ALEKSANDAR PAVIĆ: Mit o Tjenanmenu i satanizacija Kine

Podelite:

Trebalo je da prođe devet godina od dešavanja na Trgu Tjenanmen u Pekingu četvrtog juna 1989. pre nego što će nekadašnji šef pekinškog biroa Vašinton posta, Džej Metjuz, koji je u to vreme izveštavao iz Pekinga, napisati članak naslovljen Mit Tjenanmena, u kojem priznaje da je pisanje zapadnih medija o tom istorijskom događaju bilo neistinito i prenaduvano, kao i da mediji poput Volstrit džornalaBaltimor sanaJu-Es-Ej tudej i Njujork posta, nastavljaju da insistiraju na tome da se na trgu tog dana desio „masakr” u kojem su pobijeni studenti, tj. „pro-demokratski aktivisti”.

„Problem je”, piše Metjuz, „u tome što, u skladu sa onim što se moglo ustanoviti na osnovu dostupnih dokaza, niko na Trgu Tjenanmen nije te večeri poginuo. Možda je nekoliko ljudi poginulo od nasumične paljbe u okolnim ulicama, ali prema svim verifikovanim izjavama očevidaca, studentima koji su ostali na trgu kada je vojska stigla dozvoljeno je da ga mirno napuste. Stotine ljudi, većinom radnika i prolaznika, jeste poginulo te večeri, ali na drugim mestima i pod drugim okolnostima”.

LAŽNO IZVEŠTAVANJE
Metjuz takođe otkriva i neke od izvora lažnog izveštavanja, od navodnog svedočenja jednog studenta Cinghua univerziteta, čiju je tvrdnju da je svojim očima video kako vojska mitraljezima kosi studente na trgu sledećeg dana Njujork tajms nekritički preneo, do tvrdnje jednog novinara Bi-Bi-Si-ja da je sa hotelskog prozora lično gledao kako vojska puca u demonstrante kod spomenika – iako se kasnije ispostavilo da sa tog mesta taj deo trga nije bio vidljiv. Metjuzovo pokajanje neće biti i jedino.

Džejms Kindž je za Fajnenšel tajms uoči 20-godišnjice Tjenanmena napisao članak naslovljen Zapad je pogrešno prikazao demonstrante na Tjenanmenu, u kojem, između ostalog, dovodi u pitanje zapadni narativ da su demonstranti bili „pro-demokratski”:

„Istina je da su studenti na trgu imali tek maglovito razumevanje demokratije zapadnog tipa. Dok su protesti bili upereni protiv zloupotrebe postojećeg sistema od strane novonastale elite, oni su više bili motivisani besom zbog izdaje socijalističkih ideja nego željom za novim sistemom. Raspoloženje na trgu je bilo bar u istoj meri konzervativno koliko je bilo aktivističko… Prikazivanje Tjenanmena kao pro-demokratskog pokreta je doprinelo iskrivljavanju zapadnog narativa o kineskoj prošlosti i budućnosti.”

Povodom iste 20-godišnjice, nekadašnji dopisnik američke mreže Si-Bi-Es, Ričard Rot, objavio je članak naslovljen Nije bilo ’masakra na Trgu Tjenanmen’, gde prenosi da je, zajedno sa još jednim zapadnim novinarom, provezen armijskim džipom čitavom dužinom trga, pravo do Zabranjenog grada: „Nismo videli nikakva tela, povređene ljude, ambulantna kola ili medicinsko osoblje – ukratko, ništa što bi čak i sugerisalo, a kamoli dokazivalo da se na tom mestu nedavno desio ’masakr’ ”.

Na 22. godišnjicu dešavanja, londonski Telegraf je objavio tekst naslovljen Vikiliks: depeše tvrde da nije bilo krvoprolića na Trgu Tjenanmen. Tekst citira depeše američke ambasade u Pekingu koje prenose svedočenja očevidaca o tome da je kineska vojska morala da se probija do trga kroz blokade koje su demonstranti podigli, što je omogućilo studentima da „kontrolišu dobar deo centralnog Pekinga”.

Citira se čileanski diplomata (drugi sekretar ambasade) koji je bio na samom trgu i koji je mogao da posvedoči da vojska nije pucala u demonstrante – mada su se pucnji čuli u pozadini (ovde se mora reći da postoje fotografije sa protesta koje jasno pokazuju da su i neki od demonstranata bili naoružani, neki vatrenim oružjem, neki palicama, neki Molotovljevim koktelima, itd., kao i da svedočanstva pojedinaca iz depeša američke ambasade pominju veliki broj zapaljenih vojnih vozila po gradu, kao i prebijanja do smrti, pa čak i spaljivanja vojnika od strane demonstranata).

Ističe se da ova svedočanstva direktno negiraju izveštaje novinara koji su pisali o vojnicima koji su „uletali” u nenaoružane demonstrante, kao i da je bilans mrtvih verovatno daleko manji od cifre od više hiljada koja se do tada prihvatala zdravo za gotovo. Članak takođe pominje i tekst novinara Bi-Bi-Si-ja, Džejmsa Majlsa, iz 2009, u kojem Majls priznaje da je „prikazao pogrešnu sliku” u svom izvornom izveštavanju i da na Trgu Tjenanmen „nije bilo masakra”.

