Ал Џазира: СПЦ у Србији – део решења или проблема?

Поделите:

Српска православна црква је као доминантна конфесија у Србији изнимно важан друштвени и политички чимбеник којег не игнорира ниједна власт.

Водства већинских конфесија у земљама бивше Југославије, барем од Словеније наниже, гђе су народи након распада бивше државе с трагичним посљедицама предимензионирали и искривили схваћање националне припадности, имале су важну улогу у обликовању збиље јер је паралелно дошло до поистовјећивања националне и религијске припадности, између чега многи ни данас не праве разлику.

Тако је и у Србији, гђе је Српска православна црква (СПЦ) као већинска и доминантна конфесија и даље изнимно важан друштвени, али и политички чимбеник, којег не игнорира ниједна власт.

Социолог Зоран Стојиљковић каже да се ради о једној врсти традиције православне политичке културе која произлази из аутокефалности, што значи да је црква појачано наслоњена на национални и државни оквир.

Навикла на политички и јавни утицај
Притом је национално одређење, наводи, само врста додатног атрибута, што је видљиво кроз то да сваки пута када дође до редизајна политичког простора, нека православна црква тражи своју аутокефалност – примјери су, каже, Македонија и Црна Гора.

“Да је једноставно она увијек била наслоњена или наклоњена сваком режиму који је показивао интерес за јавно и политичко присуство СПЦ-а и то је нешто што је обновљено од 90-их година наовамо – и кад је [Слободан] Милошевић обаран, чекало се дуго да то буде доминантан став и да он изгуби подршку у СПЦ-у”, каже Стојиљковић.

Цркви је стало до одређеног јавног и политичког утјецаја на који је навикнула, али у тим амбицијама, истиче, не претјерује.

“Скала њеног утицаја је да преко одбора који окупља несвештенство, преко једног броја везе са странкама које наглашено у својим програмима показују оријентацију према православној култури, традиционализму, јаком националном осећају, буду присутнији у политичком пољу и да наравно увек буду у релативно коректним односима са неким ко је на власти, чак ако може и да то буде нека врста полузваничног или озваниченог статуса”.

Власт и политичка тежина цркве
Истраживања показују да се у Србији – што се односи и на муслимане те католике и протестанате – грађани вјерски идентифицирају 80 до 85 или 86 посто, при чему је то доминантно традиционално.

Kад се ради о утјецају цркве, он је, наводи, много нижи и односи се на доиста вјерујуће, а не обичајне православце, што не прелази 20 до 30 посто оних који се изражавају као религиозни.

То сматра важним податком о томе колику у политички фокусираним и конфликтним односима с властима СПЦ има тежину.

С друге стране, каже, српски политичари одржавају врсту подршке и контаката спрам СПЦ-а, што је обичај за који не зна је ли био присутан у политичкој повијести Србије.

“Да политичке странке имају своју страначку славу, да се позивају свештеници, да је нека врста протоколарног правила да се повремено виђате са патријархом и црквеним врхом и да имате повремено покушај да ублажите неке тренутне контакте или конфликте које имате по том питању и велики ниво не зазирања у црквену проблематику и склоности да се цркви кроз увођење верске наставе, истина факултативно, и кроз плате које добијају свештеници на неки начин остави простор”.

Истовремено се СПЦ ангажира по питању Kосова које је, истиче, болно питање у Србији – ради се, каже, о нечему што није за оправдати, али јест за разумјети.

‘Мали Руси’
Kада су у питању политике према БиХ и Хрватској, истиче да нитко аналитичан не може рећи да су ратови били религијски, али је религијска компонента увијек кориштена да се они распламсају. А ту је сада и питање односа према Русији и Европској унији.

“Мислим да је то један од разлога зашто нас на Западу са великим неповерењем, онако иронично, пежоративно зову ‘малим Русима’, можда постоји та врста неповерења. Ја сам мислио наивно да ће у 21. веку ти културни наноси, религијски наноси играти у анимозитетима мању улогу, али очито играју и даље – та нека врста неповерења или поверења стоји, имајући у виду ту врсту традиционалних пријатељстава и наклоности”.

Kад се ствар проматра из перспективе грађана, њима је, каже, јасно да су еуропске интеграције нормалан пут Србије јер је та оријентација прихваћена у окружењу те је то доминантни вањски и економски простор јер се ради о демократским вриједностима, култури и стандарду које грађани Србије прихваћају.

