Amerikanci glasaju na “referendumu o Trampu”: Još jedni izbori koji mogu da promene SAD

Podelite:

Za razliku od drugih predsednika SAD koji su mogli da računaju na tzv. “bipartisan zakone” i reforme u Kongresu, Tramp je toliko podelio zemlju da je teško zamisliti da bi demokrate mogle da podrže bilo koji njegov predlog

Američki predsednik Donald Tramp je pretvorio tzv. midterm izbore u referendum o svojoj vladavini u prve dve godine. Imajući u vidu ustaljeno pravilo da birači „kažnjavaju” predsednike posle „medenog meseca”, po ulasku u Belu kuću, šefovi američke države su se u prošlosti držali na distanci od izbornih kampanja, kako ne bi ugrozili vlastiti legitimitet. Tramp je predsednik „sui generis” i to je pokazao u tekućoj kampanji jer je prvi stanovnik Bele kuće koji je u punom kapacitetu učestvovao u izbornoj kampanji.

U prethodnom veku i na početku ovog samo trojica američkih predsednika su uspeli da povećaju broj poslanika svoje partije na „midterm” izborima. Franklin Ruzvelt 1934. godine u jeku New Deala, Bil Klinton 1998. godine (bila je to Pirova pobeda pošto nije bilo dovoljno za većinu u Senatu i Predstavničkom domu) i Džordž V. Buš 2002. godine, na krilima „rata protiv terorizma” posle 11. septembra 2001. godine. Svi ostali predsednici, uključujući Ronalda Regana i Baraka Obamu, bili su kažnjavani od biračkog tela dve godine posle izbora ili reizbora.

Amerikanci ovog utorka biraju 435 poslanika za Predstavnički dom, 35 senatora (jednu trećinu saziva Senata) i 36 guvernera američkih država. Izlaznost na midterm izborima je tradicionalno niska. Na prethodnom biračkom sastanku 2014. godine zabeležen je negativan rekord: izašla je tek trećina glasača na birališta.

Za nisku izlaznost postoji nekoliko opravdanja i objašnjenja. Prvo je da se izbori održavaju radnim danom, prvi utorak u novembru. Drugo je negativan imidž koji ima Kongres u američkom javnom mnjenju, viđen je kao povlašćena kasta i simbol nefunkcionisanja države. Treći motiv je rigidna procedura za glasanje, posebno u državama gde su na vlasti republikanci koji obeshrabruju i sprečavaju mlade i pripadnike manjina da glasaju (u Alabami čak 600.000 Afroamerikanaca). Četvrti razlog je zabrinjavajući za demokrate budući da statistika recituje da su njihovi glasači mnogo manje disciplinovani na midterm izborima od pristalica republikanaca.

Trampu nije potrebno da zadrži većinu u Predstavničkom domu da bi izbegao pokretanje „impeachmenta” (uzgred budi rečeno, ne postoje ni minimalne šanse da bude realizovan pošto je potrebna dvotrećinska većina u Senatu za opoziv predsednika SAD) koliko zbog donošenja zakona i realizacije obećanih reformi. Za razliku od drugih predsednika SAD koji su mogli da računaju na tzv. bipartisan zakone i reforme u Kongresu, Tramp je toliko podelio zemlju da je teško zamisliti da bi demokrate mogle da podrže bilo koji njegov predlog.

Tramp ne može da se pomiri sa idejom da je izgubio kontrolu nad tokom izborne kampanje. Predsednik SAD je želeo da stigne do 6. novembra sa dve glavne teme u medijima: ekonomski rast SAD i karavan migranata iz Hondurasa prema Rio Grandeu. Međutim, teme koje dominiraju u američkom medijskom sazvežđu i na društvenim mrežama bitno su drugačije. Ubistvo Džamala Kašogija, eksplozivni paketi upućeni najglasnijim i najuticajnijim oponentima Donalda Trampa i masakr Jevreja u Pitsburgu poremetili su Trampove planove.

Za nisku izlaznost postoji nekoliko opravdanja i objašnjenja. Prvo je da se izbori održavaju radnim danom. Drugo je negativan imidž koji ima Kongres u američkom javnom mnjenju – viđen je kao povlašćena kasta i simbol nefunkcionisanja države. Treći motiv je rigidna procedura za glasanje. A četvrti manja disciplina birača demokrata

Pokušaj Trampovih medijskih kerbera i pretorijanaca na društvenim mrežama da zaigraju na čuvenu „teoriju zavere” po kojoj su Trampovi neprijatelji slali eksplozivne naprave bivšim predsednicima Obami i Klintonu, medijima i javnim ličnostima, pala je brzo u vodu. Ovoga puta, maksima Marka Tvena da „istina obuva tek cipele dok je laž već obišla pola sveta” nije funkcionisala za Trampove tribune. Hapšenje američkog „unabombera”, jasno deklarisanog Trampovog partizana, sasekla je u startu Trampovu mašineriju za proizvodnju lažnih vesti. Takođe, ni životni put i politička opredeljenost zločinca iz Pitsburga nisu ostavili mnogo prostora za manipulaciju iako, navodno, nije glasao za Trampa.

