Ален де Беноа: Рађање илибералне Европе

Поделите:

Даме и господо, драги пријатељи,

Говорићу вам о релативно новом феномену – илиберализму (illibéralisme). Та реч делује мало грубо, али је њен смисао довољно јасан: ради се о појављивању нових политичких форми које се сматрају демократским, али истовремено желе раскид са либералном демократијом која је данас у кризи у готово свим земљама света.

Овај термин се појавио крајем деведесетих година у списима извесног истакнутог политиколога, али се тек недавно, 2014, наметнуо широј јавности када је мађарски премијер Виктор Орбан на једном партијском скупу јавно рекао: „Мађарска нација није тек скуп појединаца, него заједница коју треба да организујемо, учрвстимо и, такође, уздигнемо. У том смислу, нова држава коју градимо није либерална, него илиберална држава“. Он је додао да је сада час да се „разумеју системи који нису западни, који нису либерални, али ипак чине да поједине нације бивају успешне“.

РАЗЛИКА У ГЛЕДИШТИМА
Шта је тиме хтео да каже? И у чему је суштинска разлика између либералне и илибералне демократије? Разлика је у томе што се либерализам организује око појма индивидуе и око појма човечанства, елиминишући све посредне структуре, док се илиберална демократија, која је у суштини само демократија, у основи организује око појма грађанина. У том смислу је можемо дефинисати као доктрину која раздваја класичну демократску праксу од правне државе. Ради се о облику демократије у којем народни суверенитет и избори настављају да играју суштинску улогу, али у којем се не оклева у дерогирању одређених либералних принципа када околности то изискују.

Узроци успона „илиберализма“ су очигледни и у великој мери се поклапају с онима који данас објашњавају успех популистичких партија. Они су пре свега у чињеници да су се либералне демократије готово свуда трансформисале у финансијске олигархије одсечене од народа: неефикасност, немоћ, корупција, партије претворене у пуке машинерије за избор, царевање експерата, краткорочна гледишта и тако даље. Овој чињеници се придодаје још једна, мало опаснија: у либералним демократијама нације и народи немају више средстава за одбрану својих интереса. Доиста, каквог смисла може имати суверенитет народа, ако власти више немају неопходну независност да саме одређују правац у важним питањима попут економије, финансија, одбране или спољне политике? Може ли се наставити с наметањем правних принципа који, уместо да подупиру народну кохезију и очување заједничких вредности, у ствари их поништавају?

Размотримо ово детаљно. Читава демократија почива на принципу народног суверенитета као конститутивне силе. Демократија је облик власти који одговара принципу истоветности гледишта оних који владају и оних којима се влада, конкретног народа који је самосвојан као политичка целина. Сви грађани који припадају тој политичкој целини су формално равноправни.

Прецизирајмо, ипак, да принцип демократије није принцип природне једнакости међу људима, него политичке равноправности свих грађана: изборни принцип се повинује правилу „један грађанин, један глас“, а не правилу „један човек, један глас“. У демократији народ гласањем не одређује шта је „истинитије“, него једноставно обзнањује своје преференце и указује да ли подржава или одбацује своје руководиоце. Као што врло исправно пише Антоан Шоле, „у демократији народ није ни у праву, ни у криву, него одлучује“. То је сама основа демократског легитимитета. Због тога је и питање ко је грађанин, а ко то није, основно питање сваке демократске праксе. То је разлог и због којег су територијалне границе политичког јединства суштинске. Исто тако, демократска дефиниција слободе није недостатак принуде, као што је у либералној доктрини или код Хобса, него могућност свакога да учествује у колективном одређивању политичког правца и друштвених стега. Слободе, које су увек конкретне, се односе на посебна, специфична подручја и појединачне ситуације.

Либерализам је сасвим другачији. Док политика није ни некаква „сфера“, нити домен издвојен од осталих, него суштинска димензија сваког друштва или људске заједнице, либерализам је доктрина која, на политичком плану, дели друштво на одређени број „сфера“ и тврди да „економска сфера“ мора бити аутономна у односу на политичку власт, било из разлога ефикасности (тржиште оптимално функционише само ако ништа не омета њено „природно“ функционисање), било из „антрополошких“ разлога (слободно тржиште ослобађа индивидуу од друштвених стега, како каже Бенжамен Констан, јер је, по дефиницији, економска размена оно што појединцима најбоље омогућава да слободно максимализују своје интересе). Економија, која се у почетку сматрала као краљевство из нужде, постаје тако краљевство слободе у правом смислу те речи.

