Александар Дугин: Српску Четврту политичку теорију засновати на Душану Силном, цару Лазару и Његошу

Поделите:

Предавање Александра Дугина о Четвртој политичкој теорији  

Београд – У суботу, 23. новембра, у београдском хотелу „Москва“, Александар Дугин је предавањем представио српски превод своје књиге Четврта политичка теорија. На предавању представљена је и „Балканска школа геополитике“.

Александар Дугин поздравио је окупљену публику (међу којом су били и бројни медијски, академски, културни и други јавни посленици) на српском језику да би средишњи део свог предавања одржао на руском. Дугин је казао да се нада како ће у будућности моћи да одржи цело предавање на српском језику.

Главни садржај Дугиновог предавања била је критика западних политичких идеологија, посебно либерализма као доминантне идеологије на савременом Западу, и покушај да оцрта обрисе будуће политичке теорије (или политичких теорија) која би могла да их надвлада. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну“, рекао је на почетку Дугин.

Дугин је указао како, уколико осмотримо политичку модерну, увиђамо да су све идеологије са Запада, и то са Запада новијег времена, једва последњих неколико векова. „Оне одражавају историју Западне мисли, одсликавају људско искуство на Западу и углавном се ради о католичко-протестантском свету“, подвукао је Дугин. Међутим, у другим цивилизацијама се развијала другачија политичка мисао, постојало је другачије политичко искуство и била је другачија политичка историја – што се према Дугину – мора уважити код формулисања политичке теорије.

„На неком нивоу то је окупација – епистемолошка окупација“, истакао је Дугин. Западне идеологије понашају се колонијално и другачије искуство настоје да саобразе и прилагоде према својим схватањима.

Осим тога што је индиферентна према другачијем политичком искуству западна политичка мисао је и изразито презентистичка – она занемарује и највећи део западног искуства ранијих епоха. Овај исечак западног политичког искуства посматра се као „општа историја и универзална идеологија“. Све изван овог видокруга проглашава се за варварско, подвукао је Дугин. „То је у извесном смислу диктатура, окупација сазнања.“

Противљење овом редукованом сагледавању политичког искуства је почетак „четврте политичке теорије“, наставио је Дугин. „Постоји само један смисао [Четврте политичке теорије] – деколонизација политичког сазнања и укидање хегемоније мисли“, подвукао је Дугин.

Према Дугиновом гледишту од ове колонизације страдају и многи Западни народи пошто учествују у оним облицима политичког живота које друштвене елите сматрају „варварским“. „Идеолошка цензура захватила је и сам Запад!“, истакао је Дугин.

Дугин је објаснио да термин „четврта политичка теорија“ потиче из критичког сагледавања три доминантне западне политичке теорије – либерализма, фашизма и комунизма. „Све три идеологије су савремене, Западне и тоталитарне“, рекао је Дугин.

Дугин је указао на филозофски корен ових идеологија. Он га проналази код Декарта и код његовог сагледавања односа између субјекта и објекта који, према Дугиновом суду, није својствен за друга подручја и епохе. То је, према Дугиновом објашњењу, спој материјализма као односа према објекту и рационализма као односа према објекту. Тако оштра дихотомија непозната је, не само незападној мисли, већ и западној мисли ранијих епоха.

„Из овог концепта картезијанског односа субјекта и објекта проистекле су три политичке теорије“, наставио је Дугин. Ако је као субјект индивидуа то је либерализам; ако је субјект класа то је комунизам док је код фашизма субјект или политичка нација или држава „у савременом разумевању државе“ или раса. „Сва три концепта су потпуно материјалистичка и савремена“. Оне су, у хронолошком смислу, следиле једна другу – прво се појавио либерализам да би комунизам настао као реакција а на крају је дошао и фашизам као и антилиберализам и антикомунизам.

Двадесети век, рекао је Дугин, био је век сучељавања ових идеологија из којих је, крајем века, као победник изашао либерализам. „То је значило да се читава политичка модерна свела на либерализам и она је данас једина, владајућа, глобална идеологија“, рекао је Дугин. Због универзалистичких претензија западне политичке мисли у данашње време „бити човек у политичком смислу значи бити либерал“. „Сви су слободни да буду либерали“, казао је Дугин, „ко није либерал није слободан да буде политички субјект“. Ово, према Дугину, није одлика само либерализма већ и свих других модерних политичких идеологија – у комунизму је политички субјект ограничен на пролетере док је код фашиста то фашиста или припадник одговарајуће расе или политичког народа.

