Амерички диктат и глобални покрет отпора

Поделите:

Пошто САД полако даве једну по једну државу, оне реагују колективно и асиметрично. Сада та контра-америчка струја постаје све јача

“Америчком војно-безбедносном комплексу требало је преко 30 година како би се одрекао постигнућа која је остварио Реган у домену нуклеарног разоружања –  договор о ликвидацији ракета средњег и кратког домета (INF) је споразум који су потписали амерички председник Роналд Реган и његов совјетски пандан Михаил Горбачов 1987. Године» , рекао је близак Реганов сарадник, и додао:

И ја сам имао своју улогу у преговорима у којима нам је циљ био да Европа буде безбедна од совјетских нуклеарних ракета кратког и средњег домета. Тиме што смо ограничили употребу нуклеарних ракета искључиво на оне интерконтиненталног домета (IСBM), које се могу раније уочити, добили смо на времену које нам омогућује не само нуклеарну одмазду, него и одговор конвенционалним снагама. Споразум је умањио ризик америчког нуклеарног удара на СССР, а совјетског на Европу. Реган није видео сврху, за разлику од већине неоконзервативаца којима је и сам припадао, у нуклеарном рату који може уништити целокупан живот на планети. INFспоразум је за Регана представљао први корак у одстрањивању нуклерног оружја из војних арсенала, скројен тако да у минималној мери утиче на смањење буџета америчког војно-безбедносног комплекса.”

СУГЕСТИВНИ ЈАСТРЕБ ЏОН БОЛТОН
Трампова администрација намерава да се једнострано повуче из INF споразума. “Русија је годинама кршила овај споразум без икакве реакције Обаме. Барак није реаговао, ми хоћемо. Нећемо им допустити да крше овај нуклеарни договор и производе оружје које се коси са одредбама споразума. Хајде да будемо паметни и да нико не производи ово оружје. Али ако Русија и Кина крше споразум, то је у потпуности неприхватљиво. Ми поседујемо огромне количине новца које нам омогућавају да се играмо са нашим војним технологијама.” рекао је Трамп.

У Вашингтону сматрају да Русија и Кина (која није обухваћена споразумом) производе нова ракетна оружја, док Америка, која нема проблем да финансира војне пројекте, заостаје за њима.

Један угледни амерички дипломата рекао је за Вашингтон пост како је један од главних предлагача идеје о повлачењу из INF споразума јастреб Џон Болтон, Трампов саветник за националну безбедност, који се током читаве каријере противио свим споразумима о контроли наоружања, с обзиром да би они могли умањити способности америчких снага да започну једнострану војну акцију. Болтон сматра да INF споразум ставља Вашингтон у изразито неугодан положај у односу на Русију и – нарочито – Кину.

Џон Болтон сугестивно образлаже Трампу зашто би повлачење из споразума увећало америчке војне способности. Као прво, САД би увећале своје могућности првог удара на Русију тако што би инсталирале противракетни систем Еџис у Европи. Као друго, у случају да је конфликт са Кином неизбежан – будући да тензије расту свакодневно – САД имају потребу за ракетама средњег домета које могу гађати циљеве у континенталном делу Кине. И не само Кине, сматра Ерик Сејерс, који заступа став да је инсталирање конвенционалних ракета средњег домета кључно за пројектовање америчке моћи на територији читаве Источне Азије.

У прошлогодишњем броју угледног издања Америчка нуклеарна ревија (US Nuclear Posture Review) запажа се како Кина поседује највећи број ракета малог и средњег домета у Азији, а вероватно и у свету, док САД и њене савезнице Кину окружују Еџис антиракетним штитом. Јапан је овај систем већ поручио, очекује се да исти корак учини и Тајван.

Владимир Путин сматра да се Америка не упушта у ове игре са циљем да Русију ухвати у прекршају и примора је на поштовање INF споразума, већ у намери да – зарад своје ратоборне империјалистичке стратегије – из овог споразума иступи. Укратко – САД настоје да свету наметну поредак чија правила игре неће бити правно кодификована.

Владимир Путин и Џон Болтон, Москва, 27. јун 2018.

