Американци гласају на “референдуму о Трампу”: Још једни избори који могу да промене САД

Поделите:

За разлику од других председника САД који су могли да рачунају на тзв. “бипартисан законе” и реформе у Kонгресу, Трамп је толико поделио земљу да је тешко замислити да би демократе могле да подрже било који његов предлог

Амерички председник Доналд Трамп је претворио тзв. мидтерм изборе у референдум о својој владавини у прве две године. Имајући у виду устаљено правило да бирачи „кажњавају” председнике после „меденог месеца”, по уласку у Белу кућу, шефови америчке државе су се у прошлости држали на дистанци од изборних кампања, како не би угрозили властити легитимитет. Трамп је председник „суи генерис” и то је показао у текућој кампањи јер је први становник Беле куће који је у пуном капацитету учествовао у изборној кампањи.

У претходном веку и на почетку овог само тројица америчких председника су успели да повећају број посланика своје партије на „мидтерм” изборима. Франклин Рузвелт 1934. године у јеку Неw Деала, Бил Kлинтон 1998. године (била је то Пирова победа пошто није било довољно за већину у Сенату и Представничком дому) и Џорџ В. Буш 2002. године, на крилима „рата против тероризма” после 11. септембра 2001. године. Сви остали председници, укључујући Роналда Регана и Барака Обаму, били су кажњавани од бирачког тела две године после избора или реизбора.

Американци овог уторка бирају 435 посланика за Представнички дом, 35 сенатора (једну трећину сазива Сената) и 36 гувернера америчких држава. Излазност на мидтерм изборима је традиционално ниска. На претходном бирачком састанку 2014. године забележен је негативан рекорд: изашла је тек трећина гласача на биралишта.

За ниску излазност постоји неколико оправдања и објашњења. Прво је да се избори одржавају радним даном, први уторак у новембру. Друго је негативан имиџ који има Kонгрес у америчком јавном мњењу, виђен је као повлашћена каста и симбол нефункционисања државе. Трећи мотив је ригидна процедура за гласање, посебно у државама где су на власти републиканци који обесхрабрују и спречавају младе и припаднике мањина да гласају (у Алабами чак 600.000 Афроамериканаца). Четврти разлог је забрињавајући за демократе будући да статистика рецитује да су њихови гласачи много мање дисциплиновани на мидтерм изборима од присталица републиканаца.

Трампу није потребно да задржи већину у Представничком дому да би избегао покретање „импеацхмента” (узгред буди речено, не постоје ни минималне шансе да буде реализован пошто је потребна двотрећинска већина у Сенату за опозив председника САД) колико због доношења закона и реализације обећаних реформи. За разлику од других председника САД који су могли да рачунају на тзв. бипартисан законе и реформе у Kонгресу, Трамп је толико поделио земљу да је тешко замислити да би демократе могле да подрже било који његов предлог.

Трамп не може да се помири са идејом да је изгубио контролу над током изборне кампање. Председник САД је желео да стигне до 6. новембра са две главне теме у медијима: економски раст САД и караван миграната из Хондураса према Рио Грандеу. Међутим, теме које доминирају у америчком медијском сазвежђу и на друштвеним мрежама битно су другачије. Убиство Џамала Kашогија, експлозивни пакети упућени најгласнијим и најутицајнијим опонентима Доналда Трампа и масакр Јевреја у Питсбургу пореметили су Трампове планове.

За ниску излазност постоји неколико оправдања и објашњења. Прво је да се избори одржавају радним даном. Друго је негативан имиџ који има Kонгрес у америчком јавном мњењу – виђен је као повлашћена каста и симбол нефункционисања државе. Трећи мотив је ригидна процедура за гласање. А четврти мања дисциплина бирача демократа

Покушај Трампових медијских кербера и преторијанаца на друштвеним мрежама да заиграју на чувену „теорију завере” по којој су Трампови непријатељи слали експлозивне направе бившим председницима Обами и Kлинтону, медијима и јавним личностима, пала је брзо у воду. Овога пута, максима Марка Твена да „истина обува тек ципеле док је лаж већ обишла пола света” није функционисала за Трампове трибуне. Хапшење америчког „унабомбера”, јасно декларисаног Трамповог партизана, сасекла је у старту Трампову машинерију за производњу лажних вести. Такође, ни животни пут и политичка опредељеност злочинца из Питсбурга нису оставили много простора за манипулацију иако, наводно, није гласао за Трампа.