OBOJENA REVOLUCIJA
Međutim, nije problem samo u iskrivljenom, odnosno lažnom izveštavanju zapadnih medija. Podjednako važno je i ono što je prećutano, i uporno se prećutkuje u zapadnom mejnstrimu u vezi tragičnih dešavanja od pre 30 godina u Pekingu. Na primer, činjenica da su protesti pre četvrtog juna trajali ravno sedam nedelja, i da su kineske vlasti i oružane snage pokazivale zavidnu uzdržanost, čak i pošto je uvedeno vanredno stanje (poredimo to npr. sa brutalnom policijskom represijom primenjenom protiv demonstranata pokreta Okupirajmo Volstrit u SAD, ili pripadnika Žutih prsluka u Francuskoj). Ili činjenica da je u Pekingu, uoči protesta, boravio niko drugi do „otac” obojenih revolucija, Džin Šarp, pre nego što su ga kineske vlasti deportovale u Hongkong, gde je prethodno držao obuku o „nenasilnom otporu” za kineske studente.

Isto tako se sistematski prećutkuje činjenica da je u Hongkongu tokom 1988-89 kineske studente metodama masovnih demonstracija učio još jedan od arhitekata obojenih revolucija, američki vojni obaveštajac Robert Helvi. Takođe, relevantno je da je američki ambasador u Pekingu u to vreme bio glavni operativac CIA za Aziju, Džejms Lili. Kao i to da je još 1986. godine Džordž Soroš izdvojio milion dolara – u to vreme ogromnu cifru za kineske prilike – za svoj Fond za reformu i otvaranje Kine, i tesno sarađivao sa institutom koji je vodio Žao Cijang, u kojem su mnogi videli budućeg „kineskog Gorbačova”.

Notorni NED – Nacionalna zadužbina za demokratiju – je tokom 1988. u Kini otvorila dve kancelarije, organizovala seminare o demokratiji, sponzorisala pisce i stipendirala kineske studente na američkim fakultetima. Po pisanju američkog istraživača Godfri Robertsa, kada su studentski protesti započeli, NED je poslao na hiljade zapaljivih pisama iz Vašingtona na razne adrese u Kini i raspaljivao javno mnjenje putem kratkotalasnih programa Glasa Amerike na kineskom jezikom u dane protesta.

A Vej Ling Čua (autor knjige Masakr na Trgu Tjenanmen?) citira Jutjub snimak jedne od studentskih lidera, Čaj Ling, gde ona doslovno kaže: „Naša želja je da vidimo krv, tj. da frustriramo našu vlast do te mere da oni počnu da kasape sopstveni narod. Verujem da će samo reka krvi na Trgu otvoriti oči nacije i ujediniti je – ali kako smo mogli našim kolegama studentima da otkrijemo naše namere?”

Kad se pogleda šira slika i uzme u obzir tendenciozno, neistinito cenzurisano i/ili vankontekstualno izveštavanje zapadnih medija, jasno je da bi, da centralne vlasti nisu reagovale u junu 1989. godine, Kinu zadesila neka rana verzija obojenih revolucija, koja je zemlju vrlo lako mogla odvesti putem tadašnjeg SSSR-a, odnosno kasnijih „uspešnih priča” u Srbiji, Gruziji, Ukrajini, Bliskom istoku itd. Umesto toga, imamo današnju Kinu, čije uspehe i perspektivu ne treba posebno opisivati.

LAŽNI NARATIV
Naravno, to je i razlog zašto, uprkos mnoštvu dokaza koji diskredituju zapadni narativ o „masakru” na Tjenanmenu, glavni zapadni mediji (Si-En-En, na primer, ne odustaje od priče o „masakru” na trgu) i vlade glavnih zapadnih sila, poput američke i britanske, i dalje ne odustaju od njegovih osnova, i koriste svaku priliku, poput nedavne 30-godišnjice, da i dalje optužuju Kinu da je krvavo ugušila „mirne demonstrante” na Tjenanmenu (poput američkog Stejt departmenta) i da nastavlja da „krši ljudska prava”, najpre u Sinkjangu – „slučajno” samom srcu novog kopnenog „Puta svile”.

Baš kao što je i Srbija samo srce Balkana, pa zato srpski prostor treba rasparčati u što više delova, a Srbe držati u večitoj defanzivi i mazohističkom samooptuživanju.

Kao i kad je reč o Srebrenici, proizvođači lažnih narativa neće odustati. Niti će ih pokolebati dokazi koji delimično ili u potpunosti pobijaju njihovu propagandu. To su centri moći (zajedno sa njihovim lokalnim vazalima) koji već pune tri decenije pokazuju da je istina poslednja stvar koja ih zanima, i da su reči samo instrumenti u borbi za (njihovu) apsolutnu moć.

To, naravno, ne znači da se za istinu ne treba dosledno boriti. Naprotiv – uporna borba daje rezultate i, u isto vreme, podriva poverenje u sve one medije, institucije i političare koji insistiraju na svojim lažima i/ili iskrivljenjima istine (gledanost npr. Si-En-En-a pada kao kamen u SAD).

Jednostavno, treba prihvatiti da one koji i nas, i Ruse (slučaj Skripalj, rušenje malezijskog aviona iznad Ukrajine, „mešanje” u američke izbore, itd.) i Kineze svesno, uprkos suprotnim dokazima, nastavljaju da neosnovano optužuju i kleveću, nikad nećemo „ubediti” da su u zabludi. Ali može se, i treba ciljati na one, mnogo brojnije, koje oni sami, sasvim svesno i hladnokrvno, obmanjuju.

Na kraju, ima mnogo gorih stvari nego biti u istom društvu sa Kinezima, Rusima i ostalim metama „humanitarnog” neokolonijalizma.

 

Izvor sveosrpskoj.com

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here