Aleksandar Arsenin: Religiozno uzrastanje interneta

Podelite:
Rasprave o religioznosti u sajber prostoru su iznedrile najrazličitija mišljenja. Pravo pitanje u ovom slučaju bilo je zaista teško postaviti, imajući u vidu komplikovanost odnosa religije i masovne propagande, a naročito u svetlu tadašnjih novih tehnologija. Za prethodnih petnaest godina rečeno je uglavnom sve u vezi sa stvaranjem verskog identiteta na internetu kao mediju, tako da dalje rasprave na tu temu nisu potrebne.
Ipak, čini se da danas i pored toliko napisanog i izgovorenog na ovu temu preovladava površno posmatranje, čak i svojevrsno magijsko poklonstvo besmislenim pravilima iz sajber prostora. Problem ne bi bio toliko značajan da se ne prenosi na stvarni odnos prema Crkvi i veri. Tome svakako doprinosi ogroman broj kvazireligijskih internet stranica, gde je razumevanje vere zasnivano na ličnoj percepciji autora u čije namere i dobronamernost postoji opravdana sumnja! Bilo da svoje poglede predstavljaju kao tradicionalne ili reformatorske, u cilju prilagođavanja savremenom civilizovanom društvu, ovi autori često bez ikakvog stvarnog uporišta daju prenaglašen značaj svom autoritetu. Problem nastaje i u objavama parareligijskih zajednica koje namerno kreiraju provocirajući sadržaj, pri čemu je raskorak najprimetniji na stranicama protestantskih grupacija sa sve liberalnijim stavovima u odnosu na tradicionalni religijski identitet. Krajem prošlog veka proglasom pape Jovana II ustoličen je i prvi rimokatolički internet svetac – zaštitnik nove tehnološke komunikacije. Ovaj podatak možda i ne bi bio dovoljan razlog za zabrinutost da pokloničke onlajn zajednice na tom činu ne zasnivaju sopstvena religijska pravila i odnose.
Posmatrajući podatke sa jedne društvene mreže u okviru tzv. pravoslavnih tematskih jedinica, na uzorku od 500 stranica, uviđamo da je 80% sadržaja u velikom disbalansu i da vrši propagandu štetnog (verskog) sistema vrednosti koji je nalik na sektaško vaspitanje vernika. S druge strane „elastičan“ pristup umnogome doprinosi ne samo smućivanju pratilaca nego utiče i na međusobnu podelu istinski crkvenih ljudi. Procenjeno je da čak i do 60% jedne crkveno aktivne liturgijske zajednice podleže iznetim stavovima „verskih“ onlajn autora. Takav odnos prema nekategorizovanom internet sadržaju dovodi i do stvarne relativizacije religioznosti stvarajući nominalnog vernika ili religijskog simpatizera.
Sa počecima interneta Srpska Pravoslavna Crkva je među prvim institucijama formirala svoju zvaničnu adresu: spc.rs. U to vreme, kao i tokom cele naredne decenije, SPC nije krila svoju zabrinutost da bi virtuelni svet kod jednog broja vernika mogao da zameni liturgijsko učestvovanje i zajednicu u hramovima. Stiče se utisak da su takve pojave danas predupređene upravo zahvaljujući pravovremenom obraćanju teologa i autoriteta Crkve.
Danas u vremenu društvenih mreža i neprekidne prisutnosti interneta u našoj svakodnevici, suočeni smo sa novom onlajn opasnošću u vidu zajednica koje zloupotrebljavaju likove svetitelja i imena svetinja, na taj način privlače velike grupe pratilaca i promovišu nepravoslavan način upražnjavanja vere u životu. Kako im cilj svakako nije versko obrazovanje pratilaca niti promocija bilo koje religije, sadržaji nekih objava su izrazito degutantni i neprimereni osvešćenom korisniku društvenih mreža. Neke od najpoznatijih i najbrojnijih grupa (čak desetak različitih stranica!) zloupotrebljavaju ime Svetog Vasilija Ostroškog, kao npr. „Prijatelji manastira Ostrog“ ili „Manastir Ostrog i pravoslavlje“. Očigledno besmisleni sadržaji koje objavljuju navedene stranice izvesno svedoče o tome da njihovi autori ne pripadaju verskoj organizaciji. Naročito pravoslavne monaške zajednice nikada sebi nisu dozvoljavale korišćenje bizarnih i opskurnih metoda, koje su sasvim suprotne duhu Pravoslavlja. Iz devijantnih stavova pratilaca navedenih internet stranica jasno je da one za njih predstavljaju svojevrstan kult i način hipnotičko opštenja sa religijom, a nikako iskreno versko sabranje.
