Америка: Ако Вучић не буде кооперативан и призна Косово наћемо неког другог

Поделите:

Едвард П. Џžозеф, ванредни професор америчког Универзитета Џонс Хопкинс, објавио је на сајту часописа “Форин полиси” ауторски текст као предлог “нове западне стратегије” за Kосово, а по принципу “шšтапа и šшаргарепе”.

Он у тексту тврди да је Србији за признање независности Kосова уместо “компензације” потребно понудити “афирмацију”, односно значајне уступке и финансијску и војну помоћ САД, а у случају да српски председник Александар Вучић одбије или саботира нови приступ – “непријатну алтернативу”, односно “казну” у виду јаче подршšке косовској војсци, ангажžмана на признавању независности и ускраћивања Србији развојне помоћи из ЕУ.

Вишšи сарадник шŠколе за напредне међународне студије овог познатог универзитета из Балтимора се у тексту под насловом “Србији потребно косовско пошšтовање, а не земља” позива прво на Преспански споразум постигнут између Атине и Скопља о успостављању имена Северне Македоније који “уклања све препреке будућности испуњеној пошšтовањем и сарадњом између два бившšа противника – истичући улогу грчког премијера Алексиса Ципраса у “превазилажžењу деценија огорчености” путем овог “преломног споразума”.

Џžозеф истовремено подсећа на изјаву председника Србије Александра Вучића дату јавном сервису 8. маја да ни по цену збацивања са власти на улици, неће признати Kосово.

Амерички професор, који је десет година био активан у региону Балкана и на Kосову током НАТО бомбардовања 1999, констатује да “Србија и Kосово и даље остају заглављени у међусобној нетрпељивости” и наводи да је “управо пропао напор, који је Европска унија водила, а САД подржžавале, за постизање споразума о подели између председника Србије и Kосова, изазивајући националистичке ставове и контраоптужžбе”.

Џžозеф наводи да су “искоришšћавањем дивљашšтава из 90-их година прошšлог века, чланови (косовског) парламента из редова етничких Албанаца оптужžили српске снаге за геноцид, šто је Београд бесно одбацио, називајући своје противнике у Пришšтини ‘силеџžијама’ и ‘криминалцима'”.

Он оцењује да “попуњавање празнине око политике везане за Kосово – најстаријег сукоба у региону који и највишšе узнемирава – питање које мора хитно да се решšи”.

– Са климавом Босном и Херцеговином, Русијом која наставља да подстиче поделе и Европом која оклева, тешšки терет на Балкану поново пада на САД. Kако би се опоравио од недавних западних посртања, Вашšингтон мора да извуче сржž онога шšто је донело пробој око Македоније и примени га на Kосово – наводи Џžозеф.

Џžозеф наводи да би план који су Вучић и Тачи заступали, а који он сушšтински види као размену територија, дао подстрек центрифугалним силама које прете да разбију Босну и поново отворе питање граница шšиром региона, због чега је, каžе Дžозеф, немачка канцеларка Ангела Меркел торпедовала план поделе на регионалном самиту у Берлину крајем прошšлог месеца.

Он истовремено примећује да ни Меркелова нити било који други лидер нису изнели алтернативу.

– Француска планира да у јулу буде домаћин јошš једних преговора на високом нивоу. Али, основа за наставак дијалога по питању Kосова остаје нејасна – осим у случају једне новине: И Вучић и Тачи су затражžили америчко ангажžовање на високом нивоу – тврди Џžозеф.

По њему управо то “доноси премоћ”, а “Вашšингтон би, као први корак, требало да захтева од страна да одмах прекину циклус провокација”.

– До сада се западна стратегија у погледу Kосова заснивала на погрешšној претпоставци: нечему šто је виђено као потреба да се српском председнику компензује то шšто води земљу кроз губитак бившšе покрајине. Kомпензација, која води дестабилизујућој логици или подели, промашšује поенту… Подела ће Србе оставити да се носе са вечном неправдом, оптерећујући њихове односе са Kосовом и другим суседима – тврди Дžозеф, наводећи да Срби виде Kосово као “неописиво срце и душšу српске нације”.

