Alen de Benoa: Rađanje iliberalne Evrope

Podelite:

Dame i gospodo, dragi prijatelji,

Govoriću vam o relativno novom fenomenu – iliberalizmu (illibéralisme). Ta reč deluje malo grubo, ali je njen smisao dovoljno jasan: radi se o pojavljivanju novih političkih formi koje se smatraju demokratskim, ali istovremeno žele raskid sa liberalnom demokratijom koja je danas u krizi u gotovo svim zemljama sveta.

Ovaj termin se pojavio krajem devedesetih godina u spisima izvesnog istaknutog politikologa, ali se tek nedavno, 2014, nametnuo široj javnosti kada je mađarski premijer Viktor Orban na jednom partijskom skupu javno rekao: „Mađarska nacija nije tek skup pojedinaca, nego zajednica koju treba da organizujemo, učrvstimo i, takođe, uzdignemo. U tom smislu, nova država koju gradimo nije liberalna, nego iliberalna država“. On je dodao da je sada čas da se „razumeju sistemi koji nisu zapadni, koji nisu liberalni, ali ipak čine da pojedine nacije bivaju uspešne“.

RAZLIKA U GLEDIŠTIMA
Šta je time hteo da kaže? I u čemu je suštinska razlika između liberalne i iliberalne demokratije? Razlika je u tome što se liberalizam organizuje oko pojma individue i oko pojma čovečanstva, eliminišući sve posredne strukture, dok se iliberalna demokratija, koja je u suštini samo demokratija, u osnovi organizuje oko pojma građanina. U tom smislu je možemo definisati kao doktrinu koja razdvaja klasičnu demokratsku praksu od pravne države. Radi se o obliku demokratije u kojem narodni suverenitet i izbori nastavljaju da igraju suštinsku ulogu, ali u kojem se ne okleva u derogiranju određenih liberalnih principa kada okolnosti to iziskuju.

Uzroci uspona „iliberalizma“ su očigledni i u velikoj meri se poklapaju s onima koji danas objašnjavaju uspeh populističkih partija. Oni su pre svega u činjenici da su se liberalne demokratije gotovo svuda transformisale u finansijske oligarhije odsečene od naroda: neefikasnost, nemoć, korupcija, partije pretvorene u puke mašinerije za izbor, carevanje eksperata, kratkoročna gledišta i tako dalje. Ovoj činjenici se pridodaje još jedna, malo opasnija: u liberalnim demokratijama nacije i narodi nemaju više sredstava za odbranu svojih interesa. Doista, kakvog smisla može imati suverenitet naroda, ako vlasti više nemaju neophodnu nezavisnost da same određuju pravac u važnim pitanjima poput ekonomije, finansija, odbrane ili spoljne politike? Može li se nastaviti s nametanjem pravnih principa koji, umesto da podupiru narodnu koheziju i očuvanje zajedničkih vrednosti, u stvari ih poništavaju?

Razmotrimo ovo detaljno. Čitava demokratija počiva na principu narodnog suvereniteta kao konstitutivne sile. Demokratija je oblik vlasti koji odgovara principu istovetnosti gledišta onih koji vladaju i onih kojima se vlada, konkretnog naroda koji je samosvojan kao politička celina. Svi građani koji pripadaju toj političkoj celini su formalno ravnopravni.

Precizirajmo, ipak, da princip demokratije nije princip prirodne jednakosti među ljudima, nego političke ravnopravnosti svih građana: izborni princip se povinuje pravilu „jedan građanin, jedan glas“, a ne pravilu „jedan čovek, jedan glas“. U demokratiji narod glasanjem ne određuje šta je „istinitije“, nego jednostavno obznanjuje svoje preference i ukazuje da li podržava ili odbacuje svoje rukovodioce. Kao što vrlo ispravno piše Antoan Šole, „u demokratiji narod nije ni u pravu, ni u krivu, nego odlučuje“. To je sama osnova demokratskog legitimiteta. Zbog toga je i pitanje ko je građanin, a ko to nije, osnovno pitanje svake demokratske prakse. To je razlog i zbog kojeg su teritorijalne granice političkog jedinstva suštinske. Isto tako, demokratska definicija slobode nije nedostatak prinude, kao što je u liberalnoj doktrini ili kod Hobsa, nego mogućnost svakoga da učestvuje u kolektivnom određivanju političkog pravca i društvenih stega. Slobode, koje su uvek konkretne, se odnose na posebna, specifična područja i pojedinačne situacije.

Liberalizam je sasvim drugačiji. Dok politika nije ni nekakva „sfera“, niti domen izdvojen od ostalih, nego suštinska dimenzija svakog društva ili ljudske zajednice, liberalizam je doktrina koja, na političkom planu, deli društvo na određeni broj „sfera“ i tvrdi da „ekonomska sfera“ mora biti autonomna u odnosu na političku vlast, bilo iz razloga efikasnosti (tržište optimalno funkcioniše samo ako ništa ne ometa njeno „prirodno“ funkcionisanje), bilo iz „antropoloških“ razloga (slobodno tržište oslobađa individuu od društvenih stega, kako kaže Benžamen Konstan, jer je, po definiciji, ekonomska razmena ono što pojedincima najbolje omogućava da slobodno maksimalizuju svoje interese). Ekonomija, koja se u početku smatrala kao kraljevstvo iz nužde, postaje tako kraljevstvo slobode u pravom smislu te reči.

