АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ: Померање косовске равнотеже или Гренада по Гренада

Поделите:

Гренада је већ девета држава у низу која повлачи признање независности Косова а тешко да је у међувремену ико умочио перо да напише како је то велики успех српске дипломатије, или недајбоже похвалио Дачићеву жестоку дипломатску активност.

Лево-либерални кругови на друштвеним мрежама још једном показују своју деташираност од било какве привржености националним интересима: у њиховом вредносном универзуму преовладава став да је небитно шта мисле Гренада, Суринам или Папуа Нова Гвинеја јер се рачуна само мишљење западног дела међународне заједнице. О неукости овог става можда најбоље сведочи чињеница да је свако ново повлачење признања Тајвана од стране било које чланице УН ударна вест не само у азијским, него и у готово свим англофоним медијима. А Тајван признаје свега 15-ак држава, док је између Београда и Приштине ситуација доста неизвеснија када је реч о броју руку на које могу да рачунају приликом гласања у различитим телима УН.

Са друге стране, у једном делу патриотске јавности би неко и оцедио једно стидљиво „браво“ када се не би плашио да ће тиме нарушити догму о издаји Косова. Да издајници смањују број држава које су признале Косово!? То код појединаца изазива такву когнитивну дисонанцу да се не усуђују чак ни да је сами себи интерно образложе, а камоли да покушају јавно. Нејасно им је ког ђавола Дачић скаче по меланезијским аеродромима ако се већ одавно спрема издаја? Овај фаталистички приступ, који налаже да је Косово независно и да се само чека тренутак кад ће наше руководство својим потписом ту реалност легализовати у међународно-правном оквиру, представља неку врсту дефетистичког става који у старту обесмишљава сваку иницијативу која би спречила да он постане самоиспуњујуће пророчанство.

За то време, са оне стране игноранције једних и прекогницијског фатализма других, српска дипломатија у непрекидној борби са Приштином прелази у све видљивију офанзиву. Не ради се ту само о девет узастопних повлачења признања косовске независности, већ о целом низу догађаја након којих би и врапцима на грани требало да буде јасно да се пројекат косовске независности заглавио као рибља кост у грлу његових спонзора. Чак и амерички амбасадор у Србији помиње да ће приликом решавања косовског питања бити неопходно обезбедити сагласност Русије. До јуче је било немогуће наћи једну једину сличну изјаву било ког званичника САД. Можемо чак отићи дотле да закључимо да је изјавом коју је Кајл Скот дао 11. септембра на неки начин обесмишљено преношње косовских преговора са УН на ЕУ, јер када се договарају Москва и Вашингтон нико претерано не чуљи уши да чује шта на то има да каже Брисел.

Осим тога, приметно је и одсуство било какве неизвесности приликом гласања о чланству Косова у организацијама попут Интерпола и Унеска, док је пре само три године ситуација била драстично другачија. Да не помињемо да Запад данас први пут од деведесетих година нема јединствену позицију о начину решавања косовског питања, будући да Немачка и САД отворено заговарају другачије приступе. Ако на то додамо и неколико Вучићевих наступа у низу у којима је лажно-резигнирано признао да су Срби одбацили његов план за Косово и да му тобож тешко пада што ће се то питање решавати тек за 20 или 30 година, шта нам све то казује?

Прво, казује нам да дипломатски косовски бој још увек траје, и да у њему нема унапред зацртаних исхода и сценарија. Свако ко тврди другачије упада у исту ону психолошку матрицу као људи који никада нису проучавали историју или теорије међународних односа, али су убеђени да десет људи из сенке влада светом и да је комплетна међународна политика само шарада за наивне. Друго, казује нам да је свежи дашак глобалних промена коначно мало развејао устајали ваздух балканске геополитике, тиме изменивши атмосферу у којој се увек унапред знало ко су добри, а ко лоши момци, као и ко ће из сваке политичке чарке на крају изаћи као победник, а ко ће морати да се прави да није губитник.

Треће, казује нам да морамо разликовати изјаве политичара на власти, који по природи свог посла у сваком обраћању морају водити рачуна о томе како ће њихове речи бити примљене у различитим међународним центрима моћи, и изјаве других јавних делатника, попут председника САНУ, којима је једини релевантан аудиторијум домаћа јавност (или би барем требало тако да буде). Пре ће бити да ови други служе као полуга притиска на прве, чак и кад им се циљеви поклопе на тактичком плану, него да координисано раде на истој стратегији.

На крају, звучи банално, али у политици је најважнији семафор. А на семафору, за оне који умеју да читају, тренутно стоји то да је косовски проблем изнет из окриља ЕУ и поново интернационализован, (о њему разговарају Болтон и Лавров, што значи да се Косово, макар и неформално, вратило на агенду великих сила, где Србија има савезнике), те да је Приштина у дипломатском нокдауну где јој је преостало само да немоћно шкргуће зубима и моли Запад за помоћ док посматра како се број признања топи готово на недељном нивоу.

Све то не значи да ће се чвор на крају нужно расплести на начин који ће се нама свидети. Поменуте тенденције приметно изазивају нервозу на Западу, који још увек није бацио све штихове на сто у погледу притисака на наше руководство. Уколико Вучић, као најмоћнија политичка фигура у Србији, на крају ипак подлегне тим притисцима и пристане да стави потпис на „правно обавезујући“ споразум који би Приштини донео столицу у УН, цела његова државничка каријера ће у историјској ретроспективи изгледати као пука предигра за тај моменат. Историја тежи стању перманентне редукције и на њеном суровом суду не пролазе аргументи о тешким околностима и грешкама претходника; уважава се само завршни чин и крајњи резултат.

Али уколико тог потписа не буде, нико више неће моћи да деинтернационализује косовско питање и да га врати на аутопилот бриселских бирократа. Укупна косовска равнотежа снага је у протеклих неколико година трајно померена у корист Београда, ма колико то након Бриселског споразума на терену изгледало другачије. У том смислу ред је да се јасно и гласно каже да наше руководство заслужује похвалу. Али и да се дода да је овакав развој догађаја само потврдио исправност тезе да је време савезник Београда, а не Приштине.

АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ, Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here