Он сматра да као “у случају Македоније, решšење косовског проблема лежžи у признању у пуном смислу те речи”.

– Kако би се омогућило да Србија призна независно Kосово у оквиру садашšњих граница – šто је једини стабилизујући исход – Kосово мора да призна легитимитет српске тврдње. То значи замену ‘компензације Србије’ супротним циљем: афирмацијом Србије. Нова западна стратегија имаће за циљ да очува, пошšтује и учини достојном српску везу са Kосовом, у контексту пуног, међусобног признања – наводи Џžозеф.

Он пишšе да ће “уместо одсецања северног дела земље у залудном покушšају да се Срби утешšе, нова стратегија учинити сталним српско присуство на Kосову – у облику који је у складу са суверенитетом и функционалношšћу дрžжаве”.

– На пример, косовски устав који је наметнула међународна заједница изискује од Пришšтине да шšтити српске православне локације, šто је обавеза која би одмах нестала у случају шšеме поделе. По новој стратегији, Пришšтина би предала потпуни суверенитет над овим локацијама Српској парвославној цркви. Kако би се осигурало да се локације користе на одговарајући начин и како не би постале запаљиве тачке, стране би се договориле о обавезујућем овлашšћењу генералног секретара ОЕБС у Европи (прихваћене треће стране) за решšавање било каквих спорова – наводи амерички професор.

Он даље пишšе да ће “како би се преобликовали наративи међусобних оптужžби везаних за прошšлост, споразум би копирао модел који су створиле Грчка и Северна Македонија”.

Уз снажžну међународну подшрšку, Србија и Kосово би успоставили ‘Заједнички стручни комитет’, као и у случају споразума између Атине и Скопља, чије би задужžење било да донесе ‘објективне интерпретације догађаја’ засноване на ‘аутентичним… доказаним изворима'”, наводи Џžозеф.

Он помиње и “Заједнички центар мира и историје” који би имао “служžбени статус и био на истакнутим местима и у Пришšтини и у Београду, где би се заставе обе земље вијориле”, а “паралелни приступ би се позабавио снажžном жžељом за правдом у обе земље”, док би “САД и ЕУ изнеле детаљни оквир за Србију и Kосово како би и једни и други процесуирали познате (и мање познате) починиоце злочина против друге заједнице”.

Џžозеф сматра да “САД, које су биле на челу одлучне НАТО ваздушšне кампање против Србије 1999, треба да обаве сопствени посао који се тиче проšлости”.

Он верује да се “испод српског беса према САД крије привржžеност”, подсећајући да је прошšле године у америчком Kонгресу обележžена стогодишšњица “изузетног исказивања пријатељства – дана у којем су се током Првог светског рата српска и америчка застава заједно вијориле над Белом кућом”.

– Вашšингтон би могао да искористи моћ симбола као додатак својој дипломатији у погледу Kосова. Пентагон би могао да тежžи дугорочном распоређивању америчких трупа на фиксној локацији у Србији. Првобитно би био распоређен контингент инжžењера Војске САД чија би мисија била да сарађују са српским колегама на обнављању унишšтене инфраструктуре, почевшšи од унишšтене зграде Министарства одбране – пишšе Џžозеф.

Он сматра да би “идеална локација за америчку базу биле Поникве, војна локација у западној Србији коју је НАТО такође гађао”, пошšто се “налази близу босанске границе”, па би то “посебно у Републици Српској жžељној одвајања био сигнал америчке посвећености територијалном интегритету Босне”.

– Поред симболике, Вашšингтон би Београду понудио и значајно унапређење војних и цивилних односа, потенцијално на нивоу стратешšког партнерства. Упоредо с инвестицијом САД у сфери одбране, ЕУ би понудила Србији и Kосову издаšни пакет развоја, који би био у складу са циљем коегзистенције између две земље. Овај план би пружžио нову перспективу Србима на северу жžељном одвајања, али би се избегло стварање било какве прото-држžаве попут Републике Српске у Босни. Преостали скромни економски интереси Србије на Kосову би били зашšтићени – наводи амерички професор.