ПРОБЛЕМ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ
Редефинисана у либералном смислу, демократија више није режим који освештава народни суверенитет, него „гарантује људска права“ која су субјективна, природна људском бићу и због тога проглашена истовремено „природним и вечним“. За либерале, та људска права имају предност у односу на народни суверенитет до те мере да се тај суверенитет поштује само да их не би оповргао: демократска пракса је тако условљена пре свега поштовањем „неотуђивих права“ која свака особа поседује самим својим постојањем. Побркана са „правном државом“ која је постала непремостив хоризонт нашег времена, демократија се претвара у покрет ка све већој једнакости. Та једнакост требало би да резултира слободним сукобљавањем права и схвата се једино као синоним за истоветност. Правна држава раствара политику корозивним ефектом умножавања права. Као што каже Марсел Гоше, „пошто се непрестано призивају, људска права у коначници паралишу демократију“.

Правна држава, која је, треба подсетити, пре свега држава приватног права, имплицира првенство права над политичком моћи и почива на императиву повиновања закону. Ослањајући се на метафизику људских права, која би једина требало да гарантују људски дигнитет, правна држава силу општих закона поставља као опште норме које би требало свима да буду наметнуте, почевши од руководилаца. Легитимитет се тиме спушта на просту легалност, позитивно право које господари на чисто безличан и процедуралан начин. Карл Шмит је показао да такав систем елиминише и сам појам легитимитета и да се он показује неспособним за функционисање у ванредним ситуацијама, када те норме више не важе. Та замена политике правом или законом у коначници одузима политици њену срж.

Правна држава обавезно иде у пару са либералним индивидуализмом и његовом концепцијом потпуно „негативне“ слободе која се тиче искључиво појединца, а никада колективитета. То је оно што указује да је либерализам суштински непријатељски појму суверенитета – осим, наравно, суверенитету појединца. Према либерализму је сваки облик суверенитета који надилази појединца претња за слободу. Он, дакле, осуђује политички и народни суверенитет, пошто легитимитет припада само појединачној вољи. „Чим има суверенитета, има и деспотизма“, говорио је већ Пјер-Пол Роје-Колар (француски државник и филозоф из 19. века, прим. прев). Појединац се поставља као апсолутно суверен, а народу се одузима сваки истински легитимитет.

Не признајући пуноважност било какве демократске одлуке која би могла угрозити либералне принципе или идеологију људских права, либерализам, дакле, никада не признаје да се народна воља увек мора поштовати. Све либералне демократије су представничке парламентарне демократије, што значи да се парламентарним суверенитетом замењује народни суверенитет. За либерализам, власт нема суштинску моћ да управља, него да заступа друштво. Отуд фундаментална улога представника који, пошто су изабрани, могу радити шта год желе са моћима којих смо се лишили у њихову корист. Отуд народ има све мање жеље да га заступају и свестан је да је истински суверен тек када заступа самог себе. Либерална демократија, могло би се рећи, је демократија без демоса, демократија без народа.

ЗНАЧАЈ ГРАНИЦА И ОГРАНИЧЕЊА
Али какве везе имају границе, рећи ћете можда. Та веза је очита и то двоструко. Идеологија људских права, већ сам то рекао, препознаје само човечанство и појединца. Политика се, међутим, артикулише у ономе што се налази између ова два појма: народима, културама, државама, територијама у којима либерализам жели видети само пуке агрегате појединаца. Човечанство је само по себи политички концепт. Не можемо рећи „грађанин света“, јер политички свет није универзум, него плуриверзум. Политичко подразумева плуралитет присутних снага. Из тога се закључује, као што пише Мајкл Сендел, да су „универзални принципи немоћни да створе заједнички политички идентитет“. Због тога, политичко изискује постојање граница, без којих би разлика између грађана и неграђана постала безначајна. А демократија сама по себи захтева да постоје границе, јер се само у добро дефинисаном територијалном оквиру, који одређује оквир у којем се спроводи суверенитет, може одвијати демократска игра. То је сасвим недавно констатовао правник Бертран Матје када је написао: „Демократија подразумева постојање политичког друштва уоквиреног границама и створеног народом које чине грађани повезани заједничком судбином и заједничким вредностима“.