Према Дугиновог гледишту либерализам је еволуирао у правцу да покушава да човека „ослободи“ од основних биолошких категорија што и у западним друштвима наилази на отпор. Циљ сваке етапе развоја либерализма било је укидање различитих својстава колективног идентитета човека, што су либерали називали ослобођењем, објаснио је Дугин.

Са победом либерализма у хладноратовском одмеравању снага са комунизмом 1991. уследило је „ослобађање“ од последњих елемената колективног идентитета – полног идентитета и појма човека као колективног идентитета.

Тако је, по Дугиновим речима, од деведесетих година прошлог века родна политика постала важан чинилац идеологије либерализма. „Сви морају да постану мањина!“, указао је на парадокс савременог либерализма Дугин. Човештво је последњи колективни идентитет, рекао је Дугин, и наредни (и можда последњи) корак либерализма је настојање да се човек „ослободи од овог колективног идентитета“. „То постаје политика сутрашњице – постхуманизам, хуманизам плус и постљудски облици живота који подразумевају вештачку интелигенцију, физичку бесмртност, киборге и химере“, казао је Дугин. „То није никакав научнофантастички роман већ либерална политика која се спроводи и то је потпуно логично у контексту историјског развоја либерализма“.

Према Дугиновим речима супротстављање либерализму са позиција комунизма или фашизма је готово немогуће јер је либерализам већ изашао као победник у историјском сучељавању са овим идеологијама.

„Четврта политичка теорија је предлог за супротстављање либерализму али и комунизму и фашизму – то је одбацивање читаве политичке модерне“, разјаснио је Дугин. То подразумева одбацивање материјализма, идеологије прогреса, тзв. научне слике свете и капитализма. Према Дугину треба указивати да је то само један део људског искуства а не целокупно и једино могуће искуство.

У чему је алтернатива политичкој модерни, упитао се Дугин. Алтернатива је, наставио је Дугин, свугде где политичка модерна није остварила хегемонију – од Кине и Индије, све до Латинске Америке и Африке. „Све оно што није потпало под политичку модерну може бити извориште алтернативе за политичку модерну“.

Када се ослободимо спутавајућих оквира модерне, рекао је Дугин, можемо се ослонити на различите епохе и из њихових искустава црпети решења за политичку теорију.

„Четврта политичка теорија се позива на радикалну критику либерализма и одбацује и комунизам и фашизам. Она је и антилиберализам и антикомунизам и антифашизам“, подвукао је Дугин. Та четврта политичка теорија је, за сада, више у назнакама и трагању, него у заокруженим, конкретним решењима, казао је Дугин. Због њеног супротстављања целој политичкој модерни, истакао је Дугин, „Запад ме означава као најопаснијег светског филозофа“. „Она предлаже деколонизацију нашег сазнања, и збацивање хегемоније целокупне политичке модерне“.

„Недавно сам полемисао са Бернаром Анри-Левијем. Он не само да није читао моје књиге него није читао ни своје. Он је у својим репликама нападао не мене него некакав апстрактни руски национализам, фашизам и путинизам“, рекао је Дугин, који је за свог опонената рекао да ништа није казао о његовој политичкој филозофији.

Дугин је указао да се о „четвртој политичкој теорији“ живо дискутује и у Кини, пошто је, по његовој оцени тамо на сцени спој кризе комунистичке идеологије, либералне привреде и културног национализма. Они су, стога, према његовом мишљењу, у потрази за политичком идеологијом (говоре о „новом конфучијанству“) која би одговарала овој стварности. Четврта се политичка теорија разрађује широм Европе (у Италији и Француској), Латинске Америке и муслиманског света, свугде где политичка модерна наилази на отпор и доживљава кризу.

„То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, казао је Дугин.

Дугин је указао да би ову теорију требало разрађивати и у Србији, без обзира на политичке прилике јер интелектуалне елите могу да пруже отпор чак и када су политичке прилике неповољне – подсетио је на сопствени случај у јељциновској Русији 90–их година. „Србија би требало да има сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“, подвукао је Дугин. Те вредности би требало допуњавати и признати њихова ограничења али их искористити као упориште у борби против политичке модерне.

Дугин је потом представио идејне основе „Балканске школе геополитике“ чији је практичан аспект објаснила Бобана Анђелковић (која је консекутивно преводила Дугиново излагање). После предавања уследила је дискусија о различитим темама.

Милош Милојевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here