Albanci se plaše duhova srpskih vojnika palih na Košarama (Video)

Podelite:

Niko nije znao da se desio pokušaj kopnenog napada NATO-a na našu teritoriju, dok oni koji su tome bili svedoci nisu počeli da govore o tome. Nas su sve vreme uveravali da tog pokušaja nije bilo…

Bitka za Košare je najveća bitka u novijoj srpskoj istoriji. Tih nekoliko kilometra uz srpsko-albansku granicu podno Prokletija za Vaskrs 1999. godine postali su srpski Termopil* u kojima je 110 golobradih srpskih vojnika bez dovoljno municije bilo suočeno sa napadima nekoliko hiljada albanskih OVK terorista, podržanih avijacijom NATO-a i albanskom vojskom.

Nenad Milkić autor je knjige „Zov Karaule“ koja je posvećena upravo srpskim borcima koji su branili i odbranili karaulu Košare, krajem devedesetih godina na Kosovu i Metohiji, i sprečili kopnenu ofanzivu NATO-a na Srbiju.

„Razgovarao sam sa oko sto vojnika koji su tada branili Košare. Sve njihove priče su iste — ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju, bez municije, loše opremljeni, do kraja su branili svoju zemlju i bilo im je žao, a to je ono što mi je i najupečatljivije u njihovim pričama, kada su morali da napuste Košare“, kaže Milkić.

Zvaničnih podataka nema koliko je zaista srpskih vojnika poginulo u tom periodu. Ono što se zna je da je osam vojnika nestalo i do danas se ne zna šta je sa njima bilo.

„Moj prvi razgovor sa borcem sa Košara bio je neverovatan. O toj bitki se nikada nije pričalo toliko u javnosti. Niko nije znao da se desio pokušaj kopnenog napada NATO-a na našu teritoriju, dok oni koji su tome bili svedoci nisu počeli da govore o tome. Nas su sve vreme uveravali da tog pokušaja nije bilo… A kada vam čovek koji je bio na Košarama govori da je bio lice u lice sa njima, sa vojnicima Albanije… U prvi mah nisam ni poverovao u njegove reči, ali kako sam razgovarao sa drugim preživelim vojnicima, iz drugih jedinica, i kako su svi govorili gotovo istu priču shvatio sam da je ona realna. Mada, nepojmljivo mi je da niko od zvaničnika nikad nije ispričao šta se zaista desilo na Košarama“, kaže Milkić za Sputnjik.

Da je NATO „prošao“ Košare kopnom „pala“ bi cela Metohija i ko zna kakva bi bio ishod bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.

„Ono što je bitno jeste da je 1999. godine na Veliki petak, kada je bio najžešći napad, Košare branilo svega 110 vojnika i podoficira. Oni su odbranili oko osam kilometra granice, a u prva tri dana nisu mogli da dobiju nikakvu pomoć — i zato je ta bitka bila veoma važna ne samo za njih koji su bili tamo, već i za Srbiju“, dodaje on.

Milkić se seća da je njegov prvi razgovor bio sa majkom Vladimira Radojičića, jednog od najmlađih vojnika koji je poginuo na Košarama u septembru 1998. godine, mnogo pre početka NATO bombardovanja, kad su nas takođe uveravali da nema kopnenog napada NATO-a, a u tom danu je poginulo pet vojnika.

„Košare su pre početka bombardovanja bile aktuelne, jer su tuda prolazili šverceri i trgovci oružjem i drogom, a okršaji su bili česti…Ali kada je počelo NATO bombardovanje, počeli su organizovani napadi — cela granica je bila pritiskana, ali je špic napada, glavni udar, bio na karauli. Od Velikog petka do Uskrsa 1999. godine, ta tri dana, trajala je glavna bitka na Košarama“, objašnjava on.

Košare su za našu vojsku bile strateška tačka i glavna odbrana napada na Đakovicu, a danas su, kako kaže Milkić, one simbol našeg naroda.

„Ono što je loše jeste to što su za Albance Košare isto što i za nas — najveća pobeda u ratu. Nažalost, moram da kažem da su Albanci od Košara napravili svoj mit. Oni su se zakleli da tamo više nikada srpska noga neće kročiti. I za evo skoro 20 godina od tada to je, za sada, uspeo da uradi samo novinar Mihailo Medenica. Košare su u momentu kad je rat vođen bile samo jedna od strateški važnih tačaka na granici, da bi posle rata postale jedini simbol i odbrane i napada“, priča naš sagovornik.

Žal za palim drugovima javio se tek kasnije kada je sve prošlo, ali razočarenje je glavno osećanje koje kod ratnika sa Košara preovladava, jer oni koji su preživeli poraženi su u miru, a ne u ratu. Potpisan je Kumanovski sporazum, a oni nisu mislili o tome da se vraćaju kući, već ko će ih zameniti.

„Dakle, oni nisu mislili o sebi, već o tome šta će biti sa linijom koju su branili. Velika većina onih koju su napustili vojsku posle toga, blago rečeno, i nema neke živote. Nemaju ni vojne penzije ni ordenje. Rade najteže poslove. Neki danas staju iza Košara samo da bi oprali svoje ime. U recenziji knjige pisac Saša Simonović je rekao da je ’Zov karaule‘ ogledalo svih nas i to je nešto sa čime se slažem“, kaže Milkić.

Ono što je tokom borbi održalo srpske vojnike na Košarama jeste saznanje da su oni bili prva i poslednja linija odbrane i da su iza njih bile srpske porodice.

„Ivan Vasojević Jaguar, koji je kasnije poginuo, uspeo je da sa 12 vojnika odbije napad hiljadu OVK terorista. Kada sam momke iz njegove grupe pitao o čemu su tada mislili, rekli su mi da nisu ni razmišljali — jer ako nas pregaze idu do kraja. I ta luda sreća ili hrabrost ih je i spasila. U njima ipak nema gorčine. I oni su ponosni na sebe što su bili branioci Košara“, priča Milkić.

Oni koji su bili na Košarama želeli bi ponovo tamo da odu. Međutim, u blizini postoji selo Batusa gde Albanci i danas drže terenske straže, a to područje je i dalje pod minama. Albanci imaju spomen obeležje ispod karaule na udaljenosti od oko dva kilometra.

„Ni sami Albanci ne idu kod zgrade karaule, jer među njima kruže priče da su tamo viđali duhove poginulih srpskih vojnika, tako da je taj objekat i dan danas napušten. Ako moram da izdvajam, neka to budu oni koji su poginuli na Košarama“, dodaje Milkić.

 

Odlomke iz knjige, pisma vojnika i njihove ispovesti u knjizi za Sputnjik je pročitao glumac Lazar Jovanov.

 

* Termopilska bitka je vođena između saveza grčkih gradova-država i Persijskog carstva kod Termopilskog klanca u centralnoj Grčkoj avgusta 480. p. n. e. Brojčano mnogo slabiji Grci, predvođeni Spartancima i njihovim kraljem Leonidom, odbijali su napade Persijanaca tri dana, čime su obezbedili dovoljno vremena za evakuaciju Atine i organizovanje veće i jače armije za odbranu od napada vojske persijskog vladara Kserksa I (prim. aut).

Sputnjik

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here