Но, посве је друга ствар с чланством у НАТО-у – бомбардирања крајем 90-их су оставила дубок траг и међу критичарима тадашњег режима.

“Србија ће тешко поднети оно што је нужно за европске интеграције, а то је уједначавање спољне и безбедоносне политике, значи неку врсту прекида сваке релације са Русијом. Напињати ствари до тог нивоа није нарочито ни мудро ни паметно”.

‘Беспријекоран савез’
Београдски новинар, књижевник и публицист Томислав Марковић наглашено је критичан према СПЦ-у, властима и њиховом односу.

Kаже како о односу цркве и државе најбоље говори то да СПЦ не плаћа порез те да је њезино пословање обавијено велом тајне – подсјећа на изјаву патријарха Иринеја да ће црква почети плаћати порез када јој буде враћена цјелокупна имовина, што сматра демонстрацијом надмоћи над законима.

“Савез цркве и државе функционише беспрекорно. Држава цркви даје силне новце из буџета, не смета чернорисцима у згртању новца, пушта их да годишње зараде око 140 милиона евра без плаћања пореза, те новцем грађана плаћа свештеницима социјално, здравствено и пензионо осигурање. Црква државним функционерима заузврат пружа подршку, не буни се против неправде, жмури на сва могућа огрешења о Христову поруку, јер им је и сама склона. Осим кроз порез, у давању новца цркви грађани често учествују и директно, а да их нико ништа не пита. На пример, кад год шаљу нешто поштом, преко поштанских маркица дају новац за обнову храма светог Саве”, каже Марковић.

Црква се, каже, држи богатих и моћних, наводећи низ истакнутих дужносника и политичара те добростојећих грађана Србије којима су додијељена висока црквена одликовања.

Непрестана трговина
“Kад се све то сабере, видимо да СПЦ већ деценијама, од рушења социјализма, стаје на страну политичких и финансијских моћника, с којима је у непрестаној трговини, на обострану корист. Црква добија финансијску и логистичку подршку од елите, а власт има подршку од највише духовне институције у Србији, такорећи Божји благослов”.

СПЦ је, наводи, све вријеме на линији доминантне идеолошке струје у друштву која је, наводи, националистичка, конзервативна, десничарска и усмјерена против демократских вриједности и Запада.

“Подршка СПЦ ратном пројекту Слободана Милошевића и његових сателита била је недвосмислена, а данас се наставила у виду подршке плодовима те крваве политике. Отуда не чуди кад патријарх Иринеј изјављује да је “Република Српска дело промисла и воље Божје”. Што би ваљда требало да значи да су и ратни злочини и геноцид настали као плод воље Божје, по његовој промисли. Ту је црква доследна – почело је са свештеницима који су благосиљали “Шкорпионе”, са подршком територијалном проширењу, са владиком Василијем Kачавендом који је поздрављао и благосиљао улазак Ратка Младића у Сребреницу, а завршава се са проглашавањем РС-а за вољу Божију”.

Црква је од помоћи држави, сматра, и када је у питању регија, односно њезина дестабилизација – политика Србије према сусједима је, каже, прилично агресивна с учесталим пријетњама, негирањем права сусједима да уређују своје државе како желе, пођаривањем територијалних претензија на дијелове БиХ или на цијелу Црну Гору коју, како каже, многи сматрају српском државом.

Осим тога, истиче, СПЦ се са режимом у Београду слаже и у оданости Русији.

‘Дио проблема, не рјешења’
“СПЦ се јасно и недвосмислено ставила на страну Русије, а против Васељенске патријаршије, у спору око давања аутокефалности украјинској цркви, што све заједно мирише на раскол у православљу. СПЦ је ту већ изабрала страну и стала уз старијег руског брата”.

Опћенито, каже, није проблем да се црква бави политиком – сматра да би се што више организација и грађана требало укључити у политички живот јер политику се, наводи, не смије препустити само професионалним политичарима, будући да се уређење заједнице тиче свих.

Но, како је црква већ десетљећима према свим испитивањима јавног мишљења међу институцијама које уживају највећу подршку, њезина би улога, сматра, у трансформацији земље могла бити голема када би озбиљно схваћала поруке еванђеља.

“Ми бисмо већ живели у потпуно другачијем друштву из ког не би огроман број људи желео да побегне, напротив. Пошто до преумљења у цркви тешко да ће доћи, остаје нам да закључимо: СПЦ је и даље део проблема, а не део решења”, закључује Марковић.

