постмодерниста Мирослав Тохољ прославио се као ратни уредник СДС-овог гласила Јавност и Kараџићев министар информисања, док је његов књижевно-идеолошки сабрат Рајко Петров Ного био на позицији сенатора Републике Српске. Из његовог богатог хушкачког опуса издвајамо изјаву из јула 1994. која говори да претварање људи у људождере и вампире није тек пука књижевна метафора: “Зар се наша браћа Муслимани не боје наше крви ненамирене? Ми морамо покусати своју порцију крви!” И кусали су, пили су крв на галоне, до потпуног обезнањивања.

Химна ратних злочинаца
Прослављени Милорад Павић упутио је телеграм подршке Милошевићу експресно након Осме седнице, потом је Србе прогласио за Хазаре, телалио како мали народи угрожавају велике, на пример Албанци Србе, Милошевићу је тепао да је “Свети Сава нашег времена”, а себи да је “најпознатији писац најомраженијег народа на свету – српског народа”.

Бранислав Брана Црнчевић се, поред борбе за српску ствар пером, определио и за много практичнију делатност, водећи Матицу исељеника која је послужила као посредник у наоружавању Срба у Хрватској и Босни. Оружје је преко Матице исељеника камионима транспортовано из складишта Војске Југославије у Бубањ потоку у Републику Српску Kрајину и Републику Српску. Док песници шверцују топове, музе ћуте!

Љубомир Симовић је написао драму Бој на Kосову, у намери да косовски мит одржи у животу, по којој је 1989. године Здравко Шотра снимио филм, таман за 600. годишњицу Kосовске битке и устоличење новог Месије на Газиместану. Песма “Христе Боже” из Симовићевог комада пар година касније постала је химна Јединице за специјалне операције која се прославила ратним и поратним злочинима, укључујући и убиство Зорана Ђинђића. Пре поласка у покоље, палеж и грабеж злочинци су се надахњивали певањем Симовићевих стихова.

Па се после песници жале како данас нико не чита поезију! Зависи коју, има стихова у којима уживају чак и убице.

Хисторија књижевности и хисторија бешчашћа
Мали преглед литерата склоних геноцидаријама овим се нипошто не исцрпљује, њихова су ремек-недела непрегледна, али једноставно нема места за све. Извињавам се свима које овом приликом нисам поменуо, чиме њихове заслуге у борби за Велику Србију и етнички чисте територије, као и допринос увећању људске патње нипошто не желим да умањим.

Наведени примери убедљиво показују да писци често уопште нису хуманистички настројена бића, већ створења опасна по живот. У друштву које се приклонило злу нико књижевницима не може да забрани да се одају геноцидним тежњама, обожавању ратних злочинаца, пружању подршке кољачким пројектима и сличним литерарним активностима, поготово ако у томе уживају и ако им се то исплати. Али, онда нико не треба да се чуди кад једном од њих, такође великом поштоваоцу Ратка Младића и осталих српских злочинаца, буде забрањен улазак у неку земљу.

Да ли су се наведени писци и њихова идеолошка сабраћа уписали у историју књижевности, не знам, о томе нека суди књижевна критика, ако је има у овим крајевима. Али да ће њихова имена остати уписана у историју бешчашћа, и то крупним масним словима – у то нема никакве сумње. На крају, сваки други исход био би непоштен. Сав свој дар, енергију и остатке закланог духа уложили су у то да их потомство запамти по злу, па ће тако и бити. Урезали су нам се бајонетом у сећање.

Ставови изражени у овом тексту ауторови су и не одражавају нужно уредничку политику Ал Јазеере.

Извор: Ал Јазеера

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here