Rasizam, supremacija, ksenofobija, šovinizam, nativizam, neonacizam ne počinju u SAD sa Trampom. Njihovi koreni su mnogo dublji i stariji od Trampovog političkog angažmana. Kvalitativna promena je da je prvi put u modernoj istoriji SAD predsednik taj ko podgreva, koketira, podržava a kad treba relativizuje govor mržnje i zločine koje rasisti, ksenofobi, neonacisti, nativisti, suprematisti praktikuju.

Trampova sklonost ka ultradesnici videla se i pre nego što je ušao u politiku. Njujorški tajkun je bio najglasniji megafon tzv. „birther movement” koji je plasirao priču da je Barak Obama rođen u Keniji i da je posledično uzurpator pošto američko zakonodavstvo predviđa da samo osoba koja je rođena na tlu SAD može da bude predsednik. Iza te Trampove kampanje krila se jasna poruka koju su američki rasisti, nativisti, neonacisti i ostali shvatili u letu: Afroamerikanac ne može da bude legitimni lider Amerikanaca, nacije koju su stvorili belci i koju samo belci mogu da zastupaju.

Tramp nije samo prihvatio podršku ekstremnih desničara, simpatizera neonacističkih pokreta, Kju kluks klana, negacionista, nativista, suprematista, već je i deo njih uveo u svoju administraciju a drugima je pružio podršku u njihovim izbornim kampanjama za republikanske nominacije za Kongres i druge nivoe vlasti. U svojim izjavama i nastupima, Tramp je razbuktavao najniže porive u svom biračkom telu, dajući, istovremeno, političku podršku njihovim ekstremističkim stavovima, i relativizujući njihovo nasilje i krivična dela.

Eklatantan primer se dogodio tokom nemira u Šarlotsvilu kada je pripadnik suprematista ubio jednu ženu koja je protestovala protiv rasista. Tramp je tada suprematiste izjednačio sa građanima koji javno izražavaju neslaganje sa neonacističkim i rasističkim idejama izjavivši da i na jednoj i na drugoj strani ima fanatika i dobrih ljudi.

U „dobre ljude” po Trampovim merilima ulazi Kori Stjuart, organizator marša ultradesnice u Šarlotsvilu prošle godine. Tramp je podržao Stjuarta u trci za republikansku nominaciju za izbore za senatora u Virdžiniji. Stjuart je još zlatan kakav je Rasel Volker iz Severne Karoline koji će trčati za mesto u Predstavničkom domu (nazvao je Jevreje sotonama) ili Artur Džons, dobro poznati negacionista i otvoreni simpatizer Američke nacističke partije, ili Stiv King, poslanik u Stejt departmentu koji će u Ajovi pokušati da zadži svoje mesto na Kapitol hilu. Suprematista King, čuven po rečenici da „ne možemo da spasemo našu civilizaciju tuđom decom”, pohvalio se na društvenim mrežama da je 75 minuta razgovarao o „našim” temama u Ovalnoj sobi sa Trampom. Primera radi, sat i četvrt je vreme koje dobijaju predsednici važnih država za konverzaciju sa predsednikom SAD u Beloj kući.

Donald Tramp sigurno nije naredio masakr u Pitsburgu, niti je naručio slanje eksplozivnih paketa, ali je godinama sejao vetar i danas žanje oluju. Tokom predsedničke kampanje je „ložio” svoje pristalice da „provuku kroz ruke” one koji su mu zviždali ili protestovali protiv njega, svojim političkim protivnicima je pretio zatvorom, govorio je sa nipodaštavanjem i prezirom prema drugima i različitima. Od kada je postao predsednik, ne prestaje da diskvalifikuje sve koji mu nisu po volji i da dodaje ulje na vatru podela u američkom društvu. U tekućoj kampanji za Kongres nekoliko puta je pretio da će biti nasilja ako republikanci ne pobede na izborima 6. novembra.