У том смислу неће бити случајност што се илибералне демократије умножавају истовремено са сломом Европске уније због мигрантске кризе. Неће бити случајност ни ако те илибералне демократије које се успостављају у централној и источној Европи створе границе достојне тог назива, као што сведочи постављање баријера којим покушавају да се супротставе миграционим таласима. За либерализам, напротив, принцип који се намеће је принцип „препуштања и пропуштања“ – слободан проток људи, роба и капитала.
Овде видимо пример старе антитезе између Копна и Мора. Само Копно, доиста, може познавати границе, док се никакве границе не могу поставити на морима и океанима. Ови миграциони таласи, попут тржишних или финансијских, припадају „поморском“ свету плиме и осеке, док политичко суштински припада „телурском“, који изискује разграничења и линије фронта.

Треба, међутим, схватити и – на томе ћу и завршити – да су границе и ограничења. Оне указују где се завршавају и где почињу политички ауторитет и легитимна воља грађана да се поштује њихова личност, њихова социјално-историјска посебност, њихова властита друштвеност, односно њихов начин живота.

Но, ми данас живимо у времену безграничја, односно опште негације ограничења. Живимо, могло би се рећи, у времену „транса“: транснационалности, трансграничности, трансакција, транссексуалаца, транспарентности, трансгресија, трансхуманизма. Ограничење је мера. Безграничност је прекомерност, али и безразличитост, хибридација, искорењивање особености и норми које доминантна идеологија одавно жели да разгради.

Та безграничност се најбоље види у самој природи капиталистичког система. Основна особина тог система је његова оријентисаност ка безграничној акумулацији у оба смисла тог појма: процес који се никада не зауставља и који нема друге сврхе осим валоризације капитала, систем у којем се сваки вишак користи за репродукцију и самоповећавање. Све оно што може бити препрека кретању људи и предмета неопходних за планетарно ширење тржишта, почевши од граница, мора бити искорењено или се игнорисати. Логика ширења капитала се не разликује суштински од процеса преобликовања света које је Хајдегер називао „гештел“, или „махинација“ (Machenschaft). Посматран као предмет без унутрашњег смисла, свет се интерпретира као суштински нешто што се може експлоатисати: он мора постати рентабилан и извор профита, односно „вредност“ у економском смислу те речи. То је та безграничност и као идеја и као пракса, која капитализам чини системом који почива на прекомерности, негацији сваког ограничења, преокупираног једино производњом све веће вредности, да би се само још више повећао и валоризовао капитал.

Приметићете да је друштво индивидуа сасвим природно друштво тржишта, јер безграничност жудње и инфлација права одговарају безграничности која је сам принцип репродукције капитала. „Економски“ човек има за циљ да увећа свој интерес, као што основни капитал има за циљ да се максимизира профит: и једно, и друго теже повећању искључиво у категорији иметка.

Између појма границе и идеологије либералног капитализма контрадикција је, дакле, потпуна. Појава илибералних демократија је потврђује. Желим да кажем да је онај ко би требало из овога да научи лекцију, пошто повремено критикује либерализам, папа Франциско, јер не пропушта прилику да проповеда безусловни пријем „миграната“ ко год да су. „Треба градити мостове, а не зидове“, каже папа Франциско (који је овде потпуно у својој улози, пошто народ Божји не зна за границе и пошто је суверени понтиф етимолошки понтифекс, односно човек који „гради мост“).

Али то је неприхватљива алтернатива. Папа заборавља да између зидова и мостова постоје и врата која могу бити отворена, или затворена у зависности од околности, а посебно да је у појединим случајевима најефикаснији мост покретни мост који се спушта или диже да би отворио или затворио прилаз угроженом граду. Сада је време да се покретни мост подигне.

 

Превео Филип Родић

 

Извор Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here