PROBLEM PRAVNE DRŽAVE
Redefinisana u liberalnom smislu, demokratija više nije režim koji osveštava narodni suverenitet, nego „garantuje ljudska prava“ koja su subjektivna, prirodna ljudskom biću i zbog toga proglašena istovremeno „prirodnim i večnim“. Za liberale, ta ljudska prava imaju prednost u odnosu na narodni suverenitet do te mere da se taj suverenitet poštuje samo da ih ne bi opovrgao: demokratska praksa je tako uslovljena pre svega poštovanjem „neotuđivih prava“ koja svaka osoba poseduje samim svojim postojanjem. Pobrkana sa „pravnom državom“ koja je postala nepremostiv horizont našeg vremena, demokratija se pretvara u pokret ka sve većoj jednakosti. Ta jednakost trebalo bi da rezultira slobodnim sukobljavanjem prava i shvata se jedino kao sinonim za istovetnost. Pravna država rastvara politiku korozivnim efektom umnožavanja prava. Kao što kaže Marsel Goše, „pošto se neprestano prizivaju, ljudska prava u konačnici parališu demokratiju“.

Pravna država, koja je, treba podsetiti, pre svega država privatnog prava, implicira prvenstvo prava nad političkom moći i počiva na imperativu povinovanja zakonu. Oslanjajući se na metafiziku ljudskih prava, koja bi jedina trebalo da garantuju ljudski dignitet, pravna država silu opštih zakona postavlja kao opšte norme koje bi trebalo svima da budu nametnute, počevši od rukovodilaca. Legitimitet se time spušta na prostu legalnost, pozitivno pravo koje gospodari na čisto bezličan i proceduralan način. Karl Šmit je pokazao da takav sistem eliminiše i sam pojam legitimiteta i da se on pokazuje nesposobnim za funkcionisanje u vanrednim situacijama, kada te norme više ne važe. Ta zamena politike pravom ili zakonom u konačnici oduzima politici njenu srž.

Pravna država obavezno ide u paru sa liberalnim individualizmom i njegovom koncepcijom potpuno „negativne“ slobode koja se tiče isključivo pojedinca, a nikada kolektiviteta. To je ono što ukazuje da je liberalizam suštinski neprijateljski pojmu suvereniteta – osim, naravno, suverenitetu pojedinca. Prema liberalizmu je svaki oblik suvereniteta koji nadilazi pojedinca pretnja za slobodu. On, dakle, osuđuje politički i narodni suverenitet, pošto legitimitet pripada samo pojedinačnoj volji. „Čim ima suvereniteta, ima i despotizma“, govorio je već Pjer-Pol Roje-Kolar (francuski državnik i filozof iz 19. veka, prim. prev). Pojedinac se postavlja kao apsolutno suveren, a narodu se oduzima svaki istinski legitimitet.

Ne priznajući punovažnost bilo kakve demokratske odluke koja bi mogla ugroziti liberalne principe ili ideologiju ljudskih prava, liberalizam, dakle, nikada ne priznaje da se narodna volja uvek mora poštovati. Sve liberalne demokratije su predstavničke parlamentarne demokratije, što znači da se parlamentarnim suverenitetom zamenjuje narodni suverenitet. Za liberalizam, vlast nema suštinsku moć da upravlja, nego da zastupa društvo. Otud fundamentalna uloga predstavnika koji, pošto su izabrani, mogu raditi šta god žele sa moćima kojih smo se lišili u njihovu korist. Otud narod ima sve manje želje da ga zastupaju i svestan je da je istinski suveren tek kada zastupa samog sebe. Liberalna demokratija, moglo bi se reći, je demokratija bez demosa, demokratija bez naroda.

ZNAČAJ GRANICA I OGRANIČENJA
Ali kakve veze imaju granice, reći ćete možda. Ta veza je očita i to dvostruko. Ideologija ljudskih prava, već sam to rekao, prepoznaje samo čovečanstvo i pojedinca. Politika se, međutim, artikuliše u onome što se nalazi između ova dva pojma: narodima, kulturama, državama, teritorijama u kojima liberalizam želi videti samo puke agregate pojedinaca. Čovečanstvo je samo po sebi politički koncept. Ne možemo reći „građanin sveta“, jer politički svet nije univerzum, nego pluriverzum. Političko podrazumeva pluralitet prisutnih snaga. Iz toga se zaključuje, kao što piše Majkl Sendel, da su „univerzalni principi nemoćni da stvore zajednički politički identitet“. Zbog toga, političko iziskuje postojanje granica, bez kojih bi razlika između građana i negrađana postala beznačajna. A demokratija sama po sebi zahteva da postoje granice, jer se samo u dobro definisanom teritorijalnom okviru, koji određuje okvir u kojem se sprovodi suverenitet, može odvijati demokratska igra. To je sasvim nedavno konstatovao pravnik Bertran Matje kada je napisao: „Demokratija podrazumeva postojanje političkog društva uokvirenog granicama i stvorenog narodom koje čine građani povezani zajedničkom sudbinom i zajedničkim vrednostima“.