VERSKI „IMPRESIONIZAM“
Nedavno se pojavila vest na jednoj stranici sa preporukom da se slika svetitelja podeli članovima društvene mreže (inače vrlo učestala pojava), da bi na taj način, navodno, blagodat došla u dom pošiljaoca?!? Tekst je objavljen uz drsku laž da je navedena poruka upućena sa „zvaničnim blagoslovom manastira Ostrog“. Žalosno iznenađuje činjenica da veliki broj vernika – i to onih koji žive aktivnim liturgijskim životom Crkve – takve objave prihvata kao uputstva za ponašanje! Zaista je zabrinjavajuće da pored ogromnog broja pouzdanih i kvalitetnih izvora Crkve, očigledno veliki broj vernog naroda ne ume da razdvoji autentičnu duhovnost od iskonstruisane paraverske samopromocije. S druge strane, virtuelna interaktivnost laika sa sveštenstvom isključuje njihov dubinski duhovni odnos pastira i vernika, i ograničava ga isključivo na informativni ili, eventualno, uopšteno savetodavni nivo. Za osetljive teme istinskog pastirskog odnosa sa vernikom neophodna je lična komunikacija, a nikako njena medijska forma! Dakle, preporuka vernom narodu bi bila da se ne zamajava idejom o onlajn duhovnicima – sa izuzetkom vrlo retkih i specifičnih slučajeva. Opasnost od kvaziduhovništva će uvek postojati i zato smo pozvani da se podrobno informišemo ko su autori koji ga promovišu. Osim toga, može da se dogodi da iza tekstova stoje provereni autoriteti, ali da njihov sadržaj nije primeren za sve vernike.
Jedna studija iz 2018, koja je izvedena na velikom uzorku, ukazala je da na srpskom govornom području postoji oko 12 miliona internet stranica sa pravoslavnom tematikom! Sveukupno sa drugim konfesijama internet sadrži preko 110 miliona stranica verskog sadržaja. Uzimajući u obzir da samo SPC na godišnjem nivou objavi oko 10.000 zvaničnih objava (relevantni podaci prikupljeni su iz baze Info mreže, cepis.spc.rs/tekst.php?T=140&grupaA=13), ne uključujući objave na društvenim mrežama i privatnim projektima, sadržaj se umnožava geometrijskom progresijom, a time i potreba za jasnom potvrdom koje su stranice istinite, a koje to nisu.
Jednom rečju: zloupotreba društvenih mreža je veliki rizik za vernike, a taj fenomen je prisutan i među drugim verskim zajednicama. U suštini, problem nastaje u nedovoljnoj verskoj obrazovanosti pripadnika crkvene zajednice koji nekritički prihvataju sve što ima makar samo grafičku formu sa verskim obeležjima. U vezi sa vizuelnim identitetom valjalo bi podsetiti da svaka nedostojanstvena upotreba lika svetitelja čitaocu mora automatski da „uključi alarm“ sumnje u autorov kredibilitet – npr. deljenje sličica svetitelja u žutoj štampi. Suvišno je posebno naglašavati da nijedan zdravorazumni pravoslavni vernik neće na tako bizaran i degutantan način „misionariti“ dok krstari medijima, a naročito ne društvenim mrežama.
Nametanje vere i „misionarenje“ neutemeljeno u višeslojnom poznavanju prilika – što je, nažalost, odlika i mnogobrojnih samozvanih „verskih analitičara“ – u sebi krije istinsku opasnost po vernike, te otuda potreba da se provereni, istinski misionarski izvori sistematizuju, umreže od strane crkvene administracije i ozvaniče od strane crkvene hijerarhije. Ova ideja se osporava kao svojevrsni pokušaj cenzure i šabloniranja crkvenih medija, međutim, naspram nje stoji nasušna potreba da se pšenica vere jasno odvoji od internetskog kukolja.
RAZLOG VIŠE – VERSKO POLITIKANTSTVO
Ako prečesto zloupotrebljavanu frazu „izvor blizak vrhu SPC“ uzmemo kao ključ pretrage interneta i pogledamo naslove koje ćemo dobiti kao rezultat, ostaćemo zatečeni i zapanjeni brojnošću isključivo kompromitujućih podataka uperenih protiv Crkve koje tzv. izvor poseduje. Na svu sreću, istraživanje ukazuje i da je značaj podataka dobijenih od „izvora“ za prosečnog čitaoca jednak nuli. Ovde se nameće i nekoliko vrlo svrsishodnih pitanja: Koliko se uopšte može verovati informacijama iz anonimnih izvora? Zašto se izvor krije ukoliko je u pravu? Koja je njegova namera i uzrok nepoštovanja verske zajednice kojoj pripada? Odgovori na ova pitanja raskrinkavaju licemerje „izvora“ i u samoj osnovi diskredituju njegove informacije. Praćenje i analiza podataka iz medija (CEPIS – obrađuje preko 80 medijskih kuća), pokazuje da, čak, 30% objava u necrkvenim medijima potiče iz „izvora bliskih SPC“!
Podaci kojima raspolažemo, na osnovu kojih je urađen pregled, ukazuju na različite manipulativne metode i zloupotrebu medija. Naša namera je da probudimo kritički stav vernika prema sadržajima koji se nude na internetu jer će to doprineti njihovoj informativnoj čistoti, a magove „verskog“ marketinga i zlonamerne politikante lišiti publike.
Izvor: Pravoslavlje
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here