Амерички избори и нови рат

Поделите:

Џимија Картера често представљају као јединог америчког председника који није водио рат. Доналд Трамп је први након њега који није започео рат. Сви остали, од Регана до Обаме – то су чинили.

Испоставило се и како је Трамп одлучан да смањује бројност и сужава распрострањеност америчких војних снага по свету. Повлачења из Немачке, Авганистана, чак и „гласна размишљања“ о затварању Бондстила потврда су тога.

Наравно, и Трамп је претио, тестирао живце и издржљивост другима, чинило се да такав приступ може довести до ескалације и започињања новог рата у Венецуели и Ирану… Према Русији је наставио путем који је утабао Обама, војне вежбе у балтичким државама и Пољској су редовне, поморске у црноморском акваторију чак и чешће него раније. Према Кини показује више агресивности него иједан од претходника.

Амерички избори чији исход чека свет

Ипак, ствари су до сада „задржане под контролом“. Донекле изгледа могуће и како су све то били тактички маневри да се ојача преговарачка позиција. Трамп неће ратовати, само симулира како може употребити оружје или неким операцијама шаље одређене поруке. Рецимо, атентат на Касима Сулејманија може се посматрати и као порука иранском руководству да “смањи присуство“ у Сирији и Ираку.

Гледајући из тог контекста, чини се да око Трампа седе људи који схватају да ће у мултиполарном свету САД ипак морати да договарају нека основна правила игре са осталим великим силама. Време једнополарности и „америчких диктата“ је прошло. Једноставно, током двоструких мандата Клинтона, Буша млађег и Обаме отворено је превише фронтова који до данашњег дана нису затворени, подгрејано превише жаришта у којима сутра могу букнути грађански или ратови регионалног значаја које ће касније тешко контролисати. Све то кошта, а све се то дешава и у деловима света у којима САД немају директне економске интересе, или на просторима за које су у међувремену изгубили стратешки интерес.

Преведено на економску рачуницу, много је пропалих политичких пројеката и војних авантура које коштају, не доносе никакав профит. Преведено на дипломатски речник, сви ти ангажмани увели су америчку дипломатију у стање пренапрегнутности, те је готово немогуће координирати активности у смислу тражења креативних решења за кризе којима би се помирили све конфликтнији интереси америчких савезника.

У условима даље рецесије, суочени са последицама светске економске кризе, Американци су морали да редукују своје присуство. У условима ескалације конфликата, дојучерашњи регионални савезници почели су са међусобним сукобљавањима, што Стејт департмент и Пентагон доводи у немогуће ситуације. За сада, што се договора тиче, то подразумева низ решења и аранжмана са Кином и Русијом, отуда и константни притисци на границе и континуално патролирање надомак територијалних вода ове две земље. Могуће и са Немачком и Француском, мада није сасвим извесно. Још је мање извесно да се у ову причу брзо може укључити Индија.

Старо је правило: што мање „играча на пољу“, то су договори лакши, а интереси задовољенији. Отуда и закључак да ни званични Вашингтон нема сво време овог света, те да би му скори договор значио исто онолико колико и Кинезима и Русима, апсолутно жељним мира и стабилности како би се посветили економском расту и решавању бројних „унутрашњих питања“.Међутим, судећи по анкетама, позиција Доналда Трампа се проблематизује, што му не само смањује шансе за освајање другог мандата, већ и сужава маневарски простор током оног четворогодишњег периода за који се претпостављало да представља време отпочињања договора о уређењу светског политичког система, чак и када би победио. Унутрашња сукобљавања индукују све веће напетости, и друштвене и политичке, а у таквим околностима није могуће водити конструктивне преговоре.

Из кризе се излази – ратом

Преговори захтевају стрпљење, а напетости и конфликти који се манифестују због тога смирују се брзим решењима. Из таквог амбијента може се само покренути рат. Против кога, сасвим је свеједно. Мадуро, ајатолах Хамнеи, поново Асад, неко четврти…

Спољни непријатељ је потребан зарад унутрашње хомогенизације, изазивање оружаног конфликта на туђој територији значи смиривање напетости унутар државе. Поред тога, рат може бити и велики акцелератор привредних активности, представљати замајац за опоравак посрнуле економије.

У широј јавности, Џо Бајден је више познат по различитим гафовима. Као на пример: „Добро вече свима, ја сам супруг Џозефа Бајдена, Џо Бајден!“ Неки коментатори то повезују и са његовим годинама и могућом деменцијом. Ипак, то је за спољнополитичке активности мање битно. Иако је Бајден седео на челу Одбора за иностране послове америчког Сената, грешке које је правио су огромне. Још од Првог заливског рата Бајден није пропуштао прилику да се „нађе на погрешној страни“.

Роберт Гејтс, секретар за одбрану током мандата Обаме, према тврдњама републиканаца истакао је да је „Бајден грешио у вези са скоро свим крупним питањима спољних послова и националне безбедности у претходне четири деценије.“ Укључујући и да је најпре подржао Други заливски рат, а затим постао најжешћи критичар те америчке војне операције.

Бајденова лутања и неконзистентност у спољнополитичком наступу квалификују га као одличног кандидата који са позиције председника може започети неки нови рат. Самим тим и одвести међународне односе у ко зна ком смеру! Јер, током претходних година, много тога се у свету променило, баланс снага више није исти, свака америчка акција изазваће реакцију. Немири у САД и крупна дестабилизација система у сваком погледу ће утицати и на обликовање спољне и безбедносне политике земље након председничких избора.Вероватно ће то бити и извориште притисака да се промени досадашњи Трампов приступ и врати на неке раније, агресивније позиције. Сасвим је могуће да и сам Трамп, ако осигура други мандат, томе прибегне у неком ограниченом формату како би релаксирао унутрашње напетости. А ако победи Бајден… Онда постаје извесније.

Од избора у САД, много тога зависи.

Sputnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here