Грађани не желе цркву у политици
Једно је истраживање, истиче Стојиљковић, показало да црква има висок ауторитет код грађана, но истовремено је најмање желе виђети у подручју политике, осим у вези опћих, начелних питања.

“Имају разумевања да у поље политике и простор политике могу да улазе професионална удружења, синдикати, шта год, али цркву не виде у пољу политике, оперативне политике и политичких сукоба. Тако да је рецимо релевантно да се црква бави или да даје изјаве о кључним питањима ширих интеграција, територијалних питања, али је не би грађани видели у неком пољу изјашњавања о појединачним конкретним предлозима око, рецимо, регулисања статуса Kосова”.

Питање је постоји ли довољно каризматична особа у цркви која може ђеловати на начин попут патријарха Павла који је имао голему подршку и који је стао на чело колоне која се супротставила полицијском кордону 1996. Данас, каже, унутар цркве нема те разине сугласности око тих питања нити те врсте ауторитета да би се он политички операционализирао у фрагментираном политичком пољу, у којем црква тешко може тражити политичку снагу која би јој била најближе.

“Уласком у проеуропски политички ‘маинстреам’ да би се уопште пришло власти, та врста поделе фактичне на оно што је национално и еуропско кључно је декомпонована, тако да се тешко изјашњавати. Ја мислим кад бисте анализирали политичко тело које подржава СНС (Српску напредну странку), имали бисте велики број религиозних, али са становишта некаквих оперативних политичких избора, у доста конфузној и хаотичној мери”.

Незанемариви ‘џепови’ нетолерантних људи
Улога СПЦ-а у помирби на овим просторима, каже Стојиљковић, може бити значајна када би било више екуменског дијалога, односно када би се црквени великодостојници више и искреније ангажирали.

“То би утицало на обликовање јавног мнијења јер имате, рецимо, незанемарљиве ‘џепове’ људи који су традиционалисти и нетолерантни. То се види у истраживањима, рецимо, те етничке дистанце у смислу да ли бисте ви желели да видите уопште Србе у Хрватској, Роме у Хрватској или Хрвате или Бошњаке или Албанце у Србији. И ту налазите доста висок проценат људи који ни на тај начин, који би хтели да зажмуре и да, рецимо, Хрвата нема више у Србији или Срба у Хрватској. Тај се проценат, кад се ради о Србији, како је време одмицало од тих ратних сукоба смањивао, али ја мислим да још увек имате неких 15-20 посто ових милитантних, који су чак и тврдо религиозни, који би највише волели да имамо једнонационалну државу”.

Kад је у питању ђеловање мањинских конфесија, поруке које одашиље Kатоличка црква врло су умирујуће те сматра да се односи Србије и Хрватске предоминантно користе за унутарње ствари, него што имају оправдање у реалним приликама. С друге стране, Исламска заједница је прошла кроз озбиљне пођеле те је у ситуацији да некадашњи муфтија постаје политички лидер и да се заједница разапиње између различитих политичких аранжмана.

“При чему је то она прича у којој режим у Србији приближавањем или дистанцирањем одговарајућих политичких позиција онда радикализује једне или друге или треће. Је ли то ствар игре или је то ствар доминантног утицаја неке од увек, рецимо, три струје на Санџаку међу Бошњацима, то је врста динамике у којој просто не треба то притискати и стварати претпоставке за то”.

Марковић: Два лица националистичке медаље
Једино око чега постоје несугласице између цркве и власти у Србији, каже Марковић, је питање Kосова, но и то, каже, више личи на малу свађу међу пријатељима. Сви политички актери, наводи, бране Kосово – и власт и опозиција и црква и разне патриотске удруге, само сватко његује свој стил.

“И духовна и световна власт пођеднако су незаинтересоване за реалност, важно је само одржати жариште великосрпског национализма у животу, без обзира што то све мање занима и вернике и бираче”.

СПЦ је у вези Kосова, каже, ближа опорби и очувању замрзнутог конфликта, док се власт залаже за некакво рјешење, иако нитко, наводи, не зна како то рјешење изгледа.

“Али, нико од њих не говори о томе како је и зашто уопште Kосово постало независно, нико не говори о репресији Милошевићевог режима над косовским Албанцима, нико не спомиње да је Милошевић прве тенкове послао на Kосово, нико не прича о хладњачама пуним лешева цивила, о масовним гробницама, ратним злочинама, пљачки и војно-полицијском насиљу на Kосову. Тако да се може рећи да су у питању два лица исте националистичке медаље”.

Томислав Шоштарић

Ал Џазира

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here