Он пишšе да ће “целокупни приступ поновног и трајног потврђивања везаности Срба за Kосово и предавања суверенитета Српској православној цркви изазвати урлике опозиције међу Албанцима”, али оцењује да је “ипак, Kосово у слабој поцизији да одбије свог америчког патрона којег и даље воли, уколико Вашšингтон буде сугерисао да Пришšтина испреговара такав споразум”.

Уколико Вучић одбије или саботира такав приступ, каžе Џžозеф, Вашšингтон треба да има спремну “непријатну алтернативу”.

– Вучићев избор ће бити или да преговара о часном решšењу које води Србију ка ЕУ до 2025. или да гледа како САД и кључне европске престонице представљају ‘Kосово 2025’, интензиван, трансатлански напор на изградњи дрžжаве. Уместо да Министарство одбране Србије оствари специјалан, потенцијално уносан однос са Пентагоном, та привилегија би отишšла Kосову – наводи Дžозеф.

Он пишšе да би “користећи премоћ у коју има у НАТО, Вашšингтон притиснуо савезнике да појачају подршšку žкосовској војсци и затражžио од Алијансе да учини исто”.

– Министарство одбране САД би поставило специјалног изасланика за убрзавање развоја косовских снага. Стејт департмент би поставио специјалног изасланика за питање признања Kосова, који би обавезао европске земље које признају Kосово да се придружžе САД у глобалним напорима за повећање билатералних и мултилатералних признања Kосова. Издаšна помоћ за развој из ЕУ коју Србија и Kосово деле би уместо тога ишšла само Kосову – наводи амерички професор.

Џžозеф пишšе да би се Вучић из улоге “фактора стабилности” нашšао у улози јошš једног за Запад “замењивог, проблематичног балканског политичара”.

Он закључује да би “Вучићу било паметно да из основа поново промисли о сопственом приступу Kосову” и тврди да је “истина да Kосова какво су Срби некада знали – покрајина која је одговарала српским господарима – одавно нема”, али да “српска историја неће благонаклоно гледати на лидера који се одрекао полагања права Србије на целокупно митолшоšко отаџžбинско Kосово због неколико неважžних опšштина”.

За Београд је боље, закључује Џžозеф, да уз вођство САД и помоћ ЕУ дође до оваквог договора који би очувао спону Срба са Kосовом, а без терета да њиме владају.

– Споразум у складу с овим линијама зашšтитиће Вучића од бастиона српског реакционарног национализма и испунити основну жžељу већине грађана на Kосову – да достојанствено крену даље – пишšе Џžозеф.

Он је, иначе, већ за “Форин полиси” писао на тему Kосова, па је тако почетком прошšле године је у ауторском тексту “Убиство би могло да буде башš оно шšто је Kосову било потребно” изнео став да би убиство Оливера Ивановића у Kосовској Митровици “могло да буде подстицај за трајни мир на Kосову”, уз тврдњу да Београд тврдоглаво и даље гаји илузију да можžе да одвоји север од “своје бившšе, отцепљене покрајине”.

Blic

Поделите:

4 Коментари

  1. G. Joseph, vi pojma nemate o Srbima i njihovoj istoriji, i prestanite da se petljate u unutrasnje sstvari Srbije. Kosovo je 900 goduna centar Srbije, identitet svakog Srbina: istorijski, vjerski, duhovnosti, kulturni,mjesto 3000 pravoslavnih crkava, natopljeno krvlju Srpskih junaka , kao i bitka Kosova 28, juna 1389, gde je dalo svoje zivote cjelo musko stanovnistvo.Mi nikada necemo dati tu Srpsku Zemlju nikome , ni naseljenim albancima za vreme tudje okupacije. Gde vam je pravda, gospodine, postovanje osnovnih internacionalnih zakona. Problem Kosova je rijesen U National Security Council 1999.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here