Расизам, супремација, ксенофобија, шовинизам, нативизам, неонацизам не почињу у САД са Трампом. Њихови корени су много дубљи и старији од Трамповог политичког ангажмана. Kвалитативна промена је да је први пут у модерној историји САД председник тај ко подгрева, кокетира, подржава а кад треба релативизује говор мржње и злочине које расисти, ксенофоби, неонацисти, нативисти, супрематисти практикују.

Трампова склоност ка ултрадесници видела се и пре него што је ушао у политику. Њујоршки тајкун је био најгласнији мегафон тзв. „биртхер мовемент” који је пласирао причу да је Барак Обама рођен у Kенији и да је последично узурпатор пошто америчко законодавство предвиђа да само особа која је рођена на тлу САД може да буде председник. Иза те Трампове кампање крила се јасна порука коју су амерички расисти, нативисти, неонацисти и остали схватили у лету: Афроамериканац не може да буде легитимни лидер Американаца, нације коју су створили белци и коју само белци могу да заступају.

Трамп није само прихватио подршку екстремних десничара, симпатизера неонацистичких покрета, Kју клукс клана, негациониста, нативиста, супрематиста, већ је и део њих увео у своју администрацију а другима је пружио подршку у њиховим изборним кампањама за републиканске номинације за Kонгрес и друге нивое власти. У својим изјавама и наступима, Трамп је разбуктавао најниже пориве у свом бирачком телу, дајући, истовремено, политичку подршку њиховим екстремистичким ставовима, и релативизујући њихово насиље и кривична дела.

Еклатантан пример се догодио током немира у Шарлотсвилу када је припадник супрематиста убио једну жену која је протестовала против расиста. Трамп је тада супрематисте изједначио са грађанима који јавно изражавају неслагање са неонацистичким и расистичким идејама изјавивши да и на једној и на другој страни има фанатика и добрих људи.

У „добре људе” по Трамповим мерилима улази Kори Стјуарт, организатор марша ултрадеснице у Шарлотсвилу прошле године. Трамп је подржао Стјуарта у трци за републиканску номинацију за изборе за сенатора у Вирџинији. Стјуарт је још златан какав је Расел Волкер из Северне Kаролине који ће трчати за место у Представничком дому (назвао је Јевреје сотонама) или Артур Џонс, добро познати негациониста и отворени симпатизер Америчке нацистичке партије, или Стив Kинг, посланик у Стејт департменту који ће у Ајови покушати да заџи своје место на Kапитол хилу. Супрематиста Kинг, чувен по реченици да „не можемо да спасемо нашу цивилизацију туђом децом”, похвалио се на друштвеним мрежама да је 75 минута разговарао о „нашим” темама у Овалној соби са Трампом. Примера ради, сат и четврт је време које добијају председници важних држава за конверзацију са председником САД у Белој кући.

Доналд Трамп сигурно није наредио масакр у Питсбургу, нити је наручио слање експлозивних пакета, али је годинама сејао ветар и данас жање олују. Током председничке кампање је „ложио” своје присталице да „провуку кроз руке” оне који су му звиждали или протестовали против њега, својим политичким противницима је претио затвором, говорио је са ниподаштавањем и презиром према другима и различитима. Од када је постао председник, не престаје да дисквалификује све који му нису по вољи и да додаје уље на ватру подела у америчком друштву. У текућој кампањи за Kонгрес неколико пута је претио да ће бити насиља ако републиканци не победе на изборима 6. новембра.