U tom smislu neće biti slučajnost što se iliberalne demokratije umnožavaju istovremeno sa slomom Evropske unije zbog migrantske krize. Neće biti slučajnost ni ako te iliberalne demokratije koje se uspostavljaju u centralnoj i istočnoj Evropi stvore granice dostojne tog naziva, kao što svedoči postavljanje barijera kojim pokušavaju da se suprotstave migracionim talasima. Za liberalizam, naprotiv, princip koji se nameće je princip „prepuštanja i propuštanja“ – slobodan protok ljudi, roba i kapitala.
Ovde vidimo primer stare antiteze između Kopna i Mora. Samo Kopno, doista, može poznavati granice, dok se nikakve granice ne mogu postaviti na morima i okeanima. Ovi migracioni talasi, poput tržišnih ili finansijskih, pripadaju „pomorskom“ svetu plime i oseke, dok političko suštinski pripada „telurskom“, koji iziskuje razgraničenja i linije fronta.

Treba, međutim, shvatiti i – na tome ću i završiti – da su granice i ograničenja. One ukazuju gde se završavaju i gde počinju politički autoritet i legitimna volja građana da se poštuje njihova ličnost, njihova socijalno-istorijska posebnost, njihova vlastita društvenost, odnosno njihov način života.

No, mi danas živimo u vremenu bezgraničja, odnosno opšte negacije ograničenja. Živimo, moglo bi se reći, u vremenu „transa“: transnacionalnosti, transgraničnosti, transakcija, transseksualaca, transparentnosti, transgresija, transhumanizma. Ograničenje je mera. Bezgraničnost je prekomernost, ali i bezrazličitost, hibridacija, iskorenjivanje osobenosti i normi koje dominantna ideologija odavno želi da razgradi.

Ta bezgraničnost se najbolje vidi u samoj prirodi kapitalističkog sistema. Osnovna osobina tog sistema je njegova orijentisanost ka bezgraničnoj akumulaciji u oba smisla tog pojma: proces koji se nikada ne zaustavlja i koji nema druge svrhe osim valorizacije kapitala, sistem u kojem se svaki višak koristi za reprodukciju i samopovećavanje. Sve ono što može biti prepreka kretanju ljudi i predmeta neophodnih za planetarno širenje tržišta, počevši od granica, mora biti iskorenjeno ili se ignorisati. Logika širenja kapitala se ne razlikuje suštinski od procesa preoblikovanja sveta koje je Hajdeger nazivao „geštel“, ili „mahinacija“ (Machenschaft). Posmatran kao predmet bez unutrašnjeg smisla, svet se interpretira kao suštinski nešto što se može eksploatisati: on mora postati rentabilan i izvor profita, odnosno „vrednost“ u ekonomskom smislu te reči. To je ta bezgraničnost i kao ideja i kao praksa, koja kapitalizam čini sistemom koji počiva na prekomernosti, negaciji svakog ograničenja, preokupiranog jedino proizvodnjom sve veće vrednosti, da bi se samo još više povećao i valorizovao kapital.

Primetićete da je društvo individua sasvim prirodno društvo tržišta, jer bezgraničnost žudnje i inflacija prava odgovaraju bezgraničnosti koja je sam princip reprodukcije kapitala. „Ekonomski“ čovek ima za cilj da uveća svoj interes, kao što osnovni kapital ima za cilj da se maksimizira profit: i jedno, i drugo teže povećanju isključivo u kategoriji imetka.

Između pojma granice i ideologije liberalnog kapitalizma kontradikcija je, dakle, potpuna. Pojava iliberalnih demokratija je potvrđuje. Želim da kažem da je onaj ko bi trebalo iz ovoga da nauči lekciju, pošto povremeno kritikuje liberalizam, papa Francisko, jer ne propušta priliku da propoveda bezuslovni prijem „migranata“ ko god da su. „Treba graditi mostove, a ne zidove“, kaže papa Francisko (koji je ovde potpuno u svojoj ulozi, pošto narod Božji ne zna za granice i pošto je suvereni pontif etimološki pontifeks, odnosno čovek koji „gradi most“).

Ali to je neprihvatljiva alternativa. Papa zaboravlja da između zidova i mostova postoje i vrata koja mogu biti otvorena, ili zatvorena u zavisnosti od okolnosti, a posebno da je u pojedinim slučajevima najefikasniji most pokretni most koji se spušta ili diže da bi otvorio ili zatvorio prilaz ugroženom gradu. Sada je vreme da se pokretni most podigne.

 

Preveo Filip Rodić

 

Izvor Pečat

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here