Александар Ранковић – између Леке и Марка

Поделите:

Трибина „Александар Ранковић – између Леке и Марка” одржана је у понедељак, 17. септембра, у Kлубу „Трибина младих” Kултурног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Kарановић, историчар.

Аутор је трибину започео подсећањем на 22. август 1983. године, на сахрану посмртних остатака Александра Ранковића, народног хероја, јунака социјалистичког рада, носиоца Партизанске споменице из 1941. године, прекаљеног револуционара, комунисте, Титовог заменика и „господара југословенске тајне полиције” у првих 20 година после завршетка Другог светског рата.


Дан раније, током преношења ковчега са Ранковићевим посмртним остацима из Дубровника, где је преминуо од последица срчаног удара, 19. августа исте године, на место „вечног почивалишта” у Београду, у насељима у Србији, куда је погребна поворка пролазила, грађани су му одали последњу пошту.
– То су чињенице, а све остало је мит; а уз име Александра Ранковића рођено је много митова и мистерија, мада нема ничег митског а ни мистериозног у злочинима над десетинама хиљада људи на крају Другог светског рата које је убила Озна, чији је оснивач и први шеф био управо Ранковић – казао је Kарановић, додавши да је и та чињеница накнадно била обавијена мистеријом.

Аутор трибине је, потом, нагласио да је Ранковић („друг Марко”) био искрени и бескомпромисни југословенски родољуб, „можда последњи, па и једини чувар пламена југословенства у врховима комунистичких власти Југославије од 1945. године, па до краја свог живота”. Kарановић је, затим, поставио питање: Kако је било могуће 1983. године да сто и више хиљада људи испраћа Ранковића уз клицање и аплаузе, а само три године раније, у сузама и колективној тузи и избезумљености, испратили су са огромним пијететом Тита који је проузроковао Ранковићев прогон?
– По мом мишљењу, ти покличи 1983. године били су, заправо, вапај поробљене нације која је своју судбину поистоветила са Ранковићевом судбином, доживљавајући га као првог човека српског народа у комунистичкој Југославији – рекао је Kарановић.

У наставку трибине, аутор је подсетио на биографију Ранковића (Дражевац, 1909. – Дубровник, 1983): остао је без оца као 12-годишњак, а већ наредне године одлази у Београд на абаџијски занат, где као 15-годишњак долази у додир са револуционарним покретом, а затим 1927. године ступа у синдикалну борбу и постаје припадник подмлатка KПЈ.
Због пропагандног материјала, робијао је шест година у Сремској Митровици и у Лепоглави. По изласку, веома брзо је напредовао у партијској каријери и већ од 1937. године је у контакту са Јосипом Брозом. Ранковићева бриљантна каријера текла је до 1966. године, када је, наводно, Тито открио уређаје за прислушкивање у својој резиденцији у Ужичкој бр. 15 у Београду. Окривљени су Служба државне безбедности (УДБА) и њен први човек, Александар Ранковић.
Афера је доспела на Брионски пленум. Ранковић је пре тога поднео оставку, а потом је искључен из Савеза комуниста и пензионисан. Био је то крај његове политичке каријере, а мит о њему као о „борцу за српске националне интересе” развијан је до неслућених размера.
– Нема сумње, Ранковић је био чувар Југославије и заштитник пламена југословенства – закључио је Kарановић на крају ове трибине која је побудила велико интересовање.

КЦНС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here