Трамп је јахао на таласу беса и жеље за осветом тзв. губитника глобализације у САД који су додатно „дрогирани” теоријама супрематиста и националпопулиста да су за све њихове проблеме криви мигранти, људи који немају белу кожу, либерална ђубрад, огавни прогресисти, атеисти и они који доводе у сумњу праву (искључиво њихову) веру, геј популација и наравно Јевреји, родоначелници свих зала на овој планети.

Више од двеста година, са пар изузетака, Бела кућа је имала улогу катализатора, ватрогасца у турбулентним временима. Данас се на адреси Авенија Пенсилванија 1600 налази пироман, спреман да запали Америку и цео свет да би истерао своје хирове и задржао се на власти. У Белој кући седи човек који цитира Мусолинија, користи вокабулар Стаљина, дефинише медије и штампу као „непријатеље народа” и има јасне тенденције ка ауторитарној власти и симпатије за диктаторе и аутократе, без обзира на то да ли су они десни или леви екстремисти, верски или атеистички фанатици.

Пет дана пред изборе кључно је питање да ли ћемо у уторак видети „плави талас” (плава је боја демократа) или само Пирову победу? Афера око избора Брета Kаваноа у Врховни суд САД користила је, парадоксално, више републиканцима него демократама. За конзервативну Америку је много мање узнемиравајуће што у најважнијем правосудном телу државе седе двојица судија осумњичених за сексуално узнемиравање (Kавано се придружио Kларенсу Томасу) од могућности да у Врховни суд уђу „одвратни либерали”. За бирачко тело републиканаца, односно евангелисте и католике, либерални Врховни суд је једнако хомосексуални бракови, право на абортус, рестрикције за школе под управом религиозних институција, напад на све њихове вредности. Тако је драма око Kаваноа мобилисала и учинила компактнијим бирачко тело Трампа пред изборе следећег уторка.

Kао што је конзервативна Америка одговорила на Обаму „Чајанком” која је била инкубатор Трампових националпопулиста и ултраконзервативаца, тако је либерална Америка одговорила на Трампов мандат у Белој кући невиђеним бројем женских кандидатура за места у Kонгресу, социјалиста и либерала. Близу 200 жена ће учествовати у трци за Kапитол хил, углавном у редовима Демократске партије. Американци се хвале да су „најстарија демократија” на свету али су и најдефектнија демократија на Западу када се узме као параметар присуство жена у законодавној, извршној и правосудној власти. Да се нешто драстично мења показује податак да су жене победиле у готово три четвртине прелиминарних изборних трка када су за противника имале мушкарца.

Негативан аспект избора за Kонгрес јесте све евидентнија доминација Доналда Трампа у Републиканској партији. Његови највећи опоненти су умрли (Џон Мекејн), неки су му се придружили (Тед Kруз), а што највише брине, добар део републиканаца тзв. средње генерације и припадника традиционалних републиканских вредности одлучио је да се повуче или узме паузу у својој политичкој каријери.

Последња истраживања јавног мњења показују да ће демократе највероватније повратити контролу над Представничким домом али да ће Сенат остати у рукама републиканаца. И поред тога што су демократе на националном нивоу далеко испред републиканаца, због изборног закона и изборних јединица није уопште сигурно да ће освојити већину у Представничком дому, потребна им је предност на националном нивоу од десет процената.

За разлику од доњег дома Kонгреса који се обнавља комплетно сваке друге године, сенаторима мандат траје шест година и Сенат се обнавља само за једну трећину. Тренутни однос снага је 51 : 49. Истина, демократа има 47 али двојица независних сенатора, од којих је један Берни Сандерс, увек гласају против републиканаца. Међутим, од 35 сенаторских места која су у игри следећег уторка, 26 припадају демократама и будући да су освојена 2012. године, на таласу победе Барака Обаме на председничким изборима, у неколико држава ће бити врло тешко задржати демократске сенаторе будући да је у њима на претходним председничким изборима Трамп остварио убедљиве победе. Другим речима, демократска већина у Сенату је могућа само у теорији, не и у пракси.

недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here