Tramp je jahao na talasu besa i želje za osvetom tzv. gubitnika globalizacije u SAD koji su dodatno „drogirani” teorijama suprematista i nacionalpopulista da su za sve njihove probleme krivi migranti, ljudi koji nemaju belu kožu, liberalna đubrad, ogavni progresisti, ateisti i oni koji dovode u sumnju pravu (isključivo njihovu) veru, gej populacija i naravno Jevreji, rodonačelnici svih zala na ovoj planeti.

Više od dvesta godina, sa par izuzetaka, Bela kuća je imala ulogu katalizatora, vatrogasca u turbulentnim vremenima. Danas se na adresi Avenija Pensilvanija 1600 nalazi piroman, spreman da zapali Ameriku i ceo svet da bi isterao svoje hirove i zadržao se na vlasti. U Beloj kući sedi čovek koji citira Musolinija, koristi vokabular Staljina, definiše medije i štampu kao „neprijatelje naroda” i ima jasne tendencije ka autoritarnoj vlasti i simpatije za diktatore i autokrate, bez obzira na to da li su oni desni ili levi ekstremisti, verski ili ateistički fanatici.

Pet dana pred izbore ključno je pitanje da li ćemo u utorak videti „plavi talas” (plava je boja demokrata) ili samo Pirovu pobedu? Afera oko izbora Breta Kavanoa u Vrhovni sud SAD koristila je, paradoksalno, više republikancima nego demokratama. Za konzervativnu Ameriku je mnogo manje uznemiravajuće što u najvažnijem pravosudnom telu države sede dvojica sudija osumnjičenih za seksualno uznemiravanje (Kavano se pridružio Klarensu Tomasu) od mogućnosti da u Vrhovni sud uđu „odvratni liberali”. Za biračko telo republikanaca, odnosno evangeliste i katolike, liberalni Vrhovni sud je jednako homoseksualni brakovi, pravo na abortus, restrikcije za škole pod upravom religioznih institucija, napad na sve njihove vrednosti. Tako je drama oko Kavanoa mobilisala i učinila kompaktnijim biračko telo Trampa pred izbore sledećeg utorka.

Kao što je konzervativna Amerika odgovorila na Obamu „Čajankom” koja je bila inkubator Trampovih nacionalpopulista i ultrakonzervativaca, tako je liberalna Amerika odgovorila na Trampov mandat u Beloj kući neviđenim brojem ženskih kandidatura za mesta u Kongresu, socijalista i liberala. Blizu 200 žena će učestvovati u trci za Kapitol hil, uglavnom u redovima Demokratske partije. Amerikanci se hvale da su „najstarija demokratija” na svetu ali su i najdefektnija demokratija na Zapadu kada se uzme kao parametar prisustvo žena u zakonodavnoj, izvršnoj i pravosudnoj vlasti. Da se nešto drastično menja pokazuje podatak da su žene pobedile u gotovo tri četvrtine preliminarnih izbornih trka kada su za protivnika imale muškarca.

Negativan aspekt izbora za Kongres jeste sve evidentnija dominacija Donalda Trampa u Republikanskoj partiji. Njegovi najveći oponenti su umrli (Džon Mekejn), neki su mu se pridružili (Ted Kruz), a što najviše brine, dobar deo republikanaca tzv. srednje generacije i pripadnika tradicionalnih republikanskih vrednosti odlučio je da se povuče ili uzme pauzu u svojoj političkoj karijeri.

Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da će demokrate najverovatnije povratiti kontrolu nad Predstavničkim domom ali da će Senat ostati u rukama republikanaca. I pored toga što su demokrate na nacionalnom nivou daleko ispred republikanaca, zbog izbornog zakona i izbornih jedinica nije uopšte sigurno da će osvojiti većinu u Predstavničkom domu, potrebna im je prednost na nacionalnom nivou od deset procenata.

Za razliku od donjeg doma Kongresa koji se obnavlja kompletno svake druge godine, senatorima mandat traje šest godina i Senat se obnavlja samo za jednu trećinu. Trenutni odnos snaga je 51 : 49. Istina, demokrata ima 47 ali dvojica nezavisnih senatora, od kojih je jedan Berni Sanders, uvek glasaju protiv republikanaca. Međutim, od 35 senatorskih mesta koja su u igri sledećeg utorka, 26 pripadaju demokratama i budući da su osvojena 2012. godine, na talasu pobede Baraka Obame na predsedničkim izborima, u nekoliko država će biti vrlo teško zadržati demokratske senatore budući da je u njima na prethodnim predsedničkim izborima Tramp ostvario ubedljive pobede. Drugim rečima, demokratska većina u Senatu je moguća samo u teoriji, ne i u praksi.

nedeljnik

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here