По свему судећи Болтон и Помпео председника Трампа враћају на документ Defence Policy Guidance из 1992, аутора Пола Волфвица, који заговара доктрину у којој САД не смеју дозволити стварање такмаца који би могао оспорити америчку хегемонију. Управо је помоћник америчког државног секретара Вес Мичел у својој изјави пред Сенатом разјаснио да одиста долази до враћања на горе поменути документ:

”Полазна тачка стратегије националне одбране јесте прихватање новог стања у ком је Америка ушла у период надметања између великих сила на светској позорници, и да пређашње стратегије нису препознале новонастале трендове, и самим тим нас нису опскрбиле средствима да у том надметању постигнемо успех. Супротно тврдњама претходне администрације, Русија и Кина јесу озбиљни конкуренти који улажу значајна средства како би оспориле амерички примат у 21. веку, и зато је амерички интерес највишег реда да спречи доминацију напријатељских сила на евроазијском континенту.”

ПОВРАТАК ВОЛФОВИЦОВЕ ДОКТРИНЕ
Мичел је приликом одржавања седнице Атлантског Савета недвосмислено најавио повратак Волфвицовој доктрини 18. октобра. У свом обраћању изнео је:

“Европски и амерички званичници допустили су да се руски и кинески утицаји у региону прикраду. Становници Западне Европе не могу бити енергетски зависни од исте оне Русије од које их САД штите. Нити се могу опскрбити од Ирана који истовремено гради балистичке ракете које представљају претњу Европи. Неприхватљиво је и да амерички савезници из централне Европе подржавају пројекте попут Турског тока 2, и на тај начин учествују у диловима који чине регион рањивим оној Русију од које се штите чланством у НАТО пакту”.

Током свог обраћања Атлантском савету, амерички специјални изасланик за Украјину Курт Вокер открио је планове Вашингтона да интензивира санкције Русији „на сваких месец или два” како би Москва била „склонија сарадњи” око Украјинског питања.

Од Европе се очекује да раширених руку дочека амерички антиракетни штит. Неке европске државе поздрављају тај потез САД (попут Пољске и балтичких држава), али не и европска заједница у целини. С обзиром на Болтонов утицај на Доналда Трампа, можемо се питати како ће изгледати спољна политика САД-а у будућности. Да ли ће се она базирати на постизању “добре погодбе” која ће варирати од случаја до случаја, илипак на укључивању у решавање проблема у Средњој Азији (промена режима у Ирану), као и ангажовању у дугом хладном рату са Русијом и Кином? Америчко тржиште је до сада сматрало да се све своди на послове и погодбе, али то можда неће више бити тако.

Раније смо писали о постепеној изолацији Трампове спољне политике од стране неокона. То није ништа ново. Али главна потешкоћа са неоволфовицевским империјализмом – помешаним са Трамповим радикалним и трансакционим злоупотребама доларске јурисдикције, америчких енергената и америчког преимућства у технолошким стандардима и нормама – јесте то што она сама по себи спречава да дође до било какве „велике стратешке нагодбе”, осим у случају потпуне капитулације пред америчким захтевима. А будући да Америка наставља да користи своју батину у односу према непослушним државама, оне реагују колективно и асиметрично како би се одупрле овим притисцима. Та контра-струја тренутно рапидно напредује.

Болтон је можда предочио Трампу предности иступања из INF споразума, али да ли му је открио и потенцијалне опасности такве одлуке? Вероватно није. Болтон сматра да су ограничења која проистичу из споразума са САД једноставно превелика. Вреди поменути и да је председник Путин упозорио да ће посегнути за нуклеарним наоружањем уколико безбедност Русије буде угрожена, чак и од стране конвенционалних ракета.

А када је реч о трци у наоружању, ово није период Реганове владавине, када су федерални дугови били ниски наспрам БДП-а. Ниједан ентитет на свету нема дуг који је толико рањив на краткорочне промене каматних стопа као што је рањив дуг америчке владе, што ће несумњиво утицати на резање америчког војног буџета у 2019.

Трамп показује потписани председнички указ у којем се налаже повлачење САД из нуклеарног споразума са Ираном и обнављање санкција, Вашингтон, 8. мај 2018.

Трамп ужива када Болтон наизглед магично извуче полугу из своје „црне кутије“ у Савету за националну безбедност, али питање је да ли председник САД схвата колико једна таква полуга може бити кратког даха. И колико брзо може произвести контраефекат. Он не може – попут Кнута Великог – једноставно да стане на обалу и да растућем таласу каматних стопа на америчке обвезнице нареди да спласне, нити може наредити америчкој берзи да левитира како би умногостручила његов притисак на Кину.

 

Превео Данило Бакић

Strategic-culture.org

Нови стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here