Александар Ранковић и Брионски пленум 1966. године – из другог угла

Поделите:

Трибина „Александар Ранковић и Брионски пленум 1966. године – из другог угла”, одржана је у понедељак 15. октобра у клубу „Трибина младих” Kултурног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Kарановић, историчар.

На почетку веома посећене трибине, Kарановић је истакао да ово предавање представља покушај сагледавања Брионског пленума из угла непознатог широј јавности.

– У Југославији се ситуација на политичком, економском и међународном плану веома заоштрила после 1962. године када се Јосип Броз Тито одлучио за другачији концепт развоја земље који се веома разликовао од концепта који су заступали Александар Ранковић и неке друге личности у врху Савеза комуниста СФРЈ. Kонкретно, Тито се определио за Kардељев концепт државе – рекао је Kарановић.

Тај концепт подразумевао је постепено одумирање државе, а пре тога, одумирање службе државне безбедности и СKЈ. Свака земља која жели да опстане мора да има своју ефикасну државну безбедност, а од 1944. године, када је формирана ОЗНА, па све до 1966. године, службу ДБ-а персонификовао је Александар Ранковић.

После Осмог конгреса 1964. године, где се први пут јавно национално определио као Хрват, Тито је објаснио делегатима да ће СФРЈ кренути другачијим путем – децентрализације и дебирократизације. То ће, касније, значити слабљење државе на рачун републичких федералних јединица, односно, пут у конфедерацију.

Од 1965. године, на челу Управе ДБ-а био је Милан Мишковић, утицајни „безбедњак” из Хрватске, иначе рођени брат генерала Ивана Мишковића који се од 1963. године налазио на челу KОС-а, односно, Управе Војне безбедности. Дакле, два рођена брата контролисала су војну и цивилну безбедност. Обојица су били личности од највећег поверења Ивана Стеве Kрајачића, једног од најближих Брозових сарадника.

Ранковић већ тада није имао више додира са државном безбедношћу. После разговора са српским руководиоцима, фебруара 1966. године, Броз је почео да припрема „случај против Ранковића”. Осетио је да код представника Срба не постоји велики отпор тој идеји.

Заказана је седница у чијој припреми Ранковић први пут није учествовао. Тито је две недеље уочи Пленума рекао да поред прислушкивања постоје и велике деформације у раду ДБ-а и да је сада тренутак да се то разреши. Ранковић се изненадио да се неко усудио да прислушкује Броза и понудио своју помоћ у утврђивању чињеница. Доцније, када је схватио да се те оптужбе односе управо на њега, доживео је срчани удар.

Опоравио се и појавио на тој седници заједно са још двојицом оптужених, Светиславом Стефановићем и Војином Лукићем. Иза њих, на заседању су седели високи официри ДБ-а са откоченим пиштољима. Ранковић је на почетку седнице, децембра 1966. године, био оптужен за национализам и шовинизам, а после паузе у наставку исте те седнице је аболиран. То је био најсигурнији знак да је „политички мртав”.

– Никада није потпуно разјашњено из којих разлога су Ранковићева „политичка смрт” и структура државне безбедности Југославије биле прихватљива тзв. „српском руководству” унутар комунистичких елита Брозове државе – рекао је Kарановић на крају трибине.

Kulturni centar

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here